Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Маша

Зоран Миливојевић - формуле живљења

Recommended Posts

Život i stil Formule življenja

Osećanje stida

 

Osećanje stida – ili srama – jeste važno socijalno osećanje. S jedne strane ono muči one koji se preterano stide, a s druge strane zajednicu muče oni koji se ne stide ni onda kada većina drugih smatra da bi trebalo. Kako kod osobe koja se stidi često pocrvene obrazi, one koji nemaju stida zovemo „bez-obraz-ni”.

Stid je povezan sa željom da se bude prihvaćen od drugih i s idejom da moraju da se ispune određeni uslovi da bi se to dogodilo. Osoba se postidi onda kada ona misli da drugi misle da ona nije dovoljno vredna da bi bila prihvaćena.

Uslovi koje osoba mora da ispuni da bi bila prihvaćena mogu biti propisani porodičnim i kulturnim vrednostima, zbog čega se stid ubraja u moralna osećanja. Ali ovi uslovi mogu biti i veoma posebni, jedinstveni za datu osobu. Mnogi mladi se stide, jer veruju da nisu dovoljno lepi, pretvarajući neku svoju malu nesavršenost u katastrofu. To je nekada teško otkriti, jer upravo da ne bi osećala stid, osoba izbegava razgovor o razlozima zbog kojih se stidi. Zbog toga stid ostaje u domenu privatnog zbog čega osoba koja se stidi ne proverava šta drugi zaista misle, već im pripisuje da misle ono što ona misli o sebi.  

Iz aspekta ljudskog rasta i razvoja, stid je dečje osećanje, tako da je najviše prisutan kod mladih. Osoba koja se stidi veruje da ne zaslužuje prihvatanje, jer nije ispunila neki važan uslov – da nedovoljno vredi kao ljudsko biće. Poziciju stida podstiču roditelji svojim izjavama: „Šta si uradio, sram te bilo!”

Kada osoba tokom kasnijeg rasta i razvoja svoje ličnosti počne da razlikuje sebe kao osobu od svojih postupaka, postaje sposobna da shvati da osoba koja je dobra može da uradi neke loše stvari. Tada dečje osećanje stida počinje da zamenjuje odraslo osećanje krivice. Tada, umesto da pojedinac misli da je loš kao osoba i da se toga stidi, počinje da misli da je nešto pogrešno uradio i da se zbog toga oseća krivim. Zato što su sebe prihvatili kao vredna ljudska bića, ljudi koji su ostvarili najviši stepen emocionalne zrelosti gube sposobnost stida, ostajući sposobni da osećaju krivicu kao takođe moralno, ali savršenije osećanje.

Kod onih odraslih koji se često i nepotrebno stide, vidimo koliko stid može da im smanji kvalitet života. Da se ne bi stideli, ovi ljudi izbegavaju brojne nove i nepoznate socijalne situacije, u koje treba da se samostalno upuste, bez društva onih koji su im dobro poznati i za koje znaju da ih prihvataju. Tako nastaje paradoks stidljivih: stid pravi najviše štete u njihovim životima onda kada ga u stvari ne osećaju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Život i stil Formule življenja

Biće i ponašanje

 

Da li na osnovu nekog postupka određene osobe možemo da zaključimo kakva je ona kao čovek, kao ljudsko biće? Kada neko uradi nešto loše, da li to znači da je loš čovek? Da li je moguće da dobri ljudi u nekoj situaciji postupe na loše način?

Na primeru dece: da li neki loš postupak deteta znači da je ono loše i da ga zbog toga ne možemo voleti? Jasno da ne. Deca izgrađuju svoju ličnost i usvajaju vrednosti, tako da je normalno da se povremeno loše ponašaju. Time što detetu, koje se loše ponaša, tvrdimo da ono nije dobro – dajemo mu argument zbog kojeg ono treba da odbaci loše postupanje i da počne da se ponaša na ispravan način. Kada to usvoji, ono će samo želeti da se više ne ponaša na loš način.

Šta se dešava u suprotnom, kada dete grdimo tako što mu poručujemo da je njegov loš postupak dokazao da je ono loša osoba? Tada mu poručujemo da je ono takvo po svojoj prirodi, da mu je loše ponašanje svojstveno, urođeno. Takođe, indirektno tvrdimo da je ono takvo i da ne može da se promeni. Ako smo imali nameru da grdnjom utičemo da dete promeni ponašanje – sami smo sebe negirali. Ovakva grdnja poziva dete da se poistoveti sa svojim lošim ponašanjem, što dovodi do toga da ono nastavi da se loše ponaša.

Ono što deca i odrasli mogu da promene je postupanje, ponašanje, način na koji misle i izražavaju se. I zato bi svaka kritika – svaki zahtev za promenu – trebalo da bude isključivo usmeren na to kako se neko ponaša, kako se poneo ili šta je napravio.

