Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи

Recommended Posts

Добро, немам ништа против. Али не разумијем у чему је фора. Јел лупају ћушке или узимају паре ако се опсује? :D

jos gore! psihoterror! stalno ponavlja ko hipnotisan: ne psuj, ne psuj, ne psuj... aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

umalo ga nisam zato istero iz garaze pa je umuknuo, a ja nisam psovao kao psovanje nego tako drugar svinja i ja komuniciramo, a protestant nam kvario sporazumevanje 0110_hahaha

PS: tiha voda breg roni

Share this post


Link to post
Share on other sites

... a ja nisam psovao kao psovanje nego tako drugar svinja i ja komuniciramo, a protestant nam kvario sporazumevanje 0110_hahaha

Наравно, о томе и не треба дискутовати. Једно је када комуницирамо недвосмислено а друга ствар је када неко прави будалу од себе. :)

Нпр. моја омиљена псовка је: АУУХХ! ПИЧ - МАЧ!!

Али то само када сам баш, баш љут. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Читам једну поруку где је секица Мицони рекла да ју је администраторка Анчи увредила јер ју је назвала трачерком...

Морам рећи да ме је то насмејало... али и навело на размишљање.

Кад псовка почиње, а кад престаје? Да ли се можемо наљутити и на нешто што није псовка, а ми сматрамо да јесте...

-------------------

За мене је искључиво псовка када се користи глагол за полне односе у конатацији са учесником разговора (како ово склепах). И уопште било каква сексуална конотација у негативном смислу је псовка.

Све остало је надмудривање, спорт, и мозгалице.

Не верујем да би неко могао да се увреди на речи... "ти зелена келерабо бљутавог укуса, од које ми се повраћа"...

Очигледно је да се неко обраћа неком са намером да га увреди, и то јесте можда увреда (за келерабе), али није псовка...

Шта мислите...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Читам једну поруку где је секица Мицони рекла да ју је администраторка Анчи увредила јер ју је назвала трачерком...

Морам рећи да ме је то насмејало... али и навело на размишљање.

Кад псовка почиње, а кад престаје? Да ли се можемо наљутити и на нешто што није псовка, а ми сматрамо да јесте...

-------------------

За мене је искључиво псовка када се користи глагол за полне односе у конатацији са учесником разговора (како ово склепах). И уопште било каква сексуална конотација у негативном смислу је псовка.

Све остало је надмудривање, спорт, и мозгалице.

Не верујем да би неко могао да се увреди на речи... "ти зелена келерабо бљутавог укуса, од које ми се повраћа"...

Очигледно је да се неко обраћа неком са намером да га увреди, и то јесте можда увреда (за келерабе), али није псовка...

Шта мислите...

Nisi baš savim u pravu Lepi Sićo. Ima različitih vrsti psovki. Ali treba razlikovati psovku od nadavke. Nadavka je recimo kad nekom kažem lijenčino, mrcino, protuvo, hoštapleru itd. Znači takva riječ koja iako nije psovkom ili vulgarizmom upotrebljavamo je kako bismo nekog uvrijedili. Ovdje u Pragu prije desetak godina je bio međunarodni lingvistički kongres slavista, germanista, romanista na kojem se između ostalog raspravljalo i o psovkama. Tako recimo postoje dvije najznačajnije grupe psovki koje se koriste u evroameričkoj kulturi ili bolje reći nekulturi čovjeka kavlaske rase a dijele se na: fekalne i koitalne a prema tome se dijele i svi evropski narodi u jednu od ove dvije grupe u zavisnosti kakve su to te psovke tamo najviše u opticaju. Šteta što nisi bio na tom simpozijumu, vrlo zanimljivu stvar si propustio. Tamo sve sjedili profesori i s po nekoliko doktorata i obraćali se jedan drugome, ovako to nekako otprilike izgledalo: Gospodine doktore, mislimo da su te koitalne mađarske psovke bile preuzete Mađarima (Avarima) od Slovena. A ovaj mu odgovora: Gospodine docente,nije to istina, dok se nisu naučili od Mađara tim koitalnim, stari Sloveni su znali samo za te fekalne, hahahaha. to bila baš zabava, taj njihov lingvistički kongres.

:P

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mene su prvo ucili da psujem, a posle su me tukli da bih ih zaboravila confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' /> Pa su me onda ucili nekim zamenama. Tipa 'Sto mi sargarepa', 'Idi, bre, u kupus', samo sto ne znam za one sa magarcem, bikovima.. Jedno vreme sam se bas drzala pravila da ne psujem, tj. da mi to ne bude uzrecica, koje ja nisam bila svesna, i moram reci da mi je islo manje vise dobro islo u zivotu :) Ali su problem psovke na stranim jezicima i razne konstrukcije koje su ekvivalenti nasim 'Ides mi na zivce' 'Idi u persun', e, sad ne znam ekvivalente za neke, pa bi bukvalno bilo 'Nestani' ili 'Cr.ni' ili 'Setaj' 'Sikter'..

