Jump to content
Маша

Зоран Миливојевић - формуле живљења

Recommended Posts

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Roditeljski-autoritet.sr.html

 

RODITELSKI AUTORITET

 

Један од проблема савременог васпитања деце је у томе што деца не усвајају ауторитет од родитеља и одраслих који треба да им служе као модел понашања и да их социјализују. Однос према ауторитету се изграђује у примарној породици, из које дете касније креће у школу, где на учитеља преноси претходно изграђени однос према ауторитету. Оно што је на први погледа јасно када посматрамо родитеље који покушавају да властиту децу подижу на „савремени” начин, јесте да избегавају да се према деци поставе као надређени, као ауторитет. Избегавајући вертикални однос, постављају се у једнакоправан, хоризонтални однос са дететом, покушавајући да му буду најбољи друг или другарица. Oви родитељи не уче децу како да се здраво подреде. Због тога ова деца добро функционишу уколико је однос хоризонталан или уколико су они ти који издају заповести и чија се воља поштује.

 

Кризи родитељског ауторитета су допринеле савремене теорије васпитања које су подстакле родитеље да развију одбојност према позицији надређеног. Док су се некада деца плашила да родитељи не престану да их воле, савремени родитељи су ти који се плаше да ће деца престати да их воле уколико буду превише захтевни или „напорни”.

 

Кризи ауторитета је допринело и неразликовање између два блиска појма са потпуно различитим значењем: ауторитативности и ауторитарности. Док је ауторитативан онај ко има ауторитет, којем се ауторитет признаје, ауторитаран је онај ко се слепо подређује надређенима, а од подређених захтева исту такву слепу послушност. Неразликовање ова два појма је довело да многи ауторитет повезују са односом господара и роба.

 

Да бисмо ауторитет исправно схватили, треба се вратити самој речи која долази од латинског глагола augere – повећати, увећати, развити, обогатити. Исто порекло има и реч аутор, онај који ствара, твори, додаје неку нову вредност. Родитељ је архетипски ауторитет, управо због тога што храни дете, одгаја га и помаже му да расте и да одрасте. У етимолошком смислу и наше речи васпитање (од питање, храњење, гојење, данас са значењем храњења на силу, посебно животиња: „питање гусака”) и одгајање (од гојити) такође имају значење увећавања и подстицања развоја.

 

Тиме што су „савремени” родитељи масовно абдицирали из позиције надређеног, старијег, онога ко повремено заповеда, властиту децу су лишили могућности да изграде правилан однос према ауторитету и да развију способност здравог подређивања које се налази, према Фројду, између слепе покорности и сталног бунтовништва. Узрок за „алергију” младе генерације према ауторитетима у школи, на улици и у друштву, треба тражити у „спљоштеним” породицама из којих извире. Зато се не треба чудити мишљењу да се васпитање без ауторитета може схватити као модерни начин неодговорног родитељства.

 

Зоран Миливојевић
објављено: 06.12.2014.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posledice telesnog kažnjavanja

 

Dete ne reaguje na telesnu kaznu kao takvu, nego na značenje koje joj pripisuje

zoran.png

Nedavno se psiholog profesor Dragan Popadić u izjavi za „Politiku”, pozvao na jedno istraživanje iz 2002. o efektima fizičkog kažnjavanja dece koje je pokazalo „da je od jedanaest efekata telesne kazne samo jedan bio ’pozitivan’, a to je – povinovanje deteta odrasloj osobi”. No, da li je to baš tako?

Spomenuta studija je pregled osamdeset i osam ranije objavljenih osnovnih istraživanja o fizičkom kažnjavanju, koje je objavila dr Elizabet Geršof. Ono što nam profesor Popadić nije rekao jeste da je ta studija naširoko kritikovana kao metodološki sporna u tolikoj meri da se zaključci ne mogu uzeti zdravo za gotovo i kao takvi predstaviti javnosti. Glavna zamerka studiji je da u dve trećine osnovnih istraživanja, kojima se bavila, nije pravljena razlika između razumne telesne kazne i preteranog, nerazumnog fizičkog zlostavljanja. Geršofova je i kažnjavanje i zlostavljanje stavila u kategoriju „fizičko kažnjavanje”.

Posledica takvog pristupa je da rezultati ovog istraživanja govore o posledicama fizičkog zlostavljanja dece, a ne o posledicama telesnog kažnjavanja. Studija Geršofove ništa nam novo nije rekla: i ranije smo znali da ni fizičko ni psihičko zlostavljanje dece nije dobro, jer ostavlja negativne posledice po decu.

Jedna ranija metaanalitička studija iz 2000. godine rađena na trideset i osam osnovnih istraživanja, a koju je vodio psiholog dr Robert Larzeler, jeste pravila razliku između razumnog telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, tako da nije uzela u obzir ona osnovna istraživanja koja su se bavila posledicama fizičkog zlostavljanja. Zaključak je bio da nema dokaza da razumno telesno kažnjavanje ostavlja negativne posledice na decu.

