Jump to content
Aristotel

Da protestant postane pravoslavac - zašto?

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 15.7.2019. at 12:17, Desiderius Erasmus рече

Па, недеља и није седми дан, него први (односно осми). Поента је у томе што се од нас, у новозаветно доба, не тражи да светкујемо ни седми, ни први, нити икоји дан, већ Васкрслог Христа. Тако да је битно недељом отићи на Литургију, а - барем мени - није никакав проблем да после тога узмем да усисавам кућу. Покушавам то да објасним једном другару, адвентисти, али не вреди јер му је мозак наштелован тако да само размишља о дихотомији субота или недеља.

E treba se jedan dan odmoriti i posvetiti Bogu. Malo mirovajna nije na odmet. Taj dan da se ne radi, ne uči, već samo moli i čitaju se svetootački spisi i sveto pismo...to je dobro za dušu, za one koji nemaju mogućnost da to čine preko nedelje.  Malo šetnje nije na odmet. To je čista higijena življenja. Odmor je potreban

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, sanja84 рече

E treba se jedan dan odmoriti i posvetiti Bogu. Malo mirovajna nije na odmet. Taj dan da se ne radi, ne uči, već samo moli i čitaju se svetootački spisi i sveto pismo...to je dobro za dušu, za one koji nemaju mogućnost da to čine preko nedelje.  Malo šetnje nije na odmet. To je čista higijena življenja. Odmor je potreban

Ок, ја га посветим тако што одем на Литургију и посетим родитеље. Све остало ми делује као старозаветно суботовање. Христос је наша Субота и у Њему би требало свагда да одмарамо. ;) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Desiderius Erasmus рече

Ок, ја га посветим тако што одем на Литургију и посетим родитеље. Све остало ми делује као старозаветно суботовање. Христос је наша Субота и у Њему би требало свагда да одмарамо. ;) 

Lepo, ali ok nismo mi zaboravili ni stari zavet. Čoveku treba odmor...to nije ono farisejsko subotovanje. Znam po tome jer ja nisam pravila pauze u učenju...i na kraju sam zaglavila posle fakulteta, nikako nisam mogla da nađem motivaciju da se bavim svojim poslom... To je po meni, bilo jasno kršenje tog Božijeg- što ti kažeš starozavetnog pravila. Seljaci su  znali da treba jednu godinu ostaviti zemlju na miru, da je ne seju da bi ostala rodna, da ne bi osiromašila sa mineralima.

Tako da ja glasam i za odmor :) Barem u mom primeru.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 15.7.2019. at 8:53, sanja84 рече

Ne znam zašto mi se ova tema pojavila u vestima, kad je iz 2018. godine . Čudno.

Mislim da je osnovna stvar da postaneš pravoslavac je da se krstiš...sad ne znam, imaju neke fore da se neka krštenja priznaju, to je po novom, moraš se raspitati. To je kod nekih sveštenika ovako, kod drugih onako. Mislim čula sam da se npr. katolici ne krštavaju već samo pomazuju...mimslim da ne filozofiram, pođi i pitaj.

Inače mnogi pravoslavci se ne slažu sa svim što crkva propisuje i imaju borbe...ali su ipak ostali pravoslavci, jer znaju da su neke stvari samo forma, dok je Gospod bitiji od svih običaja (kao npr. ta slava, badnjak i sli.) mada običaji su lepi, okupljaju porodicu, zajednicu... i tako lepo.

Znam ljude kojima smeta nedelja kao sedmi dan i slava kao ... ne znam šta; ali ipak su pravoslavni, jer znaju da su to sporedne stvari.  Meni je recimo jedan štos u glavi...da se posle smrti spava do vaskrsenja...jer tako nešto se spominje u Svetom pismu i moj lični doživljaj gubitka svesti je takav da prosto ničeg osim spavanja nema. ALi ok, verovatno zato što nisam umrla, već samo gubila svest. Elem to je recimo moj neki vic u glavi, oko kojeg se nešto posebno ne tangiram

Inače, bilo je priče o pričešću. Krv i telo Hristovo. Kusanjem hleba i vina u našem telu se pravi meso i krv...kao od svakog jela, ali ovo je posebno 'jelo' koje osveštava naše telo, dušu i um. I čini nas živima.

Hvala na odgovoru. Ja sam krsten kao beba, tj, odgajan kao pravoslavac. U nekoj dobi svog zivota imao sam neko iskustvo sa Bogom, ako mogu tako da kazem, tj, postao sam jako svestan Bozjeg postojanja, a ne samo intelektualno kao ranije, vec me je ta spoznaja dovela do pokajanja i vjere, kaj je rezultiralo i promjenom mog unutarnjeg stanja, samim tim i nekim promjenama izvana. 

