Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи

Recommended Posts

Псовка - губа душе (Фондација "Пријатељ Божји")

 

Није псовка само реч која ружи човека; псовка је реч која убија човека. Осим што разара личност, руши духовно, душевно и телесно здравље, псовка својим демонским карактром, опаклењује човеков и земаљски и вечни живот. Документарни филм -Псовка - губа душе- непосредно је и сликовито сведочанство те страшне истине.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ништа горе! Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом. Нити ишта друго толико срди Бога, као псовање Имена његовог. Стога не треба нико да је немаран, да не допусти да буде лично увучен, али и да не буде индиферентан када чује свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао коме нема краја и неподношљиву казну.

psovka-a.jpg

Човек који је непобожан и псује Бога, који се супротставља његовим законима и не жели никада да напусти ову параноичну жељу за победом, личи на пијаног и лудог. Понаша се горе од оних који се налазе у стању лудила и изгубили су свој разум, макар да и сам изгледа да то не осећа. Псовање и говорење ружних речи ако и потичу из душе, не остају, међутим, у њој, него прљају и језик који их изговара, прљају и слух који их подноси. Као и други отрови, трују и душу и тело.

ЗАШТО ПСУЈЕШ?

Постоје неки који чим нешто погреше, или их изненада неко изгрди или се разболе или их нешто заболи, одмах псују. На такав начин, међутим, нити исправљају своју погрешку, нити се свете ономе ко их је изгрдио, нити ублажују бол своје болести, него поврх свега губе и духовну корист од трпљења.

Реци ми, човече, због чега псујеш и изговараш гадну реч? Можда ће ти бол бити лакши? али, ако чак и претпоставимо да би бол био лакши, зар би смео да жртвујеш спасење душе своје да би добио олакшање за тело своје? Шта то чиниш, човече мој?

Зар Спаситеља и добротвора и заштитника и старатеља свога псујеш? Или зар не осећаш да трчиш ка провалији и гураш самога себе у понор најгоре катастрофе? ђаво све удешава да те баци у тај понор. И ако примети да у болести псујеш, одмах ће ти увећати бол и учиниће га тежим, да би те довео у очајање. Међутим, ако види да бол подносиш храбро и уколико се бол повећава да све више благодариш Богу, одмах те (ђаво) напушта јер види да те узалуд опседа. И догађа се оно што и псу који чучи поред стола. Ако он види човека који једе да му баци нешто са трпезе, непрекидно чучи тамо. Међутим, ако један или два пута не добије ништа, удаљује се, јер схвата да је некорисно да више чека. Тако и ђаво; увек има остворена уста према нама. Ако му бациш, баш као псу, једну хулну реч, када је уграби, опет ће да наваљује. Међутим, ако наставиш да благодариш Бога, оставио си га гладног, и приморао си га да се одмах удаљи.

ПРОТИВОТРОВ - БЛАГОДАРНОСТ

Уместо, дакле, да псујеш у тешким моментима, ти благодари. Уместо да паднеш у безнађе, славослови Бога. Отвори срце своје Господу, зови снажно молећи се, зови снажно и славословећи Бога. Тако и твоја мука се ублажује, јер ђаво бежи далеко од благодарења, и помоћ Божја долази теби и штити те. Ако опсујеш, изгубићеш и савезништво Бога, и ђавола ћеш још више разбеснети против себе, али и самом себи ћеш највише нашкодити. Ни једно добро се не може равнати са благодарношћу, тачно онако као што ништа нема горе од псовке. Благодарност је велика ризница, велико богатство, непотрошиво благо, моћно оружје. Супротно томе, псовка је оно што свако зло чини горим и због онога што смо изгубили чини нас да изгубимо још више.

