Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи

Recommended Posts

Ne razumem to "pasji jezik". Realno, psi laju i to nije nista uvredljivo jer je to njihov nacin komuniciranja.Taj izraz "pasji jezik" je po meni pogresno etiketiranje u nasem jeziku. Jadne kuce...ni krive ni duzne sto im Bog dade da laju... :):/ :(

ради се о томе да се словесност човека своди на бесловесност животиње, па одатле и израз пас лаје ветар носи, одатле и назив за псовке - пасји језик. то је у постулату увреда за човека да псује, да се сведе на пасји језик, да се поистовети са бесловесношћу, да постави нискост комуникације у себе.

није поента да се вређа пас или творевина, поента је да се нагласи да се човек спушта на недостојан ниво.

Share this post


Link to post
Share on other sites

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1326045758' post='555885]

ради се о томе да се словесност човека своди на бесловесност животиње, па одатле и израз пас лаје ветар носи, одатле и назив за псовке - пасји језик. то је у постулату увреда за човека да псује, да се сведе на пасји језик, да се поистовети са бесловесношћу, да постави нискост комуникације у себе.

није поента да се вређа пас или творевина, поента је да се нагласи да се човек спушта на недостојан ниво.

Ma,o.k,kapiram smisao,znacenje,:),samo mi je to nekako uvek bilo...eto,bez veze jer psi laju zato sto tako komuniciraju prosto receno,ne znaju drugacije i time sigurno ne vredjaju jedni druge,sigurno se razume sta mislim...a razumem to da se covek psovajuci ponizava i na taj nacin govor coveka pada daleko ispod "pasijeg jezika",samo sam to mislila.

Kaze se da je covek nekad gori od zivotinje pa u kontekstu toga...;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

превише бринеш о правима животиња, а ради се о томе да се преко животиња људима најлакше објасне неке ствари - алав ко свиња, похотан ко пас, непажљив ко слон ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја вам кажем да ће за сваку празну ријеч коју

рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због

своји ријечи бити оправдан и због својих ријечи

бити осуђен.”

( Мт.12;36-37)

“Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава

језика својега, него вара срце своје, његова је

побожност узалуд.”

( Јакољ. 1;26)

Share this post


Link to post
Share on other sites

претпостављам да већина вас не псује...али, да ли вам се ипак деси да опсујете....?и шта је то што може да вас наведе да то ипак урадите...?

 

ја јесам раније знала да опсујем...нису то биле неке ''тешке псовке'', нису биле вулгарне, али ипак се зову псовке....међутим , како сам се пре неких седам година потпуно окренула Богу и цркви, једна од првих ствари које сам урадила била је престанак псовања...значи, никако....и нема те ситуације која ме може навести да то учиним....

 

какав је случај са вама....?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dešava mi se na žalost. Slabo kad sam u društvu sa ljudima, ali kada sam sâm opsujem po nekada ustima ili u mislima kad sam baš iznerviran :(

Živim u takvoj sredini gde se preterano mnogo psuje. Ali baš previše. Psovke su toliko česte. Ljudi se psuju čim se sretnu, to je kao dobrodošlica, roditelji psuju decu (i obratno) , psuju se komšije i onaj ko se ogovara, psuje se dok se nešto radi ili što se ne radi. Psuju se država, političari, život, komšije, majka, otac, deca, strina, pas, sorta, spisak, seme, pleme, pare, Amerika, Evropa... i na žalost sam Gospod Bog, Bogorodica, svetitelji i krsna slava.

Najveća mana i loša osobina srpskog naroda.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог је створио човека као своју слику и прилику (Књ.пост.1;26-27),
и обдарио га разноврсним талентима и слободном вољом. Понашајући се
слободно човек речима и делима пројављује своја осећања, хтења, намере,
што ће рећи,открива своју унутрашњост. Ниједна неумереност не излази на
добро. Тако и неумереност у опхођењу у коме је заступљено често
понављање ружних речи поприма силу навике која се укоренила и не
искорењује се лако.Људи који у свом речнику користе псовке дар Божији,
дар речи, обезвређују испод сваког нивоа. Сваки цивилизовани народ води
рачуна о уређености свог животног простора, а наша Црква учећи људе вери
у једнога Бога у Тројици учи их о уређености духовног простора,
односно, како да користе време земног живота припремајући се за живот
будућег века и добар одговор на страшном Христовом суду.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dešava mi se na žalost. Slabo kad sam u društvu sa ljudima, ali kada sam sâm opsujem po nekada ustima ili u mislima kad sam baš iznerviran :(

Živim u takvoj sredini gde se preterano mnogo psuje. Ali baš previše. Psovke su toliko česte. Ljudi se psuju čim se sretnu, to je kao dobrodošlica, roditelji psuju decu (i obratno) , psuju se komšije i onaj ko se ogovara, psuje se dok se nešto radi ili što se ne radi. Psuju se država, političari, život, komšije, majka, otac, deca, strina, pas, sorta, spisak, seme, pleme, pare, Amerika, Evropa... i na žalost sam Gospod Bog, Bogorodica, svetitelji i krsna slava.

Najveća mana i loša osobina srpskog naroda.

Разумем те брате... живим у сличној средини, али то несме да нам буде изговор. Мени лепо једном један брат рече, не псује човек, него порок. Ја понекад узмем освештану водицу па сипам у чај којег дам тим људима. Обично се смире у трену, али то не траје дуго. Исто можеш урадити и са освештаним уљем. Али не служим се тиме као неким магијским чином да се разуме, то је ипак од Бога освештано и знам да зато тако делује. Мени кад ми тако мислима круже псовке понављам или слава Богу или Господе помилуј на брзину док не прође. Ма да некад зна да буде баш досадан ''онај'' далеко био...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја вам кажем да ће за сваку празну ријеч коју

рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због

своји ријечи бити оправдан и због својих ријечи

бити осуђен.”

