Jump to content
Маша

Зоран Миливојевић - формуле живљења

Recommended Posts

Nervoza

 
Autor: Zoran Milivojevićsubota, 16.09.2017. u 09:00

Šta znači kada je neko nervozan? Šta nam taj podatak govori o emocionalnom stanju osobe i koliko ona sama razume svoje stanje?

Kada smo nervozni tada u telu osećamo neprijatnu energiju koja budi želju da se pokrećemo. Zato nervozna osoba teško miruje, sedi ili stoji na jednom mestu. Nervoza je pokreće da ustane, da se vrti, da šeta u krug. Ukoliko nervozna osoba sedi, tada je nemirna, lupka prstima, ljulja nogu i čini razne druge, naizgled, nesvrsishodne radnje.

Šta je u stvari ta neprijatna energija koja nas pokreće, a koju zovemo nervozom? To je uvek neka neprijatna emocija koju osećamo zbog neke situacije u kojoj se nalazimo ili koju iščekujemo. Reč emocija dolazi od lat. e-, i movere, pokrenuti. U nervozu može biti maskirano osećanje dosade, usamljenosti, treme, straha, osujećenosti, ljutnje, ljubomore itd.

Kada ljudi shvate da su nervozni, oni tada često samu nervozu shvate kao problem koji treba rešavati – čije neprijatnosti se treba „osloboditi”. Postoje razni načini, manje ili više zdravi, kojima se ljudi bore protiv nervoze. Dok jedni uzimaju lekove za smirenje, piju alkohol ili se drogiraju, drugi odlaze da trče, šetaju, meditiraju, vežbaju, opuštaju se itd. Međutim, ni jedan od ovih načina ne uklanja onaj uzrok zbog kojeg se nervoza pojavila – situaciju zbog koje neko doživljava datu neprijatnu emociju. Zato je oslobođenje od nervoze privremeno, jer se ona sutradan ponovo javlja, što stvara potrebu za novim krugom „borbe protiv” nervoze.

Ljudi koji su emocionalno pismeniji se više trude da razumeju sebe i svoje reakcije. Zato, kada primete da su nervozni, oni razmišljaju koju emociju osećaju i zbog čega je osećaju. Takav pristup im pomaže da ne vide nervozu kao problem, već da problem vide u svojoj životnoj situaciji i emocionalnoj reakciji. Razmišljajući o situaciji i emocionalnoj reakciji oni traže rešenje za datu situaciju, ali se i preispituju da li je njihova emocionalna reakcija primerena. Oni ta svoja razmišljanja mogu uobličiti u reči i rečenice, mogu popričati i o situaciji i o svojoj emociji sa bliskim osobama. To je sasvim različito od onog: Nervozan sam, pusti me na miru.

Zato svaki put kada primetite da ste nervozni napravite još nekoliko koraka u mislima i zapitajte se koja je to emocija i sa kojom stvarnom ili zamišljenom situacijom je povezana. Tako nećete upasti u zamku da se iznova i iznova „borite” protiv nervoze, već ćete se usmeriti na bolje definisanje problemske situacije i traženje mogućih rešenja, kao i na preispitivanje ispravnosti vaše emocionalne reakcije.

Ako vas tome već nisu naučili roditelji, možete sami sebe naučiti kako biste živeli kvalitetnije. A kada znate tada ćete tome lako naučiti vašu decu kako bi se bolje snalazila u svom emotivnom životu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Полтронство

Извор полтронове моћи јесте шефов однос према полтронству
Аутор: Зоран Миливојевићсубота, 23.09.2017. у 09:00

У свакој великој групи постоји хијерархија унутар које се успоставља динамика између различитих друштвених улога. Улога полтрона је да се представља као „шефов човек” намећући се као посредник између надређеног и подређених.

Према шефу се полтрон поставља тако што му увек повлађује, показује да је импресиониран његовим ликом и делом, док избегава и најмањи наговештај да се не слаже са шефовим идејама и проценама. Док такво понашање прија шефу или вођи, оно иритира друге чланове групе.

Полтронов однос према другим члановима групе који су на истом нивоу као и он или су му подређени је такав да им стално шаље поруку да им не припада, да он има специјални неформални статус који га у хијерархији издиже у односу на њих. Не само да други чланови групе не очекују од полтрона солидарност са групом већ га се плаше због његовог „шпијунског” деловања. Избегавају и најмање сукобе са њим, не желећи да их оцрни код шефа. На тај начин полтрон приграби за себе ону социјалну моћ у групи која му иначе не припада.

Извор полтронове моћи јесте шефов однос према полтронству. Било да је шеф нарцисоидан или само несигуран тако да му треба стално повлађивање и дивљење, било да је претерано сумњичав у лојалност групе, он има потребу за полтроном. Док једни шефови не препознају полтрона као таквог, већ мисле да је лојалан и паметан сарадник, други га одлично препознају користећи његове услуге. Док ови други имају дистанцу према полтроновим углавном негативним „извештајима” о другим члановима групе, они први некритички прихватају полтронове информације и оцене. Како полтрон има склоност да драматизује и преувеличава претње, како би његов чин спасавања шефа био што већи, овакви шефови могу бити заведени погрешном сликом о групи.

Између шефа и полтрона постоји психолошки уговор. У замену за своју лојалност, дивљење, понизност и контролу других чланова, полтрон добија привилегију да не мора да испуњава своје формалне радне задатке. Реч „полтрон” на француском означава кукавицу, човека без храбрости и интегритета, док на италијанском означава лењу особу склону излежавању. Обе ове дефиниције су спојене у нашем значењу речи полтрон. Полтрони по правилу нису добри радници, њихова успешност и резултати рада су испод просека других запослених.

Полтронова оданост шефу је лажна, јер када шеф постане бивши, она нестаје а замењује је оданост према новом шефу.