U stvari, od šest istraživanja koja su u periodu 1996. do 2005. istraživala telesno kažnjavanje u Americi, jedino je spomenuto istraživanje Geršofove imalo zaključke koji su išli u prilog onima koji bi da roditeljima zakonski oduzmu pravo da telesno kazne vlastito dete.

Istraživanje koje se u ovoj oblasti smatra metodološki najispravnijim sprovela je razvojni psiholog dr Dajen Baumrind, koja je inače veoma poznata po tome što je definisala vaspitne stilove (autoritaran, permisivan i autoritativan). Prateći tokom dvanaest godina razvoj dece od predškolskog uzrasta do mladalaštva, u više od sto porodica, ona nije našla dokaze da „blago i umereno telesno kažnjavanje” ostavlja bilo kakve negativne posledice na decu. Ona se zalaže za vaspitni stil koji podrazumeva davanje ljubavi, ali i disciplinovanje deteta, što može povremeno uključiti i razumno telesno kažnjavanje.

Tome treba pridodati i čitav niz istraživanja koja pokazuju da dete ne reaguje na telesnu kaznu kao takvu, nego na značenje koje joj pripisuje. Tamo gde se na telesnu kaznu gleda kao na odbacivanje i negaciju ljubavi, ona može imati negativne posledice, a tamo gde se ona smatra normalnim delom vaspitanja, kao što je to slučaj u našoj kulturi, tamo nema negativnih posledica.

Jedini razvojni psiholog koji se ovim stvarima bavio kod nas je prof. dr Jovan Mirić, koji je u svom radu iz 2011. godine zaključio: „Kada ostanemo na terenu empirijskih nalaza psiholoških istraživanja, nemamo nikakav činjenički zasnovan dokaz protiv svakog korišćenja telesne kazne u vaspitanju dece.” (Nadam se da on zbog ovoga rada neće imati problema sa svojim kolegama.)

Kod nas je malo poznato da ni u jednoj saveznoj državi u SAD roditeljima nije oduzeto pravo da telesno kažnjavaju decu, iako su deca, kao i kod nas, zakonom zaštićena od zlostavljanja. Ove godine je Američka pedijatrijska akademija potvrdila svoje preporuke iz 1998. godine o vaspitanju dece. Smatram da je korisno da citiram deo o telesnom kažnjavanju koji odražava i moj stav: „Iako telesno kažnjavanje trenutno smanjuje ili zaustavlja neželjeno ponašanje, njegova delotvornost opada daljim korišćenjem. Jedini način da se održi njegov početni učinak je da se postupno pojačava, tako da se može pretvoriti u fizičko zlostavljanje. Zato, u najboljem slučaju, telesno kažnjavanje jeste delotvorno jedino kada se koristi povremeno u odabranim situacijama.”

Možda bi profesor Popadić, kao stručnjak za socijalnu psihologiju, mogao da istraži fenomen masovne histerije, jer su nedavni događaji pokazali da ni psiholozi nisu imuni na nju.

Želim da podsetim javnost da kao što svaki poljubac u detetovu guzu nije pedofilija, tako ni svaki udarac po guzi nije zlostavljanje.

Dr med. psihoterapeut

Zoran Milivojević

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

стрпљивост

 

Жеље су веома важна осећања. Оне нас мотивишу да се покренемо ка важним циљевима. Када остваримо неку жељу, тада осетимо задовољство или срећу уколико нам је жеља била веома важна. Када нас нешто спречава у остварењу наше важне жеље, тада осећамо фрустрацију, осујећење, незадовољство. Ово незадовољство нам даје енергију како бисмо уложили додатни напор да испунимо важну жељу, појачавајући нашу агресивност.

Живимо у свету у којем не можемо да испунимо све своје жеље. Неке жеље не можемо никако да испунимо, јер су једноставно неоствариве, а неке жеље можемо да испунимо тек након неког дужег периода. На пример, ако неко жели да заврши факултет, он мора да положи много испита да би на крају остварио своју жељу. На путу до испуњења удаљеног циља, потребно је поднети непријатност фрустрације – истрајавати у кретању ка жељеном, упркос томе што је тај циљ удаљен. У томе нам помаже она особина коју називамо стрпљење.

Реч „стрпљење” долази од „трпети” и односи се на подношење непријатности на, како се то стручно каже „толерисање фрустрације”. Колико је стрпљивости веома важна емоционална способност видимо код оних људи који су нестрпљиви. Особа која није у стању да поднесе непријатност осујећене жеље није у стању да се полако креће ка њеном остварењу. Оно што жели особа, жели одмах. Ако не може да добије одмах, особа или постаје насилна, покушавајући да друге и свет „натера” да јој испуне жељу или одустаје од жељеног циља, јер „нема стрпљења”. Из тих разлога је разумна стрпљивост особина успешних људи.