( Мт.12;36-37)

“Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава

језика својега, него вара срце своје, његова је

побожност узалуд.”

( Јакољ. 1;26)

 

Jedva cekam dan Suda da vidim kako ce da se provedu ovi sa palilalijom ili  koprolalijom, sto moraju da izgovaraju prazne (izmisljene) reci ili psuju!

Bog ih napravi naopako, a onda im to uzme za zlo! ;)

U duhu naslova, koprolalija mu dodje zloupotreba sluzbenog polozaja...

Skloniji sam da smatram da to i nema nikakve veze sa Bogom i da ovi citati odrazavaju neznanje onoga doba...

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jedva cekam dan Suda da vidim kako ce da se provedu ovi sa palilalijom ili  koprolalijom,

 

То си ти већ уватио везу и карту у првој ложи па ћеш са стране да гледаш како се други проводе  у Тај Дан?

А да л намерно изврћеш ил стварно не разумеш Бог зна...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Разумем те брате... живим у сличној средини, али то несме да нам буде изговор.

 

Наравно да није изговор. То сам споменуо као узрок греха, а не као изговор за њега. Када се на томе ради доста се постиже уз Божију помоћ, као и за све остале грешне навике.

Share this post


Link to post
Share on other sites


Требало би да се угледамо на наше претке, да се обожимо и да своју
православну културу пројавимо и у говору. Много би нам користило да се
угледамо и на наше суседе и браћу по вери, Грке и Бугаре, који немају
псовке Пошаст псовке се као неко гљивично обољење проширила у нашем
народу. Захваљујући дугоготишњем негирању постојања Бога остао је наш
народ без страха од Бога и без стида не само пред људима него и пред
децом.

 

“Тешко свијету од саблазни; јер је потребно да дођу саблазни, али
тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан”(Мт 18;7). Много тежу казну
заслужују они који дечије душе саблажњавају или штавише уче децу
псовкама. “А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене,
боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у
дубину морску”(Мт.18;6).

Share this post


Link to post
Share on other sites

То си ти већ уватио везу и карту у првој ложи па ћеш са стране да гледаш како се други проводе  у Тај Дан?

А да л намерно изврћеш ил стварно не разумеш Бог зна...

Ja cu iz moje pozicije prvo da gledam borbu bogova za prinadleznosti, ko treba da vaga da l' Anubis da l' neko treci, nece valjda da se ispostavi da je samo hriscanstvo bilo u pravu, a svi ostali pasli travu? Ne verujem ni da ce tu svi da budu pristojni i uljudni, ima ih tamo prilicno nadmenih i plahovitih, pojedini su vec tamanili nejac u vidu magle, ne prezaju oni ni od cega, to je vidjeno za ozbiljan fajt. Ne izvrcem nista, svasta ce da bude, zato je vazno da se na vreme obezbedi lozha koja ima dobru preglednost i dovoljno grickalica.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni i mojoj sestri je jedan član  naše porodice prouzročio pravu doslovnu alergiju na psovanje Boga pa i dan danas oboje dobijemo napad koprivnjače kad čujemo kako neko psuje Boga jer smo ga morali slušati još od malih nogu kao djeca. Druga sestra također ne psuje skoro nikako, Boga uopšte ne. Moja baka išla na ispovijest, ispovijed kad bi opsovala "sunce žarko" i to joj je bila najteža psovka i uvijek bi joj župnik držao lekciju kako je sunce od Boga i ne treba ga psovat jer nas grije, raste cvijeće i drveće, ne bi imali od čega živjet i šta jest i crkli bismo od zime i od gladi bez njega. Kad sam bio momak, pa se slučajno našao po nekakvim selima po Bosni, tamo se svi čudili kako to da ne psujem, jedna baba čak išla pitat majku mojeg jednog poznanika jesam li ja psihički normalan i u redu ili možda retardiran kad ništa ne tako psujem - ne znam ni psovat, a imali to bit sve "vjernici veliki", ti tamo seljani. Često sam hodao po hodočašćima ili po mladim Misama i svadbama kod prijatelja i poznanika po Bosni i po tim tamo selima. A ovdje u Češkoj nam pustili na ČTV nekakvu seriju u kojoj jedan momak igra nekog našeg Jugoslavca a tamo su ga pustili tako ružno psovat da više nisam htio tu seriju ni gledat zbog toga, smučilo mi se, jer oni nisu pojjma imali koliko je to i za naš pojam vulgarno, te psovke koje su ih tamo dali, gdje ih samo nađoše, fuj!.Krivi smo svi mi jer pothranjujemo takvo ponašanje prećutno na TV, radiju, pozorištima, na javnosti i niko se ne buni protiv tome. Nejde samio izolovano radit kampanje protiv bogopsyovke, treba i to ali nije rro dovoljno. Imalo bi se objasniti svima koliko je posvanje patološko, ružno i neljudsko. A stvarno smo izgleda mi i Mađari najgori u Evropi, pa odmah za nama Italijani, Rumuni a možda i Grci. Sloveni su među najgorim, to je provjerenio.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Предавање јеромонаха Макарија Игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “Страсти и бестрашће” које је одржао 26. августа 2018. године у манастиру Подмаине у Будви.   Звучни запис предавања

      View full Странице
×
×
  • Create New...