Na osnovu toga koliko ljudi u nekoj zajednici razlikuju ponašanje od osobe koja se ponaša, može da se meri civilizacijski stepen te zajednice. To se najbolje vidi u slučaju konflikta: tamo gde većina ljudi razlikuje postupak od osobe, tipičan konflikt je takav da neko jasno osuđuje nečije ponašanje ili želju, dok istovremeno ima pozitivan stav prema drugome kao osobi. U tim zajednicama su kritika i poštovanje povezani. U onim zajednicama gde ne uviđaju razliku između ponašanja i bića, konflikti su povezani sa dehumanizacijom drugoga kao osobe, sa osećanjima prezira i mržnje, ponižavanjem i nasiljem.

Takođe, možemo da primetimo da ljudi koji dobro poznaju razliku između ljudskog bića i načina na koje ono u nekoj situaciji postupa, i koji se u skladu sa tim razlikovanjem odnose prema drugima i sami prema sebi, po pravilu nemaju problema sa mentalnim zdravljem. I zato ko želi da ima dobar odnos sa drugima, nikada ne treba da kritikuje nekoga kao osobu, već samo ponašanje te osobe u određenim situacijama. A kada pohvaljujemo, upravo je najveće priznanje kada nekoga pohvalimo kao osobu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Зона удобности

 

У разним ситуацијама људи се осећају различито: у једнима им је пријатно, у другима им је непријатно, а у трећима немају неко одређено осећање. Зоном удобности називамо онај део света, онај психолошки „простор” у којем се дата особа осећа као „код куће”, тако да је опуштена, смирена и ужива. То није празан простор, већ је попуњен оним садржајима у којима се особа добро осећа. Сачињавају је нека одређена места и простори, у њој се налазе неки одређени људи за које је особа емоционално везана и са којима има одређене односе, у њу спадају омиљене активности.

Свака зона удобности има своју границу према оном другом делу света у којем се особа не осећа тако удобно. Док је у својој зони удобности – зони комфора – особа се не осећа угрожено, тако да се не плаши, није напета, већ је смирена и може да ужива. Изван ње она функционише друкчије, процењује да је ту повећан ризик да ће бити угрожена, тако да се не осећа сигурно, њене емоције су повишене, а на моменте је забринута, плаши се, љути, увређена је и слично.

Сваки човек мора да научи да функционише и изван своје зоне удобности. При томе је важно да је ипак има, тако да може да јој се врати како би се опустио и одморио. Проблеми наступају онда када је ова зона „сужена”, тако да особа нема прилику за опуштање и одмор, или када је особа толико престрашена од функционисању у спољашњем свету да одбија да је напусти.

Често ову зону зовемо зона комфора, а реч комфор долази од латинског com – са, и fortis – снага, утврђење. Због тога можемо да је замислимо као неку врсту неког личног животног утврђења пред спољашњим светом пуним изазова и опасности.

Иако људи воле да бораве тамо где им је удобно, природа живота је таква да их присиљава да повремено излазе тог простора и да се навикавају на нове садржаје.

За децу је почетна зона удобности првенствено њихов однос са родитељима и другима који их воле, као и позната територија коју чине дом и његова непосредна околина. Задатак родитеља је да подстичу дететов развој, како би ширило своју зону удобности, тако да би се све боље осећало и у другим деловима света. Да би то дете могло, оно мора да научи да се понаша у разним новим ситуацијама, са различитим људима, мора да научи нове активности. Колика ће бити нечија зона удобности зависи и од способности и вештина те особе, те излагање новим ситуацијама доприноси да дете стекне самопоуздање и навикне се на нове садржаје.

Да би учили и развијали се, добро је да свако – одрасли или деца – повремено прихвати неки изазов и изађе из властите зоне.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил Формуле живљења

Медијско несвесно

 

Kод нас се ретко може срести особа која не мисли да су у нашем медијском простору – у електронским и писаним медијима – сувише заступљене потпуно небитне теме. Мењајући телевизијске канале, ретко налазимо емисије које не нуде површне, испразне и лагане теме. Гледамо како водитељи ћаскају са личностима чији нам допринос заједници није јасан. Свуда је превише музике, а премало смисаоних разговора. На радију се, поред музике и површних, повремено духовитих разговора водитеља са слушаоцима, веома ретко чује паметна и корисна емисија. Придружују се писани медији са сликама непознатих старлети и детаљима из њиховог живота. Пуни су бомбастичних наслова, иза којих нису текстови који их оправдавају.

Неки у томе виде манипулацију власти, која небитним садржајима замајава народ, следећи античку технику владања „хлеба и игара”. С друге стране, медији оправдавају своју програмску и уредничку политику борбом за опстанак на тржишту, гасећи популарне емисије које су се бавиле стварним проблемима, ширећи забавни програм.

Ако заиста медијска понуда одговара потражњи, део одговорности за медијске садржаје је на публици која тражи и прихвата такве садржаје.

Савремени начин живота је такав да најбољи део свог дана људи проводе борећи се да задрже своја радна места и послове. А када дођу кући, очекују да им медији пруже теме које ће их опустити и забавити. Доминантни однос према медијским садржајима више није спознајни, већ осећајни. Људи не желе да мисле, већ да осећају, и то да се осећају пријатно. Отуд и пренаглашена потреба за забавом.

