Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Sestrice Mile, ne morate se meni zahvaljivati, Bogu milom zahvalimo za sve...

Evo, pronadjoh jos jedan odlomak iz pomenute Knjige..

Постављена слика

Девојка из Назарета 

НИШТА тако снажно не осветљава улогу жене у животу човека и света као светли и свети лик вечне Девојке Марије, Пресвете Богородице, Матере Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа. Могао је Господ одабрати безброј начина да сиђе у овај свет. Могао се спустити на крилима легиона својих светих анђела, могао је у свет ући у лепоти природних појава своје творевине - у песми птица и мирису пољскога цвећа, на крилима лаког поветарца или на утишаном шуму морских таласа. Превечни план Свете Тројице о оваплоћењу Сина Божјег чекао је своје испуњење у чистом сасуду девичанске душе и тела Девојке Марије из Назарета, позног плода бездетних родитеља Јоакима и Ане.

Светли и свети лик Пресвете Богородице осветљава нашу хришћанску веру у целини, све њене дубине и тајне, сва њена најтананија и најсуптилнија треперења у бризи за спасење човека и света. То никако не значи да светли лик Пресвете Богородице заклања Светлост Живота свога Сина; напротив, незалазна Светлост Богочовека Христа осветљава њено вечно девичанство као пуноћу врлинског живота и служења. После Богочовека Христа, оваплоћеног Бога и Спаситеља, који је оснивач и глава Цркве, Пресвета Богородица као људско начело у Цркви заузима прво место. Она је света и светла икона Цркве, "Жена обучена у Сунце" (Откр. 12, 1). Шира од неба

СТИЧЕ се утисак да теологија Цркве, која је доминантно мушке нарави и духа, свесно или несвесно, замагљује чињеницу женствености Мајке Божје. Она, као жена, "часнија од Херувима и неупоредиво славнија од серафима", својим раширеним рукама са својим Сином на грудима, као "Ширшаја небес" (шира од небеса), физички и духовно закриљује цео олтарски простор, а симболично цело тело и биће Цркве. И упркос томе, жени није допуштено улазити у олтарски простор. Није ли то сурова дискриминација жене. Као да се заборавља да је први Христов дар, и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива, даровано људима у лику жене и мајке, Пресвете Богородице.

"Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан?" - пита велики богослов Александар Шмеман, и одговара:

"Зато што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки свет. У нашем мушком свету царује гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Деве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави...

У лику Деве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: страдање, сажаљење, бригу, поверење... И ми се у њеном присуству осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина истинска срећа".

Библијска прича о жени не би била потпуна да није јеванђелске девојке Марије из Магдале. Њен светао лик открива све размере, дубине и величине женског срца испуњеног љубављу и захвалношћу према Богу. Иако писци Јеванђеља, као мушкарци Јевреји, игноришу потребу да детаљније представе ову жену, с обзиром на њен значај и улогу у Христовом животу и обратно, на основу и оних узгредних њених спомињања, може се склопити мозаик предивне и чудесне жене, која са Пресветом Богородицом прати свога Учитеља и исцелитеља у стопу.

Да ли је то она жена што је излила стакленицу скупоценог нардовог мирисног уља на главу свог Учитеља и тако га припремила за погреб, или је она грешница коју су фарисеји ухватили у прељуби и хтели да је каменују, или је, можда, она жена што је подигла глас из народа и узвикнула: "Благо утроби која те је носила и грудима које су те дојиле" (Лк. 11, 27) - скоро да није важно. Оно што је важно јесте њена појава у потресној драми страдања Господа Христа на Голготи и у освиту васкршњег јутра у Гетсиманском врту.

Ова жена је својом улогом у тим судбоносним догађајима спасила достојанство човека. У најтежим тренуцима Спаситељевог живота она га је пратила без узмака. Када су га се сви одрекли и издали, и када су се сви разбежали, Марија Магдалина, везана љубављу за Њега и Његову Мајку, са Њим и уз Њега, излажући се највећим опасностима, иде храбро голготским путем страдања и распећа.

