Jump to content
marija

Свети Јован Златоусти - ПОУКЕ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Свети Јован Златоусти (344-407): задивљујућа смерност

Постављена слика

На трећој страни Писма из Калкуте је цитиран одломак из проповеди Св. Јована Златоустог који нас подсећа на нераскидиве везе између Евхаристије и солидарноси са најсиромашнијима:

„Желиш да одаш почаст телу Спаситеља? Исти онај који је рекао: Ово је тело моје, такође је рекао: Огладњех, и не дадосте ми да једем. Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. Зато одај почаст Христу делећи своје имање са сиромашнима.“ (Свети Јован Хризостом, Хомилија 50 на Матеја.)

Ко је био човек кога су источни Хришћани назвали „Златоусти“ због дара да песнички изрази молитву? Који су погледи на његов живот и дан данас охрабрење за нас?

Живот Јованов је имао три јаке смернице: изванредну способност да објасни Благу вест Христа, страствено и на језику културе свога времена; јако наглашавање друштвених последица Јеванђеља; и труд да учини молитву лепом преносећи теолошко размишљање кроз песничку форму.

Јован Златоусти је рођен у Антиохији, данашњој Турској, у аристократској породици. Под јаким утицајем вере своје мајке, изучавао је Свето Писмо и био усмераван учитељима Антиохијске школе, који су желели да преведу Библијску мисао грчким појмовима без да се изгуби оригинални смисао.

Када је могао да напусти мајку, која је желела да га задржи крај себе као „кућног монаха,“ отишао је у планину и започео је живот повучен у молитву изван људског друштва. Уследила је затим криза савести: да ли је неопходно побећи од проблема друштва како би остао чист и привржен Јеванђељу, или је требало отићи у свет и преносити љубав Христа, „пријатеља људи,“ како је волео да каже?

На крају је одлучио да се врати из потпуне одсечености од света, вративши се у Антиохију где је рукоположен 386. године. Постао је чувен због своје способности да повеже садржину Библије са животом и питањима обичних људи. Понекада би причао и два сата без прекида, охрабрен клицањем и пљеском оних који су га слушали. Као одговор на раскош и дангубу имућних, наглашавао је значај свакодневних ствари, рада, потребу да се ослободе робови; позвао је на поделу индивидуалног и заједничког (чак је планирао да искорени беду у Антиохији). Солидарност, више од дела чисте савести, за њега је био завет, знак стварног присуства Христа у нашем свету. Често помињујући Исусове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте,“ закључио је да је сиромашан човек „други Христос“ и да се „света тајна причести“ мора наставити „међу народом“ “светом тајном брата.”

Преко своје воље, Јован је изабран 397. године за Архиепископа престонице Источног царства, због свог говорничког талента. У Цариграду, брижљив према људима, умножио је болнице и пријемне центре, преносећи Добру вест по селима, чак и Готима који су се населили у овим крајевима.

Заузео је веома храбре политичке ставове, супротстављајући се министру који је желео да укине право на азил, а затим га штитећи од одмазде, када је обешчашћен желео да побегне у базилику. Покушао је да учини више свештенство скромнијим и да подсети царски суд захтевима Јеванђеља.

То је било превише за његове непријатеље, који су се удружили и протерали га у Јерменију 404. године. Тамо је остао три године у кућном притвору. Чак и његови истомишљеници, његови бројни посетиоци, од којих многи из Антиохије, бринули су противничке снаге, које су га протерале још даље, до обала Црног мора. Препешачио је огроман пут. У Комани, потпуно исцрпљен, спремио се да умре, обукавши белу одећу, причестио се, и моливши се за све око себе предао је свој дух говорећи: „Слава Богу за све.“

Питања којима Јованов живот одјекује у вашем личном животу:

- Његов позив му није увек дозвољавао да испуни жељу своје мајке: да ли ја понека морам да идем против онога што људи очекују од мене?

- Узевши у обзир „свету тајну брата“: какво место у мом животу имају други људи и њихове потребе?

- Коначно је доживео своје монашко предање у сред друштва: какву ја обавезу имам у друштву? Које је место Хришћанима данас у политичком животу у друштву? Да ли је некад неопходно, у име вере у Христа, одупрети се властима или тренутним трендовима?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sukob sa caricom

Carica otme od jedne sirote žene vinograd, i ta se žena obrati patrijarhu da se zauzme za njenu stvar. Patrijarh ode u dvor da se objasni sa caricom, ali se ona uvredi zbog onog što joj je Jovan kazao pa naredi da se patrijarh istera iz dvora. Uskoro dođe Krstovdan, i kad je carica htela da uđe u crkvu da se moli Bogu, vratar je, po patrijarhovom naređenju, ne htede pustiti u crkvu. Carica se naljuti i smisli da se osveti patrijarhu.

I tada je, kao i svagda, bilo sveštenika i vladika koji su zavideli Jovanovoj slavi, pa ih carica lako pobuni, i oni se sastanu i optuže patrijarha da strogo kažnjava neispravne sveštenike, da je jedno dete krstio posle podne, da se kod kuće ne moli Bogu, da caricu Jevdoksiju naziva Jezaveljom, ženom porocnog cara Ahava i slično. Patrijarh se četiri puta nije odazvao pozivu ovog odbora da se opravda, zato što je smatrao da je odgovoran samo Vaseljenskom Saboru, te ga ovaj odbor osudi na lišenje arhijerejskog čina i da ga car kazni zato što je vređao caricu. Kad je Jovan čuo za ovu osudu, rekao je: "Crkva Hristova niti je samnom započeta, niti će samnom završiti". Po carevoj naredbi, Jovana pošalju u zatočenje.

Kada građani Carigrada saznaše da je Jovan poslat u zatočenje, podigoše veliku bunu, a utom se u Carigradu desi i zemljotres koji mnogi smatraše kaznom za takvo postupanje sa svetiteljem, pa sama carica bi prinuđena pisati patrijarhu i moliti ga da se vrati.

Doček Jovanov u Carigradu bio je veličanstven: mnoštvo sveta izašlo je lađama da ga dočeka, i klicanjem ga dopratiše do crkve Svetih Apostola.

No, nije prošlo ni dva meseca, a Jovan se ponovo sukobi sa caricom. Jovan je u crkvi prekorevao one koji su držali pozorišne predstave pred caričinom statuom i ometali bogosluženje u obližnjoj crkvi. Kada je Jovan, na Usekovanje, držao u crkvi govor, više puta je ponavljao reči: "Opet Irodijada besni!" i "Opet ište Jovanovu glavu", a carica držeci da nju pod Irodijadom podrazumeva, sakupi opet onaj isti crkveni odbor, koji Jovana, kao i pre, osudi na zatočenje.

U največoj tišini i pod stražom, Jovana pošalju u gradić Kukus u Armeniji, gde je proveo tri godine. Jovan, međutim, ne beše prekinuo veze sa Carigradom i vrlo često se dopisivao s prijateljima, zbog čega car naredi da se Jovan odvede u zatočenje na samu granicu carstva, u gradić Pitijunt, nedaleko od Crnog mora. Dva vojnika, koji su ga sprovodili, dobili su zadatak da ga usput muče i zlostavljaju, ne bi li na putu i skončao. Po najvećoj pripeči, gladan i žedan, morao je stari patrijarh ići pešice i gologlav, te stiže do mesta Komana, gde svrati u jednu crkvicu da se pomoli Bogu i tu se od umora i napora razboli. Vojnici ga međutim počeše goniti i dalje, ali kad su videli da više ne može ići, ostave ga na miru.

Jovan se obuče u arhijerejsko odelo, pričesti se i umre. Ovo se dogodilo na Krstovdan, 14. septembra 407. godine, u 62. godini njegova života.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРОПОВЕДИ

Проповеди Светога Јована Златоуста биле су тако силне, да се већ у његовим младим годинама, сматрало да већих проповедника није било. Цариград, који је тек израњао као велики центар, не само царске моћи, него и просвете и велики црквени центар, желео је да има све најбоље у себи. Све најбоље и од Цркве. Онда су због тога настојали да Светог Јована Златоустог просто увуку у Цариград, да он буде цариградски епископ. И тако се и догодило. Први царски министар одлучио је да доведе Светог Јована у Цариград и то је било 397.г., а 398.г. Златоусти је био хиротонисан за епископа Цариграда. Није био дуго епископ у Цариграду. Невероватно, - таква личност, која је и дан данас, после апостола, прва личност у Цркви, за веома кратко време, написао је највише и учинио је највише на ширењу речи Божије и успостављању Цркве Христове, односно, успостављању Царства небескога на земљи. Свети Јован је ступио у велике тешкоће зато што је био максималиста у својим хришћанским погледима и стремљењима. Наишао је на велики отпор у престоници. У сваком погледу наишао је на отпор, и усамом свештенству постојао је отпор, јер његов претходник није био тако ватрени проповедник речи Божије као он, па није успео да добро држи црквену дисциплину. Свети Јован Златоусти почео је да успоставља ред у Цркви, и у свештенству, у монаштву, али је такође за своју обавезу сматрао спасавање царскога пара, цара Аркадија и његове супруге царице Евдоксије и целог дворског племства и дворских службеника. Проповедати некоме да живи потпуно хришћански, да не живи двоструко, него потпуно јеванђелски, изазивало је отпор, и отпор је био веома тежак. Они који нису могли да живе јеванђелски живот и позив настојали су да уклоне Светог Јована Златоустога. Ја рекох да ћу тумачити његов лик. Ево, он већ сада почиње да наликује на Господа Исуса Христа. Они који нису Христа могли да слушају настојали су да га уклоне. Можда је довољно само да се подсетимо само оног догађаја када је Спаситељ исцелио оне бесомучне. Онда су људи, уместо да се диве чуду које је Христос учинио и да му захвале, молили Га да изиђе из њиховог краја, јер им је учинио штету, јер су свиње у које је истерао нечисте духове угинуле.