Када је медијски садржај озбиљан, тема тешка, када дуже траје, када нема драме, људима постаје непријатно. Не желећи додатну непријатност, мењају канал, станицу или прескачу чланак. Зато медији који се баве заиста важним, озбиљним темама губе гледаност, слушаност и читаност. Борећи се за опстанак, медији улазе у све оштрију утакмицу удовољавања потребама публике за забавом.

Силе тржишне утакмице чине да медији угађају тако што селекционишу теме и прилагођавају садржаје. Ту су на делу сви механизми које је открила психоанализа, а које појединац користи несвесно да би се одбранио од негативних аспеката стварности и сачувао свој спокој. Иако не треба потценити утицај центара моћи и профита, политичке манипулације које утичу на ово, ипак се чини да се много тога у понашању медија одвија без плана и намере.

Треба прихватити да нас на наш захтев масовни медији третирају као децу жељну забаве. Свако ко жели да добро разуме свет у којем се крећемо треба активно да тражи информације, користећи алтернативне медије. Осећања не могу да замене мишљење, па ни онда када су веома пријатна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

a sta uopste znaci voljeti sebe? za mene je to-voljeti Boga u sebi...a za tebe?

 

Moje misljenje je sledece: 

 

Ljubav (prema sebi) je skup nekoliko razlicitih stvari spojenih u jednu rec: samopostovanje, samosvesnost, samozadovoljstvo (u smislu da ne trazimo u drugome ono sto nemamo u sebi - dusevni mir "jednom" recju). Kada covek to postigne, i dostigne nivo da mu nije potrebno drugo bice da bi se on osecao zadovoljno i ispunjeno tek tada moze zaista da pruzi drugome ljubav. Mozda ovo zvuci kontradiktorno, pomislice neko pa ako je dovoljan sebi sta ce mu neko drugi, a zapravo zapitajte se kako ce neko da pruzi drugome ljubav ako nije ispunjen njome i trazi drugoga da nadoknadi tu supljinu...? 

 

Sada ovo S.S.S. stanje covek ce najlakse i najbrze postici kroz Boga i ljubav koju Bog nesebicno daje koliko god da nama treba. E onda kada smo kompletni, spremni smo da zaista svoje "celo" delimo sa drugim.\ i pruzamo ljubav, odnosno da drugom bicu ukazujemo postovanje, paznju, neznost i spremni smo na zrtve za dobro tog voljenog bica.

 

A ona cuvena: Ljubi bliznjeg svoga, kao sebe samoga! , mislim da se ne osnosi samo na bliznje u smislu familije ili te neke voljene osobe, vec da je Bog time sugerisao da su nam SVI, apsolutno SVI bliznji, jer ako je nama svima jedan Otac, i svi smo sinovi/kceri Bozije, znaci da su nam svi drugi ljudi bliznji u Bogu i da ih trebamo tretirati kao sto gore navedoh.  :slavaaa:  :algabacaju:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Život i stil Formule življenja

Sindrom pametnog deteta

 

Pretpostavljamo da je izuzetna inteligencija prednost u životu, ali sudbine neke veoma inteligentne dece pokazuju da nije uvek tako. „Sindrom pametnog deteta” označava dete koje je zahvaljujući svojoj izuzetnoj inteligenciji bilo veoma uspešno u prvoj fazi školovanja, iako nije razvilo radne navike. Uprkos uspehu tokom osnovnog i možda srednjoškolskog obrazovanja, ovakva deca često na studijama doživljavaju brodolom.

To su deca koja imaju dobre ocene iako ne uče kod kuće. Ako je pazilo na časovima i kulturno se ponašalo, ovakvo dete može da završi osnovnu školu kao odlično. Deca veruju da su glupost i učenje povezani: što je neko gluplji, to mora duže da uči. Iz ove jednačine proizlazi da što je dete manje glupo, to će manje da uči, a da najpametnija deca ništa ne uče. Nekada je ovaj stav toliko raširen među decom da kriju jedni pred drugima da su učila kod kuće da ne bi ispala nedovoljno pametna.

Sve dok gradivo nije obimno, pametno dete je u stanju da improvizujući dobije solidnu ocenu. Kako ne dobija loše ocene, roditelji nemaju signal da nešto nije u redu. Ali kasnije, u gimnaziji ili fakultetu, kada gradivo postaje obimno, ova deca postaju neuspešna. Precenjujući svoje sposobnosti, a potcenjujući obim gradiva, pametna deca se odlučuju za kampanjsko učenje. Što više sebe vide kao pametne, to sebi daju kraći rok za učenje. I kada ne dobiju visoku ocenu, potvrđuju vlastitu superiornost: „Samo da sam imao još jedan dan za učenje...” Tipično je da tokom studiranja „zaglave” na onim predmetima koji su toliko obimni, da kratkotrajne kampanje nisu dovoljne za uspešno polaganje.