Све док постоје надређени, шефови, директори, председници који имају наглашену потребу за полтронима, полтрони ће наставити да просперирају. Када полтронство постане масовно, тако да људи напредују не због својих способности и резултата рада, већ на основу тога што су социјално вешти и привидно лојални, организација, предузеће или шира заједница неће се развијати у складу са капацитетима које има.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ranjivost

Ljudi koji se preventivno ne vezuju emotivno za druge žive život bez ljubavi, u nekoj vrsti prikrivene usamljenosti i otuđenosti.
Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 02.10.2017. u 08:00
Ranjivost-2.jpg
(Срђан Печеничић)

Pustiti nekoga blizu sebe i emocionalno se vezati za tu osobu podrazumeva ulaženje u poziciju emocionalne „ranjivosti”. Bliski odnosi, bilo da su partnerski ili prijateljski, uvek sadrže mogućnost da nas bliska osoba „rani”: da nas uvredi, ostavi, izda ili iskoristi. Upravo zbog pozicije ranjivosti mnogi beže od bliskosti.

Kada smo sa nekim bliski i emocionalno povezani, ta osoba nam je veoma važna. Važno nam je šta ona misli o nama, šta oseća prema nama i kako se ponaša prema nama. Kada nam neka nepoznata osoba uputi ružnu reč, to ne boli toliko snažno i na isti način kao kada nam tu istu reč uputi bliska osoba. Zato što nam je najvažnija, važne su nam poruke koje nam upućuje. Zato u bliskim odnosima mogu nastati neka od najsnažnijih neprijatnijih osećanja.

Izbegavanje bliskosti

Nisu retki ljudi koji su još kao deca doživeli veoma neprijatna osećanja upravo zbog postupaka i izjava najbližih. Kako u detinjstvu, upravo na osnovu vlastitog iskustva, ljudi stvaraju predstavu o bliskosti, mnogi izvode zaključak da je bliskost opasna, da ne treba ljude puštati blizu jer mogu da povrede. Tako se izgrađuju ličnosti koje kasnije izbegavaju bliskost, koje se najbolje osećaju kada druge drže na sigurnoj distanci.

Sličan rezultat može nastati tako što mlada osoba u osnovnoj ili srednjoj školi doživi grubo odbijanje ili odbacivanje od osobe u koju je zaljubljena. Zbog te patnje ona izvodi zaključak koji postaje buduće životno pravilo – Nikoga ne smem pustiti blizu ako ne želim da budem ponovo povređena.

Ljudi koji izbegavaju bliskost izbegavaju poziciju ranjivosti, želeći da postanu „neranjivi”. Oni svoju snagu nalaze u samostalnosti, dokazujući da im drugi nisu potrebni, da sve mogu sami. To ne znači da nemaju emocionalne partnere, već da se za te partnere ne vezuju dovoljno čvrsto. Kako stalno očekuju da će biti povređeni, uvek su spremni da bilo kog trenutka budu napušteni. Ono što ih teši jeste znanje da u tom slučaju neće mnogo patiti. Isti način površnog i labavog emocionalnog vezivanja mogu imati i u drugim vrstama odnosa: prema roditeljima, deci, prijateljima.

Emocionalno vezivanje je zapravo drugo ime za ljubav. Kada nekoga zavolimo i volimo ga, mi smo emocionalno vezani za njega tako da nam postaje jedna od najvažnijih osoba na ovom svetu – on postaje „naša” osoba. Ovakvo emocionalno vezivanje je podloga iz koje izrastaju razni drugi kvaliteti ljubavi: osećanje pripadnosti, prihvaćenost, bliskost, saosećajnost, solidarnost itd. A to su upravo oni kvaliteti koji nečiji život čine ispunjenim. A kada se neko ne vezuje, kada nema nužne podloge, on ostaje bez svih ovih kvaliteta.

Nije moguće odbaciti samo svoja neprijatna osećanja. Kada neko odbacuje neprijatna osećanja, on se mora odreći i svih drugih osećanja, pa i onih prijatnih. Zato ljudi koji se preventivno ne vezuju emotivno za druge žive život bez ljubavi, u nekoj vrsti prikrivene usamljenosti i otuđenosti.

Tuga drugo lice ljubavi

Sposobnost za ljubav, da se voli i da se bude voljen, podrazumeva svesno ulaženje i podnošenje pozicije ranjivosti. Svako ko se odluči za ljubav se istovremeno odlučuje i za strah za drugoga kao i za tugu u slučaju gubitka drugoga. Ako nam je stalo do drugoga, onda nam neće biti svejedno šta je sa njim. I to je tako, tuga je nerazdvojiva od ljubavi. Može se reći da je tuga drugo lice ljubavi jer kao što je ljubav emocionalno vezivanje, u slučaju gubitka voljene osobe višemesečno tugovanje jeste emocionalno razvezivanje od nje.

Kada posmatramo ljudske sudbine možemo se zapitati šta je bolje ili šta se više isplati: živeti distancirano izbegavajući ranjivost ili pripadati drugima kroz emocionalno vezivanje i ulaženje u poziciju ranjivosti? Jeste da distancirana osoba nije imala velike emotivne potrese u svom životu, ali nije ni živela puni emotivni život. Dobit onih koji se emocionalno vezuju daleko prevazilazi povremene situacije emocionalne ranjenosti. Zato emocionalno zrele ličnosti ne izbegavaju emocionalno vezivanje uprkos tome što znaju da ono sadrži poziciju ranjivosti.

1.2K

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поводљивост

Када нека особа ради исто оно што раде други или оно што други очекују од ње, то чини јер мисли да ће импоновати групи или некој одређеној особи коју доживљава као „значајног другог”, чак и када је то штетно по њу.
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 16.10.2017. у 08:00
Povodljivost.jpg
(Срђан Печеничић)

Детету су родитељи и други чланови породице ауторитети све док не уђе у пубертет. Адолесценту је група вршњака најважнија, што значи му је много важније шта о њему мисле вршњаци, него шта мисле родитељи. Како у том развојном периоду млада особа изграђује свој идентитет и формира своју личност унутар групе вршњака, најважније јој је да је вршњаци прихватају.

Утицај вршњачке групе на изградњу личности појединца је веома снажан. Важно је у каквој групи одраста млада особа: какви су чланови групе, какви су односи између њих и каква уверења и вредности заступају. Ако је та група оно што се назива „добро друштво”, тада је њен утицај на младу особу позитиван јер подстиче њене потенцијале и омогућује добру социјализацију. Ако групу чини „лоше друштво” у коме се заступају уверења и вредности који су значајно друкчији и одступају од родитељских и општедруштвених, тада је утицај групе на младу особу негативан.