Највећи проповедник добио је непријатеље и у другим црквеним центрима. Свети Јован Златоусти хтео је да уведе ред, не само у Цариграду, него у целој Цркви Христовој, у целој Азији, на истоку, у Александрији. Неке монахе који су били протерани, он је примао милостивог срца, отворено и није дозвољавао да се неправедно прогони било ко. Чак је позвао у Константинопољ александријског епископа Теофила, оног истог који је њега хиротонисао у Цариграду 398.г., да поразговара са њим, не на суд, него да разјасне неке догађаје везане за њега и Александрију и ништа више од тога. Теофило је дошао у Цариград, и тада видимо велику разлику међу ондашњим предстојницима Цркава. Теофило је био човек попут многих које можемо често срести, углавном концентрисан на добре међуљудске односе, што је наравно добро, али он се више ослањао, не на јеванђелску тактику и дипломатију, него на световну. Дошавши у Цариград он је био покренут лошим намерама. Видео је да Свети Јован Златоуст не стоји баш добро код цара и царице, код представника двора, ни код својих свештеника и монаха. И уместо разговора са Светим Јованом Златоустом, он се потрудио да против њега подстакне све оно негативно у престоници, и у томе је успео. Особито је царски пар пристао на сарадњу са Теофилом. Теофило је окупио један велики сабор, дакле он узурпатор у престоници, окупио је сабор у једној палати која се звала Палата под храстом 403. године. Тај сабор је незаконито свргнуо Светог Јована Златоустог на основу оптужби, углавном двојице Златоустових свештених лица, од којих је један био ђакон.

КЛЕВЕТЕ

Двадесет девет клевета су подигли против њега, - опет видимо да он наликује на Господа Исуса Христа. Светог Јована Златоустог су, без икаква разлога, осудили и он је морао да напусти Цариград. Сав народ је био за њега. И овде се поново догађа оно што је било у Јеванђељу. Народ је препознао Христа у оно време, чак су се јеврејски прваци бунили и говорили: ко од нас фарисеја и представника народа верова у њега, него овај проклети народ који не разуме Писмо. Међутим, народ је добро знао. Није то био било који народ у Цариграду, био је то Божији народ. Свети Јован Златоусти је имао подршку оних најбољих. Није морао да иде из Цариграда јер су га бранили, међутим ради очувања реда у самој престоници, сам Свети Јован Златоусти повлачи се и иде у изгнанство, куда су га они упутили, у Витинију. Међутим, врло важно је поменути, Теофило је искористио прилику и сад он, све што је Свети Јован Златоуст учинио у својој Цркви нарушава. Оне којима је он давао епитимију, Теофило рехабилитује и даје им почасна места! Али Господ није оставио свога представника на земљи Светога Јована самога - земља се затресла страховито. Сви су схватили да је то негодовање Божијег промисла. Светог Јована су молбом вратили; цар га је молио, царица га је молила да се врати; вратио се. Међутим, Свети Јован Златоусти ни тада није хтео да користи политику у свом односу према цару и царици и према великашима. Давао је свакоме јеванђелски суд, и то отворено. Нису његови непријатељи мировали, иако је народ њега волео. На Божић те исте године 403., Божић у децембру, царски пар није дошао у Цркву, а идуће године, већ на Васкрс 404. Светом Јовану Златоустом је забрањено да служи Пасхалну Литургију, па је служио на отвореном простору и сав народ с њим.

Читајући страдања руске Цркве у време ропства атеистичког, сусрећемо сличне примере. Рецимо отац Димитрије Дудко, он, дошавши у храм на Васкрс, доживео је сличну судбину. Представници власти нису му дали одежде да служи. Слично овоме се догађало. Свети Јован Златоусти бива ухапшен те 404. године и полази на своје друго, најтеже прогонство. Упутио се ка Јерменији. Ја бих овде подсетио да је та област, ка Црном мору, била, уопште кроз историју, место где су слани у прогонство велики људи. Подсећамо, тамо је много касније, наш омиљени Љермонтов био протеран. Тамо су ишли честити људи Руси, које режим није волео, да ратују, да се тако искористи њихов живот и да заврше тамо свој живот. Тамо је пошао Свети Јован Златоусти, тамо ће касније поћи, после њега, други велики богослов и сведок Христов - Свети Максим Исповедник. Две године је Златоусти провео у прогонству. Да имамо више времена, навео бих врло важне детаље. Он је био болестан, физички слаб и изнемогао. Желудачне болести је имао. Више су га војници носили него што је ишао пешице. Када је дошао у Кесарију Василијеву, тамошњи епископ, који је иначе раније био обожавалац Светог Јована Златоустог, само због тога што је цео град са градоначелником изишао у сусрет Светом Златоусту да узме благослов од њега, само због тога, наредио је одмах, после првог дана, да Светог Златоуста морају истерати из града, да ту њему нема задржавања. Златоусти је умро идући на последње своје прогонство. Али и у смрти својој он је био славан, јер су му многи долазили, а његова популарност је сметала онима који га нису волели. Умро је у месту Команима на Крстовдан, 14. септембра године 407, дакле пре 1600 година.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/982/tekst/zivot-i-delo-svetog-jovana-zlatoustog/

Share this post


Link to post
Share on other sites

НАЈПЛОДНИЈИ ПИСАЦ

Ово је кратко о његовом животу, а дозволите ми да кажем да је он најплоднији писац Цркве на истоку. Мало је његових систематски написаних дела, углавном је беседио, и његов данашњи богословско-књижевни опус углавном садржи његове беседе, које су други записивали, а он их је, оне које је успео, касније редиговао. Ја бих поменуо само нека од његових дела која сте вероватно сви читали. То су: Шест књига о свештенству, О девствености, па протумачио је цело Свето Писмо, а особито су важна тумачења на Књигу о постању, Пророка Исаију, Јеванђеље од Матеја и Јеванђеље од Јована. Особито бих истакао његова писма која је писао у прогонству. Ја већ рекох да није много провео на епископској катедри, али најплоднији део његовог књижевно-богословског рада је био управо онај проведен у изнанству. Промисао Божији даје извесним људима да протумаче извесне теме које други не могу протумачити. Теме јеванђелске, теме хришћанског живота, хришћанског искуства. Бог одабере људе који могу такве теме да тумаче, то не може свако. Неке теме се искуствено морају тумачити и без поседовања искуства не може ум да их протумачи. Тако је Свети Јован Златоусти, изгледа добио да протумачи тему радости у страдању, радости у Христу. Пишући из прогонства, не брине се о себи, он теши оне које је оставио иза себе и по њему, не може се живети без радости. Многи људи без радости, чак одузимају себи живот. Неко ће рећи, шта је са оним који страда, откуда ће наћи радост? Не произилазе све радости из задовољства и из земаљских ствари. Те радости које су из земаљских ствари, које имају земаљску основу су трошне и несигурне, а засноване на греху, штавише оне још више горчине производе. Радост наша и све наше јесте од Господа Исуса Христа. Све што имамо, имамо од Њега. Нико није протумачио тако добро Христову беседу на гори као Свети Јован Златоусти. Он је и раније тумачио Јеванђеље по Матеју, укључујући и беседу на гори и блаженства, науку о блаженству, али никад то није протумачио тако добро као тада када је био у прогонству. Од саме врлине, говори Свети Јован Златоусти, у којој је сам Господ Бог, долази човеку радост, благодатна радост. Постоје и друге његове теме, које нико није тумачио тако добро као он. Тема заједнице, заједнице Божије, заједнице светих. Заједница светих заснива се у Евхаристији. Ту постајемо једно са Господом, у заједништву са Оцем, Сином и Духом Светим и та се заједница шири са свима који су у Господу. Зато је Свети Јован Златоусти на прво место стављао љубав, а љубав ће онемогућити свако поседовање на штету других. Свети Јован Златоусти није против поседовања материјалних добара, али је против њихове злоупотребе и против тога да се материјална добра одузимају од других. Он каже: Не може неко бити богат, ако су други сиромашни.

Неисцрпно је море, непрегледно и предубоко, мудрости Светога Јована Златоустога у ономе што је написао и ономе што је он доживео. Многи су се после угледали на њега, многи су га читали. Најпознатији оци који су се на њега угледали, и свој лик извајали по узору на његов, јесу и највећи Светитељи Цркве - Свети Фотије Цариградски и Свети Григорије Палама. Созерцавајући лик Светога Јована Златоустога, а то нећемо све учинити овде, него ћемо то продужити касније, могу само да пожелим да и ова школа и ово место буде једна ливница ликова по узору на Светог Јована Златоустога. Хвала што сте слушали.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владимир Димитријевић: Свети Јован Златоусти и његова Литургија

Поводом 1600 година од упокојења св. Јована Златоустог)

Уводна реч

У свом делу „О Цркви и Литургији” Св. Симеон Солунски вели: „Јер ништа не додајемо ономе што су нам предали, нити смо изменили шта од онога што нам пренеше. Све смо сачували онако како смо сачували и „Символ вере”. Служимо Литургију онако како су нам је предали сам Спаситељ, апостоли и Свети Оци. Како ју је Господ савршио са Својим ученицима, преломивши хлеб и раздавши им га, као и Чашу, тако поступа и Црква – епископ служи са свештеницима или свештеник са другим свештеницима. О томе сведочи прејемник апостола, Свети Дионисије, учећи нас како да служимо, што ми и чинимо. Василије са Златоустом, који нам предадоше ствари божанствене, тумачећи све више о великим Тајнама, завешташе нам да је савршавамо тако како их савршава наша Црква, и њихове молитве у Литургији сведоче о њиховом учењу које се тиче првог и другог Входа и целокупног остатка обреда”.

