Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

marija

Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи

Recommended Posts

Бог је створио човека као своју слику и прилику (Књ.пост.1;26-27), и обдарио га разноврсним талентима и слободном вољом. Понашајући се слободно човек речима и делима пројављује своја осећања, хтења, намере, што ће рећи,открива своју унутрашњост. Ниједна неумереност не излази на добро. Тако и неумереност у опхођењу у коме је заступљено често понављање ружних речи поприма силу навике која се укоренила и не искорењује се лако.Људи који у свом речнику користе псовке дар Божији, дар речи, обезвређују испод сваког нивоа. Сваки цивилизовани народ води рачуна о уређености свог животног простора, а наша Црква учећи људе вери у једнога Бога у Тројици учи их о уређености духовног простора, односно, како да користе време земног живота припремајући се за живот будућег века и добар одговор на страшном Христовом суду. Многи се питају да ли је псовка одувек део наше “културе”? Ова наша земља је основана од светородне лозе Немањића и других србских светитеља. Ево какав је утисак стекао Константин Философ боравећи међу Србима у време деспота светог Стефана Лазаревића: “Живот пак у целој тој земљи је као црква Божија, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час име Божије, него је установљено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан.” Један од могућих одговора на питање од када датира употреба псовки међу Србима дао је духовник манастира Витовнице Архимандрит отац Тадеј : “ У време Обреновића када је ослобођена од Турака мала Србија, нисмо имали школско образовање, људе који би требало да воде рачуна о администрацији, државној и црквеној. Надали смо се да ће Русија да нам помогне као православна земља. Милош Обреновић је имао државну делегацију а Црква своју. Те делегације су ишле да моле да тамо приме нашу омладину да се војно и административно усаврше… Кад су отишли тамо нико их није ни погледао… И црквне власти нису смеле од државних да приме делегацију и наши су се ожалошћени вратили назад… Ми се онда окренемо Западу. Пошто нам је најближе била Пешта, ми смо своју омладину послали у војну академију у Пешти. Мађари су чувени псовачи у целом свету. И наша омладина научила се да псује. У нашем језику нису постојале псовке, није се знало за псовке и прва псовка почела је у гарнизону. И ево за непуних сто година ми смо гори сад и од Мађара у псовкама.” Познати наш владика Николај Велимировић је писао о једном француском официру који је био са србском војском на солунском фронту. Када је овај официр у Паризу говорио о србском народу изнео је запажање да у Срба постоји беспримеран обичај псовања светиње. “Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубавио псовком. Надати је се, да ће се народ србски, који може све, моћи некад очистити и од ове моралне губе.” Заиста ничега се србски народ не мора толико стидети колико свог језика упропашћеног псовкама. Гле какава разлика између Срба у време Првог светског рата у односу на Србе непосредно после косовског боја. Разлика се може приписати 500- годишњем робовању под Турцима, односно опадањем нивоа православне духовности а самим тим и опадањем нивоа културе опхођења и говора. Требало би да се угледамо на наше претке, да се обожимо и да своју православну културу пројавимо и у говору. Много би нам користило да се угледамо и на наше суседе и браћу по вери, Грке и Бугаре, који немају псовке Пошаст псовке се као неко гљивично обољење проширила у нашем народу. Захваљујући дугоготишњем негирању постојања Бога остао је наш народ без страха од Бога и без стида не само пред људима него и пред децом. Почујте шта каже Господ о саблазнима и о онима који их шире: “Тешко свијету од саблазни; јер је потребно да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан”(Мт 18;7). Много тежу казну заслужују они који дечије душе саблажњавају или штавише уче децу псовкама. “А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску”(Мт.18;6).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Опаке речи као што су псовке одјекују попут пуцња у ушима онога коме

су упућене а у душама мале деце имају разарајуће дејство јер прљају ангелолику

чистоту дечијих душа. “Неки људи могу коња проиграти и без седла, а неки

убити човјека и без оружја – злим ријечима”, рекао је св.старац Симеон из

Дајбаба.