Родитељски страх

Један од највећих родитељских страхова у овом периоду јесте да ће дете под негативним утицајем групе или одређеног вршњака учинити неку глупост која ће му обележити каснији живот и скренути га на погрешан пут.

Због свесности о негативном утицају вршњака на младу особу, родитељи не желе да њихово дете буде поводљиво.

Поводљивост је оно понашање када нека особа ради или исто оно што раде други или оно што други очекују од ње, чак и када је то штетно по њу. Особа која се поводи за неким је у таквом односу у којем не мисли својом главом, већ се понаша на онај начин за који мисли да ће импоновати групи или некој одређеној особи коју доживљава као „значајног другог”.

Поводљивост је реч која означава особину неке личности, а што само по себи претпоставља да је то нека непромењива карактерна црта. У стварности ради се о понашању повођења за неким другим. Ово разликовање између карактерне црте и понашања јесте веома важно зато што прво означава сталну, релативно непромењиву црту личности, док друго означава нешто што се може променити. Зато када родитељи критикују дете које се поводи за неким негативним узором, говорећи му: Престани да будеш поводљив, они несвесно поводљивост дефинишу као трајну особину дететовог карактера. Зато би и оваква критика, као и свака друга критика, требало да буде усмерена на мењање понашања: Престани да се поводиш за њим.

Да би смо младу особу одучили од тога да се поводи за неким негативним узором, прво је потребно да разумемо њене разлоге за такво понашање, а затим о њима треба разговарати.

Жеља за прихватањем

Један од главних разлога за повођење за неким јесте жеља да се буде прихваћен од значајног другог или од групе. Да би била прихваћена, млада особа или ради оно што раде други или ради оно што мисли да други желе да она ради. Она мисли да је прихваћеност потврда њене вредности: Ако сам прихваћена, ја вредим, а ако нисам прихваћена, ја не вредим. Супротстављање значајном другом или групи би значило да особа није прихваћена, због чега она избегава сваки конфликт и подређује се претпостављеним очекивањима других.

Други чест разлог да се млада особа поводи за неким јесте што у тој особи види узора, некога каква би она желела да буде. Због тога она опонаша другог, чини оно што други чини, што је само знак да се она поистовећује са другим. То је посебно изражено код оних младих који су незадовољни собом и који би желели да изгледају и да буду као неко други.

Млада особа би требало да има способност да каже „не” групи или значајном другом, да одбије да се понаша на онај начин који није у складу са њеним вредностима. Управо се кроз овај конфликт са групом, то јест ауторитетом, изграђује лични интегритет. Из тог разлога су посебно склони поводљивом понашању они млади који се плаше да кажу „не”, који избегавају сваки конфликт како не би били одбачени. У односима са доминантним вршњацима они се осећају немоћно да се супротставе и повремено се и против своје воље подређују и укључују у понашања за која знају да су негативна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Неодлучност

Што је важнија одлука коју треба донети, то се више људи суочава са проблемом одлучивања, а главни разлог је у избегавању одговорности
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 09.10.2017. у 08:00
Neodlucnost.jpg
(Срђан Печеничић)

Шта ћете радити вечерас? Шта ћете вечерати? Ова питања су примери неких од бројних одлука које доносимо током дана, често да тога нисмо ни свесни. Многе од њих нису нарочито важне, али повремено се суочавамо са животним ситуацијама у којима треба да донесемо неку важну одлуку. Што је важнија одлука коју треба донети, то се више људи суочава са проблемом одлучивања – неодлучношћу.

Оно што људе спречава да донесу одлуку јесте то што нису сигурни која је од могућности које су им на располагању боља, тако да се плаше да ће погрешити, да ће погрешно изабрати. Проблем неодлучности се не појављује када људи бирају између очигледно добре и очигледно лоше могућности, већ онда када им се обе могућности чине добрим или им се обе чине лошим. Тада имају тешкоћа да одреде која је боља, односно која је мање лоша.

Психолошке игре пребацивања

Када неко одлучује о нечему, он је одговоран за последице своје одлуке. Уколико је добро одлучио, тада је заслужан, а уколико је погрешио, тада је крив за настале негативне последице. Избегавање одговорности, то јест могућности да ће бити направљена грешка у одлучивању, да ће бити крив јесте главни разлог за неодлучност.

Проблем је што у ситуацији када мора да донесе неку одлуку особа не може избећи одговорност: или је одговорна за одлуку коју је донела или је одговорна што није донела никакву одлуку. Ако је одлучила да неће доносити одлуку, она је одговорна за последице недоношења одлуке.

Управо због страха од преузимања одговорности неодлучни играју различите психолошке игре како би одговорност за одлучивање „пребацили” на неког другог. На пример, саветују се са другима, поступе по савету, па ако буде погрешно, оптуже друге да су им дали погрешни савет, да су их „убедили” да донесу погрешну одлуку. Особа која жели да оде из емотивне везе, али се колеба, може почети да се понаша иритирајуће, тако да на крају њен партнер буде тај који доноси одлуку да везу треба окончати.

Многи своје одлучивање препуштају својим осећањима. Они кажу да је добра одлука она са којом се осећају добро. То значи да су одлучивање препустили својој интуицији. Како је интуиција процес обраде информација кога људи нису свесни, већ су свесни само његовог резултата, то значи да су одлучивање препустили свом несвесном. Ту постоје два проблема. Први је што и несвесно греши, па је интуиција такође погрешна. Други је што је тешко доћи до доброг осећања када се бира између две добре или између две лоше могућности.

Када се бира између две лоше или две добре могућности, или када је избор још комплекснији, тада су у предности они код којих је процес одлучивања свестан. Како увек оцењујемо да ли је нешто добро или лоше на основу неких критеријума, тако морају постојати критеријуми на основу којих оцењујемо да ли је нешто добра или лоша одлука. Када неко постави неколико јасних критеријума, он може аналитично сагледати изборе које има. Ако неко купује стан, на пример, он треба прво да дефинише критеријуме који су му важни, а које будући стан треба да задовољи. Тек тада он треба да на основу тих критеријума процени станове који му се нуде и да се одлучи за онај који их највише задовољава.

