Jump to content
Deni72

Parada ponosa u Beogradu - 2011. !?

Оцени ову тему

Recommended Posts

.. ali ja nisam huligan i nasilnik pa necu zbog toga da te proglasim za bolesnika, budalu ili maloumnika nego cu postovati tvoju zelju da zivis zivot onako kako ti volis i da se skupljas sa istomisljenicima i setas grupno gde god hoces... E to je tolerancija ;)

16. Oktobar, 2010.

MISTERIJA PATRIKA HULIGANA

Koju reč smo najviše slušali ovih dana?

Huligan... Na svaki minut u svim medijima huligan i huligani se pomenu bar pet puta. Količina „huligana“ je porasla brzinom svetlosti i moram da priznam da ovaj termin pokriva sve, i svašta, i svakog...

Većina ljudi koji kao papagaji izgovaraju ovaj termin nema pojma da potiče od irskog kriminalca Patrika Huligana, koji je 1898. osuđen na smrt u Londonu.

Pogled na Patrika Huligana i njegovu grupu je različit i pripadnici irske nacije skloni su da u njemu i njegovom afinitetu prema kriminalu vide korene irske borbe za nezavisnost, pa čak i heroja robinhudovske provenijencije, dok ga Englezi poslovično tretiraju kao klasičnog krimosa, razbojnika i vucibatinu...

Paradoksalno, ambivalencija oko lika i dela Patrika Huligana prenela se i kod nas... Jer ovaj termin po potrebi pokriva sve i svašta. Uzrok tome leži u činjenici da postoje okolnosti u kojima pojedinci opravdavaju nasilje s povodom... Iskreno, užasnuta sam bilo kojim i bilo kakvim fizičkim nasiljem i ne mislim da ga bilo koji cilj opravdava, rulja je rulja, rušenje je rušenje, a vandalizam vandalizam. Ali da neko svesno pokušava da zadrži ambivalenciju termina koji se širi na razne fenomene u društvu, više je nego očigledno, kao što je očigledno da, kada govorimo o gej paradi, gotovo da se zanemaruje činjenica da su predmet i interes istinska prava ovih osoba, a ne „udovoljavanje“ EU. Zato smo, nažalost, i imali više „političkih radnika“ nego gej osoba u koloni i sada još dodatno saznasmo da je tu bilo i osoba koje su za 40 evra glumili gejeve za potrebe snimanja političko-profiterskog filma... Tužno.

Upravo je političko profiterstvo i manipulacija bio uzrok apstinencije mnogih gej osoba koje svoje istinske probleme ne žele da stave na pladanj zloupotrebe onih koji ih manipulišu da bi uvećali sopstvene fondove i poene... Ako podižemo stepen tolerancije u društvu, ako nam je istinski stalo da manjina ima veća prava, onda to radimo zbog te manjine, a ne jer to od nas očekuje EU.

...

Jedno je jasno - korišćenje termina „huligan“, koji kao papagaji ponavljaju po medijima oni koji i ne znaju njegovo poreklo i značenje, živi je dokaz kompleksnosti onoga što nam se dešava, jer kontroverza Patrika Huligana svedočanstvo je o tajnim implikacijama ovih po Beograd razarajućih sukoba...

http://www.kurir-inf...igana-54912.php

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gubi se vreme samo, u raspravama o ovkavim stvarima sa njima...

Homoseksualizam je ideologija.. i to je tragedija..ali pre svega onih koji ga podržavaju...

Oni , kao i komunjare svojedobno, hoće da naprave revoluciju i da proglase za normalno neproglasivo..

Mogu čak i da uspeju u tome..ali desiće im se identičan KLIZ kroz kanalizaciju istorije kao i napred pomenutim crvendaćima...

Nisam zlonameran... naprotiv.. ali ovo zaista velika većina samih homoseksualaca ne podržava..

Pa zar nije smešno sebe okarakterisati pod brojem jedan kao ljubitelja muškog anusa, mm.levatora, rektuma, scrotuma, i pars pendulae penis...

Mizerno... pa mizerno je kad bi se PRE SVEGA okarakterisao i kao ljubitelj adekvatnih delova tela suprotnog, jelte ženskog pola...

Ali to gospoda brani ne videći da je sraz, baš u tome...

Lično nemam problem sa time, da branim bilo kome, bilo šta i bilo čime,..izvolte ...ko šta voli neka i izvoli... ali to brate tražim i za sebe i jedino to...

Porka mižerija

O čemu ti pričaš? Da znaš neke homoseksualce znao bi da je ljubav tu bitna koliko i u heteroseksualnim odnosima...