Ovakva mlada osoba svoj akademski neuspeh shvata kao dokaz svoje gluposti. Lako gubi samopoštovanje: „Ranije sam mislio da sam pametan, a sada vidim da nisam. Svi ti koje sam potcenjivao su već završili fakultet, a ja ne mogu da dam ni drugu godinu”. Kod veoma ambicioznih mladih ljudi, neuspešnost zbog nedostatka radnih navika može da vodi u depresiju, samodestruktivnost i druge probleme.

Radeći sa ovakvim mladima učimo ih da nesposobnost i neuspešnost nisu isto. Da iako veoma sposobni, oni jesu i neuspešni zato što ne rade dovoljno. Da se uči zadnjicom. Dok osoba nema naviku učenja – a učenje je jedan od oblika rada – ona ima otpor prema učenju koje doživljava kao veoma neprijatno. Ova neprijatnost i otpor nestaju kada neko razvije radne navike. I zato roditelji koji ne pomišljaju da će uprkos odličnim ocenama njihovo pametno dete imati problem, treba da znaju da su radne navike nešto bez čega je teško biti uspešan i zadovoljan. Roditelji su ti koji treba dete da navikavaju na učenje kod kuće, jer navika učenja jedino tako nastaje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Вежбом до талента

 

Од античких времена сматрано je да се поседовање неке изузетне способности којом се појединац разликује од других људи, може објаснити имањем талента, дара. Претпостaвљало се да је надарена особа рођена као таква, захваљујући богу или природи. Новија истраживања мозга нам омогућавају да другачије разумемо настанак и поседовање изузетних способности.

Иако се дете рађа са великим бројем нервних ћелија, нити су оне довољно повезане, нити су њихове међусобне везе „изоловане” ћелијама које омогућују прецизно преношење електричних импулса. То нам даје за право да новорођени мозак сматрамо једном врстом „полупроизвода” којег треба стимулисати да би развијао своју структуру. Када дете изводи одређене радње, онај део мозга који то омогућује бива стимулисан тако да повећава број веза између нервних ћелија. Уколико дете не врши одређене радње, део мозга задужен за њих показује да се не развија, да се смањује број веза између неурона. Ова особина мозга да се понаша на економичан начин назива се неуропластичност.

Заговорници теорија о урођеним способностима треба да знају да мозак детета од, на пример, шест месеци није природни мозак, већ је то у ствари „социјални мозак” зато што су социјални утицаји, преко начина на који родитељи стимулишу дете „уграђени” у његовој структури.

Анализа настанка изузетних способности у уметности, науци и спорту управо доказују да је за њих одговоран тренинг. Истраживања показују да је величина оног дела мозга који је задужен за фине покрете прстима код младих музичара у директној вези са бројем сати проведених у вежбању. Код таксиста у великим градовима је повећан део мозга задужен за оријентацију у простору. Све то указује да се вежбањем и увежбавањем не развија само тело, већ и мозак. Друга истраживања показују да је потребно око 10.000 сати вежбања одређене активности да би се развила изузетна вештина, мајсторство на основу којег се особа значајно разликује од других људи. Када се интензивно вежба, то одговара периоду од десетак година вежбања и тренирања.

Чак се и Моцартов таленат уклапа у ову теорију. Његов отац, изузетни музички педагог почео је веома радно да га тренира, а генијална дела су настала око његове двадесете године, након што је провео 10.000 сати у вежбању.

Захваљујући неуронауци, данас знамо да се мозак понаша као мишић: да вежбање развија онај део мозга који је задужен за дату активност. Сазнање да у великом броју случајева, дуготрајно и сврсисходно вежбање доводи до изузетних способности и изражавања великог талента може да унесе револуцију у начин образовања. Да ли ће неко у себи пробудити Моцарта или Ђоковића, зависи од вежбања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

„Страшно, страшно”

 

Са људима није увек могуће разговарати о великим или суштинским темама. Постоји потреба да људи разговарају и о малим темама, да ћаскају, водећи, како се то каже на енглеском, „мале разговоре”.

Иако многи презиру ћаскање управо због његове површности, нејасног и скоковитог тока, веома ограниченог броја тема, оно је посебна и веома важна социјална вештина. Ко не уме да ћаска, тај ће тешко успоставити контакт са људима које не познаје. Људи који се не познају су опрезни и заузимају међусобну дистанцу. Док неко са саговорником комуницира о неважним стварима, он га упознаје, „испипава” како би оценио ко је и какав је, то јест колико му је близак по својим ставовима и погледима на живот.

Суштина ћаскања није у томе да се размене информације, да се реши неки проблем или да се дође до неког циља у теми разговора, већ да се друга особа не осети непријатно, да се опусти и донекле разоноди. Зато се и избегавају велике теме које могу да изазову неслагање и нелагоду код друге стране. Сигурне теме су време, климатске промене, пораст цена и слично. Мушка ћаскања су о спорту, аутомобилима… а женска о моди, куповини... Млади често ћаскају о музици и филмовима.

