Jump to content

Да ли је Владимир Димитријевић обмањивач?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Tražeći po internetu neke podatke slučajno sam naišao na ovaj link...............

kad sam ga otvorio imao sam šta i davidim........

Poželeh sa vama da ga podelim.... Da čujem vaše mišljenje o tom sajtu, tekstu koji je iznet na tom sajtu... Kao i o čoveku čije ime nosi taj tekst, odnosno intervju.............

Evo pogledajte i link pomenutog intervjua:

http://www.hrvatskipravoslavci.com/index.php?option=com_content&view=article&id=300:da-li-spc-postaje-carigradska-oblast-ili-raspada-li-se-srpska-pravoslavna-crkva&catid=1:vijesti&Itemid=7

Ne znam da li je taj test objavnljen prosto kao pljuvački tekst jedne pa ne znam kako bih nazvao tu ustašku organizaciju............... Ili je to još jedna od fobija jako isfrustriranog ćoveka?????

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 38
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Nema toga što njemu ne smeta. On je jedna svestrana ličnost. Bori se protiv Jelene Karleuše, Svetog Sinoda, ekumenizma, strasti, Gospodara prstenova, magije, Pape, protestantizma, Harry Pottera, pa op

Желим ти срећно преболевање дечјих болести.Да оздравиш брзо! мајкл

Време му је да почне да се бори против самога себе. Изгледа да је у свој тој гужви грешника коју критикује заборавиом једног најважнијег - себе.

Vladimir Dimitrijević je publicista, ali kakav? Pravoslavni navodno. Nije sveštenik a drži propovedi. Nije teolog a teologiše. Nije svašta nešto a u svašta se petlja, svakom loncu da bude poklopac. Pročita nešto pa odmah evo ga, objavi 5-6 tekstova na navedenu temu ili čak knjigu. Mijenja on često i mišljenje, propovijeda sada neke posebne, srednje ('carske') puteve u pravoslavlju. On ima dara za publicistiku, to je nesporno. Ali uvijek mu nešto ne valja, stalno traži nešto novo, nove staze i puteve. Vladimir Dimitrijević je na putu da postane novi Tolstoj pravoslavne publicistike. Izbjegavaj njegove tekstove, koje su tek otkrili na www.svetosavlje.org ili na borbazaveru.info koji je (izgleda po svemu) njegov sajt.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

On je pravi pravoslavni publicista...a ne neznam kakav, kakvim zelite da ga prikazete...to sto on prica istinu i sto ogoljuje i razotkriva mnoge prljave radnje koje se rade u nasoj crkvi (u vezi ekumenizma i novotarija u bogosluzenju),naravno da mnogima smeta ,pa ga stoga i nipodastavaju i smatraju za nekompetentnim... a kompetentan je itekako, i njegovi govori (ne propovedi) su bolje i sadrzajnije od mnogih svestenickih (pogotovu ovih novotarskih koji misle da su usisali svo znanje ovoga sveta) i tako da ne duzim vise ,kao sto ga ti ne preporucujes drugima ,ja ga preporucujem svima, jer je on jedan od retkih publicista koji nije potpao pod uticaj ekumenizma ,vec govori po pravdi pravoslavne vere zive i istinite, za koju smo mi Srbi mnogo krvi prolili tokom vekova...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

On je pravi pravoslavni publicista...a ne neznam kakav, kakvim zelite da ga prikazete...to sto on prica istinu i sto ogoljuje i razotkriva mnoge prljave radnje koje se rade u nasoj crkvi (u vezi ekumenizma i novotarija u bogosluzenju),naravno da mnogima smeta ,pa ga stoga i nipodastavaju i smatraju za nekompetentnim... a kompetentan je itekako, i njegovi govori (ne propovedi) su bolje i sadrzajnije od mnogih svestenickih (pogotovu ovih novotarskih koji misle da su usisali svo znanje ovoga sveta) i tako da ne duzim vise ,kao sto ga ti ne preporucujes drugima ,ja ga preporucujem svima, jer je on jedan od retkih publicista koji nije potpao pod uticaj ekumenizma ,vec govori po pravdi pravoslavne vere zive i istinite, za koju smo mi Srbi mnogo krvi prolili tokom vekova...

Желим ти срећно преболевање дечјих болести.Да оздравиш брзо!

мајкл

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

on jedan od retkih publicista koji nije potpao pod uticaj ekumenizma

A blaženopočivši Patrijarh Pavle u svojoj knjizi "Da nam budu jasna neka pitanja naše vere" piše ove reče na pitanje o tome sta će biti sa dušama onih koji nisu upoznali hrišćanstvo i umru van krila Crkve:

...Slično stanovište, još 1833. god zastupao je i istaknuti ruski jerarh i bogoslovski pisac, moskovski Mitropolit Filaret (1782 - 1867.). Na jednom predavanju u Moskvi govorio je:

ZNAJ DA SE NE BIH USUDIO DA NAZOVEM LAŽNOM NIJEDNU CRKVU KOJA VERUJE DA ISUS JESTE HRISTOS.

Eto vam antiekumenisti šta govore dva velika čoveka pravoslavne Crkve.

A meni se čini da nas je Zmaj Ognjeni upitao za mišljenje o tome što Vladimira Dimitrijevića Hrvatska pravoslavna zajednica (još jeda ustaška tvorevina stvorena da se opravda njihova fašističko - nacistička tvorevina zvana Država Hrvatska) koristi kao jednog od svojih glavnih idejnih propagatora.