Вештина одлучивања се учи

Ово свесно управљање процесом одлучивања се некада назива вештином одлучивања. То је вештина која се може научити и увежбавати.

Некада људи кажу да је добра одлука она која је касније довела до позитивног резултата. Проблем са овом дефиницијом јесте што се одлучује у једном временском тренутку, а резултати уследе у неком другом времену које може бити удаљено месецима или годинама од тренутка одлучивања. Такве добре одлуке би могли да доносе само видовити људи. Особа која одлучује у једном тренутку, треба да одлучује на основу информација које има у том времену. Како се касније разне околности могу неочекивано променити, добра одлука може некада имати лош резултат.

Када неко схвати да је донео погрешну одлуку, тада треба да донесе нову одлуку у складу са новим информацијама. Највећа грешка је не признавати грешку и бранити погрешну одлуку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Љубав и мржња

Иако је реч о два потпуно супротна, међусобно искључујућа осећања, људи их веома често повезују, а разлози због којих након љубавних веза и бракова настаје однос мржње јесу – издаја и одбацивање
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 30.10.2017. у 08:00
Ljubav-i-mrznja.jpg
(Срђан Печеничић)

Људи веома често повезују љубав и мржњу, говоре како су то два лица истог осећања и како се љубав веома лако претвара у мржњу. Како је реч о два потпуно супротна, међусобно искључујућа осећања, вреди осветлити њихову природу и међусобни однос.

Љубав је осећање које неко осећа према особи која му је емоционално важна на веома позитиван начин. Љубав је однос према другој особи као целовитом људском бићу које је процењено као веома позитивно и вредно. Због тога се онај који воли емоционално везује за вољену особу, желећи да буде са њом у трајном односу. Љубав је пример најпријатељскијег могућег односа.

Промена позитивне представе

Мржњу људи осећају према некоме ко им је емоционално важан на веома негативан начин. Тачније, мрзи се онај који је процењен као зао човек. Зато мржња мотивише или на избегавање омрзнуте особе или на жељу за осветом – да она буде социјално, емотивно или физички уништена. Мржња је пример најнепријатељскијег могућег односа.

Зашто неко ко је волео неку особу почне да мрзи ту исту особу? То споља гледано изгледа као да се љубав трансформисала у мржњу. Међутим, прави разлог је у томе што је тај променио своју представу о датој особи из веома позитивне у најнегативнију могућу. Тада људи изјављују: мислио сам да је други добар, али сам схватио да је он веома покварена особа, која ме је искористила и одбацила.

Два главна разлога због којих након љубавних веза и бракова настаје однос мржње јесу издаја и одбацивање. Правило је да онај који мрзи себе доживљава жртвом бившег партнера. Разлози које наводе су неверство, превара, дуготрајно прикривање паралелне везе, искоришћеност, незахвалност, безобзирност и бахатост друге стане. Тада можете чути: упропастио ми је живот. Особу највише боли доживљај неправде да онај ко је био поштен буде губитник и жртва, а да онај ко је био непоштен и покварен буде победник. На основу тога многи узимају право да исправе „неправду” и да осветнички упропасте живот „покварене” особе.

Људи су по правилу веома осетљиви на оне ситуације када процене да им је неко кога су сматрали пријатељем учинио нешто што сматрају непријатељским чином. Када им неко кога сматрају непријатељем учини нешто угрожавајуће, то их не изненађује јер је очекивано. Али када процене да им је пријатељ тај који је учинио нешто непријатељско, то је издаја која их посебно погађа.

Приликом окончавања љубавних веза и бракова постоји разлика између раскида или развода и одбацивања. У првом случају постоји поштовање онога ко одлази према ономе ко је остављен, а у другом постоји непоштовање.

Када је претходна љубавна веза или брак резултирала рађањем заједничког детета или деце, она сувише често постају оруђе спровођења освете и „кажњавања” друге стране.

Унутрашњи конфликти

Односи љубави могу прећи у односе мржње, а да ли односи мржње могу прећи у односе љубави? Могу, али веома ретко. Оно што је потребно да се деси јесте да веома негативна слика о датој особи постане веома позитивна.

Када је реч о односу љубави и мржње, може се поставити питање да ли је могуће истовремено осећати и љубав и мржњу према истој особи. Таква врста унутрашњег конфликта особе која би требало да истовремено има и најпозитивнији и најнегативнији однос према другоме једноставно није могућа. Личност је систем, а када су у једном систему толико супротне силе, он једноставно није у стању да функционише.

Постоје личности које имају способност да у истом односу показују осцилације и љубави и мржње. То је случај са такозваним гранично поремећеним личностима. Они могу у једном тренутку бити веома нежни у показивању љубави, а у неком другом могу реаговати снажним презиром или мржњом према истој особи, да би након тога опет показивали љубав. Емотивне везе са оваквим личностима су хаотичне. Разлог за овакво функционисање јесте што су оне веома осетљиве, тако да сваку критику доживљавају као одбацивање, као партнерову мржњу, због чега се „бране” својом контрамржњом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Волети нарциса

 
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 23.10.2017. у 08:00
Narcis.jpg
(Срђан Печеничић)

Он није заљубљен у самог себе, како се погрешно мисли, већ има смањену способност да воли друге и са њима саосећа, па је задовољан докле год му се угађа, али када угађање престане, постаје хладан и незаинтересован

Живимо у време у коме је све више људи са нарцисоидним цртама личности. Многи погрешно разумеју нарцисоидност као нечију заљубљеност у самог себе. Главна особина нарцисоидне личности је њена смањена способност да воли друге, са са њима саосећа и да има емпатију за друге.

У античкој легенди о Нарцису или Наркису, његово име можемо превести као „онај који је неосетљив на патњу других”. Име има исти корен као реч наркоза. Управо због своје несаосећајности са патњом оних који су се у њега заљубљивали, Нарцис је био осуђен од стране богова да се и сам несрећно заљуби у онога са којим се не може спојити – у одраз сопственог лика на површини воде. Његова самозаљубљеност није била његов грех, већ је била његова казна за бездушност према другима.