Изгубио си новце? ако благодариш Бога, окористио си душу своју и стекао веће богатство, зато што си задобио благонаклоност Божју. Ако, међутим, будеш псовао, поред ствари које си изгубио, губиш и своје спасење. Тако, нити изгубљено налазиш, и душу упропашћујеш. „Али гле“, покушаћеш да се оправдаш, „повуче ме у тешким моментима и губим контролу.“ Не, за то нису криве околности, него твоја немарност. Али, можда је криво сиромаштво? Ни сиромаштво није узрок псовки. Јер, тада би требали сви сиромаси да псују. Међутим, видимо многе да живе подносећи и велику оскудицу да непрекидно благодаре (Бога), док, видимо друге, који иако уживају богатство и удобности, не престају да грде и псују.

Немојмо, дакле, говорити, да нас на псовку приморавају сиромаштво, болест и тешке околности. Не сиромаштво, већ глупост; не болест, него презир; не учестале невоље, него одсуство побожности води и у посвку и у свако зло, оне који не пазе.

ПРИМЕР - ЈОВ

psovka-drugai.jpg

Доказ свему овде реченоме јесте блажени Јов, који иако се налазио у великој беди, не само да није похулио, него је славословио Бога и говорио: „Господ даде, Господ узе. Као што се показало добро Господу, тако је и било. Нека је благословено име Господње у векове“ (Јов 1, 21).

Када је, дакле, ђаво помислио да је победио Јова, тада је кренуо да бежи посрамљен не могући ни реч да каже. „Стани, ђаволе“. Зашто бежиш? Зар није било све како си хтео? Ниси ли му уништио сва стада? Ниси ли усмртио децу његову? Ниси ли убогаљио и сво тело његово? Зашто, дакле, бежиш?“

„Бежим“, одговара ђаво, „зато што иако се десило све што сам хтео, ипак оно главно што сам желео, и због чега сам све ово испланирао, то нисам успео. Бежим, зато што Јов није похулио. Нанео сам му толика страдања, да би га навео да похули. Пошто, дакле, то нисам успео, ништа нисам добио; уместо да га уништим, учинио сам га још светлијим и још славнијим“.

Јов се, дакле, похваљује не зато што је много пострадао, него што је све то поднео благодарећи Бога. Други човек пострада много мање, па ипак хули и псује, негодује, проклиње цео свет, гњеви се на Бога... Такав човек осуђује се не зато што је пострадао, него зато што је хулио. И нису га натерале невоље да хули, јер тада је требало и Јов да хули. Хулио је искључиво због своје болесне воље. Аналогно, дакле, нашем расположењу, све бива или подношљиво или неподношљиво.

ЈЕДНА РУЖНА НАВИКА

Често по навици отима се језик да каже ружну реч. Тада, дакле, пре него што изустиш псовку, уједи се јако зубима за језик. Боље је да сада потече и крв, него да у другом животу пожелиш једну кап воде а да не можеш да добијеш ни тако малу утеху. Боље је сада претрпети привремени бол, него доживети тада вечну казну, тачно онако као што и језик богаташа из јеванђелске приче, који иако је горео у пламену, није нашао никакву утеху. Који опроштај ћемо имати или који изговор, ако и хиљаде пута наведемо навику као оправдање?

Прича се да је неки стари беседник (мисли на Демостена) имао навику да ходајући непрекидно мрда десним раменом. Међутим, победио је ту навику на следећи начин: Обесио је изнад својих рамена добро наоштрене мачеве и тако, из страха да се не посече, излечио се од ружне навике.

Сећај се тога и ти да укротиш твој језик. И уместо да обесиш мач, стави изнад језика страх од казне Божје и сигурно ћеш победити. Јер је немогуће да будемо побеђени било када, ако се побринемо да са пажњом и усрђем водимо ову борбу.

ВЕЛИЧАНСТВО БОЖИЈЕ

Бог је заповедио да волиш непријатеље своје, а ти се одвраћаш од Бога који те воли? Заповедио је да говориш добре речи за оне који те грде и да благосиљаш оне који рђаво о теби говоре, а ти зло говориш за добротвора и заштитника твога иако ти ништа нажао није учинио? Ваљда не би могао да те одмах ослободи искушења због којег сада хулиш. Међутим, није то учинио, да би ти постао достојнији.