Не постоји ген за стрпљивост. То је особина која се учи, и то у детињству. Да би израсли у правилно формиране личности, деца морају да науче да не могу одмах да добију све оно што пожеле. Родитељи су ти који треба да их науче да постоје неоствариве жеље, као и да постоје оне жеље које је могуће остварити након дужег времена. Родитељи су ти који децу уче да постоји граница између дозвољених жеља и недозвољених жеља. Родитељи су истовремено и тренери, мотиватори који подстичу дете да настави кретање ка жељеном циљу када оно због нестрпљења жели да одустане. Успешност зависи од развијања стрпљивости.

Они родитељи који не могу да гледају како се дете „мучи” зато што му нека жеља није остварена, попуштају и испуњавају сваку жељу, али тиме чине лошу услугу за будућност. Такво дете почиње да повезује испуњење жеље са љубављу тако да верује да ако га неко воли – тај мора да му испуни жељу, а ако му не испуни жељу – онда га не воли. Када такво дете одрасте, оно ће тај образац понављати.

Многи не знају да када људи развију способност стрпљивости, онда се смањује њихов доживљај непријатности због осујећене жеље.

Зоран Миливојевић
објављено: 14.02.2015.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Одговорност

 

 

 

Уобичајено је да појам „одговорност” користимо двојако: да означимо унутрашње стање када се неко осећа одговорним за нешто, као и да означимо врсту друштвеног односа када неко некога држи одговорним за нешто. Разлика између унутрашње и спољашње одговорности важна је због њиховог могућег конфликта. Некога ко се не осећа одговорним можемо да сматрамо одговорним за нешто или неко може да се осећа одговорним за нешто за шта га други не сматрају одговорним. У првом случају говоримо о неодговорности, а у другом о претераној одговорности.

Реч „одговорност” долази од речи „одговарати”, то јест „говорити”, што претпоставља да је одговорна особа она која треба да одговори на неко претходно постављено питање. Тако, на пример, ако нека група људи нешто ради, особа која би желела да заустави те радове треба да их пита: „Ко је одговоран?”, јер ће тако сазнати ко је вођа групе са којим може да разговара или преговара. Латинска реч је изведена из respondere, што илуструје да и у другим језицима корен речи за одговорност упућује на исту менталну слику.

Да бисмо боље разумели одговорности треба знати да је појам одговорности изведен из једног надређеног појма, а то је појам дужности. Када неко преузме неку дужност, постаје одговоран за то како је врши. Уколико неко добро обавља своју дужност тада за то постаје заслужан, а ако то не ради добро – тада постаје крив. Тако се успоставља логички след: дужност – вршење дужности – одговорност – кривица или заслуга. Код разматрања нечије кривице увек се полази од тога какву је дужност особа имала у датој ситуацији. Особе које нису биле одговорне за нешто не могу да буду ни криве за то.

Бројне друштвене улоге подразумевају различите дужности и одговорности. Неке од тих дужности су имплицитне, подразумевају се, а неке су изражене као експлицитни друштвени уговори између две стране. Као и у сваком уговору важно је да свака страна прво разуме, а затим и да прихвати своју дужност, чиме постаје одговорна.

Посебно питање је како децу учити одговорности. Овај процес се састоји у томе да се детету наметну одређене дужности – шта оно мора и шта никако не сме; да се доследно прати како оно врши те дужности, а онда да се, у зависности од резултата, дете похваљује и награђује или критикује и кажњава. Деца оних родитеља који им не додељују дужности; који не прате како их деца врше; који их доследно не санкционишу; највероватније неће развити осећање одговорности. Не треба живети у илузији да ће тренутком пунолетства дотад неодговорно дете, односно тинејџер, чудесно постати одговорни одрасли.

Док су ранији стилови васпитања производили много претерано одговорних, модерни стилови производе превише неодговорних одраслих.

Зоран Миливојевић
објављено: 21.02.2015.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Похлепа

 

 

 

Што се више тражи дубоки узрок финансијске кризе и економских проблема који су из ње настали, то се више наилази на похлепу. Шта је у ствари похлепа појединца, корпорације или заједнице?

Сама реч похлепа долази од архаичног глагола хлепити, који, према етимологу Петру Скоку, означава „жестоко желети нешто”. Слична значења имају и изрази: грамзивост, лакомост, грабежљивост, незаситност, халапљивост и слични.

Похлепна је она особа која или није у стању или која не жели да обузда властите жеље. Она веома снажно жели све што јој се свиђа и то одмах. Она је грандиозна, јер све жели да поседује, да има све или да буде све. Како је то немогуће остварити, њој је увек све што поседује мало и недовољно. Зато што похлепнима никада није довољно, не могу бити дуготрајније задовољни. Позната је народна изрека да када уђе похлепа, излази срећа.

Похлепа није само особина личности, већ је врста односа према другим људима. Похлепна особа види друге и оно што они имају као плен. Она има менталитет грабљивца који гледа и прорачунава како може да искористи друге. Похлепна особа се стално такмичи са другима како би им преотела оно на шта она полаже право. Често похлепу оправдава својом изузетношћу, тиме што је боља од других.

Колико из похлепе произлази више или мање прикривен непријатељски однос према другима указује то што различита криминална дела, укључујући убиство из користољубља, могу бити мотивисана похлепом. Зато се на похлепу гледа као на асоцијалну и антисоцијалну особину.

