Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи

Recommended Posts

Јер обичај, утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе”. Многи псовачи следујући инерцији лоших навика не труде се да избаце из свог језика псовке не размишљајући о последицама чак ни када их деца слушају. Нажалост, у дечијем речнику су све присутније псовке и то псовке које су научили од својих најрођенијих. Камо лепе среће да су их ти најрођенији научили како да се правилно прекрсте и некој од најкраћих молитава као што је “Оче наш …” или “Богородице Дјево … “ или да су их научили да понављају Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну).

Поред тога што је псовка израз крајње некултуре и примитивизма она је дрско кршење и треће Божије заповести која нас опомиње : “Не узимај узалуд имена Гопода Бога својега”. Епископ Николај Жички је пре више од пола века писао о онима који директно крше ову заповест : ”Најузвишенија, најстрашнија и најпоноснија реч коју је људски језик научио да изговара јесте реч БОГ, тј.она реч, која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хули на то Име!…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тешко бих ти објаснио, али те речи ћеш можда боље схватити једног дана, наравно ако будеш хтео. Не ради се ту о никаквој ригорозности како можда мислиш, него о стварној слици. Наиме, размисли, реч добра ако излази из човека зла (што је свакако могуће, је л' се слажеш?), може да даје привид доброте али је она у ствари зла јер је човек који је изговара зао, то јест нема добру намеру. Из тога ћеш можда моћи извући закључак да можда и ниси такав ''безбожник'' за каквог се можда сматраш. Иначе, то да ли си верујући питам чисто овако. Не сматрам те за лошу особу због тога што ти себе не сматраш верујућим. ;)

Sigurno da cu jednog dana da se lupim po svom obesnom, oholom, zlom, lazljivom, uvredljivom, nevaljalom, mucnom, bezboznickom celu i da shvatim kako je u one reci utkano tanano i toplo znacenje, puno ljubavi prema ljudima... To sto me ne smatras za losu osobu znaci ili da ne umes da procenjujes ili da i ti smatras da su one reci obican bulsit koji treba da osnazi jednu stranu bestidnim vredjanjem druge strane. Dobro, mozda nije obican bulsit, ipak su to citati velikih ljudi iz svetih knjiga, oni imaju narocit tretman... Nema tamo dobrog bezboznika, blagog, taj ne zeli da saslusa, bezboznik nikada ne promisli, on je zao, on vredja, nevaljao je, laze, huli i riga, taj je navukao na sebe pogibao i smrt, bezbozniku, prosto, nema spasa, a i ako mu ima - daleko mu lepa kuca. Nikakava pozitivna konotacija ne ide uz bezboznika, on je uvek u rdjavom kontekstu. I sve je to opravdano zasluzio, nema tu privida, stvar je cista, tako mu i treba, sticice i njega pravda! Pa sad ti pricaj normalno sa bezboznikom ako mozes, ako hoces, ako smes! Kazem, cisto onako, usput, tako mi se nesto pricinilo da pise tamo, mora da sam pogresno shvatio...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sigurno da cu jednog dana da se lupim po svom obesnom, oholom, zlom, lazljivom, uvredljivom, nevaljalom, mucnom, bezboznickom celu i da shvatim kako je u one reci utkano tanano i toplo znacenje, puno ljubavi prema ljudima... To sto me ne smatras za losu osobu znaci ili da ne umes da procenjujes ili da i ti smatras da su one reci obican bulsit koji treba da osnazi jednu stranu bestidnim vredjanjem druge strane. Dobro, mozda nije obican bulsit, ipak su to citati velikih ljudi iz svetih knjiga, oni imaju narocit tretman... Nema tamo dobrog bezboznika, blagog, taj ne zeli da saslusa, bezboznik nikada ne promisli, on je zao, on vredja, nevaljao je, laze, huli i riga, taj je navukao na sebe pogibao i smrt, bezbozniku, prosto, nema spasa, a i ako mu ima - daleko mu lepa kuca. Nikakava pozitivna konotacija ne ide uz bezboznika, on je uvek u rdjavom kontekstu. I sve je to opravdano zasluzio, nema tu privida, stvar je cista, tako mu i treba, sticice i njega pravda! Pa sad ti pricaj normalno sa bezboznikom ako mozes, ako hoces, ako smes! Kazem, cisto onako, usput, tako mi se nesto pricinilo da pise tamo, mora da sam pogresno shvatio...