Постоји и једна врста ћаскања у којој саговорници заузимају заједнички негативни став према некој особи или појави. Оно често започиње реченицама „Јесте ли чули да ...” или „Видите ли ви шта се ради...” Од саговорника се очекује да се згражава над појавом или особом о којој је реч, тако да обично узвраћа „То је страшно.” Зато ову врсту ћаскања или друштвене разоноде називамо „Страшно, страшно”.

„Страшно, страшно” је веома присутно у свим друштвеним круговима. Ту спада паланачко оговарање комшија, трачање јавних личности, ужасавање над сарадницима... Често је то доминантна активност дискутаната на друштвеним мрежама. Бомбастични наслови у жутој штампи су привлачни, јер опскрбљују са материјалима за ову врсту разговора.

Главна психолошка добит коју „Страшно, страшно” доноси учесницима је што једни другима дају потврду њихове исправности. Када неко осуди неку негативну или „негативну” појаву, он одаје утисак да је он позитивна особа. Згражавајући се над некултуром, представља себе као културног; осуђујући примитивизам, постаје цивилизован; указујући на глупост, постаје паметан; осуђујући једне, доказује припадност другима...

Претпостављена логика: „Ако он греши, ја сам у праву” – није исправна. Тиме што неко доказује да је други лош, не може да докаже да је он добар. Зато „Страшно, страшно” само ствара илузију исправности и узвишености. А када постане водећа национална разонода, пасивизирамо себе у илузији да смо се уздигли изнад заједнице којој припадамо, а у којој примећујемо само негативно и покварено.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Хипергамија

Hipergamija.jpg
 

Један од појмова који се користи у друштвеним наукама, а који се тиче избора брачног партнера јесте „хипергамија”. Појам је настао од грчких речи „hyper”, која означава изнад, преко, и „gamos”, која означава брак. Хипергамијом називамо појаву да се особа нижег друштвеног сталежа удаје или жени за особу вишег друштвеног сталежа.

Како хипергамија постоји у разним културама и заједницама, неки аутори је сматрају универзалним обрасцем. Полазећи од чињенице да се у већини култура родитељи ангажују како би своје кћерке удали за мушкарце вишег статуса, склоност хипергамији се погрешно приписује „женској природи”. У стварности постоје женска и мушка хипергамија. Ова друга је веома добро описана у литерарној теми грађанског брака када се због бољег друштвеног статуса млади мушкарац жени неатрактивном старијом женом из имућне породице.

Иако особа која припада вишем сталежу може да буде приближно истих година, најзаступљенији облик хипергамије је удаја младе жене за значајно старијег мушкарца. Полазећи од претпоставке да у оваквој размени свака страна добија оно што јој је важно, еволутивни психолози у томе виде женску склоност да бирајући имућног партнера, свом потомству повећају шансе за преживљавање и бољи живот, као и мушку склоност да бирају партнерке чији је репродуктивни период дуг тако да могу да роде више деце.

За савремене облике женске хипергамије у виду „спонзоруша” и „старлета” далеко је одговорнија холивудизација несвесног него што су гени и еволуција. И оне саме изјављују да њихов циљ није да са петнаестак година старијим мушкарцем изроде већи број деце о којој ће се бринути, већ да нађу таквог мушкарца који ће их третирати као да су оне деца које он безусловно воли. Оно што их мотивише јесте фантазија о хедонизму: леп живот, непрестано уживање, срећа, статус и успех. То је фантазија женског детета које не жели да одрасте и прихвати одговорност.

Разноразни филмови, ТВ програми и серије, али и романи, прожели су наше колективно несвесно и наметнули нам представу да су лепота и сексепил неопходни и довољни за срећан живот. Несвесне силе су те које нагоне многе девојке да у властитим животима покушавају да остваре сценарио према којем својим физичким изгледом привлаче згодног, моћног, богатог и успешног мушкарца који ће их безусловно волети и усрећивати до краја живота, свакодневно им пружајући безброј доказа за то.

Жртве ове фантазије нису само старлете које у медијима креирају илузију да су је оствариле, већ много девојака које чврсто верују да никада неће бити срећне, јер знају да нису довољно лепе и сексепилне, тако да презиру себе. Највећа штета од естрадизације медија види се у сталној промоцији ове илузије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Менталитет брзог новца

 

Иако новац јесте веома важан, многи га прецењују. Стиче се утисак да млађе генерације новац све више повезују са друштвеним статусом и квалитетом живота. Све више је заступљен став да је онај ко има новац животни победник, а онај ко га нема довољно – животни губитник. Тако се вредност неке особе оцењује у складу са њеним материјалним стањем.

Када неко усвоји такав став, не примењује га само на друге људе, већ и на самога себе. Поседовање вишка новца разлог је да неко буде арогантан, бахат и да на друге гледа са висине. Недостатак новца код оних који прихватају описану логику, постаје разлог за самопрезир.