Различити митови потврђују да је кроз историју, у разним друштвима, похлепа сматрана негативном. У старој Грчкој је позната прича о похлепном краљу Миди који је од богова тражио и добио способност да све што додирне претвори у чисто злато. Након што је своју кћер претворио у златни кип и открио да ће умрети од глади, јер се злато не једе, Мида се покајао. 

Чак се три од укупно седам главних или „смртних” грехова које је Данте навео у „Божанској комедији”, тичу похлепног жељења и неумерености. Поред похлепе за добрима (lat. avaritia), ту су сексуална похота (lat. luxuria), и прождрљивост (lat. gula).

Свако дете је по природи ствари похлепно. Родитељи су ти који га уче обуздавању жеља тако што одбијају да му их испуне. Контролишући испуњење дететових жеља, они му помажу да развије самоконтролу и да оно управља жељама, а не да жеље управљају њиме. Дете оних родитеља који „не могу” да му одбију жељу, који га попустљиво васпитавају, никада неће научити да обузда властите жеље. А када таква особа одрасте, његово „унутрашње дете” ће имати проблема са обуздавањем жеља. Похлепа, похота и прождрљивост тог дела личности ће омогућити одраслој особи да буде идеални потрошач.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛА ЖИВЉЕЊА

 

Синдром средњег детета

 

У породицама у којима има више деце различитог узраста, између деце се успоставља једна врста хијерархије. Како је деци најважније колико су вољена од стане родитеља, она свој статус у породици заузимају на основу своје процене да ли добијају више или мање родитељске љубави у односу на брата или сестру. Зато између браће и сестара, поред односа љубави, постоји и однос међусобног упоређивања и такмичења. Да би разумели позицију средњег детета које се често налази „стешњено” између најстаријег и најмлађег, потребно је разумети однос дететовог узраста и љубоморе.

Постоје две врсте љубоморе браће и сестара које се разликују по својој динамици. То су љубомора старијег детета према млађем и љубомора млађег детета према старијем. 

Најстарије дете је једно време било јединац, тако да му је било нормално да буде главно, у центру родитељске пажње и љубави. Када се роди млађе дете, тада старије дете по правилу има доживљај да губи родитељску љубав, то јест да му је млађе дете преотело љубав родитеља. Главни разлог за овакво дететово доживљавање јесте тај што недовољно разликује љубав од пажње. Када родитељи усмеравају пажњу на њега, оно се доживљава вредним и вољеним, а када усмеравају пажњу на друго дете, тада се прво дете осећа одбаченим и невољеним. Оно размишља да се млађе дете родило и одузело му љубав на коју је имало ексклузивно право. То га подстиче на различите акције којима покушава да поврати родитељску пажњу како би он схватили да је оно „главно дете”.

Љубомора млађег детета према старијем се појављује тек када млађе дете постане свесно разлике које постоји између њега и старијег детета. Тада почиње да увиђа да је старије дете у многим стварима способније од њега, као и да су старијем детету дозвољене неке ствари које нису дозвољене млађем. Како деца дуго времена размишљају на конкретан начин, у сликама, неспособни да схвате апстрактан концепт времена, млађе дете хоће да постигне да овде и сада буде исто као старије или још боље од њега. Оно не разуме да треба да се пореди са оним способностима старијег детета које је оно имало онда када је било истог узраста као и млађе дете. Зато млађа деца често траже потврду у областима за које старије, успешније дете није заинтересовано.

Дечја љубомора јесте израз, али и потврда дететовог уверења да оно није довољно вредно да би било вољено. Из таквог односа може настати осећање ниже вредности коју особу може пратити и у одраслом добу. Посебност положаја средњег детета је у томе што за разлику од друге деце, оно може имати обе дечје љубоморе – и према млађем и према старијем – а самим тим и двоструки разлог да се осећа мање вредним. То захтева повећану родитељску пажњу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Лепа, паметна и богата

 

Поред тога што тежи лепоти, савремена млада жена би требало да тежи и свом добром финансијском статусу. Иако новац није најважнији, важан је за постизање квалитета живота. Лепа, здрава и богата млада жена има слободу и интегритет који јој омогућава да буде ковач властите среће.

У стварности, многим младим женама није тако привлачна идеја стицања и управљања новцем као што је то идеја његовог трошења. Последица тога је што жене често не владају основним вештинама доброг управљања личним финансијама. Без основне финансијске писмености, тешко је бити добар и у области управљања новцем.

Један од разлога за овакво стање јесте то што жене мисле да морају да бирају између љубави и њене супротности – новца. Бројни су примери из литературе и филма у којима се богата девојка заљубљује у сиромашног младића, а када је њени родитељи уцене искључењем из наследства, она изабере љубав у сиромаштву. У супротном, када би се удала из љубави за богатог, посматрач би могао да посумња да је богатство а не љубав прави разлог за удају. Величином жртве поднете у име љубави посматрач може да мери величину љубави. Када се тај мотив понавља у различитим делима, то у нашем колективном несвесном ствара предрасуду да су све велике љубави несрећне.