 

Ја те сматрам лошом особом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam da li se pod pitanjem u pocetnom postu misli na psovke uopsteno ili na psovke kao grijeh u pravoslavnom i duhovnom smislu?! Sto se tice ovog prvog ne mogu reci da ne psujem kad se iznerviram...glupane,gusko,kretenu i slicno...ali sto se duhovnih i crkvenih termina i pojmova tice kao sto je Bog,Crkva i slicno to ne psujem,ali bas bas nikad jer me strah Boga i jer mi je nekako grota psovati ono cemu se vracam kada me svi na neki nacin ostave,zaborave i kada sama sebi postanem neprijatelj a  tamo pronadjem utjehu...i sad da to psujem.Ne.

Sto se tice ovih "svetovnih" :D psovki trudim se da ih smanjim na najmanju mogucu mjeru kad vec ne mogu skroz da ih se rijesim jer mi nije nimalo zenstveno kada cujem neku emancipovanu djevojku a da psuje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живим и радим у средини где су псовке веома честе. Не желим да правдам никога, али, богатство нашега српског језика је и у томе да постоје и псовке, које неке ситуације боље описују него било која друга реч. Уосталом, зашто би било псовка, одређене делове људског тела назвати именом из српског, а није псовка ако то исто урадим на латинском. Суштина је та, да реч која означава нешто што сматрамо за срамоту није псовка сама по себи, већ је псовка означена намером да се нешто или неко увреди коришћењем неког израза. Могуће је страшно извређати било кога, а не рећи ниједну ружну реч. Богатство српског језика је предност у односу на друге језике, ане мана. Псовка је обележена ружном намером и мишљу према ближњем.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sigurno da cu jednog dana da se lupim po svom obesnom, oholom, zlom, lazljivom, uvredljivom, nevaljalom, mucnom, bezboznickom celu i da shvatim kako je u one reci utkano tanano i toplo znacenje, puno ljubavi prema ljudima... To sto me ne smatras za losu osobu znaci ili da ne umes da procenjujes ili da i ti smatras da su one reci obican bulsit koji treba da osnazi jednu stranu bestidnim vredjanjem druge strane. Dobro, mozda nije obican bulsit, ipak su to citati velikih ljudi iz svetih knjiga, oni imaju narocit tretman... Nema tamo dobrog bezboznika, blagog, taj ne zeli da saslusa, bezboznik nikada ne promisli, on je zao, on vredja, nevaljao je, laze, huli i riga, taj je navukao na sebe pogibao i smrt, bezbozniku, prosto, nema spasa, a i ako mu ima - daleko mu lepa kuca. Nikakava pozitivna konotacija ne ide uz bezboznika, on je uvek u rdjavom kontekstu. I sve je to opravdano zasluzio, nema tu privida, stvar je cista, tako mu i treba, sticice i njega pravda! Pa sad ti pricaj normalno sa bezboznikom ako mozes, ako hoces, ako smes! Kazem, cisto onako, usput, tako mi se nesto pricinilo da pise tamo, mora da sam pogresno shvatio...

Џаба се трудиш, нећеш ме навући да ти судим. Личиш ми на једно дете које се буни нешто без разлога. Ето, такав ми се чиниш. :) А за правопис ту сте главни мајстори, но већ рекох да не живим у Србији, те стога молим за разумевање. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Џаба се трудиш, нећеш ме навући да ти судим. Личиш ми на једно дете које се буни нешто без разлога. Ето, такав ми се чиниш. :) А за правопис ту сте главни мајстори, но већ рекох да не живим у Србији, те стога молим за разумевање. ;)

Nema sta da mi dodatno sudis, vec je jasno presudjeno svim bezboznicima u onim citatima, jedino uz pomoc nekih specijalnih trikova ono moze da se protumaci u afirmativnom smislu.

james4.jpg

 

Priznaj da ti je Jamezdin (ali sa brkovima!) bio prva asocijacija dok si citao moje reci!