За њен величанствени подвиг Господ је награђује и прво се њој јавља после свога славнога Васкрсења: "А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Магдалини, из које беше истерао седам злих духова. И она отиде те јави онима што су били с њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да га је она видела, не вероваше" (Мк. 16, 9-11).

Свуда стигла

И не само да се њој Господ првој јавио, него, по јеванђелском сведочанству светог апостола Јована, шаље је да апостолима објави вест о своме Васкрсењу и Вазнесењу на небо: "Рече јој Исус: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу своме; Него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу моме и Оцу Вашем, и Богу моме и Богу вашем. А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа и да јој ово рече" (Јн. 20, 17-18). Овим речима Господ узвисује Марију Магдалину - да буде апостолка апостола, први весник Васкрсења и Вазнесења.

Предање даље тврди да је ова храбра жена путовала у Рим да оптужи Понтија Пилата због неправедне осуде Христа на смрт. Изашла је пред цара Тиберија и поздравила га радосним поздравом Васкрсења и даривала га црвеним васкршњим јајетом, симболом празника. Црква је сврстава у равноапостолне мироносице, а у нашем народу је у великом поштовању дан њеног празновања, Блага Марија (4. августа). Лик ове жене служи за понос свим хришћанима: мушкарцима за смирени благородни стид а женама као охрабрење и подстрек.

У првим вековима хришћанства жене су биле снажан фактор у ширењу и сведочењу Јеванђеља и у апостолском мисионарском раду. Потискивањем жена из мисионарског подручја црквеног живота у потоњим вековима знатно је ослабило мисију Цркве Христове. Мушка брутална надмоћ и сујетна супериорност, лишени женске интуиције и сензибилитета за спиритуално и сакрално, прерасли су у неодговорну бахатост и изазвали бројне тензије и трвења, јереси и расколе, што је значајно деградирало улогу и значај Цркве и временом у свету стварали све већи антагонизам према хришћанству. ..

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest nikolastojanoviccuprija

Mislim da je uloga zene u crki lepo definisana i razjasnjena! Nasa Vladicica Precista PreSveta Mati Bozija Bogorodica Marija uznela je zenu i sav rod ljudski do neslucenh visina!Svoje telo je Domom Gospodnjim ucinila !Svaka zena i covek naravno uvek pred sobom treba da imaju pogled na cistotu i ljubav Presvete Majke Gospoda naseg Isusa Hristosa ! Da nam Ona uvek bude Putevoditeljica i Zastitnica!

Share this post


Link to post
Share on other sites

I kako sad nepravoslavcima objasniti i kako ne poludeti >:)

ovo sam dobila na mail od ejdnog "prijatelja"

Какав год да је муж, добар или лош, нежан или суров у опхођењу са женом, она мора да му се покорава, и колико год да је горак њен живот, не треба да тражи раздвајање од њега, осим у случају брачног неверства. "Што је Бог саставио, човек да не растави." Тако звани борци за еманципацију жена, устају против нераскидивости брачне везе и траже, како за мушкарце, тако и за жене, пуну слободу развода под било каквим наизглед добрим или лошим изговором. Испуњење овог захтева било би праћено најпогубнијим последицама, и повело би у уништавање породичног живота, у безгранични разврат.