Ту представу преносе и бајке. И Пепељуга се на крају удала за принца, а подразумева се да је принц богат, тако да јој је његова љубав омогућила да ужива у његовом богатству и статусу. Жена која чека да се у њеном животу појави принц несвесно очекује да ће он бити имућан и способан да јој улепша живот, да је усрећи својом љубављу и даровима.

И управо је женска фантазија да ће се, ако је она довољно добра и лепа, појавити принц, идеја да ће преко љубави бити „усвојена” у срећу коју доноси богатство. То је фантазија која пасивизира жену, чији је корен у традиционалном предавању земље сину, а не кћерки. Доказ да је то колективна фантазије јесте ајо што је деле и смерне девојке и „спонзоруше”. И у разводима или оставинским расправама се некако подразумева да мушкарцу припадне више, јер је он тај који је створио иметак.

Колективне представе по којима жена долази до иметка и богатства искључиво преко мушкарца који је воли, имају функцију психолошке забране која је онемогућује да своје знање и способности посвети изградњи доброг материјалног статуса. Зато ову фантазију треба одбацити, финансијски се описменити и почети управљати властитим финансијама. То нема никакве везе са љубављу, осим можда са љубављу према себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Траума јавности

trauma.jpg

Током психотерапије одраслих особа показало се да је на развијање њиховог осећања ниже вредности значајно утицало то што им родитељи у детињству нису показивали љубав. То сазнање је подстакло многе младе родитеље да јасно изражавају родитељску љубав како би им деца израсла у ментално здраве одрасле. Када су та деца одрасла, испоставило се да осећање ниже вредности може да се развије упркос јасно показаној родитељској љубави.

Једно од објашњења је „траума јавности” коју доживљава дете које родитељи нису припремили за сусрет са јавним социјалним простором. Природно је да деца навикла на блискост имају потешкоћа у сналажењу са дистанцом која одликује јавност.

Мало дете се развија у породичним односима блискости. То су односи у којима су људи близу, у којима нема дистанце. Све важне особе са којима се дете сусреће јасно прихватају дете и показују му неку врсту љубави. Када је дете задовољно или срећно зато што је у нечему успело, људи око њега се радују заједно са њим, а када је тужно, другима је жао. За њега је једнако „бити прихваћено” и „бити вредно”.

Узимајући породичне односе као модел за све друштвене односе, дете почиње да верује да вреди и да ће га зато прихватити сви други људи.

Док у блискости влада прихваћеност, у јавности влада дистанца. Када дете изађе на улицу, уђе у групу деце, у разред, тада је оно закорачило у јавност. Траума настаје онда када дете које је навикло да га сви примећују, да га сви познају и прихватају почне да увиђа да га у јавности многи људи ни не примећују, а камоли прихватају. То доводи до дететовог закључка да, упркос томе што му причају родитељи, оно заправо није довољно вредно да би заслужило да буде прихваћено.

Када неприпремљено дете искорачи из блискости у којој је заштићено и сусретне се са јавношћу, то може да се претвори у „траму јавности” због које се дете касније у животу осећа недовољно вредном особом.

Многи, не само млади људи, покушавају да превазиђу ово осећање тако што траже начине да другима што пре постану интересантни, привлачни, пожељни, забавни... Други вредно раде намеравајући да „једног дана” свима покажу ко су и колико вреде. Вероватно су каријере многих људи који су задужили човечанство имале као почетни мотив ову дечју фантазију о слави.

Како би спречили „трауму јавности” родитељи би требало деци на време да објасне разлику између правила која владају у два социјална света: од тога да је дистанца у јавности нешто што је сасвим нормално до тога да неприхватање у групи вршњака не мора да буде никакав проблем.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Зашто љубав боли?

 

 

 

Иако се узвраћена љубав убраја у позитивна, тачније пријатна осећања, она је нераздвојиво повезана и са повременим непријатним емоционалним стањима која се често неодређено називају „љубавна бол”. Зашто љубав мора повремено и да боли?

За разлику од осећања заљубљености које је засновано на психолошком механизму идеализације, осећање љубави је засновано на механизму емоционалног везивања. Формула емоционалног везивања једне особе за другу је двострука: пријатност у присуству, непријатност у одсуству вољене особе. Када би осећали само пријатност у присуству особе коју волимо, а у њеном одсуству били равнодушни, тада не бисмо имали мотив да тражимо њено друштво. Да би била чврста, емоционална веза је и негативно одређена, као непријатност у одсуству вољене особе. Та непријатност нас мотивише да потражимо вољену особу и уживамо у њеном присуству.

Када заволимо неку особу, ми је „насељавамо” у нашем унутрашњем свету, тако да нам постаје „значајни други”. Последица је да када она није физички присутна, ми о њој мислимо, питамо се шта ради, како јој је. Тада осећамо како нам она недостаје.