Обожавано дете

Као што је у легенди Нарцис био нестварно леп, тако и многи савремени нарциси имају неки изузетни квалитет, од лепоте до талента, који их чини веома привлачним другима. Међутим, иза ове изражене привлачности се крије неразвијена способност вољења других. Зато они који бирају нарцисоидну особу за партнера треба да знају да им она неће пружити велику и дубоку љубав.

У прошлости се нарцисоидност повезивала са изузетном физичком лепотом која се уочавала још у особином детињству или младалаштву. Како лепи предмети и лепе особе изазивају пријатно осећање лепог, понесени тим осећањем људи су прилазили и желели да остану у друштву особе која је лепа. Због тога су веома лепе особе популарне, окружене великим бројем људи који се диве њиховој лепоти, који их обожавају. Управо је овај доживљај да је неко изузетан, посебан, далеко изнад других, да је предмет дивљења и обожавања оно што усмерава развој личности у правцу нарцисоидности. Стално похваљивање деце, попуштање и непрестано угађање – укратко, обожавање детета – доводи до тога да то дете развије нарцисоидне црте.

Нарцис је обожавано дете. Некада због својих талената, а некада само због тога што је нечије дете. Многи родитељи су заљубљени у властито дете само због тога што је њихово, тако да га стално похваљују, попуштају му, исказују љубав и обожавање иако оно, према мишљењу окружења, нема неку изузетну особину.

У љубавном односу нарцисоидној особи је нормално да је обожавана од особе према којој је релативно равнодушна. Све док му друга особа угађа нарцис је задовољан односом, али када угађање престане, постаје хладан и незаинтересован.

Често у вези са „обожаваоцима”

Нарциси улазе у емотивне везе или са другим нарцисима или са „обожаваоцима”. У првом случају је реч о „нарцисоидности удвоје” када нарцисоидни пар повезује жеља да импресионира социјалну околину својим брилијантним личностима и својом идеалном везом. Таква веза је често површна, нестабилна или пословна. Овај тип везе често налазимо код популарних личности, какве су, на пример, филмске звезде, али понекад и међу обичним људима.

Веза нарциса и обожаваоца је неравноправна. Сама реч „обожавање” указује да се други опходи према нарцису као према неком богу или божанству. Обожавалац служи нарциса, угађа му и чини оно што му је по вољи. Заузврат је обожавалац поносан што је са таквом изузетном личношћу. Иако нарцис очекује да му други угађа и да се жртвује за њега, не осећа захвалност за то већ то сматра нормалним односом. За њега је нормално да буде вољен и обожаван, али не и да због љубави према другом излази из своје зоне угодности.

Из свега следи да је љубавна веза са нарцисом таква да му други мора пружати пуно љубави, а добити толико мало заузврат. Иако таква љубавна веза не може бити ни довољно добра ни задовољавајућа, многи доживљавају нарцисоидне особе као веома привлачне и желе да са њима остваре љубавну везу или брак. Емотивну недоступност нарцисоидне особе доживљавају као изазов јер у њој виде њену маску, а не њену унутрашњу суштину.

Разлог је то што не схватају разлику између особе и везе: да постоје веома привлачне особе са којима је немогуће направити добру везу. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Препознавање - Зоран Миливојевић
  •  ЗВУЧНИ ЗАПИС
Препознавање - Зоран Миливојевић

Др Зоран Миливојевић, психотерапеут, говори о препознавању и решавању проблема нарастајућег насиља међу децом. Да ли злостављање вршњака иде уз тај узраст, зашто је повећан степен насиља у школама и друштву, да ли су малтретирана деца касније склонија насиљу, да ли је типични насилник и сам жртва породичног насиља, када дете стиче свест о стиду и греху који чини другој деци, када се формира код деце воља за смислом, да ли деца која потичу из хришћанских породица имају више шанси да избегну замке вршњачког насиља, да ли је веронаука оснажила морални развој деце? - само су нека од питања на која нам одговара др Милојевић.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Забрањена осећања

 
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 11.12.2017. у 09:00
Zabranjena-osecanja.jpg
(Срђан Печеничић)

Родитељи и друге особе детету показују да су неке емоције добродошле, друге су непожељне, а на образац прихватљивости некада утичу култура или пол малишанаДеца доживљавају и изражавају различита осећања, али убрзо схвате да нису сва та осећања дочекана на исти начин од стране родитеља и других који су део дететовог социјалног окружења. Родитељи и други који су у контакту са дететом му показују да су нека осећања добродошла, а да су нека осећања непожељна.

Некада је проблем у начину на који дете изражава осећање које је иначе добродошло, а некада је проблем у самом осећању које се као такво сматра неприхватљивим и непожељним. Према томе која су осећања пожељна, а која неприхватљива, породице се разликују. Некада на образац прихватљивости утиче култура, а некада је повезан са полом детета.

Љубомора због принове у породици

Кроз реакције родитеља и других, дете стиче представе о томе која су осећања прихватљива, а која су неприхватљива. Желећи да буде вољено и прихваћено, дете се прилагођава тако што преузима и усваја ове ставове, који тако постају дететови ставови према сопственим осећањима. Оно на тај начин изграђује способност да регулише и контролише своје доживљавање и изражавање емоција.

Типично је да дете које је било јединац постаје љубоморно када добије брата или сестру. Овај проблем је посебно изражен када су деца истог пола и када је мала узрасна разлика између њих. Због љубоморе дете може бити вербално или физички агресивно према млађем детету. Родитељи реагују на такво његово понашање тако што га осуђују и захтевају да се као старије дете односи са љубављу према млађем. Старије дете може закључити да је његова љубомора додатни разлог да изгуби родитељску љубав, тако да престаје да се понаша љубоморно и почиње да према млађем детету показује нежност и љубав.

Питање које се поставља је: где је отишла љубомора? Да ли је промена дететовог понашања заиста довела до разрешења проблема љубоморе и до прихватања млађег детета?

У већини случајева ова „забрањена љубомора” није разрешена, већ наставља да постоји у дететовој психи. Постоје два начина на који неприхватљива, то јест „забрањена осећања” настављају да постоје: као пригушена или као потиснута осећања.