Шта рећи о друштвеном положају жена? По мишљењу бораца за повећавање женских права, њихов друштвени положај мора да буде исти као положај мушкараца. Не сме јој се одузети право да буде судија, министар, градоначелник, професор, адвокат, па чак и војник. Али праведности ради, треба рећи, да све то превазилази снагу жене, која по самој својој природи у поређењу с мушкарцем поседује мање умне и телесне силе. За све то су неупоредиво способнији мушкарци. Апостол Павле заповеда жени да ћути у Цркви (1 Кор. 14,34-35). Постоје и таква физичка стања у којима се налази жена, када јој је забрањено да прелази праг храма. Истина, међу светим женама, биле су и такве које су послужиле Цркви на апостолски начин, као на пример равноапостолна Марија Магдалина, Царица Јелена, велика руска кнегиња Олга, просветитељка Грузије Нина. Али таква црквенодруштвена делатност била је својствена врло малом броју жена, које су имале особено призвање за то од Бога. Христос је призвао на апостолско служење само мушкарце. Исто тако по вољи Господњој и наследници њиховог служења, бивали су и бивају, само лица мушког пола. Исто то треба рећи и за високе грађанске дужности. Жене су увек биле удаљаване од њих, а нису их ни саме тражиле. Постојао је мали број блиставих изузетака. У историји је забележено неколико жена које су управљале државом, и међу њима водеће место заузима руска царица Екатерина Велика. Али не треба такође заборавити да су све жене које су царевале имале министре и уопште помоћнике у управљању мушкарце, а не жене.

Против тежње жена за високим образовањем не би смело ништа да се каже, тим пре што има оних које по уму не заостају за мушкарцима. Ипак треба и овде рећи истину да ових изузетака није много. У историји научних знања, покретачи науке, уметности и заната били су само мушкарци, женама је припадала част да само усвајају плодове тог рада. У овом смислу универзитетско образовање може да буде за њих веома корисно. Но без обзира на високу вредност универзитетског образовања, оно може да служи само као украс жени због задовољавања њене жеље за познањем, али никако не представља суштинску потребу, јер жене не могу да га примене у друштвеном ангажовању и да га учине практично употребљивим у разноврсним видовима служења друштву. Њена директна улога је породични живот. Положај жене као мајке у породици, као васпитачице деце, као домаћице и помоћнице мужа јесте највиши положај. Пошто је васпитачица деце, њој није ускраћен ни утицај на друштвени живот. Нека она учи своју децу страху Божијем, љубави према Цркви и Отацбини и радним навикама. Кроз ово она припрема корисне делатнике за друштво и државу и тиме им чини велику услугу, много већу него да је постала државни чиновник. Државна служба би је само удаљила од породичног живота, недостајало би јој слободе и времена да учествује у подизању деце. Свесно или несвесно дошло би до тога да ово свето дело преда у руке најамницима, који би користећи се тиме да их нико не контролише почели да небрижно обављају свој посао, и уместо да васпитавају, почели би да развраћују децу. Исто тако и кућа би могла да почне да пропада, ако би мајка породице, због обавеза у друштвеној служби, била спречена да пази на домаће послове. Главни призив жене, састоји се од служења добру породице. Ништа јој не служи више на част него материнско старање о деци, и ништаје толико не може утешити, као искрена и заслужено узвраћена љубав и поштовање деце.

Жене које стреме да изједначе свој положај с мушкарцима, узалуд мисле да ће тиме постати значајније у очима мушкараца. Не, неће овим заслужити поштовање мушкараца. Они који истински цене женске вредности неће ценити спољашњи положај жене, већ њене моралне квалитете. Њен најлепши украс је женствена скромност, стидљивост, честитост, кроткост, уздржљивост језика, брига о деци, о мужевљевом спокоју, о домаћинству. Нека се она понаша тако, да се мушкарци у њеном присуству држе с поштовањем према њој, и не дозвољавају себи да учине или кажу нешто што би увредило њену скромност и достојанство. На лошем су гласу жене које тежећи к једнакости с мушкарцима усвајају њихове рђаве навике, као што је пушење дувана на пример, или учествују у њиховим нескромним разговорима, забави и доколици. Такве жене губе право на поштовање и изазивају подсмех и презир према себи. Жена која цени своје достојанство, никада себе неће понизити до тако јадног положаја.

Из текста епископа Висариона "Положај лица женског пола у хришћанском, породичном и друштвеном животу"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Улога жене у Цркви

Број 911, Рубрика Тема броја

Готово свакодневно можемо прочитати или видети у вестима на телевизији, кад год се спомиње Црква и црквеност, како је Црква традиционално мачо оријентисана, што подразумева да све важне одлуке доносе мушкарци - свештенослужитељи, а жене служе као декор, пратећа интелигенција задужена за послушност, покоравање и беспоговорно прихватање налога које им дају црквени ауторитети.