Дечја љубав је оптерећена страхом од одвајања, то јест сепарацијским страхом. Оно је интуитивно свесно да је зависно од одрасле особе која га воли и штити, да не може да преживи без ње. Зато се оно емоционално везује на зависнички начин. Оно је повремено уплашено да ће се трајно раздвојити од заштитника, да ће се изгубити, бити украдено, отето, одведено, да ће његов старатељ отићи или умрети.

Када је љубав узвраћена увек постоји могућност да други престане да воли, појављује се страх од губитка љубави. То некада може да буде основ љубоморе због које – што се често заборавља – првенствено трпи онај који је љубоморан.

Када један од партнера умре или одлучи да раскине љубавну везу или брак, тада се појављује осећање туге, жалост која је такође нераздвојива од љубави. Замислите како би изгледало када туга не би постојала? Каква би то била љубав када би дугогодишњи партнер равнодушно прихватио информацију да га други оставља или да је други умро?

Психолошка функција туговања је у емоционалном развезивању особе која још воли онога кога више нема или који је отишао. Зато што је љубавно везивање дубок процес, и развезивање мора да буде дубоко. Из тог разлога је туговање процес, расположење које у својој интензивној фази траје шест недеља.

Сва ова непријатна осећања спадају у ону врсту љубавне боли која некако природно иде уз љубавне везе, тако да је можемо сматрати нужном. Нажалост, људи су веома креативни у придодавању непотребне љубавне боли својим разноразним ирационалним уверењима: „Ако ме она више неће, ја ништа не вредим” и сличним.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

 

Дечја туга код одраслих

 

 

 

Туга или жалост је осећање које особа осећа када изгуби нешто што јој је веома важно, за шта је емоционално везана. Како осећање засновано на емоционалном везивању једне особе за другу зовемо љубав, следи да је туга друго лице љубави. Управо зато што је повезано са љубављу, туговање је процес који дуго траје. Његова психолошка функција је емоционално развезивање од онога што је особи било значајно и прихватање губитка.

Када некога заволимо, ми смо се емоционално везали, што нам омогућава да осетимо сва она дивна осећања припадности и повезаности. Ако изгубимо особу коју волимо, ако она оде или умре, туговање нам омогућује да прихватимо нову реалност. Када је процес туговања готов, ми смо се емоционално развезали што нас чини способним да се поново емоционално вежемо за неког другог – да волимо поново. Тако вољење и туговање сачињавају циклус везивања и развезивања које омогућује ново везивање.

Зато што нису способна да сама брину о себи, деца јесу у позицији зависности од одраслих који брину о њима – најчешће родитеља. Када мало дете изгуби особу која брине о њему, за коју се емоционално везало, оно је преплављено осећањем туге. Ова дечја или инфантилна туга није само туговање за изгубљеном особом, већ и самосажаљење малог бића преплашеног сазнањем да не може самостално да преживи.

Инфантилна туга се јавља и код одраслих. Сваки човек, ма колико имао година, у себи носи и своје дечје Ја. Зато неки одрасли у ситуацијама у којима губе нешто важно реагују инфантилном тугом. Уместо да одрасла особа показује емоционалну зрелост тако што ће осећати дубоку тугу уз свест да може да настави смисаон живот без онога што је изгубила, она верује да је губитак крај свега.

Када одрасли реагују из позиције зависности они нам поручују да су уверени да не могу даље да живе без онога што су изгубили. За разлику од ситуације малог детета које заиста не може да преживи без одрасле особе која брине о њему, појава инфантилне туге код здраве одрасле особе указује да постоји конфликт између њених уверења и стварности. Иако она објективно може самостално да живи и преживи без онога што је изгубила, она верује да то није могуће.

Овај конфликт уверења и стварности је централно место у саветодавном раду са одраслим људима који су зависни од својих љубавних партнера. Када особа освести своја уверења због којих одржава себе у непотребном односу емоционалне зависности од партнеровог прихватања и љубави, када научи разлику између одраслог емоционалног везивања и дечјег емоционалног везивања, тада има шансу да емоционално одрасте. Последица је да способност за одрасло туговање замењује способност инфантилног туговања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот и стил Формуле живљења

 

Пубертетски презир према одраслима

 
У неформалним разговорима са младима често могу да се чују страсно изречене оцене да је код нас све лоше, негативно, бесперспективно. При том се јасно ставља до знања да особа која има такав став и која осуђује стање заједнице има узвишену позицију. То је позиција особе која са висине, са индигнацијом, гледа на сопствену заједницу, поручујући да је много боља од заједнице којој против своје воље припада.

Наравно да многе ствари у заједници нису у реду, да их треба поправити, али предуслов за то је добронамерност, прихватање заједнице. Презрив став управо искључује ту добру намеру. Уобичајено је да људи један део свог идентитета изграђују управо на основу припадности заједници, а у овом случају се идентитет изграђује негацијом припадности. То је позиција детета које се стиди својих укућана, нарочито пред имућним суседима чије би желело да буде. То је погрешна логика онога који верује да тиме што тврди и доказује да су други лоши, у ствари доказује да је он бољи.