Ma možete vi to uvijati u ovu i onu oblandu - ali jasno je da je vaša homofobija postaknuta isključivo vašim religioznim stavovima jer je homoseksualnost poprilično loše okarakterisana u staroj knjizi koju uzimate za ozbiljno (iako je u toj knjizi i gomila stvari koje svakodnevno radite veliki grijeh - ali - dobro - ljudi smo i grešni smo valjda) - što pokazuje i činjenica da je većina ateista na ovoj temi u odbrani prava homoseksualaca...

Kada se oslobodite tih nekih stavova (a može se biti religiozan i bez tih stavova) - shvatićete da poljubac dva muškarca nije ništa neprirodniji/ružniji od poljupca muškarca i žene... Djete će vas možda pitati šta ova dvojica čika rade - kao što bi vas pitalo šta ovaj čika i teta radi da se radi o heteroseksualnom paru i vi ćete mu odgovoriti da se čike vole - djete nema urođenu mržnju prema nikome - to mu samo vi možete usaditi...

A ako ste vi već nepopravljivo homofobični (mada mislim da to ne postoji ako imaš otvoren um) - godinama vaspitavani kako je odnos dva muškarca ili dve žene - samo vas molim da ne vaspitavate i djete u istom duhu - da mrzi nekoga... Neki možda misle da je takvo vaspitanje način da se osiguraju da im djete ne bude homoseksualac - ali vjerujte nije - postoji milion i jedna priča homosekualaca koji su upravo odrasli u takvoj sredini - i to im je ostavilo velike psihološke traume pre nego su se uspjeli osloboditi svoje unutrašnje homofobije - mrzili su sebe - nisu htjeli sebi da priznaju šta su...

Neki se očigledno pomenutih psiholoških poremećaja nikad ne otarase - umjesto da budu srećni homoseksualci - postanu frustrirani homofobi - koje svoju unutrašnju mržnju prema samom sebi prelivaju u spoljašnju mržnju - pa bi da tuku one koji imaju ono što sebi ne mogu dopustiti... A najsrećniji su kada skinutih majica zajedno sa ortacima iz navijačke grupe (ekstremne desničarske grupe) skaču do pojasa goli i grle se... Ili zajedno vrše rukoblud ;) He he he - niko me neće ubijediti da pola onih koji će u nedelju izaći samo da biju gejeve nisu homoseksualci - uostalom - postoje i istraživanja između povezanosti homofobije i latentne homoseksualnosti - http://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/assault/roots/freud.html

Ljudi - živite srećno i pustite druge ljude da žive srećno! Otiđite u nedelju do crkve (al nemojte negdje blizu pride-a jer će takve crkve biti okupljanja huligana i baza za za povlačenje i pregrupisavanje u borbi sa policijom) - pomolite se bogu! Otiđite sa porodicom na izlet!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Грешиш. Рекох, и да нисам хришћанин, хомосексуалност би ми била једнако гадна. Као што видиш, нигде се не позивам на Бога у овим расправама. Једноставно, мој стомак ми сведочи да ми је гадно. Али, небитно....

Него, погледајте колико "сексуаности" набројаше ови промотери ЛГБТ:

Лезбејка, геј, бисексуално, трансродно, транссексуално, интерсексуално, квир, асексуално, стрејт. Људи моји, па ми смо дефинитивно одлепили као врста. Да умеју, животиње би нам се смејале.

http://parada.rs/index.php/sr/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нека раде то што раде али да то буде разлог за понос и параду (гле каква синтеза "парада поноса") је фијаско као што ни мушко-женским односима не треба парада да би прокламовали своје сексуално опредељење. Познајем неке мушкољубитеље па се и сами не слажу са идејом параде (видим да је о томе већ било речи па да се не понављам). Сам концепт параде је гротескног карактера јер то ради неко ко се осећа угроженим. У чему се осећа угроженим? Угроженост долази кроз овакву врсту јавне манифестације где сами провоцирају представљајући себе као свете мученике а мушко-женске односе као грешнике који их линчују. Овде је нека друга прича у позадини: због чега они желе на овакав начин да изразе своје хомосексулано опредељење?

Share this post


Link to post
Share on other sites

У томе и јесте трагедија. Неко покушава да на силу већини наметне вредности које она не може и нежели да прихвати. А могло би да се нормално живи и без тог наметања. Никоме длака са главе не би фалила. Међутим, циљеви су други....

Upravo tako...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sto bi rekli - sve moj do moga... kad vidim da se Zarko Korac negde potpisuje, samo zatvorim stranu...