Није ли, дакле, неразумно да ми без разлога узимамо у уста са непобожношћу и презиром име Господа, светих анђела, у моменту када небеске анђелске силе изговарају свето Име његово са страхом, усхићењем и дивљењем? „Видех Господа“, вели пророк Исаија, „да седи на престолу високу, и Серафиме који лете около њега и кличу један другом и сви скупа и говоре: Свет, Свет, Свет си Господе сила; пуно је небо и земља славе Твоје“ (Ис. 6, 1-3).

psovka-b.jpg

И док, кад затреба да узмеш у руке свето Еванђеље, најпре опереш руке, а затим га прихваташ са пуно поштовања и побожности, а не стрепиш да Господара Еванђеља носиш у невреме на језику своме и да га понижаваш?

Богу наравно, нико не може да нашкоди увредама својим, нити да Га учини светлијим својим славословљима. Бог увек пребива у истој слави, која не расте помоћу хвалоспева нити се умањује хулом. Код људи напротив дешава се следећи парадокс: Они који Га (Бога) прослављају задобијају сами корист од овог прослављања, док они који Га хуле и ниподаштавају, уништавају сами себе. Рекао је неко за оне који псују Бога: „Онај који баца камен увис, баца га себи на главу“ (Мудр. Сир. 27, 28).

Онај, дакле, који баци један камен у висину, на крају добија снажан ударац у главу, јер камен не може да прође кроз небо, него се враћа на онога ко га је бацио. Тако, дакле, и онај који одапиње псовке као стреле према небу, Богу неће моћи да нашкоди никада и ниучему, јер је много узвишенији и вишљи, да не задобија никакву штету. Међутим, псовач својом праксом оштри мач против душе своје, показујући неблагодарност према своме добротвору.

ПРАВЕДНА КАЗНА

„Онај“, говори Свето Писмо, „који опсује оца свога или матер своју, смрћу да умре“ (Изл. 21, 16).

Ова заповест је важила у време Старога Завета, када је духовни узраст човечанства био на нивоу одојчета. Шта би смо могли казати сада за оне који, иако живе у време благодати, не само да псују оца свога и матер, него и Самога Бога Који је творац и господар свега?

Која казна ће пасти на њих? Која мука ће бити адекватна њиховој злоћи? Која огњена река, који неуспављиви црв, која крајња тама, који оков и, који шкргут зуба, који плач? Сва мучења, и садашња и будућа, нису довољна да казне као што треба душу која је доспела у такво зло. Хулитељи чак не заслужују ни сунце да гледају. Недостојни су, дакле, они који псују Бога да се користе његовим створењима, истовремено када све твари прослављају и поштују свога Творца. Као син који грди и ружи оца свога није достојан да га служе слуге оца његова. Насупрот, достојан је тешке казне.

И опет, ако се кажњавају они што руже земаљског цара, колико већма треба да буду кажњени они који руже цара ангела? „Али зашто“, упитаће неко, „неки бивају кажњени у овом животу, а неки у другом?“

Стварно, Бог неке кажњава овде, а друге не. Кажњава, дакле, овде неке хулитеље, да би зауставио њихово зло и да олакша њихову казну у будућем животу или да их потпуно ослободи казне тамо. Остали хулитељи, видећи њихово кажњавање као пример другима, могу да се умудре. Неке опет Бог не кажњава, не били се постидели његовог дуготрпљења, да се покају и тако избегну казну и овде и тамо. Ако, међутим, остану упорни у своме злу, доживеће тада тежу казну за потпуно омаловажавање незлобивости Божије.

На крају текста светог Златоуста, наводимо неколико карактеристичних савремених примера мало од многих божанског кажњавања тешких псовача.