Псовачи без страха Божијег и стида пред људима дар Божији – дар речи

изврћу на зло, припремајући себи излив гнева Божијег на њихову главу и вечну

погибао. “Гле иде Господ … да учини суд над свима и да покара све безбожнике

за њихова безбожна дела… и за све дрске ријечи које безбожни грешници

говораше против Њега”, каже св.ап.Јуда Јаковљев у својој посланици (1;14-15).

У Светом Писму још стоји : “Ако ко од вас мисли да је побожан а не зауздава

језика својега него вара срце своје, његова је побожност узалуд”(Јаковљ.1;26).

Затим : “Срце праведниково премишља шта ће говорити а уста безбожника

ригају зло”(Пр.Сол.15;28). “Ако неко у ријечи не греши тај је савршен човјек,

моћан је зауздати и све тијело”(Јаковљ.3;2). Општи је утисак да је језик тешко

укротљив те често “трчи” испред памети.

“Неко причом говор мути неко прича и кад ћути”(Мирослав Антић). Има

ли горих мутивода нашег лепог и по фонду речи богатог србског језика од

мутивода псовача и ругача не само видљиве твари и творевине Божје. Псовачи и

ругачи дрско и непромишљено хуле и на само име Божије, Пресвету

Богородицу, крсне србске славе и на све што је свето. Бог је створио човека као

круну свега створеног и обдарио га разумом и слободном вољом. Али гле,

разумно биће – човек, по своме слободном избору понаша се горе и од

безсловесних животиња! Јер животиње испуњавају закон Божији не ружећи

свога Творца. Достојевски поручује : “Човече не горди се над животињама: оне

су безгрешне, а ти, са својом величином,прљаш земљу својом појавом на њој и

за собом остављаш свој прљави траг – авај скоро сваки од нас!”. У сличном

духу проговара и наш свети владика Николај Жички : “Када пљусак кише пада

на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто

онда сам ти псујеш а во твој ћути? Или има вајде од псовке или нема? Ако има,

научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да

ћутиш и трпиш?”.

Сви су људи у суштини добри јер су створени по образу и по подобију

Божијем, али се многи понашују ружно, следујући лошим навикама. Међу

псовачима има и оних “несвесних”. Кад њих опоменете они уопште нису свесни

где су погрешили. Овде делује тзв.моћ навике која узима свој данак у виду

узречица које су често гнусне псовке. Моћ навике је до те мере испраксована да

псовач није свестан шта чини и где греши. Псовке су део жаргона и имиџа који

се укоренио код свих генерација. Много примереније би било да наш

Православни србски народ користи језик хришћанске љубави а не да нам језик

поприма ђавоимани стил. У Псалтиру цар Давид каже : “Безбожник у објести

својој не мари за Господа … Уста су му пуна неваљалијех речи, пријеваре и

увреде, под језиком је његовијем мука и погибао” (Пс.10;4 и 7).

Неки псовачи упражњавају лошу навику псовања јер мисле да им то

служи за пражњење нагомиланог негативног психичког набоја. Да је то тако

њиховом пражњењу би дошао једном и крај. Напротив, што човек више псује

његово срце се не празни од зла него се све више испуњава злом које обликује

такозвану моћ навике која је изражена србском народном изреком : ”Навика је

једна мука а одвика сто”. На ову тему св.Василије је рекао : “ Није то мали

подвиг победити своју навику. Јер обичај, утврдивши се кроз дуго време,

поприма силу природе”. Многи псовачи следујући инерцији лоших навика не

труде се да избаце из свог језика псовке не размишљајући о последицама чак ни

када их деца слушају. Нажалост, у дечијем речнику су све присутније псовке и

то псовке које су научили од својих најрођенијих. Камо лепе среће да су их ти

најрођенији научили како да се правилно прекрсте и некој од најкраћих

молитава као што је “Оче наш …” или “Богородице Дјево … “ или да су их

научили да понављају Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији

помилуј ме грешног (грешну).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поред тога што је псовка израз крајње некултуре и примитивизма она је