Zaaaista je lepse bez psovki. Ali kada sam besna, nasamarena od strane nekog kome sam stavila do znanja da sam opasna kada me neko izda, da ne dozvoli da me povredi jer ga pustih u svoj zivot.. E, onda.. Sama pravim gromove. I ne znam da stanem, cim vidim tu osobu ili cujem, dodje mi da ga sprzim, sravnam sa zemljom gringrin Ostar jezika :( Nekako te psovke i razne konstrukcije recenica koje idu u sve to pod losim odvuku u neki vihor iz kojeg se godinama posle izvlacis i kada se izvuces iz toga i isplaces svaki dan zbog izdaja i izdaja ljudi i zbog toga sto si postao los covek, dodje neko drugi i uradi opet istu stvar kao oni ostali ljudi i tako te odalami i posalje nazad u taj ambis u koji opet propadas i dodatknes dno i to onako tresnes da te glava zaboli i dusa (mada je dusa vec odavno povredjena, razapeta, ..).

Stvarno, da li pravoslavna vera zabranjuje psovanje? Da li ono spada u greh i treba li se moliti odmah po izgovoru istih i traziti za oprostaj zbog izgovaranja tih losih reci? Kao sto tu spadaju i klevetnicke reci, ono moralisticko ponasanje, 'uciteljsko' ponasanje u sluzbu zadovoljavanja svojih potreba i prosipanje pameti nekome ko nije presao neki put (zivotni, iskustveni) (ne mogu ovo bolje objasniti jer bih onda morala da napisem primer, tacan dogadjaj) ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni se u poslednje vreme jako cesto desava da psujem:(((((( i uzasno se osecam,ali bez preterivanja,nekako prljavo...:((((I sto je najzesce,svakog dana kada ustanem pomislim "danas cu se potruditi da ne psujem" i opet i opet iznova se uvaljam u blato kao svinja...o,Boze,zar je toliko tesko ispraviti lose stvari kod sebe?!!!!???Cini mi se kada sam posla u Crkvu i postala Liturgijski aktivna pre 12 godina da sam mnogo lakse ispravljala neke stvari kod sebe nago sada...ili mi se tako samo cini jer sada zivim u drugim okolnostima u odnosu na tada...:/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kad je rec o psovanju, uvek se setim zapovesti blazenog apostola Pavla:Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših,nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju.(Ef.4,29)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Псујем итекако. Некада ми то дође код напада бијеса,па је то начин да га искалим. А некада тотално несвјесно кажем неки псовку. Онда се замислим и питам што ми је то све требало. Брзо планем, а псовка "сама" изађе.

а ово нађох,занимљиво је прочитати.

http://www.spcbl.org/duhovnost.php?subaction=showfull&id=1254216391&archive=&start_from=&ucat=3&

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni se u poslednje vreme jako cesto desava da psujem:(((((( i uzasno se osecam,ali bez preterivanja,nekako prljavo... :((((I sto je najzesce,svakog dana kada ustanem pomislim "danas cu se potruditi da ne psujem" i opet i opet iznova se uvaljam u blato kao svinja...o,Boze,zar je toliko tesko ispraviti lose stvari kod sebe?!!!!???Cini mi se kada sam posla u Crkvu i postala Liturgijski aktivna pre 12 godina da sam mnogo lakse ispravljala neke stvari kod sebe nago sada...ili mi se tako samo cini jer sada zivim u drugim okolnostima u odnosu na tada...:/

po meni je jedna od laksih stavki prestati psovati, nista lakse nema ja mislim, samo jednostavno prestani da psujes, posle par dana nece vise ni biti pomisli na tako nesto jer su psovke isparile iz recnika i nemaju sta da traze, videces, probaj kad krene psovka samo se zaustavis tj precutis je, posle toga ce vec same od sebe da ispare, to je navika od laksih za iskoreniti ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Псујем доста кад сам бесна, и после сваке псовке осетим као да ми је пола терета спало са леђа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Psovanje ne moze biti greh. Lepe i ruzne reci su stvar naseg dogovora i Bog nema nista s time. To vazi jos vise kad uzmemo u obir cinjenicu da su mnoge psovke izgubile svoju negativnu konotaciju, pa su postale deo svakodnevice, sala isl.

E sad, u slucaju kad psujemo da bismo npr. nekoga uvredili, to jeste greh. Ali opet, i u tom slucaju nije greh sama rec vec namera sa kojom je izgovaramo.

Sto se mene tice, psujem ali ne preterano. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nisam za to da se psuje iako je jaaako tesko suzdrzati se u besu i ne izreci je. Prosto, unutrasnje stanje u jednom coveku se vidi po recima koje izgovara,da li njim vlada harmonija i disharmonija...to je slabost,navika,ruzna navika. U mom kraju pojedinci mnogo psuju Boga i Presvetu Bogorodicu,ne zato sto ih ne vole,vec nisu ni svesni tezine reci,to je vec nedopustivo. Tuga jedna,pa kako da cekamo da nas sreca prati ako to cinimo? Pozdrav :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Предавање јеромонаха Макарија Игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “Страсти и бестрашће” које је одржао 26. августа 2018. године у манастиру Подмаине у Будви.   Звучни запис предавања

      View full Странице
×
×
  • Create New...