БОГ НАС ТРПИ

Уклонимо се, дакле, од рђавих, срамних и хулних речи. Не псујмо ни ближњега свога, нити Бога. Зато што многи од оних који рђаво говоре за своју сабраћу, стигли су чак и у ову лудост, да подигну језик свој против Господара све твари...

Примећује се да се Бог ружи свакодневно а да нико не реагује. Шта кажем свакодневно? Сваког часа! Од богатих и сиромашних, од оних који успевају и од оних који су у невољи, од прогоњених и од моћних... Бива ружен иако је присутан и види и чује! Срдимо Га сваког дана без да се кајемо, а Он нас подноси са великим дуготрпљењем. Обрати пажњу на који начин нам говори сам Бог када је ружен. У Старом Завету каже: „Народе мој, шта сам ти учинио“ (Мих. 6,3), а у Новом Завету: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Д.ап. 9, 4).

Нити је бацио гром, нити је наредио мору да се узбурка и да потопи хулитеље, нити земљи да се отвори и да их прогута. Него и сунцу заповеда да излази свако јутро и кишу шаље, и све то дарује обилно онима који Га псују.

psovka-c.jpg

Господ допушта, дуго трпи и спреман је да опрости хулитељима, ако се покају и обећају да никада више неће псовати. Довољно је само да неко исповеди тај грех свој и да буде ослобођен од божанске казне.

Плачи, дакле, уздиши, дели милостињу, исповеди се Богу и помири се са њим. Очисти језик свој и немој Га срдити. Када би неко рукама пуним измета дотакао се ногу твојих и молио те за нешто, не само да не би хтео да га саслушаш, него би га чак ритнуо ногом.

Како се сада ти усуђујеш да се приближиш Богу својим прљавим језиком? Зато што је језик рука оних који се моле, и њиме дотичу колена Божија.

Према томе, не прљај језик псовкама, да не би и теби Бог рекао: „ако и умножите молитве своје, нећу вас послушати“ (Ис. 1, 15), зато што „од језика зависи живот или смрт“ (Приче 18, 21), и „одречи својих или ћеш се оправдати или осудити“ (Мт. 12, 37). чувај језик свој више него очи своје. Језик је као царев коњ. Ако му (језику) ставиш узду и научиш га да се креће послушно, на њему би могао и цар седети. Ако га пак оставиш без узде да лута овде-онде и да буде непокоран, тада постаје средство ђавола и демона.

Мисли да када се причешћујеш, примаш у уста своја Тело и Крв Христову, и чувај чистим језик свој од срамних речи, грдњи, псовки, клетви, итд. Јер је погубна ствар да језик који је обојен владичном Крвљу и постао златан нож, да га ти користиш за псовке. Поштуј га чашћу којом га је почаствовао Бог и немој га срозавати до безвредности греха.

ПОДИГНИ БРАТА СВОГА

Пошто сам вам, дакле, говорио о псовци, хоћу да замолим од свих вас једну услугу: Да уразумљујете људе који псују у вашем граду, у вашем селу, у вашем дому. Ограничимо ту њихову манију. Пробудимо њихову савест. Побринимо се за њихово спасење. Зауставимо то безумље њихово. Запушимо им уста, затворимо их као да су смртоносни извори и претворимо их у супротно. И ако затреба да умремо за ово наше дело, тако нешто ће нам донети велику корист. Не будимо немарни, дакле, када видимо да се ружи наш заједнички Господар. Та немарност донеће велико зло читавој заједници. Зато што нас све оптерећује тај злочин хуле. То је јавна неправда. Немој ми рећи овај хладни изговор: „Шта се то мене тиче? Ја немам никакве везе са хулитељем“.

Само са ђаволом немамо никакве везе, док са свима људима имамо много што-шта заједничко. Зато што они имају исту људску природу као и ми, живе на истој земљи, имају истог Господара и одређени су да задобију иста блага са нама. Немојмо, дакле, говорити да немамо ништа заједничко са њима, јер је то сатански глас и пројављује ђаволско нечовештво. Није, дакле, неумесно, када видимо на пијаци свађу људи дапритрчимо и измиримо завађене и зашто да узимамо пример људи? Када видимо неку животињу да је пала, сви треба да притрчимо да јој помогнемо да устане; док за браћу нашу која пропадају да будемо немарни?