дрско кршење и треће Божије заповести која нас опомиње : “Не узимај узалуд

имена Гопода Бога својега”. Епископ Николај Жички је пре више од пола века

писао о онима који директно крше ову заповест : ”Најузвишенија, најстрашнија

и најпоноснија реч коју је људски језик научио да изговара јесте реч БОГ, тј.она

реч, која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који

има неограничену власт над светом већу него ковач над секиром, скованом

његовим рукама. Ко је, дакле, толико умно неразвијен или душевно толико

заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хули на то Име!…

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божије. Богохулство је

кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је и хула на вола, и

коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву,хули на ковача који је секиру

сковао… Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли,

да се без казне не сме хулити на име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви

земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не

остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом,

тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем сцра. Псовачи не

само да трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане.

Гле како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога!”.

Школованост није услов искорењивања псовки као израза крајње

некултуре и вређања осећања ближњих. То у нас показују многи школовани

људи који не могу да проговоре без поштапалица које су псовке. Интелигенција

често псује и Светињу.

“Најжалосније је у србском народу то “, приметио је владика Николај

Велимировић, “што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи

написали су по канцеларијама и механама “ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПЉУВАТИ” но

нису написали нигде – ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПСОВАТИ. Каква жалост! Као да је

пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не

ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у

плућима! Заиста, браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој

језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних

мисли…”. Ово иде у прилог тврдњама да бити школован не значи бити и

образован. Обезбожен систем школства децу не образује него пружа могућност

усвајања одређених сазнања системацки прикупљених и изложених, која могу

послужити као основа за бављење одређеном професијом. Образован човек је

васпитан науком Христовом. Сама реч васпитати потиче од црквено-словенске

речи воз(с)питати (воз = горе, више, изнад ; питати = хранити). Васпитати значи

хранити вишњом,узвишеном храном. “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој

ријечи која излази из уста Божијих” (Мт.4;4). Бити образован значи поново

успоставити образ (лик) Божији у себи, онај прволик, по коме смо створени јер

се каже у Светом Писму : “ И створи Бог човјека по образу Својему, по образу

Божијему створига” (Књ.Постања 1;27).

Обратите пажњу на речи Господа Исуса против псовке и псовача :

“Породи аспидини! Како можете добро говорити, када сте зли? Јер од

сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао

човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју

рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан

и због својих ријечи бити осуђен”(Мт.12;34-37).

“Чујте и разумијте ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до

пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судом,

где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује

струјање крви у жилама вашим, камоли да не чује ваше богохулне речи…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на

што је језик човеку и дат, наиме : на утеху људима а на славу Бога…”

Сада се упознајте са истинитим догађајем из 1931.год. који је описала

Мица Цв. Динићка из Скопља, а коју је “Хришћанска заједница” јануара

1933.год. објавила под насловом “Казна Божија због псовања славе” :

“Године 1931. славили смо св.Николу. Ја сам спремила све што је

потребно: кољиво (славско жито), колач и све друго по нашем србском и

хришћанском обичају. За све време спремања посматрао ме је један наш

кирајџија – радник. Он је негде из Словеначке, по вери римокатолик, те му је

ово, можда, изгледало чудновато, пошто римокатолици немају славе. Са

чуђењем ме је запитао “зашто оволико спремаш и нашта ће све то?” Одговорила

сам му да ми православни Срби увек тако спремамо за своју Славу. Ако пак

намамо довољно средстава да све спремимо како обичај захтева, спремимо увек

оно без чега се не може славити : кољиво (славско жито), свећу и колач. На то

ми је он одговорио најпоганијом псовком, додавши “немате довољно хлеба да

једете, а толико трошите на празне обичаје и некакве славе, као да вам што

користи; све на вашу штету!”