Они који негују само несимпатију према Цркви, са несимпатијом у њој виде само забринуте, престареле или фанатизоване младе, забрађене жене, у дугим сукњама и без трунке шминке на лицу.

Активнији анимозитет према Цркви, већ подразумева да се изрази протест због укидања женског права на абортус (жене у црном, против жена са марамама), а, у најразвијенијем облику богоборства, екстремне феминистичке групације и њихови придружени чланови - мушкарци, по потреби рата са Црквом - феминисти, као највећи друштвени проблем не виде ни незапосленост, ни тешку економску ситуацију, ни распад вредносног система, већ наводну чињеницу да је Православна црква конзервативна, те жене не могу постати свештеници, а забрањен им је и приступ на Свету Гору. Они који се не буне што нема жена рудара, оштро су против одсуства жена - свештеника. Они који не могу да добију визу ни за једну земљу која је потписница шенгенског споразума, силно би да израде женске визе за Хиландар.

Усуђујем се да кажем да су само у Цркви аутентични феминисти максималисти, који теже нечем изнад сваке толеранције и равноправности - равноправности у љубави. Како ја то знам? Лично!

Учинићу једно јавно признање или јавну исповест, везану баш за вечерашњу тему.

Дакле, сама сам васпитана у духу равноправности и еманципације, у породици која је била бројчано женскија, са оцем који није одговарао опису доминантног патер фамилиас-а, већ се веома радовао рођењу женске деце и посматрао нас као мислећа и пуноважна бића.

Уз породични контекст, у време када сам ја одрастала, био је популаран и модел слободоумних, оштрих и независних жена, нека панк варијанта модела жене Амазонке.

Кад се томе дода и чињеница да сам студирала психологију, тзв. женски факултет, на тзв. слободоумном Филозофском факултету, јасно је да сам имала све предуслове да постанем права феминисткиња. Од идеје да сам не само довољно паметна, већ и паметнија од великог броја мушкараца који су по опште важећим друштвеним критеријумима промовисани у праве интелектуалце, до идеје о томе да независној жени није потребан ни муж, а, повремено и уверења, да није неопходан ни други родитељ за рођење детета о коме она одлучује. Позиција критичког ума још је више избрушена боравком на психотерапијским едукацијама. Додуше, појавила се могућност да се дозволи мушкарцу да буде други родитељ, пре свега зато што су све студије указале да су за нормалан развој детета ипак потребна оба родитеља.

Мој бунт се сводио на стално такмичење са мушкарцима, посебно у традиционално мушким занимањима, те сам тако ишла у теретану, као да се припремам за нинџу, систематски развијала асертиван став (да могу да надговорим и поразим већину мушких саговорника), па до бављења политиком, које је, у то време, захтевало и физичку и психичку снагу (јурцање по улицама са мушком полицијом, одговори на девалуирајуће и ласцивне коментаре мушкараца - посланика за скупштинском говорницом, али и ван ње).

У то време, иако сам крштена и васпитана у религиозној породици, уз високо вредновање Православља, баш због слободе, нисам могла да себе пронађем у Цркви, како због природног отпора према икаквој дисциплини, тако и због лошег имиџа (ја, као панкерка, са алкама и бодљама, међу женама и мушкарцима скрушеног и повремено, по мојој личној процени, чак депресивног изгледа?!).

Одлазила сам у Цркву кад осетим потребу, што неретко и данас чујем од многих номиналних хришћана, мислећи да је то све што ми се у Цркви пружа.

Посланице и друга обраћања наших епископа, нисам гледала са истом оштрином као саопштења неких других, еминентних интелектуалаца, али пре због страхопоштовања.

Дакле, мој доживљај Цркве је одговарао ономе који имају многи критичари црквеног живота - Црква је важна установа, музеј, културно - историјска знаменитост, носилац баштине итд. Нисам своје крштење повезивала са чланством у Цркви. Као феминистикиња, борила сам се и бунила, тражећи своје равноправно (или чак доминантно) женско место свугде - осим у Цркви!