Када је неприхватљиво осећање пригушено, особа га доживљава, али не жели да га изрази. Особа сматра да је у реду да осећа дато осећање, али је свесна да се то не би свидело другим људима и зато га од њих крије. У нашем примеру, дете може и даље доживљавати љубомору, али ће је пажљиво пригушивати, скривати и представљати као неко друго осећање.

Кад је туга забрањена

Када је туга оно осећање које је некоме забрањено, та особа ће се борити са собом да је никада не покаже пред другим људима, док ће је само када је сама слободно изражавати плачем. Она то чини зато што сматра да мора бити јака да би била поштована, а да је изражавање туге и жалости знак да је неко слабић, тако да је пригушује пред другима како је други не би презрели и одбацили.

Још већи степен забране постоји код потиснутих осећања. Када је осећање потиснуто, тада га особа не доживљава, иако га на неки начин изражава (на основу чега знамо да оно постоји). Особа која сматра да је изражавање туге знак да је неко слабић, сама би о себи мислила да је слабић и недостојна самопоштовања када би се расплакала. Другим речима, ако би себи дозволила да доживи дато осећање, она би почела да сама о себи мисли на веома негативан начин и да себе презире. Да би сачувала позитивну слику о себи и самопоштовање она је себи забранила да осећа и доживљава тугу. Међутим, иако је не свесно доживљава та туга постоји у њеном несвесном одакле се индиректно изражава.

Када би особу која потискује тугу натерали да се расплаче, она би изразила тугу, али би истовремено покварила своју слику о самој себи.

Старије дете из нашег примера са љубомором хоће да буде „добро” а не да буде „лоше” тако да је престало да доживљава љубомору, али је на неки други, индиректан начин почело да показује да не прихвата млађе дете. На пример, увек „заборави” да каже да има брата или сестру или стално сања да се млађе дете разболело.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Излог личности

Социјална маска, фасада или „јавно Ја” легитимни је део наше личности који нам помаже да боље комуницирамо са јавношћу, а носимо је да би приватност и своје тајне заштитили од радозналих, али и да бисмо друге људе штитили од своје искрености и коментара, због којих би они могли да се увреде или буду агресивни
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 18.12.2017. у 08:00
Izlog-licnosti.jpg
Срђан Печеничић

Колико се трудите да у свакој социјалној ситуацији будете оно што јесте, да будете потпуно искрени, аутентични и спонтани – да другима показујете своје „право лице”? Ако се заиста трудите да увек комуницирате на овакав начин, највероватније ћете имати много проблема са људима. Разлог је што су социјалне ситуације веома различите и што култура комуницирања захтева да у многим ситуацијама носимо своје социјалне маске.

Сваки појединац функционише у два веома различита друштвена круга: у кругу људи са којима је близак и у кругу људи са којима није близак, које можда и не познаје, а који зовемо јавност.

Сувишне у кругу ближњих

У кругу блискости социјалне маске нису пожељне зато што однос блискости подразумева да се блиске особе понашају спонтано, да се показују једна другој управо онаквим какве заиста јесу. Било да је блиски однос типа љубавне везе, било искреног пријатељства, он не трпи да се у њему носи социјална маска и да се буде дволичан. Блискост је могућа само између „једноличних” особа.

У односу на мали број особа са којима појединац може бити близак, он мора комуницирати са свим осталима који сачињавају јавност. У кругу јавности владају друга друштвена правила и особа је присиљена да се непознатим људима представља на одређени начин, да носи одређену социјалну маску и да игра одређену социјалну улогу.

Иако сви имамо искуства са људима који су нам се лажно представили и који су носили лажне социјалне маске, треба разликовати представљање од лажног представљања.

Потреба за ношењем социјалне маске у јавности извире из три разлога. Први је да своју приватност и своје тајне штитимо од радозналости других, посебно од оних који би те информације могли да злоупотребе. Други је да друге људе штитимо од своје искрености и коментара због којих би они могли да се увреде, да се лоше осећају или да постану агресивни или непријатељски према нама. Трећи разлог је да тиме што се другима представљамо на одређени начин утичемо на то како ће се они поставити према нама.

Зато је социјална маска (персона, фасада, јавно Ја, итд.) легитимни део наше личности који нам помаже да боље комуницирамо са јавношћу. Ако замислимо да је личност продавница, онда је њена маска излог те продавнице који је окренут ка улици. Ниједна продавница не може све ставити у излог, већ само неке одабране ствари које дају информацију пролазницима шта има у тој продавници. Пролазници гледају у излог, и ако сматрају да им нешто треба из продавнице, улазе у њу. На исти начин наша социјална маска требало би да буде наш излог и да другима представи неки резиме наше личности, на основу чега се други одлучују какав ће однос имати са нама.

Опасно лажно представљање

Посебан проблем је нечије лажно представљање и завођење других својом лажном маском. Људи често сматрају да такви кавки су нису довољно вредни да би били прихваћени и зато се представљају у далеко бољем светлу него што јесу, пажљиво кријући своје негативне особине. Они то чине зато што верују да када би се другима истинито представили не би били прихваћени. Њихово лажно представљање може бити мање или више вешто, али и када је веома успешно, они имају проблем страха од блискости. Знајући да их је други прихватио на основу лажног представљања они се плаше да другог пусте себи близу јер би онда он увидео какви они заиста јесу и отишао. Због тога су осуђени да социјалну маску носе и у односима блискости, другим речима да уместо искрене блискости имају однос лажне блискости, лажи и преваре.

За разлику од деце која су по природи ствари наивна и која верују да су други заиста такви какви су им се представили, одрасли људи знају да се други само представљају на одређени начин, да лице које им се нуди није исто што и личност друге особе. Зато вештина процењивања других, покушај да се открије шта је иза социјалне маске спада у веома важну социјалну вештину одраслих. Некада је најтеже разликовати маску од лажне маске, а највећа штета настаје када особу са лажном маском пустимо у круг нама најближих особа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поклони и дарови

Док деца размишљају шта би волела да добију, одрасли се преиспитују шта би био пригодан поклон за одређену особу, при чему су често у заблуди да новчана вредност дара изражава количину љубави
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 25.12.2017. у 08:00
Pokloni.jpg
(Срђан Печеничић)

Још као деца научимо да је веома важан начин изражавања љубави када нам неко поклони нешто што је нама вредно. Играчке, бомбони, чоколада и други дарови постају за дете конкретизација нечије љубави. У нашем несвесном се прави веза између добијања нечега на дар и осећања вољености и прихваћености. Када одрастемо у нама наставља да живи оно „унутрашње дете” које воли да добија поклоне од других.