Zapitajmo se da li Vladimir Dimitrijević govori istinu kad ga tako zduštno Ustaška pravoslavna zajednica koristi? Da li Vladimir Dimitrijević istinu govori u njegovom članku koji se pojavio na njihovom sajtu? Ili je to samo još jedna od lažnih propagandnih poruka petokolonaša Vladimira Dimitrijevića?

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Колико је само младих људи пореметио књигом Младост и Страсти ...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ah ''Mladost i Strasti'' :wub:

Немаш појма колико ми је драго што сам бацио ту књигу, а још драже што је нисам прочитао целу само почетак и било је довољно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Колико је само младих људи пореметио књигом Младост и Страсти ...

На који начин их је пореметио?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poremete se psihicki zbog toga sto svoj eros ne prenose na Boga ili na devojku (ovde nije stvar u sexu) i u sebe sabiraju svu tu energiju. U psihologiji dolgo vremena je bio stav da se taj eros tako u dusu akumulira ali posle sve to pukne, izbije i dovodi do teske posledice.

Inace procitajte poruku koju sam dobio od jednog coveka na Fejsu:

Struga je nekad bila Srpska, po i\strazivanju Jovana Cvijica, ali danas vidim da si ti postao ostrasceni makedonac eshatonac ekumenista. Treba da te je sramota sto si rekao da je vladimir dimitrijevic obmanjivac jer si ti njegovu knjigu mladost i strasti odmah bacio. Samo udri, pa tako mozes da jasis svaku koju smatras za devojku, kao i onaj ludak Ugrin koji se hvalio (ne bih hteo produzetak ove recenice da se vidi ovde na forumu. Jovan) Spasavaj se iz toga drustva, to je samo losa kopija prizemnih filosofija ovoga sveta. Ekumenizam je poluga novog svetskog poretka.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poremete se psihicki zbog toga sto svoj eros ne prenose na Boga ili na devojku (ovde nije stvar u sexu) i u sebe sabiraju svu tu energiju. U psihologiji dolgo vremena je bio stav da se taj eros tako u dusu akumulira ali posle sve to pukne, izbije i dovodi do teske posledice.

Inace procitajte poruku koju sam dobio od jednog coveka na Fejsu:

Struga je nekad bila Srpska, po i\strazivanju Jovana Cvijica, ali danas vidim da si ti postao ostrasceni makedonac eshatonac ekumenista. Treba da te je sramota sto si rekao da je vladimir dimitrijevic obmanjivac jer si ti njegovu knjigu mladost i strasti odmah bacio. Samo udri, pa tako mozes da jasis svaku koju smatras za devojku, kao i onaj ludak Ugrin koji se hvalio (ne bih hteo produzetak ove recenice da se vidi ovde na forumu. Jovan) Spasavaj se iz toga drustva, to je samo losa kopija prizemnih filosofija ovoga sveta. Ekumenizam je poluga novog svetskog poretka.

Углавном иста количина старсти и отрова провејава кроз реченице људи овога профила.Сада све више увиђам и сматрам да све што пишу и раде јесте због њихове простоте и незнања.Требамо да се молимо за наш народ.То је једини лек,нема другог.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poremete se psihicki zbog toga sto svoj eros ne prenose na Boga ili na devojku (ovde nije stvar u sexu) i u sebe sabiraju svu tu energiju. U psihologiji dolgo vremena je bio stav da se taj eros tako u dusu akumulira ali posle sve to pukne, izbije i dovodi do teske posledice.

Ово је истина.Имала сам прилике да видим младе људе како се не каналишу правилно и како се развијају у поремећене личности,или застране у својој девствености,па осуђују свакога ко то није,а у томе није поента девствености или се одају разврату и блуду чим им се укаже прилика,заправо кад наиђу на доминантну особу која са њима ради шта хоће...велики су то проблеми.

Узмимо да читамо Свете Оце,ниједан проблем нису износили ако нема решења за тај проблем.Данас,младима кажу,нема забављања,нема ничега,а не понуде решење како да каналишу ту своју енергију и онда дође до озбиљних проблема.Такође и када је брак у питању.Незамисливо ми је да се неко меша у свету тајну брака или девствености или уопште личности.Ко нам даје право на то?

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Poremete se psihicki zbog toga sto svoj eros ne prenose na Boga ili na devojku (ovde nije stvar u sexu) i u sebe sabiraju svu tu energiju. U psihologiji dolgo vremena je bio stav da se taj eros tako u dusu akumulira ali posle sve to pukne, izbije i dovodi do teske posledice.

Мало ми је нејасан твој одговор, али ајде. Је л имаш неки конкретан пример како је неког пореметила та књига?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу.
      Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег.
      Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче  и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе.
        Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин.
       Професор др Владимир Вукашиновић
       
      Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу.
      Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег.
      Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче  и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе.
        Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин.
       Професор др Владимир Вукашиновић
       
      Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 17.01.2021. године, на дан Св. Јевстатија Српског, од последица Корона вируса, упокојио се у Господу протојереј Владимир Цупаћ бивши парох I парохије у Покровској цркви у Београду. Света заупокојена Литургија биће служена у четвртак 21.01.2021. у 09.00 у, а затим и опело у храму Вазнесења Господњег у Болечу на чијем гробљу ће бити сахрањен новопрестављени прота Владимир. Вјечнаја памјат!

       
      Извор: Покровски храм у Београду
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју.

       
      Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану.
      – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима.
      СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима  посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету.  Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали.
      – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне.
      Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић.
      Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе.
      – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на  функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси.
       
      Извор: Чудо
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је часни ђакон Владимир Пекић. Часни ђакон је говорио о значају Светога Писма. 
×
×
  • Креирај ново...