Jump to content
  1. Oglo

    Oglo

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Предавање јеромонаха Макарија Игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “Страсти и бестрашће” које је одржао 26. августа 2018. године у манастиру Подмаине у Будви.   Звучни запис предавања

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...