Боравак на разним психолошким, или политичким студијама по свету, посебно у Америци, где је тренд Уважите жене да бисте победили! уведен од стране тадашњег председника Клинтона, резултирао открићем сексуалног узнемиравања на послу, увођењем женских лобија - тај боравак довео је дотле да се још више утврдим у уверењу да припадам суштински јачем полу, који својом активношћу још само то треба и да докаже.

Но, када је бесплодни бунт довео до горког спуштања на земљу, када ме је напустио и бес што жене баш неће да се понашају као паметнија и одговорнија бића, када сам схватила да никаква друштвена позиција, моћ ни признање не могу да унесу смисао у живот пролазних и пропадљивих бића, сетила сам се Цркве. И постала - жена у Цркви!

На тежак и болан начин сам схватила да је суштински све тако једноставно и да постоје само две чињенице - живот и смрт.

Ако смо у животу и неравноправни, смрт је нешто што нас чини равноправнијим него икада, нешто пред чим су равноправно немоћни и жене и мушкарци! Тек ту сам схватила да су сва моја бунтовања, такмичења и потраге за смислом и припадањем некој елитној заједници, били само деривати страха од смрти, на који ни једна од група, мрежа, организација није могла да ми пружи задовољавајући одговор.

Осим - Цркве. Цркве - коју сам тада, као неко ко је крштен деценијама пре, први пут доживела као Живу, као Тајну и као једину заједницу која гарантује победу над смрћу! Свугде можете наћи забаву, интелигентне истомишљенике, заинтересоване колеге, партере за дуеле, свађу или размену позитивних емоција, али ја сам тражила гаранцију за вечни живот.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

И, како то бива, кад се сетите смрти, и живот постаје квалитативно различит. Љубав која побеђује смрт, усељава се у живот и помаже да и себе, и свет око себе видите другачије.

Одушевљење открићем Цркве резултирало је мојим дисциплиновањем, које први пут нисам схватила као потчињавање и женски компромис. Како каже наш Патријарх, дисциплина је неопходна, нарочито уморнима и очајнима.

Наравно, раније претеривање у недисциплини, довело је и до претеривања у црквеној дисциплини, те сам ушла у тзв. зилотску фазу, са све марамом, дугом сукњом, смртно озбиљним изразом, присилним мисионарењем, критиком свих и свега што још није открило Цркву и дисциплиновало се. Током времена, учешћем на Литургији и тзв. литургијском катихезом, полако је почела да попушта та агресивност, као резултат базичне анксиозности, јер сам ужасно страховала да ту, где сам открила Вечност, нешто не забрљам.

Са освајањем већег степена слободе (заправо сам напуштала погрешан доживљај Бога као Судије, Полицајца, Законодавца), почела сам да се осећам као код куће, међу својима, и то баш ја - онаква каква јесам. Дугачког језика, гадне нарави, егоцентрична, женски сујетна, али са огромном жељом да од мене постане - права жена у Цркви. Уследило је скидање мараме и униформе за Цркву, јер ми је изгледало лицемерно да пред Богом глумим подобност, а ван Цркве, нити се тако носим, нити се тако односим према себи и другима.

То је био лакши део.

Тежи је оно што, верујем, представља проблем многим лаицима - народу Божијем, независно од пола. Који су и какви моји таланти, како да ускладим своје дарове и како да уопште пустим у погон потенцијале од Бога дароване, а да то не буде ни претерано адаптирано, ни претерано бунтовно функционисање?!

Иако још увек имам више питања, него одговора, поделићу са вама оне одговоре који илуструју тезу са којом сам почела - тезу о томе да су Хришћани, као максималисти, и највећи феминисти!

Црквено, библијско и јеванђелско схватање жене не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато!

У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.

Као што Бог у једној личности не би био Љубав, већ се модел, еталон Љубави налази у Богу као Тројици, ни људско биће не би, као затворена јединка, могло да буде Његова слика.