На натоварено живинче личи хулитељ, који је пао јер није могао да издрши терет гњева свога. Приђи и подигни га. И речима и делима. И са благошћу и са строгоћом. Нека су различити лекови лечења. Ако се тако будемо старали за спасење ближњега, брзо ће се и хулитељи исправити и ми ћемо постати жељени и достојни љубави. И што је најважније, сви ћемо се удостојити да задобијемо блага која су нам припремљена, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме заједно са Оцем и Духом Светим припада слава и част сада и увек и у векове векова. Амин.

САВРЕМЕНИ ПРИМЕРИ КАЖЊАВАЊА ПСОВАЧА

Прича се да је у рату 1940. Божанска сила одговарала непосредно и без милости онима који су изговарали псовке, због чега је ово страшно зло нестало тада са уста Грка ратника. Било је, свакако, и неких изузетака. У месту Тепелини, нпр. 27. децембра 1940. неколико војника, који су преносили ватрена оружја на прву линију, наишли су на неког рањенка. Био је погођен у подколеницу. Издржи! кажу му. Вратићемо се да те узмемо...

Онај је тада опсовао Богородицу. Војници су се згрозили. За име Божије, не псуј! Реци, „Богородице, помози ми“! Он је, међутим, у својим боловима, наставио да псује. Кад су се вратили, нашли су га мртвог. Било им је жао, што је његова душа отишла на такав начин. На брзину су га сахранили. Нису одмакли ни двадесет метара, када је једна граната пала нагроб тек сахрањеног мртваца, откопала га и бацила далеко. Војници су пали на земљу да би се сачували, али није било друге гранате.

Тада су разумели да је она била послата за псовача... Сахранили су га поново у исту раку и кренули да оду. Таман што су одмакли опет двадесетак метара, долетела је и друга граната. Опет га је ископала и бацила далеко као и први пут. Сада су војници схватили да псовача неће да прими ни земља. Оставили су га, дакле, непокопана и отишли. Страх и трепет је завладао борцима, кад су то сазнали.

psovka-slepac.jpg

Објављен је пре више година у локалним новинама следећи догађај: На сами дан Богојављења Д. С. налазио се у лошем душевном стању, зато што је изгубио велики новац на картама. Када му је, дакле, неко пожелео: „На помоћ вам часни Крст“, онај је одреаговао једном тешком псовком против Крста. Није прошло пар минута, он је почео да плаче и да виче упаничено. Беше ослепео! Испитивања су показала да је болест била неизлечива. Међутим Д. С. покајао се скрушено. Копнио је у молитви, исповедио се, причестио, променио начин живота. И милосрдни Господ му је опростио и исцелио га.

У суседној нам једноверној и мученичкој Србији, приповеда се до данас следећи догађај. Августа 1891. године у једном српском селу пао је тако велики град, да је потпуно уништио винограде и њиве. После невремена, многи сељани су се окупили у једној кафани и оплакивали „несрећу“ своју. И док је један проклињао а други псовао, кафексија, расрдивши се више од других, пошто је изговорио многе псовке, рекао је: „Идем да упуцам Бога, који нам шаље град“!

Скинуо је пушку своју са зида и изашао напоље да опали у небо! Пратио га је један циганин, страшан псовач и он. Међутим, чим је кафексија повукао обарач, један гром је ударио у њих и обојицу убио.