Многи младићи очекују да девојке буду импресиониране материјалним статусом. Верују да би фасцинирали потенцијалну девојку када би поседовали добар аутомобил, када би носили гардеробу познатих дизајнера, када би могли да изведу девојку на неко „фенси” место за провод. Када би то могли, тада би себе поштовали и веровали да их други поштују. Како млади по природи своје позиције нису у прилици да располажу већим новцем, они у томе налазе разлог за незадовољство собом. Зато можемо повремено да чујемо од младића да избегавају изласке и да се не виђају са девојкама правдајући се тиме што немају довољно новца ни за један обичан излазак.

Оно што млади доживљавају као проблем јесте то што новац желе „сада када се живи”, а не за 10 или 20 година. Када их прође љутња на родитеље што нису богати па да им омогуће „достојну младост”, тада проблем недостатка новца покушавају да реше на друге начине: или се ослањају на пуку срећу или на своју памет. У првом случају играју различите игре не срећу, верујући да би им одговарајући добитак значајно променио живот у позитивном правцу. У другом случају имају „менталитет брзог новца”, јер покушавају да своју памет и интелигенцију искористе како би у кратком року, без труда, зарадили много новца.

Велики број кладионица и салона за игре на срећу указује да постоји широко тржиште за овакве услуге. То указује да је код нас много мушкараца који верују да својим знањем и интелигенцијом могу веома брзо да зараде доста новац без великог рада и труда. Много је оних који западају у велике дугове верујући да су на трагу система помоћу кога ће за кратко време сигурно добити велику суму новца.

Превенција коцкања започиње у родитељском дому у којем тинејџеру треба указати на проблеме логике „брза зарада”. При том не треба одузимати вредност улоге новца у животу, већ треба младе учити да се када је новац у питању зарађује полако, да „узгајање” новца више личи на посао фармера, него на посао ловца.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Ауторитативно васпитање

 

Трећи васпитни стил који је поред пермисивног и ауторитарног дефинисала др Дајана Баумринд јесте ауторитативни. За разлику од ауторитарног у којем се родитељ претерано поставља као ауторитет, условљавајући прихватање детета слепом послушношћу и испуњењем родитељске воље, у ауторитативном начину васпитања родитељ се поставља као ауторитет, али у томе има меру. Зато ауторитарност означава злоупотребу ауторитета, а ауторитативност његову употребу. То је разлог зашто ауторитативни стил можемо да назовемо „васпитање са ауторитетом”.

Док код пермисивног васпитања родитељ абдицира из позиције ауторитета и заузима у односу на дете једнаковредан, хоризонталан однос, код ауторитативног васпитања родитељ заузима јасан хијерархијски однос у којем је он „горе”, а дете је „доле”, а затим из те позиције подржава, води и одгаја дете. Док родитељ који ауторитарно васпитава стално захтева дисциплину и послушност, не показујући љубав, родитељ који дете васпитава са ауторитетом пружа детету љубав и захтева дисциплину.

Захваљујући томе што му родитељ показује да га воли, дете изграђује осећање личне вредности и позитивну слику о себи. Инсистирајући и на дисциплини, што значи да родитељ од детета захтева да научи шта не сме да ради и шта мора да ради, родитељ помаже детету да развије самодисциплину. Све то помаже детету да изгради складну личност.

У породицама са више деце, спонтано се успоставља хијерархија између млађих и старијих. Тога нема у породицама са једним дететом, тако да је васпитање са ауторитетом искључиво израз родитељовог васпитног концепта. Зато је важно да родитељи имају јасну представу о васпитним стиловима и важности позитивног ауторитета.

Један од проблема теорије о три васпитна стила је у томе што људи не разликују довољно позитивну ауторитативност и негативне ауторитарности. После Другог светског рата било је више теорија које су објашњавале Хитлерову владавину управо слепим покоравањем ауторитету – ауторитарним менталитетом. Резултат тога је био да је у колективној свести полако нестала разлика између послушности и слепе послушности, између здраве подређености и болесне понизности, тако да је ауторитет постао нешто негативно што треба избегавати. То се одразило и на васпитне стилове, тако да је ауторитативни стил често означен као „демократски стил васпитања”. Међутим и са тим именом постоји проблем, јер су многи то схватили да родитељи и дете треба да гласају око неког породичног питања и да већина одлучи како треба. Такво погрешно тумачење је допринело да се изгуби суштина и да граница између ауторитативног и пермисивног васпитања постане нејасна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Пермисивно васпитање

 

Начин на који родитељи васпитавају своје дете веома је важан, јер се у овом процесу обликује дететова личност са којом ће оно стартовати у одрасли живот. Оно што родитељима може да помогне, уколико желе да преиспитају начин на који одгајају децу, јесте да се упознају са три основна васпитна стила и са њиховим највероватнијим резултатима у дететовој личности и понашању. Крајем шездесетих година прошлог века познати развојни психолог др Дајана Баумринд је идентификовала пермисивни, ауторитарни и ауторитативни васпитни стил. У три наставка ћемо родитељима представити ове стилове, почињући од пермисивног или попустљивог.