Једно према другоме, једно наспрам другог - у томе је сапостојање мушкарца и жене, те је људско биће од искона - брачно биће.

Или, како каже Павле Евдокимов, човек је изнад разликовања мушко - женско. Може се чак рећи да су та два вида човека у замисли Божјој толико нераздвојна да једно људско биће узето одвојено и посматрано за себе, није у потпуности човек. У бићу одвојеном од своје допуне постоји само половина човека.

Мит мушкарца-пастува и контрамит жене-Амазонке јесу ћорсокаци.

Хришћанско тумачење односа међу половима не инсистира на равноправности, већ иде корак даље од тога - тежи равноправности у љубави. А сврха љубави је да двоје једно буду.

Иако су данас веома популарне књиге које говоре о томе да су жене са Венере, а мушкарци са Марса, могло би се поставити питање: зар нису сви Господњи? Мушкарац и жена јесу двојединка, двоје и једно у исти мах, што превазилази и сада већ опште познату констатацију о постојању женског и мушког дела личности (анима и анимус).

И мушкарац и жена имају веома аутентична и специфична призвања, уз заједнички пут узрастања до светости, која није полно условљена!

Свети апостол Павле се не обраћа само мушкарцима са свети. Он говори свем народу Божјем.

Он се не обраћа ни само представницима клира, дакле - мушкарцима, већ сваког човека и човечицу посматра као свештеника. Сви смо позвани да служимо Богу, да будемо свештеници, богословље није само привилегија људи у мантији, већ задатак сваком члану Цркве. Авва Јустин каже: „Човек је богослужење, а свет је богојављење!“

Дакле, то што у Цркви постоје различити дарови, службе и дејства, не укида истину о Једном Духу, као што ни апостолско прејемство не укида неопходност лаичког апостолата.

Старозаветни однос са прописаним нормама јесте заправо припрема за једину и најважнију норму Новога Завета - Љубав. Од Еве, која се пре пада звала човечицом, преко многих светих жена Старог Завета, стиже се до пуноће и испуњења у Новој Еви - Пресветој Богородици.

Павле Евдокимов говори о материнском свештенству жене, тврдећи да се женина генијалност показала баш у вери. Предање зове Дјеву Марију - новом Евом. Она је учинила оно што прва Ева није успела - да буде жена и да буде модел односа према Богу за читаво човечанство, без обзира на пол.

Ако је основа Цркве послушање, при чему је свака сличност са оним што се у општедруштвеној употреби назива послушношћу, покоравањем и потчињавањем, случајна, онда је Богородица постала еталон те послушности из Љубави дајући живот Другом и свој живот испуњавајући и осмишљавајући у Њему!

Кроз Њу се препознаје да је прихватање Христа, чежња да Он борави у нама самима - циљ и пуноћа живота свакога од нас и целокупне љубави.

Ни Богородица није била формални представник клира, а ипак је остварила позив на свештенство, и остала за вјек вјекова - наша Владичица!

Што се мене тиче, ако Њој није сметало што нема епитрахиљ, не само да не смета ни мени, већ чезнем да, бар у траговима, развијем смирење и љубав налик Њеној. Уосталом, приговор о одсуству жена свештеника, често долази од мушкараца, или жена који и не разумеју да Црква није нека политичка организација, ни Централни комитет, који доноси обавезујуће декрете, већ Тајна Царства у коме нема поделе на мушкарце и жене, клир и вернике.

Критичарима Цркве, у форми заступника женских права, поред одсуства жена-свештеника (ваљда би и то требало да се уради по неком кључу или квоти, као у политици!), највише смета истицање улоге жене-мајке.

И, опет, уместо да се дар материнства посматра као израз врхунског поверења и љубави Самог Господа, он се своди на неподношљиве обавезе савремене, пословне жене према потомству. Успешне жене се жале да им је тешко да ускладе своје остале дарове са даром материнства. Оне агресивније би најрадије стале пред Господа са амандманом да дар рађања на даље повери и мушкарцима!