Западни литургичари се чуде Св. Симеону, тврдећи да је његов исказ нетачан, јер се кроз векове Литургија ипак мењала. Али, Св. Симеон је битијно у праву: Литургија се мењала само у акцентуацији, а у сржи својој остала је истоветна. Шта то значи? Рецимо, док су Литургији у Римској империји присуствовали и на њој се причешћивали само људи спремни на мучеништво, а незнабошци и катихумени нису могли ни да знају шта се дешава на њој, дотле је Литургија била „отворенија” за присутне; кад су се масе пагана после цара Константина, крстиле, олтар се „затвара” и свештеничке молитве се читају тихо, да би присутни схватили да се у храму збива велико и страшно чудо претварања хлеба у вина у Тело и Крв Христову. Свети Симеон Солунски је потпуно у праву: семе које је засејао Христос дало је огромно дрво црквене побожности и ми, на свакој Литургији, улазимо у Сионску горњицу, да бисмо учествовали у Божанској Тајној вечери.

С тим у вези је и питање – чија је Литургија којој најчешће присуствујемо.

Столећима православни хришћани верују да је Литургија Св. Јована Златоуста дело самог Златоуста. Онда је дошао XX век, век сумње, па су неки западни научници (а ко би други?) такво веровање довели у питање. Но, православна ученост „окађена светињом” (владика Данило) ипак је доказала обрнуто. Архиепископ Георгије (Вагнер), православни Немац, спровео је обимно истраживање, поредећи богословље Златоустово и текст његове Св. Литургије; велики првосвештеник Цариграда, доказао је Вагнер, заиста је богонадахнути састављач најважнијих молитава ове службе, коју Црква служи скоро у току целе године.

У литургијској молитви анафоре (приношења Св. Дарова), свештеник се обраћа Богу Који је неисказан, непојаман, непостижан, Који увек јесте и на исти начин јесте, Отац и Син и Дух Свети. Овај се израз у тексту приношења понавља три пута. То свечано троструко исповедање Тројице као Једнога Бога, Који надилази и људски и анђелски разум, било је нарочито значајно у доба Златоустово, у IV веку, јер су јеретици аријанци порицали божанственост Сина називајући Га „првим створењем” Божјим. Крајњи аријанац Евномије чак је тврдио да је Бог потпуно појмљив човеку. Због тога Св. Златоуст у Литургији наглашава да је Света Тројица – Једини Бог, а да је Господ, по природи Својој, изнад сваког поимања створених бића. Свештеник се, у току анафоре, обраћа Богу, указујући на то да нас је Он из небитија (непостојања) привео у битије (постојање). У једној својој младалачкој беседи, Златоуст јасно каже: „Иако Му ништа од нас није било потребно, иако је Самом Себи довољан, привео нас је у битије, мада нисмо постојали”. Даље у молитви узношења, Златоуст благодари не само што смо створени, него што нас Господ, и кад смо отпали, није оставио, него је учинио све да нас узведе на небо и дарује нам своје будуће Царство. И о томе је овај дивни учитељ Цркве говорио у својим беседама: „Бог није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена”.

О чему је ту реч? О ономе што Св. апостол Павле каже – да нас је Бог са Христом васкрсао и посадио на небесима у Његовом Сину, Богочовеку (Еф. 2, 5-7). Христос је Бог Који је постао човек, и Својом људском природом седи с десне стране Оца, а то је залог и нашег спасења и обожења: кроз Христа, наша природа је „одеснују Оца”.

Златоусти, у молитви анафоре, благодари Светој Тројици и за сва „знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства”. И о томе је говорио у једној својој беседи: „Знам једног човека који се овако молио: „Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива... за сва доброчинства која су нам учињена”. Човек, који се тако молио, свакако је неки од Златоустових учитеља, чију је молитву цариградски патријарх унео у Литургију.

Свети Јован је све литургијске молитве желео да сажме у кључну истину Откривења: „Јер Бог толико заволе свет да је и Сина Својега Јединороднога дао, да сваки Који верује у Њега не погине, него да има живот вечни” (Јн. 3, 16). По његовим речима, „крст је узвео на небо и посадио с десне стране престола нашу (људску) природу”. Архиепископ Георгије у својој књизи наводи многе чињенице које доказују Хризостомово ауторство.

Због свега овога, с пуним правом можемо да кажемо да је Златоустова Литургија у основи својој, његово, Духом Светим, саздано дело, на добро Цркве у којој је пастирствовао и пастирствује по угледу на Пастироначалника Христа.

Литургија оглашених

У доба Светог Јована Златоуста, Литургија оглашених се састојала из псалмопоја, читања Светог Писма, проповеди речи Божје и заједничких молитава за сав свет и људе који се нису причешћивали Светим Тајнама. Предстојатељ је улазио у храм и изговарао: „Мир свима”, а затим су започињале заједничке молитве: „Ми и за непосвећене творимо заједничке молитве, молимо се за болесне, за плодове васељене, за земљу и море” (из 78. беседе Златоустове на Еванђеље по Јовану); а на другом месту каже: „Заповеђено нам је да се молимо за болеснике, оне у рудницима и тешком ропству, као и за ђавоимане”.

Затим су следила читања из Старог и Новог Завета: најмање два, а било их је каткад и четири. У току Великог поста нарочито је читана Књига Постања. Читања су била распоређена (као и данас) у складу са празницима. Златоусти пастир вели: „По распореду датом од стране Цркве, у дан Крста, то јест на Велики петак, читамо све што се на Крст односи; на Велику суботу опет о томе како је Господ наш био предан, распет, умро по телу, погребен... На исти начин оно што се односи на Васкрсење читамо у дан Васкрсења, и на сваки празник оно што се на тај празник односи... Зашто се Дела апостолска, која описују њихова чуда, после Педесетнице, читају пред Педесетницу? После Крста ми одмах објављујемо Васкрсење Христово. Али чуда апостола служе као доказ Васкрсења Господњег, знамења се апостолска излажу у тој књизи. Зато су Оци установили да се после Крста и живоносног Васкрсења чита оно чиме се нарочито потврђује истина Васкрсења”. Дакле, у доба Златоустово јасно су била установљена штива у храму, и то није могло да се бира по вољи онога ко служи Литургију.

Свети Јован је оштро прекоревао људе који не слушају шта се чита из Светог Писма: „Они овде гледају и слушају нешто друго, и не обраћају пажњу на то што се ту излаже... Ти, који си овде узалуд дошао, реци, који је пророк, који апостол разговарао с нама, и о чему? Не можеш ништа да кажеш о томе, јер си у то време о многим стварима разговарао сам са собом, као у сну, и ниси слушао оно што се ван тебе збивало у самој стварности” (24. беседа на Посланицу Римљанима.)

У 8. беседи на Посланицу Јеврејима, Златоуст додаје: „Зато код нас ни нема ничег здравог, ничег корисног, јер многи не само да непажљиво слушају реч Божју, него ни не знају за постојање Светог Писма – међутим, та наука захтева непрестано изучавање. Да говорим истину, навешћу доказ: на пример, један пророк вели: „Приђите, чеда, послушајте мене, страху Господњем ћу вас научити”, а други: „Научите се добро творити”. Знате ли ви где се те изреке налазе? Не мислим да неко зна, осим мањег броја. Међутим, сваке седмице се та књига чита два или три пута. Чтец, изашавши, прво каже чија је књига, управо кога пророка, или апостола, или еванђелиста, а затим произноси његове изреке, да бисте их боље уочили и знали не само садржај, него и узроке написаног и онога ко је то написао”.

У 3. беседи на Посланицу Солуњанима, он кори људе који заборављају да кроз Свето Писмо сам Бог беседи са њима: „Кад чтец, уставши, говори: „Овако вели Господ”, и када ђакон, стојећи, све подстиче на ћутање, он то не чини да би указао част чтецу, него да би указао част Ономе Који се преко Њега обраћа свима. Даље, неки своју непажњу објашњавају нејасношћу и непојамношћу изрека Светог Писма, али и то је само изговор, јер би требало да онда будеш још пажљивији. На крају кажу да су непажљиви јер у цркви увек слушају једно исто. Па добро, реци ми, зар и у позоришту не слушаш стално једно исто? Зар не гледаш на коњским тркама стално једно исто? Сад бих хтео да те испитам – од ког пророка је сада узето штиво, од ког апостола, из које посланице? Али ми не можеш рећи ништа, јер ти изгледа да си чуо нешто непознато. Стога, кад хоћеш да оправдаш своју лењост, говориш да стално слушаш једно исто, а кад те питају, тако се смућујеш као да тако нешто никад ниси чуо”.

На Литургији се, наравно, и певало. Златоусти и то објашњава: „Бог видећи да су многи људи немарни, да им је тешко читање духовних Св. Писама, и да на себе нерадо примају тај труд, и желећи да овај напор учини пожељним и да уништи осећање умора, сједињује мелодију с пророштвима, да би сви, наслађујући се хармоничношћу напева, с великим усрђем узносили Њему свештене песмопоје. У самој ствари, ништа тако не узвисује и не окрилаћује душу, не одваја је од земље, не избавља је од окова тела, не наводи на мудрољубље и да презире све житејско, као сагласни песмопој и складно састављене божанствене песме”.

У храму су сви појали псалме: „Давид је некад имао псалтир са бездушним струнама, а Црква има псалтир саздан од струна одуховљених. Наши језици су струне тог псалтира... Жене и мушкарци, старци и младићи, мада се разликују по узрасту, не разликују се по псалмопоју, зато што Дух, удешавајући глас свакога, код свију производи једно сагласно појање... Некад је Давид то говорио својим језиком, а сад, после своје кончине, говори то помоћу безброј језика, не само код нас, него по свој васељени”.

Тумачећи 117. псалам, Златоуст каже: „У том псалму постоји изрека, коју управо поје народ: „Ово је дан, који створи Господ...” Она код многих изазива усхићење, и зато народ има обичај да га поје нарочито за време духовног и небеског празника (Пасхе)... Оци су заповедили народу да поје тај стих, као најмилозвучнији и онај који у себи има узвишену истину”...

Нарочито је наглашавао антифоно појање: „Слично како при псалмопоју певају стихове наизменично, тако и горње силе наизменично певају хорски и произносе славословље на начин антифоног појања”.