Појава презира унутар заједнице уноси непријатељску поделу оних који презиру и оних који су презрени. Не само да то негира идеју људских права, већ дели заједницу на неспојиве делове. Презир дехуманизује јер га људи осећају према онима за које сматрају да нису испунили неки „минимум људскости”. Зато се презир изражава дехуманизујућим етикетирањем којим се тврди да други само личе на људе, да су животиње или предмети.

Неки сматрају да је презир знак аристократске позиције према којој су они који презиру они који вреде и који су „горе”, док су презрени они који су „доле”. У том контексту потребно је презирати да би се било „горе”.

Док људи са изграђеним самопоштовањем ретко презиру друге, то није случај са онима који нису сигурни у своје вредности. Један такав пример је „пубертетски презир”. Особа у пубертету најчешће није сигурна да довољно добро изгледа и понаша се тако да је уплашена да ће је вршњаци негативно оценити и да је неће прихватити. Она се плаши да ће бити објект вршачког презира, што би за њу био доказ да није довољно вредна. Да би спречила такву катастрофу, она може схватити да је најбоље да прва презире, да она прва заузме позицију презира према другима. Када за њу други изгубе вредност, тада није ни важно да ли је ти други прихватају или одбацују.

Неки сматрају да наш менталитет одговара менталном склопу тинејџера који се често инати, који је веома гостопримљив према непознатим људима, нарочито ако су добростојећи, а стиди се осталих укућана. То можемо да приметимо код оног слоја друштва који себе сматра елитом, а који од свега прави материјал за аутошовинистичка друштвена ћаскања типа „Зар није страшно...”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Najviše nas zbunjuju brak i roditeljstvo

 

Pre 50 godina znalo se ko je učitelj a ko učenik, ko je roditelj a ko dete, ko je mama a ko otac, a onda je došlo do preispitivanja tih uloga, što je imalo svoje posledice

 

Kada je pre pet godina počeo da piše kolumne za subotnje izdanje „Politike” dr Zoran Milivojević, psihijatar i psihoterapeut, pretpostavio je da će najveće interesovanje naših čitalaca izazvati večite teme o ljubavi, partnerstvu i roditeljstvu. I nije pogrešio u proceni – vrlo brzo je postao jedan od najčitanijih kolumnista našeg lista, a njegove priče predstavljaju vodič za razumevanje emocija i dešavanja u međuljudskim odnosima. Iako se za psihologe često kaže da objašnjavaju stvari koje svako razume rečima koje niko ne razume, dr Milivojević se trudi da što jednostavnijim rečima saopšti psihološke istine i razotkrije „formule” dobrog roditeljstva i partnerstva. Veliko interesovanje naših čitalaca motivisalo ga je da kolumne objavljene u „Politici” objavi u knjizi „Psihologike svakodnevnog života” koja je nedavno izašla u izdanju „Psihopolis instituta” iz Novog Sada.

– Za razliku od oca psihoanalize Sigmunda Frojda koji je napisao „Psihologiju svakodnevnog života”, ja sam se rukovodio idejom da je psihoterapija promena uverenja koja su organizovana u male logike – tako je nastao naziv ove knjige – kaže dr Milivojević.
On objašnjava da su teme za njegove kolumne inspirisane činjenicom da postajemo sve više zbunjeni novim pravilima u međuljudskim odnosima.

– Mislim da se do pre 50 godina znalo ko je učitelj a ko učenik, ko je roditelj a ko dete, ko je mama a ko otac, a onda je došlo do preispitivanja tih uloga – to je odgovaralo nekim društvenim grupama, kao što su homoseksualci ili manjine, ali je nastupila zbunjenost i konfuzija kada su u pitanju partnerski odnosi i vaspitanje dece. Disciplinovanje dece ustuknulo je pred rezultatima psihoanalitičkih studija koji su pokazali da nedostatak ljubavi stvara neurotične ličnosti. Zbog toga je već dve-tri decenije dominantan model popustljivog vaspitanja, ali ovaj model stvara novu patologiju – nastaju razmažena i prezaštićena deca. Razmažena deca, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, nemaju radne navike i dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa roditeljima. Prezaštićena deca odrastaju u pasivne osobe koje se plaše sveta, koga doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega često ostaju u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima. Pošto već godinama radim kao supervizor u slovenačkim popravnim domovima imam potrebu da upozorim roditelje kakve posledice mogu biti zbog pogrešnog načina vaspitanja. Iako mnogi misle da se ja zalažem za strogost i kažnjavanje deteta, ja zapravo želim da podsetim roditelje da su detetu potrebni i ljubav i disciplina, jer je njihov zadatak da naslednika pripreme za samostalni život. Zbog toga se najstrasnije i najenergičnije polemike vode oko tekstova čija je tema deca – bilo da je u pitanju telesno kažnjavanje, ljubav, sankcije, disciplina ili vaspitni stilovi – priča dr Zoran Milivojević.