Док су деца усмерена на примање љубави, одраслима је важно и показивање, изражавање љубави. Одрасли кроз поклањање и даривање изражавају љубав према другима, од родитељске, партнерске до пријатељске. Док деца размишљају шта би волела да добију на дар, одрасли размишљају о другима и претпостављају шта би био пригодан поклон за неку другу, одређену особу.

Увређен уместо почашћен

Циљ поклањања јесте да се други тим чином осети прихваћеним, цењеним и вољеним. То значи да би чин поклањања и сам поклон требало да код другог изазову веома пријатна осећања. Али да би даривање постигло тај циљ, потребно је другог познавати и према њему имати одређени степен емпатије. Питања које себи постављамо када размишљамо како другог да дарујемо јесу: Шта би други желео да добије на поклон? Чему би се заиста обрадовао?

Постоје бројни начини да наш поклон не оствари свој циљ. Једна од типичних грешака јесте да поклањајући другоме у ствари симболички поклањамо себи. То значи да другоме дајемо нешто што бисмо ми сами хтели да имамо, што за нас има високу вредност, али не и за особу којој је дати поклон намењен. Како даривани људи не процењују сам дар, већ и однос који онај који дарује има према њима, на овај начин им показујемо да их не познајемо, да их не видимо онаквим какви јесу већ да у њима видимо себе.

Вредност онога што се дарује мора бити примерена. У том смислу су могуће две грешке. Прва је да је оно што поклањамо нешто што други доживљава као недовољно вредно или безвредно, тако да се може осетити увређеним. Нарочито ако је он нама у некој другој прилици поклонио нешто више вредности. Друга грешка јесте да другоме поклонимо нешто што он оцењује као сувише вредно, као нешто што се дарује у односима који су много ближи и чвршћи него што је однос који постоји између нас и њега. То су ситуације у којима је људима нелагодно да приме такав поклон јер мисле да их на неки начин обавезује, подмићује да однос буде много тешњи од онога у коме се осећају угодно. Некада се у таквим ситуацијама може десити да особа категорично одбија да прими такав поклон.

Када говоримо о вредности поклона, тада треба знати да је у питању емотивна вредност, дакле она вредност коју поклон има за онога ко га прима, а не стварна тржишна вредност поклона. У том смислу заблуда је да поклон мора бити скуп, да његова новчана вредност изражава количину љубави. Али некада цена поклона јесте важна јер је људи сагледавају кроз куповну моћ онога који поклања. Из тог разлога исти поклон који се добија од једне особе може бити оцењен као прејефтин, а када се добија од неке друге, као прескуп. И зато је поклон и чин даривања потребно сагледати у контексту две особе, онога ко прима и онога ко даје, као и у контексту њиховог односа.

Не заборавите на себе

Када дарује онај ко нема новца, као што га немају деца, тада је најважнија симболична вредност поклона. Ако је то нешто што је дете направило, написало, нацртало, тада се поред садржаја оцењује и количина труда коју је оно уложило у дати поклон.

Постоји још једна особа која нам је важна и која заслужује да је дарујемо, а на коју веома често заборавимо. У питању смо ми сами. Даривање самог себе није мање важно од поклона које добијемо од других. Када себи нешто приуштимо, ми изражавамо љубав према себи, а празнике, рођендане и важне датуме треба обележити и тако што ћемо сами себи нешто поклонити.

Иако многи појмове дар и поклон доживљавају као неке предмете, не треба заборавити да је поклон првенствено доживљај. И зато некада је најлепши поклон када некоме приредимо неки доживљај који ће га усрећити и развеселити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад да значи не

Дешава се да неко истовремено и прихвата и не прихвата да обави неки непријатан задатак – тада се отвара простор за испољавање пасивно-агресивног понашања, обично међу запосленима у једној фирми који избегавају отворене конфликте и незадовољство изражавају индиректно, скривајући га испод маске љубазности
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 01.01.2018. у 08:00
Kad-da-znaci-ne-02-Milivojevic.jpg
(Срђан Печеничић)

Када неко невољно пристане да уради нешто што је неко други тражио од њега, нешто „што није могао да одбије”, поставља се питање да ли је тај задатак заиста прихватио или је и даље остао у унутрашњем конфликту да ли да га уради или не уради. Када особа истовремено и прихвата и не прихвата да изврши неки њој непријатан задатак, постоји велика вероватноћа да ће почети да се понаша на онај начин који зовемо пасивно-агресивно понашање.

То су ситуације у којима особа себе доживљава жртвом договора на који је сама пристала због чега је немотивисана да изврши договорено. Типично је да због отпора који осећа одлаже започињање тог задатка, да када га ради кратко и површно, да више ствара утисак да се труди него што је заинтересована да задатак приведе до краја, да касни у односу на рок до којег је требало да заврши задатак.

Комуникацијски парадокс

Када је други суоче са начином на који извршава задатак, особа негира да има отпор и налази разноразне разлоге и оправдања зашто је све то баш тако морало да се одвија. Тако настаје ситуација комуникацијског парадокса у којој особа која није прихватила да изврши задатак тврди да га је прихватила, знајући да друга особа нема начина да докаже да то није тако.

Иако особа може имати отпор да изврши неки задатак који је сама себи поставила, као што су на пример учење, вежбање, уређивања, попуњавање образаца, плаћање итд., зато што се „није договорила са самом собом”, појава пасивно-агресивних понашања се повезује са функционисањем особе у пару или групи и договарањем са другим људима.

Највише пасивно-агресивних поступака има у предузећима и организацијама зато што људи избегавају отворене конфликте са сарадницима тако да своје незадовољство изражавају индиректно, скривајући да испод маске љубазности и сусретљивости.