После читања Еванђеља, држана је беседа где је тумачено прочитано. Златоуст је нарочито упозоравао свештена лица, поготову епископе, да беседе и народу дају духовно-моралне поуке. Народ је волео да слуша беседе, али Златоусти је указивао да је недопустиво одлазити после беседа, да храм не би остао пуст приликом узношења Светих Дарова.

Затим су читане молитве за оглашене и покајнике који су, после тога, били отпуштани са сабрања. Настављала се молитва за епископа и свештенике, власти и „благорастворење ваздуха”. Златоуст је говорио да је велика сила саборне молитве верних, и да се то никад не сме губити из вида (у беседи о нејасним местима Старог Завета).

Затим је следило приношење дарова у току Великог входа. Дарове су доносили верни: оглашени и покајници нису смели да их доносе, и од њих се нису примали.

У XVIII беседи на Књигу постања Златоуст вели: „Бог прима наше приносе не зато што за њима има потребу, него зато што хоће да се и кроз њих изражава наша благодарност”.

За време Великог входа, померала се олтарска завеса: „Кад се износи Жртва, кад се на Жртву предлаже Христос, то Јагње Владикино, кад чујеш: „Помолимо се сви скупа”, кад видиш да се помера завеса, замисли да се отварају небеса и да одозго силазе ангели”.

Литургија верних

После преношења Дарова на Свети Престо била је јектенија за предложене Дарове. Свети Златоуст вели: „Ђакон, позивајући да се молимо, између осталих прозби заповеда да тражимо ангела мира” (3. беседа о онима који посте на Пасху). Епископ би возгласио: „Мир свима”, а народ је одговарао: „И духу твоме”: „Предстојатељ цркве, кад благосиља, каже: „Мир свима”, кад заповеда да целивамо једни друге, вели: „Мир свима”, кад се саврши жртва: „Мир свима”, и за време њеног обављања такође: „Мир свима” (2. беседа на Посланицу Колошанима). Затим се обављао „целив мира”: мушкарци су целивали мушкарце, а жене жене – као доказ да је Христос њихова узајамна љубав, вера и нада. Данас се узајамно целивају свештеник са свештеником и ђакон са ђаконом, поздрављајући се са: „Христос је међу нама” и отпоздрављајући: „И јесте и биће!”

Свети Златоуст је често говорио о целиву мира, упоређујући лицемерје оних који тај целив дају а немају жељу да опросте ближњима, са лицемерјем Јуде. Затим је ђакон последњи пут опомињао да се затворе двери, да непосвећени не би присуствовали узношењу Светих Дарова. У четвртој беседи о Непојамном Златоуст говори о даљем току Литургије: „Свима заповеда ђакон кад каже: „Станимо право, станимо смерно”, и то је установљено не узалуд и не без разлога, него зато да бисмо уздигли своје помисли, које гмижу по земљи, да бисмо, одбацивши расејаност, која код нас произилази од бриге о свакодневним пословима, душу своју могли да узведемо да стоји право пред Богом”. Онда је епископ позивао да се остави свака животна брига, и да се срца, ослобођена свакидашњих помисли, узнесу ка небесима. Народ је одговарао: „Имамо их пред Господом”. У деветој беседи о покајању Свети Златоуст каже: „Шта то радиш, човече? Зар ниси дао обећање свештенику и на његове речи: „Горе имајмо свој ум и срца”, зар ниси одговорио: „Имамо их пред Господом”? Зар не осећаш страх, зар се усуђујеш да се покажеш као лажљивац у најстрашнијем часу?” Затим је свештеник упућивао позив да се заблагодари Господу, на шта је народ одговарао: „Достојно је и праведно”. Златоуст вели: „Молитве благодарења такође су заједничке, зато што не благодари само свештеник, него и сав народ. Добивши прво одговор од народа и затим сагласност о томе да је достојно и праведно оно што се савршава, свештеник почиње благодарење”. О канону Евхаристије нема непосредних сведочанстава, али се његов садржај делимично види из неколиких беседа цариградског учитеља: „Страшна и толико спасоносна Света Тајна, која се збива на нашим сабрањима, назива се Евхаристија, зато што она служи као спомен многих доброчинстава и указује на најважније деловање Промисла Божјег, и преко свега тога нас побуђују на благодарност Богу... Зато нам и свештеник за време предложења те Жртве заповеда да Богу благодаримо за сву васелену, за одсутне, за присутне у храму, за оне који су били пре нас и оне који ће после нас да буду” (Беседа 25 на Еванђеље по Матеју); и још: „Заиста, приступајући Чаши и причешћујући се, сећамо се неизрецивих доброчинстава Божијих и свега што смо добили, и благодаримо што је Он избавио род људски од заблуда, да је оне из даљине призвао и да је безнадежне /.../ учинио Својом браћом и санаследницима; за све то и томе слично, ми Му благодаримо и на тај начин приступамо”. Затим су верни певали Серафимску песму, коју је чуо пророк Исаија: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје”. У шестој беседи о серафимима Златоуст каже: „Некада се та песма певала само на небесима, али када је Владика решио да сиђе на земљу, донео нам је и овај песмопој. Зато и тај велики првосвештеник, ставши пред Св. Трпезом, савршавајући словесно служење, приносећи бескрвну Жртву, не само да нас призива на то славословље, него, претходно изрекавши Херувимску песму и поменувши серафиме, заповеда нам, на тај начин, да сви завапијемо овим страшним вапијањем, да би, подсетивши нас на бића која поју с нама, уздигли свој ум од земље”. Затим је свештеник изговарао речи установљења: „Примите, једите, ово је Тело Моје” и „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја...” Златоуст јасно каже: „Не претвара човек оно што је предложено у Тело и Крв Христову, него Сами Христос, за нас распети. Представљајући себи Његов лик, свештеник стоји, изговарајући те речи, а делује сила и благодат Божја”. У Беседи о гробљу, он додаје: „Кад свештеник стоји пред Трпезом, подижући руке небу, призивајући Духа Светога, да Он сиђе и додирне оно што на њој почива, бива велика тишина, велико безметежје. Дух дарује благодат, силази, додирује предложене Дарове, и Јагње је заклано и приготовљено”. Светитељ јасно каже: „Пре но што се освешта, хлеб се назива хлебом, али кад га Божанска благодат освешта преко свештеника, више се хлебом не назива, него га је достојно назвати Телом Господњим”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

После освештања Дарова, који се претварају у Тело и Крв Христову, приносе се молитве за живе и упокојене. Помињани су и свети, Богом прослављени. У 21. беседи на Дела апостолска, Златоуст каже. „Нису узалудни приноси за упокојене... не возглашава ђакон узалуд: „За у Христу уснуле и за оне који њихов спомен творе”. Не изговара те речи ђакон, него Дух Свети (под тим подразумевам Његове дарове). А шта ти кажеш? Жртва је у рукама (свештеника) и све је припремљено и постављено, ту стоје архангели, ангели, сам Син Божји присуствује; сви стоје са таквим трепетом... И ти мислиш да је то узалуд... приношења за Цркву, и за свештенике, и за све (хришћане)? Напротив, све то са вером бива. Зашто, мислиш ти, бива принос за мученике, и зашто се они у тај час призивају? Мада су они мученици, мада је то (принос) за мученике, али велика је част да будеш поменут у присуству Господа, за време савршења такве смрти, Страшне Жртве, неизрецивих Тајни... Скупа с тим тајнодејстовом, благовремено се помињу и они који сагрешише” (да им се греси опросте, нап. В. Д.) У Трећој беседи о Непојамном, Златоуст указује да је Евхаристија и велика молитва умилостивљења Господа: „Не само да овде људи вапајно дозивају, него и ангели клече пред Владиком и архангели се моле. Само време је благопријатно за то, само жртвоприношење садејствује томе... Они, стојећи пред Телом Господњим, умољавају Владику за род људски, и као да говоре: „Молимо се за оне које си Ти некад удостојио такве љубави Своје да си за њих Своју душу дао... за које си Ти Сам крв пролио... за које си на жртву Своје Тело принео...” О значају помињања покојника на Литургији вели Златоуст и ово: „Не творимо ми при обављању Светих Тајни узалуд молитве за умрле и не заступамо их упразно, умољавајући Јагње Које ту лежи, и Које је узело на Себе грехе света, него (то чинимо) због тога да би они добили извесну утеху”. У Трећој беседи на Посланицу Филипљанима, велики учитељ Цркве каже да је овај обичај из апостолских времена: „Нису узалуд апостоли установили да се приликом савршавања Страшних Тајни помињу покојници... Кад сав народ и свештени хор стоји с подигнутим рукама и кад пред нама лежи Страшна Жртва, како нећемо умолити Бога, просећи за њих (милост)”?

Затим се Црква моли и за живе. Златоуст у II беседи на Другу посланицу Коринћанима каже: „Нама је заповеђено да се овде, у присуству верних, молимо Човекољупцу Богу за епископе, за презвитере... за власти, за земљу и море, за лепо време, за сву васелену”. И још каже: „Предстојећи овој свештеној Трпези и узносећи Страшну Жртву, ми молимо опроштај како грехова народа, тако и наших, призивамо, молимо, просимо и за све узносимо жртву”.

Свети Јован Златоусти и Свето Причешће

Свети Јован се бескрајно дивио Светој Тајни Причешћа, кроз коју се пројављује огромно Божје човекољубље, ненасита љубав Христова према роду људском: „Какав пастир храни стадо сопственим удовима? Та шта говорим пастир? Често има и матера, које после порођаја дају децу дојкињама-туђинкама, али Он то није допустио, већ нас Сам храни Сопственом крвљу и кроз њу све нас сједињује са Собом”, подсећа нас цариградски пастир.