On dodaje da je sastavni deo porodične terapije rad sa mladim osobama na procesu individuacije i separacije od roditelja. Za porodicu ovog podneblja karakteristične su jake emocionalne veze, objašnjava ovaj psihoterapeut i naglašava da je glavni cilj terapije da mlade osobe shvate da tek nakon odvajanja od porodice postaju individue.

Dr Zoran Milivojević se slaže sa konstatacijom da naši čitaoci veoma reaguju i na kolumne o ljubavi i partnerstvu i objašnjava:

– Pomešali smo ljubav i zaljubljenost, jer imamo veoma idealizovane predstave o vezi i braku. Filmovi i serije koje dolaze iz holivudske fabrike snova promenili su predstave o ljubavi i partnerstvu – ljubav je postala sinonim za film sa hepiendom, a to dovodi do porasta očekivanja od partnera, pa brak i veza pucaju, jer partner u realnom životu ne odgovara našoj definiciji „idealnog”. Poverovali smo u ideju da će samo pronalazak prave osobe uneti sreću i smisao u naš život i zato svi tragamo za idealnim partnerom. I roditelji često svojoj deci poručuju da su im ona smisao života, a sve u želji da im pokažu i dokažu koliko ih vole. A onda ta deca odrastu i kada polako počnu da se pripremaju da se odvoje od svojih roditelja i započnu samostalni život, mogu osećati krivicu, jer roditeljima oduzimaju „smisao” njihovog života. Mnoge osobe veruju da je ljubav prema partneru isto što i smisao života. A kada je osoba uverena da je smisao njenog života u tome da je voli neko određen, ona je spremna da pređe preko bilo koje granice da bi tu ljubav sačuvala ili ostvarila. Ako je partner napusti ili umre, takva osoba neće biti samo tužna zbog gubitka partnera koga još voli, već će osećati depresiju zbog gubitka smisla življenja. A samoubistvo tada može postati privlačna ideja – upozorava dr Zoran Milivojević.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Život i stil FORMULE ŽIVLJENJA

 

Lečimo koren nasilja

 

 

 

Nedavna polemika oko pokušaja da se razumno telesno kažnjavanje dece od strane roditelja stavi izvan zakona, raskrila je da ni neki stručnjaci ne razlikuju šta je primena sile, a šta je nasilje. Iako reč nasilje jasno označava da se nešto radi na silu, da je primenjena sila, ipak nije svaka primena sile nasilje. Ukoliko je sila primenjena legitimno, kao kada neko, na primer, to čini da bi se odbranio od fizičkog napada, to nije nasilje, već je samoodbrana ili nužna odbrana. Šta je onda nasilje? Nasilje je svaka nelegitimna, nerazumna, nezakonita ili štetna primena sile. Zato kada onaj koji se fizičkom silom brani od fizičkog napada to čini nerazumno i preterano, prekoračujući granice nužne odbrane, i sam postaje nasilan.

Kao svako ponašanje, i nasilna radnja je izraz određene unutrašnje logike osobe koja je nasilna. Preduslov za pojavu nasilja je konflikt, sukob dve želje. Kada jedna osoba želi jedno, a druga osoba nešto drugo, svaka od njih pokušava da utiče da druga uradi ono što prva želi. Kada neko nije u stanju da konflikt razreši razgovorom, molbama i apelima, emocionalnim ucenama i slično, tada može da pokuša da drugu osobu „dodatno motiviše” pretnjom ili vršenjem fizičkog nasilja.

Da bi razumeli nasilje, pogotovo ono koje vodi u ubistvo i samoubistvo, ne smemo ga posmatrati kao izolovani fenomen, već u svetlu subjektivnih razloga, iskrivljene logike osobe koja vrši nasilje. U toj logici se nalazi koren ili izvor nasilja.

Iako se mnogo govori o porodičnom nasilju, malo se govori o onome što ga najčešće stvara, a to je ljubomora. Poznato je da ljubomorni kao problem ne doživljavaju svoju ljubomoru, već partnerovo ponašanje. Zato pokušavaju da je smanje tako što kontrolišu kako se partner ponaša. Da bi ga naterali na to, zastrašuju i vrše nasilje. Konačni događaj može da bude ubistvo ili umorstvo, zbog čega je ljubomora tako i nazvana.

Da bismo smanjili broj tragičnih incidenata u kojima ostavljeni ljubavnik ili muž ubija ženu jer smatra da mu je bez nje život besmislen i nepotreban, što je razlog da ubije i sebe, potrebno je da javno ističemo iskrivljena uverenja, zbog koji ljudi vrše ovakve zločine, a zatim jasno pokazati da su ta uverenja iracionalna i glupa, pa čak ih i javno ismejati. Tek kada se u društveni fokus više stave ljubavni odnosi, ljubomora, značenje raskida ili razvoda, a ne samo nasilje kao neprihvatljivo ponašanje, možemo da očekujemo pozitivne pomake.

Cilj nam je da ljudi prestanu da povezuju bivšeg partnera sa smislom vlastitog života, jer nikakav zakon, kao ni policija, ne mogu da zaustave osobu koja je odustala od vlastitog života da ne izvrši ono što je čvrsto naumila.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...