Име овог стила долази од енглеске речи permission, што значи дозвола. Реч је о родитељу који успоставља са дететом „другарски”, једнако вредан однос који детету све дозвољава. Он није у стању да детету нешто забрани или да дете натера да нешто учини што дете не жели. Главни начин на који родитељ углавном неуспешно покушава да утиче на дететово понашање јесте да му бесконачно објашњава, апелујући на дететов разум, верујући да ће дете када га буде разумело променити понашање.

То су родитељи који нуде љубав, али када је у питању дисциплиновање они постају „немоћни родитељи”. Имају снажно осећање кривице када покушају да одбију неку дететову жељу или да га натерају да чини нешто корисно, што дете одбија. Верујући да би инсистирањем на дисциплини „трауматизовали” дете и оштетили његову будућу личност, они најчешће попуштају. То су родитељи који се плаше да би дете могло да престане да их воли уколико не буду добри. У страху од „трауме”, ови родитељи избегавају да примењују казне, поготово не телесне казне.

Резултат пермисивног васпитања је „синдром размаженог детета”. Овако одгајана деца не развију способност управљања собом; немају способност регулације емоција, тако да су импулсивна и насилна; немају радне навике тако да не истрајавају у дугорочним задацима; на осујећење жеља реагују веома бунтовно, пркосно, некада са мржњом; немају развијену емпатију, тако да су склона антисоцијалним понашањима...

Израстају у егоцентричне, патолошки нарцисоидне личности, хедонисте који неће да одрасту и прихвате одговорност за властити живот; зависе од родитеља који их издржавају и у тридесетим и четрдесетим годинама; не успевају да створе дубље и стабилне емоционалне везе са партнерима; грозе се рађања... Поред свега дубоко су несрећни, јер њихов начин живота никако није у складу са веома високим мишљењем које имају о себи.

То су разлози да све више аутора сматра да попустљиво, пермисивно васпитање – пружање љубави без дисциплиновања – никако не може да буде препоручен васпитни стил.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Јачи и слабији

 

Један од аргумената који користе заговорници да се родитељима одузме право да телесно казне децу јесте да онај ко је јачи никада не би смео да удари онога ко је слабији. То се илуструје сликом из дечје перспективе у којој џиновски родитељ удара по туру мајушно двогодишње дете. Такво понашање се означава као зло и неприхватљиво из јединог разлога што неко ко је физички јачи користи своју моћ над неким ко је физички слабији. Да ли је то добра аргументација? Да ли је заиста примена физичке моћи а приори негативна?

Замислимо ситуацију у којој након свађе са продавцем особа почиње да га удара и да руши све по продавници. Након тога упадају два полицајца која обарају насилника на под и онемогућавају да се помери док му стављају лисице. Какав би био ваш коментар да сте присутни? Да није фер да двојица нападну једнога или да су полицајци поступили исправно?

Наша процена неког понашања, па био то и ударац по дететовом туру, зависи од контекста, од ситуације у којој се то понашање догодило, као и од дететовог понашања које му је претходило. То значи да не можемо судити о самом понашању а да не знамо контекст у којем је настало. Као што знамо из кривичног права, суд је место где се утврђује контекст и најдрастичнијих понашања, попут убиства, па и она могу бити проглашена оправданим уколико је утврђено да су учињена у нужној одбрани. Да бисмо оценили примену силе родитеља над дететом, морамо оценити да ли је такав поступак био оправдан или неоправдан, да ли је из њега настала корист или штета.

Како је реч о кажњавању, мора се узети у обзир дететово понашање које је претходило. Свако кажњавање, па и телесно, јесте позив детету да научи да је неко његово понашање штетно и зато забрањено. Можемо претпоставити да је родитељ претходно замолио дете, упозорио га, оштро га критиковао, запретио казном, а онда, када је искусио да ове „ненасилне” методе васпитања немају моћ да утичу на дететово понашање, одлучио да примени силу. Претпоставка је да је родитељ одрасла особа која је одговорна за дете, која води рачуна о детету и која зна шта је опасно, а шта корисно. Тада је примењена казна користан и добар поступак.

За процену начина кажњавања важно је да ли је оно оправдано – праведно, то јест да ли је дете својим понашањем заиста заслужило такву казну. Уколико су тежина прекршаја и казне у пропорцији, онда се овакво кажњавање сматра примереним, то јест праведним.

Уместо да се врши насиље над здравим разумом тежећи да се телесна казна на силу одреди као насиље, а затим да се забрани, за децу би било много боље да се родитељима јасније представи разлика између телесног кажњавања и физичког злостављања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Деци права, родитељима курсеви

 

Изгледа да су за оно што не ваља код деце и младих криви њихови родитељи, јер их нису васпитавали на научно заснованим методама. Представљено је као да су у питању нека тајна знања која поседују само психолози и педагози. Верује се да ће то бити исправљено законом који ће натерати родитеље да се поправе, масовно похађајући курсеве на којима ће од дотичних научника бити подучени научно заснованим родитељским вештинама. Резултат ће бити да ћемо за неколико деценија постати друштво без насиља.