Златоуст је био велики учитељ страха Божјег пред Причешћем. Ханс Јоаким Шулц, у својој студији „Византијска литургија”, каже да реч „Тајне” (Свете Тајне) у Златоустовим делима нема никакве везе са паганским мистиријалним култовима, него је ту било говора о „скривеној, тајанственој стварности” која се односи на Божји домострој и откривање Господа у Исусу Христу. Реч „Тајне” појављује се на 275 места у Златоустовом делу: око 160 референци односи се на богослужење и друге Св. Тајне, а око 125 на Свету Тајну Евхаристије. Пошто су Тајне откривење божанске стварности, оне се називају „божанственим”, „светим”, „испуњеним Духом”. С обзиром да су их људи недостојни, оне су „страшне” и „ужасавајуће”. За Златоуста, светиње које изазивају страх Божји су: олтар и место где се чува Свето Писмо; време служења Литургије; литургијске молитве; ђаконски возглас: „Светиње светима”; пољубац мира током евхаристијске трпезе. Све је страшно јер нас обавезује пред Богом, и не дозвољава нам да живимо плитко и површно.

Литургија је продужена Тајна вечера: „Наша Трпеза иста је као и она, и што на њој почива нема мању вредност... Овде (у нашој цркви) је Горња соба у којој су се сабрали оне вечери, одавде су отишли на Маслинску гору”. И одмах додаје: „Хајде да и ми онда идемо међу мноштво убогих, јер су они наша Маслинска гора” (то јест, преко милостиње сиромасима ми се вазносимо на небеса.) Зато је ово свештени чин по преимућству, и зато Златоуст вели да је „свештеник окружен ангелима”.

Много се старајући да се Светињи приступа са највећом побожношћу, цариградски пастир је пазио да се верници на таште (на празан стомак) причешћују. Једна од оптужби и злобника против њега била је да је неке људе причестио иако је знао да су пре тога јели. У писму „Cyriaco Episcopo exsulanti”, он каже: „Ако сам то учинио, нека се избрише моје име из књиге епископа и нека се не уписује у књигу православне вере, чак, ако сам тако нешто учинио, нека ме и Христос из Свога Царства избаци”.

Једна од најлепших химни Златоустових Телу и Крви Христовој налази се у 24. беседи на Прву посланицу Коринћанима. Ево шта нам учитељ поручује: „Ако се нико не усуђује, да се безобзирно додирне људског одела, како онда да примамо са толиком непристојношћу Тело свемогућег Бога, тело – непорочно, чисто, које се сјединило са оном божанском природом, благодарећи коме постојимо и живимо, кроз које су порушена врата смрти и сводови небески отворени. Умољавам вас, не да себе погубљујемо недостатком побожности, већ да са трепетом и потпуном чистотом Њему приступамо. И када га (тело) само видиш пред собом, реци сам себи: кроз ово тело ја нисам више земља и пепео, нити заробљеник, већ слободан, кроз ово се надам небесима и примању блага, која се на њима налазе: бесмртном животу, уделу анђелском, заједници с Христом. Ово тело клинцима приковано, ишибано, смрт није однела; ово тело, кад је сунце видело на крсту распето, зраке је своје сакрило; због њега се тада завеса храмовна раздера, и камење се распаде, и сва се земља потресе; то је оно тело, које бејаше окрвављено, копљем прободено, и које је спасоносне изворе излило целој васељени: један крви, други воде. Ако желиш знати – колика је сила његова? – упитај ону жену, која је боловала од крвоточења, која се је дотакла не Њега, већ хаљине Његове, не читаве, већ скута њеног; упитај море, које Га је на својој површини носило; упитај и самог ђавола и реци му: откуд носиш неизлечиву рану, откуд ништа више не можеш, откуда си заробљен, киме си заустављен кад си бежао?, и ништа друго неће одговорити, већ – тело на крсту распето. Овим (телом) је жалац ђавола сломљен, овим је глава његова смрвљена, овим је власт и сила његова посрамљена (2. Кол. 2, 15). Упитај и смрт и реци јој, како је твој жалац извучен, како је твоја победа поништена, како су нерви твоји пререзани, и како си девојкама и младићима постала смешна, ти, која си пре тога била страшна свима – и тиранима и праведницима?

И као узрок томе навешће ово тело, јер кад се је ово на крсту распињало, тад су мртви васкрсавали, тад је онај затвор сломљен и бромзана врата порушена, мртви ослобођени и сви вратари ада ужаснули се... Ово тело даде нама, да га држимо и једемо, јер кога силно волимо често га и угриземо... Тако је и Христос дао нама Своје тело да се нахранимо, привлачећи нас у што веће пријатељство. Приступимо дакле с жаром и са пламеном љубављу ка Њему, да не навучемо на себе казне, јер уколико смо већа доброчинства примили, утолико ћемо већма бити кажњени, ако се покажемо недостојни доброчинства. Ово тело још кад је у јаслама лежало, успоштоваше мудраци (са Истока, нап. В. Д.). И непобожни људи и варвари, оставивши отаџбину и кућу, предузеће далеки пут и дошавши, са страхом и великим трепетом поклонише Му се. Подражавајмо дакле макар и варварима ми грађани небески, јер они гледајући у јаслама и колиби, не видеше ништа такво, што ти сада видиш, па ипак са великим трепетом приступише, а ти гледаш не у јаслама, већ на жртвенику, не жену, која (Га) држи, већ јереја, где предстоји, и Духа, где са великим изобиљем (благодати) лебди над предложеним (даровима). Гледаш не једноставно оно исто тело, као они, већ познајеш и његову силу и цело домостројитељство и ништа ти није од онога непознато, што је кроза њ извршено, будући да си у све тајне тачно посвећен. Побудимо дакле себе и ужаснимо се и покажимо много већу побожност од оних варвара, да не би одједном, нити без размишљања приступајући, огањ себи на главу сакупили. А то говорим, не да не приступамо (Причешћу), већ да не приступамо лакоумно, јер као што је опасно приступати непромишљено, тако је неучествовање у овој мистичној вечери – глад и смрт. Та ова је трпеза нерв наше душе, свеза разума, узрок поуздања, нада, спасење, светлост, живот. Ако после ове жртве тамо одемо, са великим поуздањем попећемо се до оних светих дворова, као да смо одасвуд неким златним оружјем опојасани. Та што говорим о будућем? Та ова ти тајна овде земљу небом прави. Отвори дакле врата неба и погледај, боље рећи не небо, већ небо небеса, и тада ћеш видети оно што је речено, јер оно што је тамо најдрагоценије, то ћу ти показати на земљи где лежи. Као што је у царским дворима најважније, не зид, не златни кров, већ тело цара, који седи на престолу, тако и на небесима тело Цара (Христа). Али то ти можеш сада видети на земљи. Не показујем ти анђеле, нити арханђеле, нити небеса, нити небеса небесâ, већ самог Владику њиховог. Зар не видиш, како на земљи гледаш оно, што је најдрагоценије? Не само гледаш, него и додирујеш, и једеш, и примајући идеш кући својој? Очишћавај дакле душу, спремај срце за примање ових Тајни”.

Знао је Свети Златоуст да људима није лако да приме истину о Телу и Крви Господњој, па је подсећао верне (у 82. беседи на Еванђеље од Матеја) да је Христос „Сам пио из чаше ради тога да ученици, чувши то (да су Његово Тело и Крв под видом хлеба и вина, нап. В. Д.), не би рекли: „Шта је то, зар једемо тело и пијемо крв?” и да се због тога не би смутили; јер кад је Христос о томе говорио, Његове речи су многе саблазниле. И тако, да се ученици тада не би збунили, Он сам је то први савршио, побуђујући их да Тајнама приступе без смућивања. С тим циљем Он је Сам пио сопствену крв”. И, на другом месту, вели Св. Отац: „Реч је Његова непроменљива, а наша чула се лако варају /.../ Христос нам није предао ништа чулно, него све духовно, само кроз чулне предмете /.../ Кад би ти био бестелесан, Христос би ти дарове предао бестелесно; али пошто је душа твоја сједињена с телом, Он ти духовно предаје кроз чулно”.

Свети оче Јоване Златоусте, учитељу наш и заступниче пред Престолом Свете Тројице, помоли се Великом Архијереју нашем, Христу Богу, да свагда учествујемо у Литургији и причешћујемо се на живот вечни и бесмртни, а не на суд или на осуду!

Литература

1. А. Фокин: Пресуштаствљење Светих Дарова у Тајни Евхаристије по учењу Св. Јована Златоуста (Алфа и омега 2-3/1996.) (на руском)

2. Душан Н. Јакшић: Живот и учење Св. Јована Златоуста, Сремски Карловци 1934.

3. Митрополит Никодим: Хришћански храмови и богослужења у време Св. Јована Златоуста (по његовим делима), „Журнал Московске Патријаршије” (бр. 11-12/1964, 2-3-4/1965, итд.), на руском)

4. Hans – Joachim Shulz: The Byzantine Liturgy, Pueblo Publishing Company, New York 1986.

5. Hugh Wybrew: The Orthodox Liturgy / The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine R. te, SPCK, 1989.

6. Архиепископ Георгије Вагнер: Златоустова Литургија и Св. Јован Златоуст, „Видослов” бр. 34/2005.

7. Архиепископ Георгии (Вагнер): Присхождение Литургии Иоанна Златоуста, „Liturgica”, 12 Rue Daru, Paris 1995.

http://www.vidovdan.org/arhiva/article906.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА

о онима који пијанче и о васкрсењу

говорена на свету и велику Недељу Пасхе

Ми остависмо бреме поста но да не оставимо с њим и плодове поста; јер је могуће да се пост заврши, а да његов плод на добро употребимо. Борбе дакле, и труд минуше, али да не мине с њима и добродетељно старање. Прошао је пост, но нека остане благодатност; или тачније речено, ни пост није прошао!

            Но немојте се плашити. Нисам ово рекао да бих вам другу четрдесетницу најавио, но што намеравам о добродетељи која је иста као пост да приповедим.

            Прошао је пост телесни, али није прошао духовни пост који је далеко битнији од првог и први је њиме утемељен. И као што сам вам, док сте постили, говорио да је могуће да и онај који пости не држи пост; тако сада кажем да је могуће да онај који не пости, пост испуњава.