Као православној Српкињи уздрхта ми срце и би ми криво не само што ме

критикује због трошкова око славе, него више због тога што понижава и

презире велику србску Светињу, којој се дичим и поносим. Упитах га : “Знаш ли

шта си изговорио и јеси ли при себи?” Он ућута.

Мужу ништа нисам о томе говорила, да се на дан славе не би

узнемиравао. Увече позовемо кирајџију на вечеру, да види и осети шта је наша

Слава. Указали смо му све почасти, које се указују гостима о Слави …

Очевидно је било да му се наша Слава јако допала. Жалио је што римокатолици

немају славе.

Трећег дана по слави њему су се искривиле вилице, а образи отекли, те

није могао ни да говори. На моје питање шта му је, шапатом одговори : “Ето

шта ми уради твој св.Никола, кога сам псовао и исмејавао”. Видевши га овако

унакаженог и страшног заплаках се, а и он заплака. Гушећи се у сузама

прошапута : “Огреших се, сестро, јер похулих на св.Николу чудотворца” и дате

ми руком знак да га оставим на миру. Он је после отишао у болницу; оперисао

се, али му је остала белега да га потсећа на његов грех. Док није напустио

Скопље често смо разговарали о нашој Слави коју је увек хвалио и кајао се због

свог непромишљеног поступка.” На крају своје приче сведок догађаја, Мица

Динић каже : ”Молим Православну Хришћанску Заједницу да овај догађај

оштампа. Мислим да ће многим хулитељима и псовачима Бога и Божијих

угодника послужити за поуку. Бићу срећна, ако се после овога бар један одрекне

псовке.”

“У ћутању је сигурност”, рекао је наш нобеловац Иво Андрић. Ми монаси

би рекли сигурност је у благословеном ћутању које је испуњено молитвом.

Апостол Павле је рекао : “Волим рећи пет речи умом својим… неголи хиљаде

речи језиком” (I Кор.14;19). Овде апостол мисли на корисност упражњавања

умне молитве насупрот празноречитости и многоговорљивости. Руковођен

молитвом свако је сигурнији да ће мање посртати у грех јер благословено

ћутање молитвом испуњено је чврст ослонац. Умна молитва је држање за самог

Сведржитеља. Посрне ли и падне у грех и онај ко зна за молитву лакше ће

устати јер има чврст ослонац него онај ко не само да се не сећа да молитвом

призове име Божије него по злој навици псовком чак и скрнави Бога и све што

је свето.

“Неко прича и кад ћути”. Молитвеник прича са самим Богом када

молитвено ћути. Или слави свога Творца или му благодари за знана и незнана

добра или проси од Њега помоћ. А језик који не упражњава молитву он “се не

чисти огњеним именом Божијим и јесте само справа за пљување, за стварање и

умножење упљувака” (Николај Велимировић).

Ми Православни Срби смо позвани на споразумевање у духу еванђелског

језика, будући да имамо за собом дугу традицију Православне духовности.

Поставља се питање у ком језичком духу се споразумевају данашњи Срби? У

еванђелском сигурно не ! пре би се могло рећи да је језик србске свакодневице,

са учесталим псовкама и непристојним изразима, незнабожачки и варварски,

безпримеран и у савременим атеистичким (безбожничким) цивилизацијама на

Западу.

Тачно је да и други народи имају своје псовке, али ни један народ нема у

речнику псовке Бога и Божијих светиња као што је случај са Србима. Парадокс

да тако мали народ гаји тако велико зло ! Мало би било рећи да је то наша

национална брука и срамота! То је много више! Кушање дуготрпељивости и

милости Божије и призивање изливања гњева Божијег на нас. Псовање као

најгори облик празнословља је одраз празноверја и неверја које је узело маха

код Срба. Све ово води пропасти како на општем тако и на личном плану.