Пасивно-агресивно понашање је први пут описано као однос према ауторитету који има моћ да казни, тако да се пркос не изражава директно како би се избегла казна. Сматра се да се тај облик понашања учи у породици када дете нема могућност да се директно супротстави родитељском захтеву и када је родитељ склон оштром кажњавању. Однос према ауторитету који се створио у породици се касније у животу преноси на друге ауторитете као што су учитељи, тренери и надређени.

Киселе похвале

Посебан проблем у организацијама је однос запослених који су на истом нивоу. Некада то може бити право непријатељство према „неподношљивом” сараднику које се скрива иза маске на којој је пријатељски осмех. Спектар понашања укључује киселе похвале, коментаре са жаоком, непримерене шале, непоздрављање и игнорисање, минималну комуникацију, непреношење важних информација због „заборавности”, оговарање и сплеткарење, па све до саботаже сарадникових активности.

Пасивно-агресивно понашање треба препознати како код себе, тако и код других. Нарочито је важно да га родитељи препознају код деце. Ако освестимо емоцију из које ово понашање извире – љутња, инат, увређеност, завист, љубомора, презир, мржња итд. – већа је шанса да се проблем разреши, посебно у блиским односима на које делује токсично.

Нико не воли конфликте. Конфликт је ситуација у којој једна страна жели једно, а друга жели нешто друго. По природи ствари конфликти су непријатне ситуација за обе стране и зато их људи избегавају. Али када дође до конфликта онда желе да знају на чему су: да отворено комуницирају, размене мишљења и виде да ли могу да постигну споразум прихватљив за обе стране.

Људи добро препознају ситуације у којима се неко други љути на њих – у којима постоји конфликт. То је ситуација отвореног или директног конфликта у којој једна страна показује да је љута било само невербално, било да своју критику и замерке јасно изражава. Природа сваког конфликта је таква да је он увек непријатан и за онога ко критикује и онога ко прима критику. Зато неки људи не желе да покажу другоме да су љути, да конфликт постоји.

Много је теже препознати када се неко прикривено љути и истовремено пориче да је љут.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Генерација Z

Типични припадник стварни свет замењује дигиталним, а родитељски дом схвата као неку врсту тврђаве која је сигурно и удобно место, избегавајући сваки излазак
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 08.01.2018. у 08:00
Generacija-Z.jpg
(Срђан Печеничић)

Након генерације Y (ипсилон) или „миленијалаца”, који су рођени у периоду од 1980. до средине деведесетих, дошла је генерација Z (зет), која обухвата рођене од средине деведесетих до данас. Најстарији припадници генерације Z су данас на почетку својих двадесетих година. Појам генерација је дефинисан веома широко и обухвата само неке доминантне трендове и карактеристике, тако да не описује све своје припаднике. Упркос томе, проучавање генерација може бити веома корисно, нарочито када упозорава на неке забрињавајуће податке.

Веома јасну слику особина припадника генерације Z у САД је донело најновије истраживање Џин Твенги, професора психологије из Сан Дијега, које је изложила у својој књизи „иГен” (ајџин енглески изговор за „иГен”, скраћеницу за интернет генерацију). Иста ауторка је претходно проучавала генерацију Y и своје истраживање објавила у књизи „Генерација Ја”. Укратко, док су особине припадника генерације Y углавном резултат „размажујућег” родитељског васпитног стила, припадници генерације Z имају особине које су резултат „презаштићујућег” васпитног стила.

Опасност изван породичног дома

За разлику од претходних „миленијалаца” из генерације Y, који су изразито самопоуздани и који имају веома високо мишљење о себи иако га не могу оправдати постигнућима у реалном свету, припадници генерације Z имају ниско самопоштовање и самопоуздање и живе у симбиотском односу са својим родитељима.

Оно што повезује типичног припадника генерације Z или „ајџина” и њихове родитеље јесте уверење да је свет изван породичног дома веома опасан. Зато се родитељски дом схвата као нека врста тврђаве која је сигурно и удобно место. Избегавају сваки излазак у свет јер га повезују са нежељеним ризиком. Како типичном представнику ове генерације недостају социјалне вештине, он се изван свог дома у контакту са вршњацима осећа непријатно и угрожено због чега не жели да напусти сигурност и удобност свог дома. Ако излази, често то чини заједно са родитељима.

С обзиром на ове околности, типичан „ајџин” не жели да одрасте. Незаинтересован је за оне активности које воде ка самосталности, преузимању одговорности и одраслости. Због тога је њихов емоционални и социјални развој успорен, у просеку око три године у односу на претходне генерације. Тако, типичан петнаестогодишњак је на нивоу од 12 година, а осамнаестогодишњак је на нивоу од 15 година. Код њих адолесценција почиње тек у двадесетим годинама.

С обзиром на то да „ајџенер” не жели да одрасте, код њега изостаје тинејџерска побуна против родитељског ауторитета која је у својој основи покушај младе особе да се „ослободи” од родитељске власти и постигне самосталност.

Главна особина типичног „ајџенера” јесте у томе што је стварни свет заменио дигиталним светом. Он практично све слободно време проводи за екраном, и то првенствено свог „паметног телефона”. Тако, на пример, ученик четвртог разреда средње школе у просеку троши преко два сата у слању порука преко телефона, два сата је на интернету, сат и по игра игрице и пола сата проводи у видео-ћаскању, што чини шест сати дневно.

Твенги је нашла веома снажну корелацију између степена задовољства животом и времена проведеног за екранима: што више времена проводе у дигиталном свету то су несрећнији, а што више времена проводе у комуникацији „очи у очи” са стварним људима, то су срећнији. Закључак је да су припадници генерације Z значајно несрећнији од припадника претходних генерација.

Дигиталне границе

Поред тога, припаднике ове генерације муче веома изражена осећања усамљености, стрепње, стида и депресивности. У складу са тим, примећено је да је код њих изразито повећана депресивност, али и склоност самоубиствима.

Шта из истраживања Џин Твенги могу научити наши родитељи? На првом месту је то да не смеју дозволити својој деци да стварни свет замене дигиталним светом. Да би се дете правилно развијало, оно мора бити активно у стварном свету изван породичног дома. Рецепт је једноставан: поставите им „дигиталне границе” од 90 минута дневно, контролишите употребу мобилног и терајте их у спољашњи свет.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...