            Ово што говорим може некоме изгледати као нека загонетка, али ћу и то појаснити.

            Како је могуће, питаш, да онај који држи пост не пости?

            Ево како.

            Ако се од јела уздржава, а од греха се не уклања. А духовни пост је кориснији од телесног, и не само кориснији већ га је лакше и испунити. Док је трајао пост, многи су се телесним слабостима и јаким сврабом оправдавали, “напао ме је – говораху – неки свраб; не могу без купке; када воду пијем, шкоди ми; зеље не могу да једем”. Слушао сам тада многе да су тако говорили. Али при духовном уздржавању не можемо ништа слично рећи. Сада смеш и купке употребљавати; а ако зажелиш да једеш месо, нико ти неће бранити; све употребљавај само се греха клони.

            Видш ли да је овај пост за свију подесан и против њега се не можеш телесним слабостима оправдавати, јер га само душа подноси.

            А као што је то могуће, тако је могуће да је пијан онај који вино не употребљава, и каошто је могуће да је трезвен онај који га пије. А да постоји и пијанство без вина, слушај шта је пророк говорио: “ Тешко онима који се опијају не вином” (Ис. 51, 21).

            А зар се може ко и без вина опити?

            Свакако, и то онда када нећемо да пијанство страсти благочестивим расуђивањем прогонимо.

            Али је и могуће да се не опије онај који вино употребљава. Јер да то није могуће, не би Павле Тимотеју заповедио пишући: “пиј по мало вина, због свога желуца и честих болести својих” (1. Тим. 5, 23) пошто пијанство није ништа друго губљење природног ума; извртање срца; недостатак смислености и помањкање разума. А све то не произилази само од опијања вином, но и од пијанства љутине и бескрајне похоте. А исто онако као што неспавање изазива врућицу, а изазива је и умор као и сета и нездрава влага, и узроци су различити, а болест иста; тако пијанство долази од вина и од похоте и од поремећене влаге, те су само узроци различити, а страст и болест је једна те иста.

            Да се клонимо дакле од пијанства; не од вина но од пијанства, јер не узрокује вино пијанство, пошто је вино дар од Бога, а дар од Бога не може никоме зла чинити, но зла воља пијанство изазива.

            А да се често дешава да се и на други начин, а не само од вина опити можемо, послушајмо шта каже Павле: “Не опијајте се вином” (Еф. 5, 18), откривајући тиме да је могуће не само вином, да се опије. “Не опијајте се вином, у чему је разврат”. Гле како је на диван начин, кратким речима, у потпуности порок пијанства исказао.

            Шта значи: “Не опијајте се вином, у чему је разврат”? Блудницима и распикућама називамо оне младиће, који наслеђено очево имање, брзо проћердају не размишљајући кога и када треба да даривају, јер безобзирни и одећу и сребро и злато и све друго очево имање разбацују на блуднице и неуздржљивце. А тако и страст према опијању чини, када власт над нечијим срцем преузме и разум зароби, принуђава га да целокупно богатство ума без размишљања и без опреза распе. Јер пијани не зна о чему треба говорити, а шта треба прећутати, но уста су његова свагда отворена и без катанца и врата на њима. Он не зна ни на суду речи ваљано сложити; не уме богатством срца располагати, не зна ни шта треба да тражи нити шта треба да сачува; но све исцрпљује и уништава; па је добро речено када се каже да је пијанство својевољна побеснелост, издајство разума, исмевана невоља, болест достојна поруге, самовољни демон и крајње безумље.

            А могу те уверити да је пијаница и од побеснелога гори. Јер онога који је бесан сажаљевамо, пијаницу мрзимо; због првога нам је тешко, а због другога се љутимо и негодујемо. А зашто? Зато што први по невољи страда, а други по својој лакомислености; а то значи да су на онога невоље дошле по спољњим непријатељским утицајима и да их није тражио, а пијаница се мучи због својих опаких мисли и страда тако као да је бесом растрзан, јер се слично томе понаша и на исти начин је увек ван себе; на исти начин пада, преврће очима, по земљи се ваља и дрхти и пени на уста. Зато је и својим друговима непријатан и непријатељима на подсмех, слуге га презиру, жени је немио, свима тежак и од бесловесних животиња гнуснији. А зашто? Зато што и безумне животиње пију док жеђ своју не угасе и када искористе колико им је било потребно престају да жедне; пијаница па по својој лакомислености прелази меру жеђи, те је тиме малоумнији и од самих животиња.

            Но ова страст је и гора, јер иако толике невоље и беде са собом носи, пороком је не сматрају, већ се уз богате трпезе и надмећу ко ће се више понизити и ко ће више смеха изазвати, ко више нерве своје раслабити, ко ће највише здравље своје пореметити и тиме свога Господа разгневити, те кроз то можемо препознати да је све то ђаволска борба и противљење.

            А и од самих мртваца пијаница је беднији, јер мртвац без сваког осећања и чувства опружен лежи, па не може ни добро ни зло чинити; пијаница је пак за сваки порок способан, па пошто је живу душу у тело као у неки гроб закопао, у обамрлом телу само посрће.

            Видиш ли да је пијаница и од беснога много гори, и од мртваца неосетљивији? А ако вам је по вољи, рећи ћу вам још и ово, што је од свега наведеног погибељније, пијанице ни у царство Божије не могу ући.

            Ко је то рекао?

            Павле. “Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије”(1. Кор. 6, 9-10).

            Јеси ли чуо какво је поређење направио? Са скврњаоцима и прељубочинцима; са идолопоклоницима и блудницима; са мужеложницима и лупежима, опадачима и разбојницима и отимачима упоредио је пијаницу.

            Како то, може ко упитати? Зар је пијаница или скврњаоц свеједно? Зар су пијаница и идолопоклоник једнаки?

            Немој мене, о човече, питати. Ја сам само читао Божије законе, па немој мене испитивати. Питај Павала па ће ти он одговорити. Јер ја не могу рећи да ли ће пијаница заједно са осталима на муку бити осуђен, али да ће се као идолопоклонок лишти Царства Божијег, у то чврсто верујем. А ако је то извесно, зашто ме о мери тог греха запиткујеш? Доста је и то што ће такав ван двери остати; из царства искључен бити; спасење своје изгубити и у муку бити послан; па зашто размишљаш о тежини греховној и колико је који грех од којега већи? Али сви се уверите да је и пијанство велико зло и веома тешко.

            Но овим не прекоревам ја вас, не дао Бог, јер добро знам, да је душа ваша чиста од такве заразе и привезаности пороком. А још један знак да је ваше стање добро јесте то што се ви овде налазите, ревносно окупљате и с пажњом слушате. Јер ко се вином опија, неће пожелети да речи Божије слуша.

            “Не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом” (Еф. 5, 18).

            То је добро пиће. Загреј душу своју њиме, да се не разгориш пијанством; духом предупреди срце и мисли своје, да ова бесрамна страст у теби не нађе места. А зато није казао: причешћујте се Духом; но “испуњавајте се Духом”. До самог врха, као чашу, срце своје Духом испуни, да ништа друго демон не би могао у њега улити. Не треба дакле, тек овлаш Духом се наслађивати, но испунити се “у псалмима и химнама и пјесмама духовним” (Еф. 5, 19), а којим сте се ви данас доиста испунили и тиме сте ми доказ о вашој трезвености дали.

            Та ми имамо чашу несвакидашњег пића; имамо чашу која чистоту тела чува и не слаби га.

            А каква је она?

            Чаша духовна, чаша спаситељна; чаша пречисте крви Господње! Та чаша не причињава пијанство, и не одводи у изнемоглост; јер силе не слаби, но изоштрава и тело крепи. Осим тога пак, учи нас трезвености; анђели је поштују; демонима је страшна; људима прија, а Богу је најпријатнија, као што је Давид рекао, када је о чаши, која на овој трпези стоји, говорио: “Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна” (Пс. 23, 5). И да се не би ти чувши на почетку реч опијање уплашио и помислио да и ова чаша слабост може изазвати, додао је “препуна” тј. која крепи.

            Нова слика пијанства! Јер и крепи човека и чврстоћу и снагу му даје. Пошто је то пиће из духовног камена потекло, не штети уму, но размишљање о духовном умножава. Зато овим пићем се опијамо, а од онога бежимо, да не бисмо овај празник унизили; јер данашња свечаност није само земаљска но и небеска, данас је радост и на земљи и на небу. Јер кад је толика радост и на небу и на земљи кад се само један грешник обрати; колико ће већа на самом небу због целе васионе радост бити која је из руку демонских истргнута? Та сада и анђели играју и арханђели се радују; сада херувими и серафими данашњи празник с нама заједно славе; нити се стиде од нас, но срећи се нашој радују. Па иако су дарована блага од Бога искључиво наша, опет се и они са нама наслађују.

            Али зашто да говорим о слугама који су слични нама, када и сам њихов и наш Господ, не стидећи се заједно с нама овај дан слави. А зашто уопште треба говорити да се он не стиђаше, када је сам рекао: “Веома зажељех да ову Пасху једем с вама” (Лк. 22, 15); а када је Он желео да Пасху заједно с нама празнује, онда је и више него извесно, да и васкрсење као и ми празнује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па шта нам може у весељу нашем сметати, кад знамо да се и анђели и арханђели с нама радују па и сам Господ Небеских сила с нама празнују!?

            Нико дакле, ко је сиромашан, због своје сиротиње нека не очајава; јер је ово празновање духовно. Нико, ко је богат нека са због свог богатства не преузноси, јер и целим својим имањем овом празнику не може ни најмање радости додати.

            У спољашњим светским светковинама, где се много вина без воде употребљава; где је трпеза изобилна и преједање се продужава; где је неред и смех и свако угађање ђаволу; по правилу је сиромах у тузи, а богаташ у весељу. Зашто? Зато што богаташ трпезу раскошну поставља и боље се храни, док сиротоме сиротиња не допушта да слично славље прави. Но у нашој светковини нема ништа од тога. И као што богати на овој трпези ништа не може умножити, тако и сиромах својом сиротињом не може да јој  штету учини ако јој се примиче, јер је овде благодат Божија.