* * *

За све оне који се труде да псовку избаце из свог речника помолимо се

речима владике НиколајаЖичког :

“Пресвети и пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и

освете да би и језик србског народа, и свију народа на земљи, био сличан

огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инстру- мент

наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не

на погибао њихову но на спасење и радост духовну. Амин.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најружнији обичај - Псовка


Постављена слика


Има код нашег народа један врло хрђав и ружан обичај, а то је „псовање." Истина, псују и други народи, али горе од нашег народа не псује нико на свету. Обично људи из других народа псују или руже то, што је за њих најмржије и одвратно, док наш народ ружи чак и оно, што за њега треба да буде најсветије и најпоштованије. Зар ми не чујемо скоро на сваком кораку, како поједини људи псују мајку и самoга Бога. Овај ружни обичај Срби су примили за време робовања од Турака. Али не мислите, да су Турци псовали своје мајке и свога Бога; то неби учинио ни један Турчин, јер за то кривца је очекивала смртна казна. Турци су псовали само српску мајку и српског-хришћанског Бога, а то су чинили увек из велике мржње према Србима, које Турци и нису сматрали за људе, него за презрену рају.

На жалост, поједини из нас уместо тога да омрзне ову псовку, којом су Турци ружили Србе, уместо највећег гнушања према овоме турском безобразлуку, почеше и сами да понављају ове турске грдње и, на своју велику срамоту, псују и своју мајку и свога Бога, као да правдају тиме своје бивше зулумћаре.

О несреће! Зашто то чините? Зашто псујете своју мајку и свог Бога? Турчин је мрзео српску мајку и за то је псовао њу, али зашто псујеш своју мајку ти, о Србине!? - Можда за то, што је она тебе родила, исхранила, поставила на ноге, неговала, чувала? Или за то што је она пазила на твоје здравље и твој Живот?

Турчин је мрзео Бога хришћанског и за то је псовао Га, а зашто Га псујеш ти, Србине? - Зар и ти мрзиш свога Бога? - Тад реци за што? - Можда за то, што је Он очувао твоју државу и твој народ? Можда за то, што Он шаље род на твоју њиву и срећу у твој дом? Можда за то, што Он спасава тебе од сваке невоље?

Дакле, што можемо рећи за човека, који псује мајку и Бога?

Прво, да овај човек нема памети, јер псује то што треба поштовати, грди то што мора волети и ружи оне којима се треба да клања. Паметан човек никад тога неби учинио.

Друго: човек, који псује мајку и Бога, нема морала у своме срцу, јер чак и животиње поштују и воле своју мајку и одане су ономе ко их његује и храни, а овај човек псује своју мајку и ружи свога највећег Дародавца - Бога.

Треће: човек, који псује мајку и Бога, нема страха Божјег у себи, јер и Господ нам је заповедио да поштујемо оца и мајку и волимо Бога изнад свега у свету, а овај човек не боји се Бога и не слуша Његове заповести.

Како треба да се понашамо према таквом човеку? - Њему не треба давати никаквог поверења, јер онај, који псује мајку и не боји се свога Бога, може лако и покрасти, и убити, и опљачкати, и издати отаџбину, и направити лажну меницу и сваки други злочин учинити. Зашто? А за то, што псовати Бога и ружити мајку то је највећи злочин у свету, а који чини највећи злочин, тај ће лако учинити и остале мање.

Један поштени Јеврејин имао је код себе слуге хришћане, али чим је чуо, да слуга псује Бога, одмах га је истерао, говорећи: „Кад се ти не бојиш свога Бога, зар можеш да слушаш мене? Кад ти не поштујеш свога Небесног Господара, како можеш поштовати мене - твога газду? - Ко псује Бога и мајку, тај је дакле неморалан човек и такав мене може увек и опљачкати и преварити и покрасти и убити".