Суштинска грешка није у констатацији да је тешко ускладити различите дарове. Уосталом, коме је више дато, од њега ће се више и тражити! Грешка је посматрање дара материнства и материнског свештенства, без обзира да ли жена реално може да роди или не, као нечега што спутава њену слободу и развој.

У хедонистичком свету који нас окружује, инсистира се на слободи избора која често није аутентична слобода за човека, слобода од сопствених страсти, већ слобода против човека и његове боголике датости.

Удружења за заштиту грађанских слобода и остваривање женских права добро уочавају да живимо у неслободи, али их бунт води у спољну револуцију и пропаганду, уместо у преображај и узрастање. А нема те револуције која ће од човека учинити Бога по благодати, јер је једини прави револуционар и феминиста човек светог живота.

Уместо да дар материнства, за који се усуђујем да кажем како није случајно поверен женама (јер ако је Богу све могуће, било је могуће да га повери и мушкарцима), тумаче као привилегију, стални подстицај за тренирање љубави, неке га жене заправо закопавају, тражећи слободу и љубав на погрешним местима, са погрешним особама, у погрешно време.

Поента није у томе да ли је жена постала или може да постане физички мајка. Важно је да она поседује дар материнства, потенцијал да кроз матерински однос, који подразумева Жртву из Љубави, јер Љубави без Жртве и Крста нема, развија и умножава аутентичну и Свету Љубав, која једина надилази смрт.

Смисао љубави није у томе да би се рађала деца. Љубави не треба никакво оправдање: није љубав добра само зато што даје живот, него - баш зато што је добра, она даје живот! - каже Александар Шмеман.

Дакле, ако је улога народа Божјег да буде свети род и царско свештенство у Цркви Бога Живога, онда и наш задатак, без обзира да ли смо мушкарци или жене, а са уважавањем чињенице да нас је Бог управо дао као мушкарце или жене, јесте да, са поверењем у Господа, служимо пре свега спасењу оног другог - нашег ближњег.

Немамо права да не пустимо у погон потенцијале којима нас је Бог опремио за сваки случај, било да се ради о радости или несрећи, немамо права ни да пројектујемо властито неповерење у Бога тако што ћемо стално проналазити оне који нас ометају да остваримо своју слободу.

Ако већ морамо да се такмичимо, нека то буде такмичење у служењу, такмичење у љубави!

А женама је кроз дар материнства дата шанса да природније и лакше схвате како је љубавна жртва радост, како лепота није у егоцентричној спознаји своје непоновљиве индивидуе, већ баш у искораку из свог космоса у макрокосмос другог, једиственог и непоновљивог Божјег створења! н

Предавање одржано на Коларцу у Београду, 18. новембра 2004.

Александра ЈанковиЋ

уредникТВемисије„Саборник“

Share this post


Link to post
Share on other sites

А.Шмеман- Лик жене спасење света

субота, 27 децембар 2008 09:57

                                          ЛИК ЖЕНЕ - СПАСЕЊЕ СВЕТА

У свету је страшно и пусто. У свету царује самоћа. У свету је бескрајно је тешко живети. Ето због чега толико много људи грозничаво покушава да се избави од лажи тог безрадосног живота, Једни то покушавају кроз алкохолизам, други – кроз заваравање себе и других трунчицама најниже животне среће, трећи кроз јалова маштарења. Но, све се то - пре или касније показује као ћорсокак чији безизлаз свако отрежњење и брутални повратак у мрске окове стварности чини само још страшнијим. И није нимало случајно што је свака област живота – коју год да погледамо - постала за човека "проблем". Проблем друштва. Проблем рада. Проблем полности. Проблем жене. Проблем среће... Све је постало проблем управо због тога што су сви тв "коначни" одговори и правила - које је "једном засвагда" да-ла званична безбожничка пропаганда - одавно већ престали да буду одговори, јер их је стварност разобличила и дискредитовала у свој њиховој лажности и испразности. Са друге стране, све је постало проблем зато што у јавности других одговора - нема, и људи не знају где и како да их траже. Тако се у људским животима зацарује празнина и цинизам. Управо та празнина и тај цинизам јесте оно што људи безуспешно покушавају да потисну у себи, оно од чега желе да побегну како знају и умеју.