            А зашто се чудиш што је једна трпеза и за богатога и за сиромашнога, па чак и за онога који је круном увенчан и порфиру носи, а коме је земаљска власт дата, за самога цара вам говорим, како њему тако је и за сиротога који пред вратима милостињу чека, ова трпеза постављена. Та ово су дарови Господњи, који се не по чиновима, но по расположењу срца раздају.

            А када сиротога видиш да са богатим на једном месту у цркви стоји; простога са кнезом; маленога са великим; онога који је под влашћу са својим господарем; сети се силе ових речи: “ И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, и заједно ће пасти” (Ис. 11, 6); јер вуком Свето Писмо богатога, а јагњетом сиромашнога назива.

            А како се зна да ће богати са сиромашним као вук са јагњетом пасти?

            Пази добро.

            Често и богати и сиромашни у цркви заједно стоје; и када час дође, богати, као још неосвећен, напоље излази док сиромашни унутра у небеским одајама остаје, и не љути се за то богати, пошто признаје да је за Божанствене Тајне још неспреман. О Божије благодати, не налази се само разлика у части по Божијој милости само у цркви, него и у самом сталежу. Јер често сиромашни је по својој благочасти испред богатога и богатство ономе који га има без благочасти ништа не помаже, као што ни сирпмаштво ономе, који верује, никакву штету не наноси, но са храброшћу стоји он пред жртвеником. А ово ја, љубљени, не говорим о свим богатима него само о оглашенима. Па расуди како у цркви узмиче господин, а к тајнама приступа верни слуга; одлази госпођа, а остаје служавка; јер Бог не гледа на лица, и у Цркви “нема више роба ни слободнога” (Гал. 3, 28), јер само онога, који је греху подложан, Свето Писмо робом сматра, као што и стоји написано: “сваки који чини гријех роб је гријеху” (Јн. 8, 34) као што је слободан и свако, који је по благодати Божијој ослобођен. А једнаком надом приступају овој трпези и цар и сиромах, а исто тако и са чашћу, чак често сиромах и са већом чашћу.

            Како то?

            Тако што је цар многим пословима окупиран па се као брод витла, јер га буре са свих страна узнемиравају па и у многе грехове упада. Сиромах, пак, само о једноме, неопходној прехрани брине, па безметежни живот имајући, у тишини се као у неком пристаништу налази, тако да без великог страха овој трпези приступа.

            А није сиромах у светским светковинама само због јако ограничене трпезе своје у жалости, док је богати због свог изобиља у радости, већ је то исто и у погледу одеће. Јер као што због прехране сиромах трпи, тако трпи и због одела, јер када погледа на богатога који је у скупоценим хаљинама, он се гризе и сматра себе најбеднијим. Али овде је и та препрека уклоњена јер у свакој оћећи је бања спаситељна по ономе: “Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте” (Гал. 3, 27).

            И тако не треба овај празник уз пијанчење да прослављамо, када је Господ наш једнако и богате и сироте и слуге и господаре почаствовао; но да заблагодаримо Богу за показано нам благоволење. А највећа благодарност почива у чистоти живота и трезвености душе, а за то није потребан никакав новац и сваки трошак је сувишан; но је потребна добра воља и поштено срце, јер овде се не продаје ништа, овде је слушање речи Божије, молитве очинске, благослови свештенички, једномислије и мир и сагласје. Овде су духовни дарови: духовна плата.

            Да празнујемо дакле, овај велики и светли празник у који је Христос васкрсао; и да га славимо радосно и са поштовањем. Васкрсао је Господ и сву васиону заједно са собом и васкрснувши, окове је смрти потргао. Адам је згрешио и умро; а Христос умре иако није ништа згрешио.

            Ово је нешто ново и непојмљиво. Онај је згрешио и умро; а овај није сагрешио и опет је умро. А зашто? Да би се онај који је згрешио и умро, кроз овога, који није згрешио а ипак је умро, од окова смрти ослободити могао. Као што се то и код дуговања дешава. Јер када некога, због дугова које не може да врати, у окове метну, онда други који није дужан али дуг може платити, дуг тај исплаћује, а дужник се отпушта. А то се исто Адаму догодило. Он беше дужан; па зато што дуг није могао одужити, мораде под власт сотонину да падне; Христос пак не беше дужан, нити је под влашћу ђавола био; али је могао тај дуг да врати, те је зато и дошао и смрћу га својом исплатио да би избавио онога којег је ђаво заробио.

            Видиш ли дејство васкрсења? двоструком смрћу ми бесмо умрли, зато двоструко васкрсење треба да очекујемо. А Христос је једном смрћу умро, зато је једним васкрсењем и васкрсао.

            А како то?

            Ја ћу казати.

            Адам је умро и телом и душом; тј. умро је и по греху и по природи. “Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш” (1. Мој. 2, 17), каже Свето Писмо. Но он није тога дана по природи умро, већ само по греху. Та смрт беше духовна, а друга смрт је телесна. А када о смрти духовној чујеш, немој мислити да умире душа, јер је она бесмртна; но смрт је души грех и мука вечна као што је Христос говорио: “не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може душу и тијело погубити у паклу” (Мат. 10, 28). Погубљење се у овоме састоји; само се не види пред очима онога који је изгубљен.

            Но о чему сам то ја говорио? Није ли то зато што смо ми вишеструкој смрти подчињени па треба да вишеструко васкрсење имамо. У Христу пак, смрт беше једна, јер он не беше сагрешио, а још беше једна једина због свих нас. Он не беше дужан умрети, јер не беше ни крив греху, а тако ни смрти, па је сам од једне, тј. телесне смрти васкрсао. Ми пак, пошто смо двојаком смрћу умрли, морамо и двојако васкрсење имати. И једним смо већ васкрсли, када смо се од грехова ослободили, јер смо се сапогребли са Христом у крштењу и васкрсли с њим кроз крштење. Прво дакле васкрсење беше ослобађање од грехова, а друго ће телесно бити. А када нам је оно, што је више и веће даровао, тада очекуј и оно што је мање. А оно прво је више и веће од другога зато што је далеко чудноватије од греха очистити него видети да тело устаје. А тело умире зато што је сагрешило! И пошто је почетак пада грех, тако је и ослобађање од греха почетак устајања. Међутим, ми смо оним већим устајањем већ устали, јер смо жестоку смрт одбацили и стару хаљину са себе свукли па због онога што је мање не треба да очајавамо. Духовним васкрсењем ми смо давно устали, још онда када се бејасмо крстили; а тако су исто васкрсли и они изабрани јагањци, који се удостојише те се синоћ крстише. Јесте да је ономад Христос распет, али је на јучерашњи дан васкрсао; па су и ови до тада под грехом стењали, али су заједно са Христом устали. Он је телом умро и телом васкрсао, а ови грехом беху мртви  и од греха се путем крштења подигоше.

            Земља нам у ово пролетње доба цвета ружама, љубичицом и осталим цвећем, али вода нам лепши и дивнији цветњак даје и од саме земље.

            Не чуди се овоме што чујеш, даљ и вода цвеће даје. Јер ни земља не даје биље по својој природи, но по заповести Господњој. Воде су још при самом постању света покретне животиње дале по ономе: “нека врве по води душе живе” (1. Мој. 1, 20), јер је тој заповести њено испуњење следило и вода као беживотно биће произведе жива створења. А и сада вода производи; но не створења живих душа, него духовне дарове. Онда је вода произвела рибе бесловесне и безгласне; а сада произноси рибе словесне и духовне, рибе од апостола уловљене. “Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи” (Мат. 4, 19). О овом је Он риболову говорио.

            Заиста, нова слика риболова! Риболовци из воде извлаче, а ми у воду бацамо и на тај начин хватамо.

            Јесте, и Јудеји су имали своје купатило. Али сети се и снаге тог купатила, да познаш сиромаштво јудејско и спознаш богатство Цркве. И у оном купатилу је била вода и анђео је силазио и узмућивао воду, те је увек по један болесник, ако би одмах после узбуркања воде ушао, као здрав излазио. Али само један једини болесник у току године, јер се благодат одмах уклањала ако не по недостатку онога који је даваше, а оно по недостатку оних који је примаху. А у Цркви , цела се васиона исцелила када је Господ анђêла на Јордан сишао и воду узмутио. Пази добро! Тамо, у јудејском купатилу, када би после првога други ко улазио, остао би неизлечен, јер је благодат бедним Јудејима само површно била давана, а код нас, ако би по првом и други, по другоме и трећи, по трећем и четврти загазио, па када би и сву васиону у ово купатило загњурио, благодат не нестаје, не смањују се дарови и вода се не прља.

            Нов начин очишћења јер није телесни. Јер оно што се тела дотиче, што их више вода опере, толико је прљавија, а овде што их више опере, толико чистија постаје.

            Видиш ли како је велики тај дар! Па сачувај такав дар, о човече! Јер ти и није могуће да без борбе живиш. Постави себи закон: од свега се чувати. Борбе нам и битке предстоје; а “сваки који се бори од свега се уздржава” (1. Кор. 9, 25).

            Хоћеш ли да ти покажем како да у добродетељи пребиваш?