Видите, дакле, да чак и људи других вера гнушају се овог нашег гадног обичаја. И зато оставите га, не срамотите себе и своје српско име. Нека сваки види да ви поштујете свога Бога и да сте захвални својим родитељима; тада вас и Господ неће напустити, као што вас ни до данас није напуштао.


Извор: Раковички народни листић, број 2

Извор: СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕ ПСУЈ

- Свети Владика Николај


Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика - један француски официр, који је био са српском војском на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе.

Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?

У Светом Писму пише: "срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло (Мудрости Соломонове 15,2)". Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливата млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму. "Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости С. 13,3)". Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, за што не чуваш уста своја, да не ригају блатом; И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?

Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао - а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по артији.

- Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару.

- А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа.

Тако псовач продужи свој посао а сликар свој.

Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу,

- Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик а не онога гада.

Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако.

Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара.

Ето, како језик човека испољава самога човека.

А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч.

Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара.

У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест:

"Не узимај узалуд имена Господа Бога свога". Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, тј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане. Гле, како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога?

Какво добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклества себе и свога порода и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска, да хули на Бога, но на против, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.

Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли. Ко ово није успео томе школовање помаже само да једном наученом вештином зарађује себи хлеб као што школован (на свој начин) међед зарађује себи хлеб својом наученом вештином играња.

А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача:

"Породи аспидини! Како можетв добро говорити, кад сте зли? јер уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити." (Матеј 12,34)

Чујте и разумите ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судијом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи.

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао.

А благо вама, који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: "Језик је праведников сребро оковано" (Мудрости Сол. 10,20). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано.

Заиста, стеница не осећа свој смрад, но они који имају нос осећају смрад стенице. Тако и псовач не осећа смрад свога језика, но они што стоје око њега, окрећу свој нос од њега.

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладајте језиком својим, и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи.

Пресвети и Пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете, да га у истини очисте и освете. Да би језик и српског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анћела, и апостола и светитеља, - инструмента наше утехе а твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За матер су се боли вршком сечива, тад подметну палац од шпица за пола цола, па ситно ситно боду. За оцове се нису боли, јер да су им оцови псовачи били, па сами боли и по некад избодени били.За даље сестре, што су од стрица ил од тетака боли су са пола сечива, само као јачи роваш да буде. А за бабе никад се нису боли, јер бабе је било срамота да псују. Бабе никад нису псовали за озбиљно јер то је била срамота, ал ипак су бабе псовали и то старије комшије, само малој деци из милоште, и то кад уче децу на шору да псују, ал да тако псују да и саме бабе чују, па онда бабе цикну: Гле матори људи ал лепо унуке учиду. А за праву сестру, ону што је рођена, ту сечиво цело дубоко ради, ал кад тако додаду: "Да ти сестру крваву", е тад од брисе уђе у месо и цела дршка, па доктори мора силом да вадиду, а неко је тако убоден отишо и у гроб, јер сечиво нису могли да изваде.       

                                                                                        " Зоран Петровић; Село Сакуле а у Банату"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Приметио сам да у оквиру овог подфорума постоји тема о томе како реагујемо када неко псује Бога, али нисам нигде видео да ли постоји тема о псовању уопште. Претходних месеци нисам био на форуму, па ако се деси да је дупла тема реагујте.

Подстицај да отворим ову тему добио сам имајући у виду неке чланове модерације на основу којих сам закључио (или од којих сам сазнао - небитно) да се и тамо користе псовке, па чак и од стране свештених лица. То ме је мало растужило и створило ми осећај да постоји извесна доза лицемерја... Како год...

Да ли је то сасвим небитна ствар? Да ли псовке користимо као узречице? Да ли је оправдано да ми хришћани некад опсујемо? Да ли то бива такође део животног стила који већ постаје готово нормативан и у коме не постоји разлика међу нама који смо у Цркви и онима ван Цркве? (Има и примера где је по том питању световни морал далеко изнад црквеног, па ћемо срести људе сасвим нецрквене који никада не псују...)Да ли се цитирање нечије псовке такође рачуна у псовање?