Време је већ да сви реагујемо, сви да се побунимо, не би ли нестала ова свенародна казна из нашег места! Зато што псовка не приличи онима који су саградили један Партенон и једну Свету Софију; зато што је срамота за један народ који тежи да стане на чело европског и светског културног простора; за један народ који је већ вековима научио да се бори за правду и врлину, за част и достојанство. Наша је молитва и нада, да браћа наша, која су под влашћу страсти хуле и псовке, не познавајући тежину и катастрофалне последице тога, да се просвете и да се ослободе те навике. Пут који води исправци, пролази кроз покајање, исповест, молитву, божанско причешће. То је јединствен пут, који уверава и оне који су најокорелији у неверју за сладост љубави Бога и Творца нашег...

 

http://www.prijateljboziji.com/_Psovanje-je-hula-na-Boga/39602

Share this post


Link to post
Share on other sites

Najgore je kad mi moje dete od 4 leta opsuje, pa ga onda prolaznici pogledaju, kojeg je "duha vaspitanja" (vidi kako su ga vaspitali) a da ne kazem, da moja porodica ne samo da nije tog "duha" nego smo potpuno na drugoj strani, gde duh prati i odredjenu cistotu reci.

 

Lazaru mom sinu, je to jako interesantno, pa onda mozete misliti kako je meni.....

Share this post


Link to post
Share on other sites
Када у некој ситуацији кажемо да „пас лаје, а ветар носи”, тада у ствари обезвређујемо оно што је изговорила друга особа. Поређењем онога што говори особа и онога што ради пас, индиректно тврдимо да су пас и особа исто, то јест да она јесте пас. Слично одузимање вредности ономе што други људе говоре и коментаришу је у народној изреци: „Пси лају, каравани пролазе.” Тиме што на индиректном, скривеном и имплицитном нивоу комуникације другу особу изједначавамо са псом, ми поручујемо да она није човек, да је мање вредна од човека, да је пас, животиња. Тврдећи да је животиња, а не човек, ми заступамо представу о другој особи према којој је она дехуманизована, то јест рашчовечена. А управо је то главна особина осећања презира.

Псовање је примитивно и некултурно понашање које је повезано са доживљавањем и изражавањем различитих осећања. Људи псују да би изразили љутњу, бес, презир, увређеност, страх, изненађење, запрепашћење, мржњу... Родитељи деци забрањују псовање и захтевају да своја осећања изразе на прихватљив, културни начин. Упркос томе, код нас је псовање сувише присутно, а често се разуме као знак одраслости, моћи, снаге.

Реч псовање једна је од оних речи које користимо не размишљајући о самим речима, већ о ономе што оне означавају. Када обратимо пажњу како су речи настале, шта је њихов корен и које менталне слике позивају, тада можемо да се изненадимо. Зато када кажемо да нека особа псује, ми тврдимо да она ради оно што ради пас. Када кажемо да се неко мајмунише, тврдимо да се понаша као мајмун, а када тврдимо да други псује, да се понаша као пас. Зато и тврдња да нека особа псује може бити израз презира и увреда за особу којој је упућена.

Онај презир који је скривен у тврдњи да неко псује, да се не понаша као човек, то јест уљудно, већ као пас, јесте оно што називамо културни презир. Осећање презира људи осећају онда када процењују да је неко као особа, као људско биће испод неког минималног стандарда људскости коју прописује дата култура, заједница. Порука коју садржи овај облик презира је: то што си рођен као људско биће није довољно. Да би те ми прихватили као човека мораш да се придржаваш ових вредности. Ако их се не придржаваш, ти за нас ниси човек и ми те одбацујемо. И управо је у тврдњи да неко псује присутна ова тиха претња да ће дете или одрасла особа која је опсовала бити одбачена, зато што је показала да недовољно вреди.

Тако лингвистичка анализа показује да псујемо оне који псују друге, да вређамо оне који вређају друге. То не доприноси да изађемо из зачараног круга псовања.

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Psovanje.sr.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Предавање јеромонаха Макарија Игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “Страсти и бестрашће” које је одржао 26. августа 2018. године у манастиру Подмаине у Будви.   Звучни запис предавања

      View full Странице
×
×
  • Create New...