A, ono cesljanje pravopisa je da bih isao uz nos onima sto zloupotrebljavaju dar pravopisa&gramatike&reci, te na svoju pogibao pisu srbski umesto srpski i zavaravaju se praznim recima za koje ce u dan Suda morati da daju objasnjenje! Mis'im...

Pisi kako ti je volja, samo imaj u vidu da ces "због својих ријечи бити осуђен". ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nema sta da mi dodatno sudis, vec je jasno presudjeno svim bezboznicima u onim citatima, jedino uz pomoc nekih specijalnih trikova ono moze da se protumaci u afirmativnom smislu.

james4.jpg

 

Priznaj da ti je Jamezdin (ali sa brkovima!) bio prva asocijacija dok si citao moje reci!

A, ono cesljanje pravopisa je da bih isao uz nos onima sto zloupotrebljavaju dar pravopisa&gramatike&reci, te na svoju pogibao pisu srbski umesto srpski i zavaravaju se praznim recima za koje ce u dan Suda morati da daju objasnjenje! Mis'im...

Pisi kako ti je volja, samo imaj u vidu da ces "због својих ријечи бити осуђен". ;)

видиш да ипак ниси таки безбожник. :) што се не би позанимао шта то уопште у православном речнику значи, та реч мислим? ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

видиш да ипак ниси таки безбожник. :) што се не би позанимао шта то уопште у православном речнику значи, та реч мислим? ;)

Sta znaci ta rec, nadam se da nije prazna? Odakle nam ta rec, Ko nam ju je darovao?

 

Cela tema je fantasticno postavljena, sa sve onim citatima, prosto ne mogu da odolim. Satro, bogovi su mi dali srpski recnik i pravopis i mnogo se srde kad ja praznoslovim ili skvrnoslovim, ali im je potaman kad slavoslovim... Kad god opsujem, jedan nevini andjelcic se zaplace i umre! I kad dodje vreme, Anubis ce da mi istovari pod noge sve te andjelcice koje sam pobio i samo ima da me uvati za tabane i zavrljaci me pravo u ognjeno jezero!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божије. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је и хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву,хули на ковача који је секиру сковао… Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити на име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем сцра. Псовачи не само да трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане.

Гле како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога!”. Школованост није услов искорењивања псовки као израза крајње некултуре и вређања осећања ближњих. То у нас показују многи школовани људи који не могу да проговоре без поштапалица које су псовке.

Интелигенција често псује и Светињу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јесте покушавали икада да разговарате са рецимо сунцем? :) Ја сам га замолио да се моли за мене, а оно као да је почело више да ме греје. Некада му говорим, радуј се сунце, хвали Господа... (из псалма сам то чуо) :) баш је леп осећај....разговарати са сунцем ко са братом. :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најжалосније је у србском народу то“, приметио је владика Николај Велимировић, “што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама “ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПЉУВАТИ” но нису написали нигде – ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПСОВАТИ. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста, браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли…”. Ово иде у прилог тврдњама да бити школован не значи бити и образован.

Обезбожен систем школства децу не образује него пружа могућност усвајања одређених сазнања системацки прикупљених и изложених, која могу послужити као основа за бављење одређеном професијом. Образован човек је васпитан науком Христовом. Сама реч васпитати потиче од црквено-словенске речи воз(с)питати (воз = горе, више, изнад ; питати = хранити).

Васпитати значи хранити вишњом,узвишеном храном. “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт.4;4). Бити образован значи поново успоставити образ (лик) Божији у себи, онај прволик, по коме смо створени јер се каже у Светом Писму : “ И створи Бог човјека по образу Својему, по образу Божијему створига” (Књ.Постања 1;27

Share this post


Link to post
Share on other sites

''Обратите пажњу на речи Господа Исуса против псовке и псовача:

“Породи аспидини! Како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен”(Мт.12;34-37).

“ Чујте и разумијте ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камоли да не чује ваше богохулне речи…

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, наиме : на утеху људима а на славу Бога…”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Предавање јеромонаха Макарија Игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “Страсти и бестрашће” које је одржао 26. августа 2018. године у манастиру Подмаине у Будви.   Звучни запис предавања

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...