            Све оно што се сматра за мало важно, а може грех да причини, треба из мисли да избацимо. Јер једна су дела грешна а друга нису, али могу бити узроци грехова. На пример: смех по својој природи није грех; но бива грех када је без мере, јер се из смеха рађа подсмех, а од подсмеха прљаве речи, а од поганих речи мрски поступци, а мрски поступци нам доносе казне и мучења. Истргни дакле корен на време, да би болест искоренио у потпуности, јер само тако ако се од посредних дела будемо чували, нећемо никада у оно што је збрањено пасти. Исто тако, многима се чини да погледање на туђе жене ништа не значи, но од таквог погледања рађа се необуздана жеља, а од жеље прељуба, а прељуба огањ и муку доноси. Неки пак, сматрају да се јелом наслађивати није зло. Но од тога произилази пијанство, а од пијанства небројена безакоња. Зато морамо баш у самом зачетку грехе гушити, а зато се сваки дан поучавате, зато смо се седам дана узастопице овде сабирали, зато смо вам ову духовну трпезу поставили пружајући вам прилику да се Божанственом поуком наслађујете, па смо вас једнако побуђивали на то да се против ђавола наоружате, јер он баш сада са већом свирепошћу напада, и колико му је већи ударац нанесен, утолико нам већа борба предстоји. Јер када он није могао једног човека у рају гледати, како ће моћи поднети да многе на небу види? Одговори ми! Ти си звер ту раздражио, но не бој се, јер си већу силу и мач изоштренији примио. Тиме прободи змију. А зато му је Бог дозволио да на тебе насрће, да ти на самом делу познаш како је велика снага твоје храбрости.

            А Христос је овде поступио као што поступа искусни учитељ атлетике. Јер и овај када нађе свог ученика који од блата испрљан, да је малаксао и немаран постао, одамх га преоблачи, тело му намаже и оснажи па му не допушта да се лењи, но заповеда да у борбу ступа, да би се на властитом искуству уверио, колику је снагу у њега улио. А то је и Христос учинио. Он је могао непријатеља и потпуно уништити, но да би ти предност благодати и величанство духовне моћи, које си кроз крштење примио, познао, оставио је да те напада, како би ти многе прилике, да венце заслужиш, пружио, а зато смо и ми кроз протеклих седам дана поуку непрекидно држали, да би те за борбу сасвим оспособили.

            Међутим, све то што се овде за тих седам дана чињаше, ништа друго не беше него брак духовни; јер само у браку одаје стоје седам дана отворене, па смо и ми зато као правило увели да овде свих седам дана будете присутни.

            Но брачне се одаје по истеку седам дана затварају, а овде ако желиш, у одаји можеш заувек остати. И у светским браковима после два или три месеца није невеста женику мила као што му је била првих дана, а овде пак, није тако. Но што више времена пролази, то се више жарка љубав женикова продужава, а тиме још више искрени загрљаји, тиме још више духовно уживање само када бисте били пажљиви. И шта још. Код људи за младошћу долази старост, а овде је обратно за старошћу долази младост и то таква да ако пожелимо неће имати краја.

            Велика је ово благодат; но и већа ће бити ако је усрдно будемо употребили. И Павле беше велики и онда када се крстио, но после тога, када је проповедао и Јудеје постиђивао, још је и већи постао, јер тек после тога беше у рај узнесен, те се чак и на теће небо попе. А то и ми можемо постићи, ако благодат при крштењу примљену умножимо, јер она помоћу добрих дела расте, већом постаје и непоколебиво уверење пружа, да ћемо са жеником у његове одаје отићи и окусити оне сласти које је он, за оне који га љубљаху, спремио, и које, дај Боже, да се и нама не ускрате по благодати и човекољубљу Господа нашега Исуса Христа с којим Оцу и Светоме Духу слава и поклоњење у веке векова, амин. 

http://www.crkvasvetognikolenis.org/index.php?option=com_content&view=article&id=99:2009-01-02-15-29-27&catid=37:2008-08-17-21-37-42&Itemid=61

Share this post


Link to post
Share on other sites

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ (НА КАЛЕНДЕ)

Изговорена против оних који прате новомјесечја и устројавају бучне забаве у граду, а такође и на ријечи апостола Павла: Све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31).

Ријеч „каланде” или „календе” потиче од латинске именице calendae и означава први дан римских мјесеци. Народ је тих дана празновао и прослављао. Како се са великом вјероватноћом може закључити из њеног садржаја, Св. Јован Златоуст је ову бесједу изговорио у Антиохији, 1. јануара 387. године по Рождеству Христовом. Њен пун назив гласи: „ Бесједа на Календе, у одсуству епископа антиохијског Флавијана, изговорена против оних који прослављају нову годину и праве бучна весеља по граду, као и на ријечи апостола: Све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31)”

1. Као што је хору неопходан хоровођа, а посади морепловаца кормилар, тако и ово данашње сабирање свештеника тражи свог заједничког оца, свог архијереја. Често се догађа да одсуство руководитеља и у хору и на броду узрокује велику пометњу и несигурност. Овдје се, међутим, није тако догодило. Премда(епископ) није овдје присутан тијелом, присутан је духом; он је и сада овдје и стоји међу нама, иако је код куће, исто као што смо и ми с њим, иако се налазимо овдје. Сила љубави је таква да она сабира и сједињује оне који се налазе на великом растојању један од другог. Онога, кога волимо, ми замишљамо свакога дана, чак и ако живи у туђој земљи и ако је од нас одвојен бескрајним морима. Исто тако и онога, од којега се одвраћамо, често као да уопште не видимо, чак и кад би стајао у нашој близини. Гдје постоји љубав, тамо просторно растојање ништа не значи; а гдје ње нема, тамо ни близина ничему не користи.

Када сам недавно бесједио у похвалу блаженом Павлу, били сте толико радосни као да сте га видјели да је ту, међу нама, иако његово тијело лежи у царском граду Риму, а душа му је у рукама Божијим – душе праведника у руци су Божијој, и патња их се дотаћи неће(Прем. Сол.3,1). Међутим, сила љубави поставила га је испред ваших очију. И данас бих хтјео да се бавим овом темом, али устремљеност моје бесједе привлаче друге ствари, привлачи је сагрешење које данас извршава читав град. Нека они који желе да слушају похвале Павлу најприје почну да ревнују на његовим врлинама и нека се удостоје да слушају о њима. Иако, дакле наш духовни отац није са нама, започећу да вас поучавам крепећи се његовим молитвама. Иако се тјелом није налазио уз (израиљске) борце, Мојсеј је доприњео њиховој побједи, и то не мање од бораца, него и више од њих, јер је у вис подизао руке, храбрећи своје и силно застрашујући непријатеље (в. 2. Мојс. 17). Као што силу љубави не може да спријечи просторно растојање, тако је и са дејствовањем молитве: као што љубав сједињује оне који су раздвојени, тако и молитва може да донесе велику корист онима који су далеко један од другог. Смјело, дакле, ступимо у борбу, јер и нама сад предстоји бој, али не са Амалићанима као што је било онда, нити пак са неким другим варварима који насрћу, него са демонима који свечано пролазе тргом.

Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмијавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагријешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и уљепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на дјетињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претјерано штетно: то је тек нека неразмна усрдност, која изазива подсмијех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање(разметање) какво сада постоји подстиче на смијех и завист – на смијех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести.

2. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они који се тиме баве прате(надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога мјесеца проведу у наслади и здаовољству, таква бити цијела година, и кажем: раскалашност, због зога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумјерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима , пријатељима или сусједима. Зар нисте чули ријечи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (Гал.4; 10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цијела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и посљедица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цијела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творијо вољу Божију. Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услијед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагријешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цијела година бити срећна. Ако пак не будеш марио за врлине и ако будеш очекивао радост за своју душу у зависности од првог дана мјесеца и од рачунања дана, бићеш лишен свакога добра.

Будући свјестан тога и настојећи да нас одвоји од труда на врлини и да угуши ревност наше душе, ђаво је научио људе да срећу или несрећу повезују са данима. Ко вјерује да су неки дани срећни а неки несрећни, тај се у несрећни дан неће бринути о добрим дјелима, мислећи да ће сав његов труд остати узалудан и бескористан усљед (кобне природе) дана. И опет, он се оваквих дјела неће прихватати ни током срећних дана, мислећи да му услијед добре природе самог дана његова љеност никако неће нашкодити. Он ће тако и у једном и у другом случају изгубити своје спасење, и, сматрајући свој труд час бескорисним а час сувишним, живот ће проводити у љености и пороцима.

Знајући за то, требало би да избјегавамо ђавоље замке, да избацимо такве мисли из својих умова и да не пазимо на дане тј. да неки дан ненавидимо, а неки дан да волимо. Лукави демон не насрће на нас овако само зато да би нас гурнуо у љеност, него да би истовремено и оклеветао творевину Божију, и да би душу погрузио у безбрижност и безбожност. Ми тога морамо да се клонимо, и да јасно знамо да ништа није зло осим гријеха, а да ништа није добро осим врлине и угађања Богу. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне бесједе. Вино узрокује буру, а ријеч тишину; вино прави буку, а ријеч зауставља метеж; вино помрачује ум, а ријеч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тјескобу, потиштеност) и тамо гдје није постојало, а ријеч га прогони и оданде гдје је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вјере( досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то , да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити. На тај начин ћеш увјек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене мјесеце, нити први дан мјесеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује. Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине( 1. Кор. 5;)

Према томе, ако ти је савјест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добирим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савјест и ако си крив за многе гријехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осјећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена пријекорима савјести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетака нових мјесеци, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмјери вријеме свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, вријеме се навршава, велики дио свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дијела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости.

3. Тако размишљај на почетку нових мјесеци; овога се сјећај кад се смијењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стах Божији, највриједније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни измјенити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на зељу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сјети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској(незнабожачкој, паганској) прелести.

Ти си уписан у вишњи град и ти си његов житељ, ангели обитавају уз тебе. Тамо нема свјетолости која се претвара у таму, нити дана који окончава ноћ, него је увјек дан и увјек свјетлост. На њега ћемо стално да мотримо. Тражите оно што је горе, каже апостол, гдје Христос сједи с десне стране Бога( Кол. 3; 1). Ти немаш ништа заједничко са земљом, гдје постоји кретање сунца, његови периоди(циклуси) и дани. Ако пак живиш праведно, онда ће и ноћ за тебе постати дан, исто као што ће се за оне који живот проводе разуздано, у пијанс