А шта ако не буде тако? А шта ако је то само један од погледа који нам намећу научници који у томе имају неки свој, овај или онај, интерес? Да ли смо толико уверени у ову хипотезу да заиста можемо да законом обавежемо родитеље да направе толики отклон од нашег културног обрасца? А шта ако се деси да: нарасте број немоћних родитеља који никако да открију прави начин како да објашњењима и молбама мотивишу дете да нешто уради или не уради; нарасте број распуштене, недовољно дисциплиноване, насилне, бахате и несоцијализоване деце која ће израсти у младе склоне делинквенцији; порасте број деце која су одузета оним „насилним” родитељима који тиме што одбијају да одступе од повременог телесног кажњавања показују да су непоправљиви злостављачи; порасте број лажних оптужби за физичко и друго злостављање и то од стране саме деце која су на предавањима у школи обавештена о свим својим правима, као што повремено у другим земљама деца овако „кажњавају” непослушне родитеље.

Или ако се деси да не постоји ефикасно објашњење које можете да примените када дете изговори: „Нећу и шта ми можеш!”; када дете у основној школи тврдоглаво одлучи да напушта школовање; ако порасте проценат деце са великим проблемом самоконтроле, са немогућношћу усмеравања пажње на неинтересантне садржаје, и са лошом контролом агресивних и других импулса, а које родитељи подижу на „научно заснован” начин. Или ако порасте број број деце чија ће васпитна запуштеност да добије психијатријску дијагнозу која ће бити лечена лековима. Или ако порасте број осумњичених за злостављање, који никако, по логици ствари, неће моћи да докажу да су невини. Или да социјалне службе, васпитачи и педијатри у страху да не направе грешку на штету детета, почну да воде поступак угрожавајући права и интересе осумњиченог родитеља или да почну да се у ваш однос са дететом мешају разноразни душебрижници из ближег и даљег окружења.

Сигуран сам да ће и тада научно истраживање доказати да су опет родитељи криви, јер нису на исправан начин примењивали оно што су научили на курсевима. Да ли је заиста разумно и исправно да експериментишемо, преузимајући толики ризик? Поготово онда када се једна интересна група тако острашћено бори за власт над васпитањем наше деце.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Кад ненасиље рађа насиље

 

У расправи о прихватљивости или неприхватљивости повременог разумног телесног кажњавања мале деце од стране родитеља може да се чује и аргумент да „насиље рађа насиље”. Истиче се да се таквим начином кажњавања деца подучавају моделу насилног решавања конфликата и да израстају у особе склоне насиљу. То је један од главних аргумената оних који се залажу да се родитељима законски забрани било какво, па и најблаже телесно кажњавање властитог детета. Како би оваква забрана онемогућила родитеље да успоставе свој ауторитет према детету, поништила нека од основних родитељских права и дужности, допринела ширењу епидемије „немоћних родитеља”, питамо се колико је оваква аргументација основана.

У старијој литератури заиста је могуће наћи податке да одрасли који су у детињству били жртва злостављања могу да имају склоност да злостављају друге. То је објашњено психоаналитичким концептом „идентификација са агресором”, према којем се злостављано дете, верујући да може да бира само или да буде жртва или да буде агресор, опредељује за мање зло. Каснија истраживања у чијем узорку су учествовали сви који су били као деца физички злостављани, а не само они који су касније злостављали друге, показала су да две трећине малтретиране деце касније нису биле склоне насиљу. Дакле, већина жртава насиља касније не постају вршиоци насиља. Сасвим супротно од увреженог стереотипа да насиље рађа насиље.

Новија истраживања о насилности деце такође демантују стереотип да је типични насилник и сам жртва породичног насиља. Резултати показују да су највише насилна она деца чији родитељи нису никада примењивали телесно кажњавање. То објашњавамо тиме што ову децу њихови родитељи нису научили да подносе фрустрацију својих жеља, тако да она прибегавају насиљу како би натерали друге да им испуне вољу. При том ова никада телесно кажњавана деца могу да буду свирепа, са израженом равнодушношћу, без емпатије и саосећања са другима. Њихове жртве су друга деца, животиње, али и одрасли: родитељи, васпитачице и учитељице. Њихова каснија судбина потврђује народну мудрост: „Туците своју децу када заслуже да она када одрасту не би тукла вас.”

Када је реч о телесном кажњавању, многи га погрешно изједначавају са насиљем и физичким злостављањем. Иако је ово изједначавање супротно логици и чињеничном стању, постоји скривени мотив који стоји иза тога. Према Конвенцији о правима детета забрањено је над децом вршити насиље, а није забрањено телесно их кажњавати. Начин да се и телесно кажњавање обухвати Конвенцијом је да се на силу подведе под правну категорију „насиље”.

Усвајање забране родитељима да телесно казне дете би могло не да смањи, већ да повећа степен насиља у школама и друштву. И зато са оваквим стварима не треба експериментисати јер је реч о будућности наше деце.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...