Ako je tebi lista akademskih profesora "sve moj do moga" zamisli sta je meni onda lista episkopa ili vladika ;)

A ja bih za takvu rec dobio ban....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Naravno da ne bi dobio ban, ne izmisljaj, na ovom crkvenom forumu ateisti cesto imaju veca prava nego vernici...

A da ti i mnogi drugi ateisti svakako mislite o vecini vladika sve najgore - to znamo, nista novo...

Edit: a to sto je neko akademski profesor, ne daje mu kredit da poludi i mlati svasta, bas kao sto to isto vazi i za vladike u Crkvi... s tim sto profesora koji mlate svasta ima daleko i neuporedivo vise nego sto ima takvih vladika...

Share this post


Link to post
Share on other sites

ТАЈНИ ПЛАН ПОЛИЦИЈЕ ЗА ПАРАДУ ПОНОСА... СКУП У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА ШТИТИЋЕ 8.000 ПРИПАДНИКА МУП-А У УНИФОРМИ И ЦИВИЛУ

ГЕЈ ГЕТО

Тактика - Полицијске снаге биће распоређене у три прстена, а парку. Мањеж и траси шетње неће моћи да приђе нико осим учесника параде. Припадници специјалних јединица биће распоређени по граду у цивилу

setnja.jpg

Program

Okupljanje u 10 časova u parku Manjež. Program počinje u 11, šetnja 12-13 časova kroz Nemanjinu, Kneza Miloša, Masarikovu i nazad do Manježa. Žurka u SKC-u 13-14 časova

Moći će i da pucaju

Predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović potvrđuje za Press da će policija ove godine biti spremnija .

- Mi smo, kao sindikat, tražili od vrha MUP-a da ove godine koristimo sva zakonom predviđena ovlašćenja. To znači da će policajac, ako mu bude ugrožen život, moći i da puca - navodi Mijailović.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/178760/GEJ+GETO.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako je tebi lista akademskih profesora "sve moj do moga" zamisli sta je meni onda lista episkopa ili vladika ;)

A ja bih za takvu rec dobio ban....

Има много више угледних људи, професора, који ово не подржавају. Тако, да оно горе - нема неку тежину. Још кад видим на списку Кораћа....ух...морам да попијем флоновин или лоперамид.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Na godišnjoj konferenciji Evropske asocijacije organizatora prajdova (EPOA) Beograd Prajd je osvojio titulu grada domaćina i organizatora evropske manifestacije EuroPrajd 2022. godine, pobedivši ostale kandidate, Barselonu, Lisabon i Dablin.
             Ilustracija Foto: Pixabay/Gagnonm1993 EuroPrajd se dodeljuje gradovima kao domaćinima u organizaciji događaja još od 1992. godine i Beograd je jedinstven po tome što će se EuroPrajd 2022 događaj prvi put organizovati izvan Evropskog ekonomskog prostora (EEA), saopštila je organizacija Beograd Prajd.
      „Jako sam ponosan. Organizacija EuroPrajd 2022 u Beogradu nam pruža mogućnost da LGBT+ zajednicu sa Zapadnog Balkana osnažimo, reafirmišemo promociju evropskih vrednosti i ljudskih prava u Srbiji i predstavimo Beograd kao nezaobilaznu turističku destinaciju, bezbednu i otvorenu za sve. Verujemo da će EuroPrajd približiti regionalnoj i evropskoj javnosti pitanja od posebne važnosti za LGBT+ zajednicu u Srbiji i regionu, kao što su pravno regulisanje istopolnih zajednica“, kazao je Goran Miletić, direktor za Evropu organizacije Civil RightsDefenders i član organizacionog odbora Beograd Prajda.
      On je dodao da je siguran da će EuroPrajd biti važan faktor u afirmaciji šireg društvenog konsenzusa i uvažavanja različitosti i sloboda.
      „Želeo bih da se zahvalim svim organizacijama zaljudska prava sa Zapadnog Balkana koji su bili i ostali naši glavni saveznici, aktivistima i volonterima okupljenim oko Beograd Prajdakao i Turističkoj organizaciji Srbije na celokupnoj i svesrdnoj podršci“, dodao je Miletić.
      Marko Mihailović, koordinator Beograd Prajda kazao je da je Izbor Beograda kao grada domaćina EuroPrajd 2022 velika potvrda njihovog rada i cilja koji su postavili kada smo počeli da organizuju Beograd Prajd.
      „Ovu pobedu posvećujemo svim našim volonterima, aktivistima i ljudima koji su nas sve ove godine podržavali. EuroPrajd 2022 u Beogradu nam daje priliku da Evropi i svetu pokažemo i pozitivne strane Balkana, ali najvažnije od svega je da ovim događajem želimo da ukažemo na duboke razlike koje imamo u društvu kao i na ozbiljan i sistematski problem diskriminacije i nejednakosti sa kojima se suočava LGBT+ zajednica na Zapadnom Balkanu“, istakao je Mihailović.
       