На страну то што је некултурно, псовање је по мени грех! Мислим, нисам сигуран, да постоји неки текст светог Јована Кронштатског о томе како је свака изговорена реч управо логос, и да кад псујемо, скрнавимо логос. У ову категорију псовки могли бисмо да сврстамо и скарадне изразе и ружне речи које се такође редовно користе. Чак ни добро познати сленг више нема свој смисао, јер се цео свет претворио у кочијаше.

Ево, линковаћу овде неке ствари на које сам наишао, а везане су за ову тему. Нисам још све прочитао, али имам намеру.

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=8&t=4797

http://www.digitalna.nubrs.rs.ba/cgi-bin/library.cgi?e=d-11000-00---off-0period--00-1----0-10-0---0---0prompt-10---4-------0-1l--11-3-50---20-full---00-3-1-00-0-0-11-1-0utfZz-8-00&a=d&cl=CL2.40&d=HASH01607f2269125b27751bc4bf.8

http://sreckovg.wordpress.com/2010/08/18/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%BF%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BA%D0%B5/

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/DomacaCrkva/DomacaCrkva28.htm

Доказ о древности псовања (члан 50.): http://www.dusanov-zakonik.com/41-80s.htm

Па изволите...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше Име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се због тога узмути и узнемири. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе и чињаше се невешт. Врати се опет кујунџија, много срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт.

Кујунџија бесан од љутине, осори се на хаџију:

Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?

Одговори хаџија мирно:

Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалуд викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути: Бог или ти, кујунџијо?

- А кујунџија се застиде, врати се у дућан, па подви ноге на тезги и језик у устима.

facenew22222222

Заиста сматрам да је то ружан обичај, било да је ријеч о појединцу или цијелом народу. Прилично је смијешно да у једном моменту псујемо Бога и све што нам је свето а у другом моменту се молимо и тражимо помоћ, утјеху и сл. Сматрам да је то уствари одраз велике слабости.

Наравно, немора свака псовка да се сматра лошом. Ваљда је лоша намјера која се жели постићи псовањем. Нпр, псовка у сврху погрде, благе шале или псовка у умјетности је нешто мало другачије. Али ни те псовке нигдје и никада не узимају има Господа, Цркве, Неба итд.

Нпр. мени једна драга сповка, од професора историје у средњој школи, је: "Данијеле, Данијеле, сунце ли ти гараво и плаво...." 4chsmu1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Potpuno si u pravu, osim sto je ruzno, primitivno i glupo (jer uvijek postoje pristojnije rijeci da iskazu negativne emocije), psovanje je i grijeh svakako kao izopacivanje najuzvisenijeg dara - razuma i govora. Medjutim, kad vlada ono sto Frojd zove Id, dakle nagoni, narocito agresije (gnjev) nista ne sluzi kao efikasniji prenosnik tog nagona i te emocije osim psovke (osim naravno sFun_bat.gif ). Mislim da se od te ruzne navike covjek oslobadja kroz duhovnu borbu za ociscenje i preobrazaj duse uopste. I kad je dusa blagodatnija, psovke jos uvijek mogu da se zadrze na mislenom nivou ali teze se probijaju do rijeci (a s njima se onda postupa kao s pomislima uopste) dada.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

druzite se sa jednim protestantom par dana i da vidite kako cete da zaboravite na psovke :lol:

Добро, немам ништа против. Али не разумијем у чему је фора. Јел лупају ћушке или узимају паре ако се опсује? :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво.

                  Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности  побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству.
                  Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма.
                  Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота.
                  Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу.
                  Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице.
       
      Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић
      Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,
      Издательство Сретенского монастыря
    • Од Логос,
      Предавање јеромонаха Макарија Игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “Страсти и бестрашће” које је одржао 26. августа 2018. године у манастиру Подмаине у Будви.   Звучни запис предавања

      View full Странице
×
×
  • Create New...