Многи у наше дане почињу - истина не баш сасвим разговетно - да схватају да су истински одговори немогући уколико се човек изнова не пробије до оног узвишеног и ве-чног, уколико се не врати вери у Бога. Но, и у Бога је могуће веровати на разне начине. начине. И вера, такође, може бити нека врста повлачења и бекства од стварности, нека вр-ста психолошког самоопијања, то јест псевдо-вера или лажна вера. Али, авај, и у име вере, па чак и у име Божије могуће је мрзети и чинити зло, рушити а не градити. Зар није и сам Христос говорио да ће "многи доћи у име Његово и превариће многе"? Зар није сам Хри-стос говорио да "неће сваки који буде говорио Тосподе, Господе" ући у Царство Божије"? Зато, Црква - још од самих својих почетака - никада није постављала питање "верујеш ли?", јер је знала да су и они који су осудили и разапели Христа, такође, у нешто и на неки начин веровали. Црква је увек постављала питање: како и у шта верујеш?

И управо ту, при покушају да дамо одговор на то – за истинску веру - заиста осно-вно питање, пред нашим унутарњим очима појављује се готово несвесно и без наше воље лик Дјеве-Мајке. Наравно да то ни у ком случају не значи да Њен лик на било који начин заклања собом лик Христов, нити да Њен лик - за хришћанску веру - представља неку вр-сту другог објекта вере који нема везе са ликом Христовим. Нипошто, јер нам лик Дјеве-Мајке долази од Христа и само од Њега, и то као својеврсни дар и откривење свега онога о чему говори Његово учење и на шта нас Он позива. Зато поставимо себи следеће питање: у чему је сила и помоћ лика Дјеве-Мајке?

Мој први одговор ће, највероватније, зачудити многе. Ево тог одговора: то је лик жене. Први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива даровано је људима у лику жене.

Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан? Зато што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки свет. У нашем мушком свету царују гордост, агреси-вност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.

Дјеви Марији, Пречистој Мајци Божијој није ништа потребно, а све добија. Ни за шта се не отима, а све има. У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, пове-рење. Дјева Марија за себе говори: "Ево слушкиње Господње", а ми је називамо Царицом неба и земље, Владичицом и Госпођом. Дјева Марија ничему не учи и ништа не доказује, али само Њено присуство, сама светлост, сама радост Њенога присуства решава и укида све наше измишљене и вештачки створене проблеме. И ми се у Њеном присуству осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина истинска срећа.

Христос је говорио: "Иштите најпре Царства Божијега''. И ми управо кроз ту Жену - Дјеву, Мајку и Заступницу - осећамо и схватамо не умом, већ срцем шта значи ис-кати и налазити Царство Божије, шта значи живети Царством Божијим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

читао сам ове тему у више наврата од постављања наовамо, па ми нећете замерити ако сам нешто пропустио или заборавио ...

неееего, који је уствари ваш став о женском свештенству уствари?

Share this post


Link to post
Share on other sites

О томе је писао један од највећих богослова Јован Мајндорф.

Није проблем у жени да буде свештеник или владика већ се ту испријечило оно предањско у Цркви а најбоље сву проблематику можемо схватити читајући Светог Игњатија Антиохијског гдје он каже да је епископ слика Христоса а свештеник слика Светог Апостола.Е сад,како жена може бити слика мушкарца?Никако  0104_cheesy

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико сам схватио код Мајендорфа-да,једино је то препрека јер како може жена бити слика мушкарца?

Мада имамо и код Светог Павла да жена не подучава већ да то ради мушкарац.Не смијем да тумачим ово јер ће ме прогласити за неког мушког шовонисту тако да оај дио прескачем и држим се Светог Игњатија  0104_cheesy

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...