      https://www.danas.rs/drustvo/beograd-domacin-europrajda-2022-godine/
       
    • Од Милан Ракић,
      Dobrila, beloglavi sup poreklom iz Srbije, letela je na nekoliko puta većoj visini nego obično 12. aprila ove godine kada je inicijativom kompanije Turkish Airlines i njene podružnice Turkish Cargo vraćena u matični vazdušni prostor.
      Priča o epopeji ptice sa zvanično najvećim rasponom krila u Srbiji nije toliko herojska ni srceparajuća. Dobrila, budući da spada u visokoperformansne letače sposobne za međunarodne letove, jednostavno je letela dok je mogla na svojoj redovnoj migracionoj ruti skoro 1600 kilometara. Prizemljila se u decembru prošle godine na granici Turske i Sirije i budući da je bila legalna za let odmah je ustanovljeno odakle je. Možda je i mogla da se vrati kući nakon rehabilitacije ali ju je, prema nekim tumačenjima, jednostavno mrzelo.
      „Dobrila čarter“ prilikom opsluživanja u Beogradu / Foto: Turkish Airlines Kompanija Turkish Airlines preuzela je inicijativu. Besplatno je preletela Dobrilu u jednom od svojih A330-200F i svet je saznao za nju.
      Juče je premijerno na YouTube kanalu turske nacionalne avio-kompanije prikazan video ove simpatične vazduhoplovne priče. Samo nekoliko nedelja nakon što su marketing Turkish Airlinesa i njegova video produkcija ponovo postali popularni na društvenim mrežama u Srbiji.

    • Од Милан Ракић,
      JEDAN DAVNI DOGAĐAJ IZ JUNA 1995, KOJI JE ČAK UŽIVO PRENOSILA I TELEVIZIJA BEOGRAD, TREBALO JE DA POSLUŽI ZA DIZANJE MORALA I BORBENOSTI KRAJIŠNIKA U HRVATSKOJ. MESEC DANA POSLE TOGA, KOLONE PREMA SRBIJI POSTAJALE SU SVE DUŽE
      Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva.
      Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze.
      ...predsednik Milan Martić i general Milan Mrkšić Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme.
      Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu.

      JEDINICA ZA DIZANJE MORALA
      Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora.
      Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj."
      Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta.
      Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković.
      On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete.

      RATNICI BEZ MOTIVACIJE
      KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima.
      MONETA ZA POTKUSURIVANJE: Izbegli krajišnici Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio.
      Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa.
      Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena.

      MOTRENJE NA SMOTRU
      Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu.
      Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde.
      Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom.
      Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini.
      Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život.
      Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom).

      KRAJ PARADE
      Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji.
      Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno.
      Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem.
      Istorija i posledice
      Teatralni govor na paradi je, nakon dodele ratnih zastava brigadama, imao Martić, a onaj ko mu je taj govor pisao nije štedeo na frazama.
      Dodeljujući zastavu komandantu 71. specijalne brigade potpukovniku Nikolu Gruboroviću, Martić, koga je Haški tribunal osudio i danas izdržava kaznu u zatvoru u Estoniji, govori: "Gospodine potpukovniče, i za vas vredi – ova zastava mora ponosno da se vijori do konačne pobjede, da ovim putem kojim smo krenuli završimo, i da nikad ne padne u ruke neprijatelju. Nadam se da ćete izvršiti zadatak."
      A u govoru, neko "inspirisan" ko ga je sastavio, pominju se: genocid, egzodus, "odbrana vjekovnih srpskih ognjišta", odbrana gole egzistencije, ustaška noga, tragična sjećanja na vreme Drugog svetskog rata, stradanje naših civila, pustošenje zemlje, pokušaji da se na ovim prostorima srpstvo zatre, neviđena međunarodna hajka protiv Srba, nehumane sankcije, zastrašujuća medijska kampanja…
      Mrkšić poručuje da će KSJ biti "jedan od najjačih na području bivše SFRJ" i da je ono što je prikazano "samo deo sredstava i snaga koje smo pokazali".
      Izgovarajući jednu rečenicu, Mrkšić je i nehotice bio u pravu i predvideo tok događaja. "Više neće moći biti od strane naših neprijatelja uzimanje parče po parče teritorija. Moraće da se suoče sa spremnom pokretnom jedinicom, koja će moći da spreči uzimanje prostora, ako treba da povrati sve izgubljene prostore."
      Hrvatska zaista više nije uzimala "parče po parče" teritorije RSK, uzela je sve odjednom. A navodno pokretna jedinica to ne da nije mogla, nego nije ni pokušala da spreči. Zašto? Možda zbog nekog dogovora postignutog u Karađorđevu ili negde drugde, da li preko posrednika ili lično, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su sasvim fino sarađivali.
      Šta je sa ostalim glavnim akterima parade? Pored Martića, u Hagu je osuđen i Mrkšić, koji je tamo i umro u avgustu 2015. Mesec dana kasnije umire i Novaković, od srčanog udara. Umrli su, kao penzionisani oficiri Vojske Srbije, i Gruborović i načelnik štaba KSJ pukovnik Velimir Bajat, a nedavno i komandant 2. gardijske brigade pukovnik Miloš Cvjetičanin.
      Komandant 2. oklopne brigade Stanko Letić penzionisani je pukovnik, kao i Kosta Novaković.
      Komandant KSJ Milorad Stupar, koga je Martić na paradi unapredio u čin generala, postao je kasnije komandant KSJ VJ i priznat mu je generalski čin. Za razliku od drugih oficira SVK, koji su po dolasku u Srbiju šikanirani i prebacivano im da su kukavice, Stupar je (sigurno ne slučajno) unapređen u načelnika Uprave pešadije.
      Zanimljiv je slučaj tada mladog potporučnika u oklopnoj brigadi Predraga Čučkovića, vanserijskog oficira koji je pokušao da organizuje kakvu-takvu odbranu na početku "Oluje", pa se susreo sa raznim oblicima izdaje. Stradao je kao kapetan VJ u maju 2001. godine na jugu Srbije, kada je jedna grupa odmetnutih pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja nije priznala sporazum o razoružanju, pucala na vojno vozilo, njega ubila, a još petoricu ranila.
       
      Zemunac pred sudom
      Mnogo godina kasnije, autor ovog teksta upoznao je čoveka čija sudbina najbolje ilustruje sve ono kroz šta su prošli prisilno mobilisani. Rođen je u Zagrebu kao dete vojnog lica, ali je u Novom Sadu završio i srednju školu i fakultet. I onda, početkom juna 1995, u policijskoj raciji je zbog mesta rođenjaodveden u policijsku stanicu, gde je zatekao još dosta takvih kao on. Potom su strpani u autobus i pravac Krajina – "specijalac", iako ograničeno sposoban za vojsku, zbog vida.
      Prošli su kako su prošli, uspeo je da se, polovinom avgusta, dokopa Novog Sada i kad je mislio da su sve njegove muke završene, policija ga ponovo pokupi na ulici, misli da je bilo njegovom greškom ("kad sam video da legitimišu, okrenuo sam se da pobegnem u bočnu ulicu, a tamo me sačekaju dvojica, koji su tu i postavljeni da zadrže one koji beže"), ista procedura, ovaj put još nešto gore – slanje u Arkanov kamp u Erdut.
      Na pitanje zašto se nije lagano okrenuo kad je video policiju na 100 metara i nonšalantno išao, a ne potrčao, odgovara: "Ajd’ sad, nemoj me i ti zajebavati. Znaš onaj vic o Zemuncu pred sudijom, koji, kad ga je već osudio zbog provale, pita: Ajd’ sad, bogati, reci mi kako to da ti je promaklo da u ormaru stoji 50.000 maraka, njih si prevideo, a uzeo si neke sitne pare i televizor. A Zemunac kaže: E moj gospodine sudija, sad i ti, dosta mi je što mi se čitav Zemun smeje i sprda se na moj račun zbog toga."
       

    • Од АлександраВ,
      Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola.
      Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja".
      Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi
      Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem.
      Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat...
      I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti.
      Nekadašnji bioskop Balkan
      Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju".
      Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije.
      Dorćol
      Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo.
      U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju.
      Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi.
      Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija
      Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst.
      Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago.
      Park kod Palasa
      Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad.
      Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku.
      Vladimir Skočajić
      Извор
    • Од Милан Ракић,
      Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

      Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi;
      njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata.
      13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima.

      Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.
      Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić,Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

      Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & Denis, Atomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D’ Boy Banda,Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers,Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac,Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

      Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)
      Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

      Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)
      Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

       
      YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.
      Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“
       
      Petar Kostić, BalkanRock.com
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...