Ljudo oko mene-- pravoslavci, katolici, nisu bas imali razumjevanja za to kaj sam dozivjeo, pa sam onda poceo traziti i po drugim-- protestantskim crkvama, bio sam kod baptista i pentekostalaca, ali se vec duze vrijeme ne nalazim tamo, nisam clan niti jedne crkve, ne mislim niti da mogu da progutam i, sazvacem sve iz pravoslavlja takodjer, samo me interesiralo, da li budem mogao npr uzeti neku slavu, eto, radi okupljanja, druzenja, veselja, i da li budem mogao npr da biram slavu koju zelim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@SerbCro mislim da za slavu treba da izaberes nekog sveca cije zitije poznajes i kojeg mozes da postujes i verujes da ce se on moliti za tebe i drustvo sa slave. 

ja ne slavim slavu, ali mislim da treba pozvati svestenika od osveti vidu i dom pre slave, pa sa tom vodom da pravis kolac i na dan slave da osvetis taj kolac i zito i cino u crkvi ili da dosje svestenik kod tebe.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 20.7.2019. at 19:50, sanja84 рече

@SerbCro mislim da za slavu treba da izaberes nekog sveca cije zitije poznajes i kojeg mozes da postujes i verujes da ce se on moliti za tebe i drustvo sa slave. 

ja ne slavim slavu, ali mislim da treba pozvati svestenika od osveti vidu i dom pre slave, pa sa tom vodom da pravis kolac i na dan slave da osvetis taj kolac i zito i cino u crkvi ili da dosje svestenik kod tebe.. 

Ispricavam se na kasnom odgovoru, radije bi neku slavu bez sveca, tipa Sv. Trojice, Krstovdan, Bogojavljanje...Ako mi se Bog ne smiluje, svetac mi tu nikaj nemre pomoci, a ako mi se Bog smiluje, opet sveca ne trebam, ali ih postivam kao ljude koji su posvetili i dali svoje zivote za vjeru.

 

On 20.7.2019. at 20:03, sanja84 рече

@SerbCro ja se molim Bogu po pravoslavnim molitvama, akatistima u pr, crkvi i ostajem u veei zato sto te molitve stvarno deluju i post deluje, i ispovest i pricest.. ali otom potom.. to je bio dug put

Ja se molim istom Bogu kao i ti, samo prema osjecajima i potrebama svoga srca, cilj je vjerovatno isti, nacin je mozda malo drugaciji. Pozdrav.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Interesantna tema.

Ja sam protestant, svestenik evandjeoske crkve. Nisam dosao da provociram ili namecem svoje stavove, ali mislim da mi imamo mnogo vise zajednickog nego sto bismo hteli da priznamo. Obe strane. Voleo bih da imamo jedan iskren i pristojan dijalog, sa uvazavanjem i u ljubavi.

Procitao sam celu temu i mogu reci da imao jako puno genrealizovanja, i puno nerazumevanja sa obe strane. Svrstati sve protestane u jedan kos je krajnje neozbiljno. Tu se svrstavaju i Jehovini svedoci koje ne veruju u Hristovo bozanstvo, tu su mormoni koji su prica za sebe, adventisti koji vas satanizuju ako ne svetkujete subotu ili jedete svinjetinu, ima tu i Branhamovaca, onu su prilicno agresivni po drustvenim mrezama, kao i adventisti.. i tako dalje. Njih i mi smatramo jereticima.

Ako je neko raspolozen za diskusiju imam jedno pitanje za pocetak: "Sta je potrebno za spasenje?"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, ΙΧΘΥϹ рече

Interesantna tema.

Ja sam protestant, svestenik evandjeoske crkve. Nisam dosao da provociram ili namecem svoje stavove, ali mislim da mi imamo mnogo vise zajednickog nego sto bismo hteli da priznamo. Obe strane. Voleo bih da imamo jedan iskren i pristojan dijalog, sa uvazavanjem i u ljubavi.

Procitao sam celu temu i mogu reci da imao jako puno genrealizovanja, i puno nerazumevanja sa obe strane. Svrstati sve protestane u jedan kos je krajnje neozbiljno. Tu se svrstavaju i Jehovini svedoci koje ne veruju u Hristovo bozanstvo, tu su mormoni koji su prica za sebe, adventisti koji vas satanizuju ako ne svetkujete subotu ili jedete svinjetinu, ima tu i Branhamovaca, onu su prilicno agresivni po drustvenim mrezama, kao i adventisti.. i tako dalje. Njih i mi smatramo jereticima.

Ako je neko raspolozen za diskusiju imam jedno pitanje za pocetak: "Sta je potrebno za spasenje?"

Добро нам дошао! :pivo:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, ΙΧΘΥϹ рече

 "Sta je potrebno za spasenje?"

Bog! :) Sticanje duha Svetoga...

Vera i dela, jer vera bez dela je prazna vera...to piše u svetom pismu.

Ove ostale religije sam ja svrstala medju protestante, jer se oni vole tako predstavljati, zato što nemaju vezu sa Hristovom crkvom od njenog nastanka, pa se eto pokušavaju prošvercovati kao protestanti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, ΙΧΘΥϹ рече

Interesantna tema.

Ja sam protestant, svestenik evandjeoske crkve. Nisam dosao da provociram ili namecem svoje stavove, ali mislim da mi imamo mnogo vise zajednickog nego sto bismo hteli da priznamo. Obe strane. Voleo bih da imamo jedan iskren i pristojan dijalog, sa uvazavanjem i u ljubavi.

Procitao sam celu temu i mogu reci da imao jako puno genrealizovanja, i puno nerazumevanja sa obe strane. Svrstati sve protestane u jedan kos je krajnje neozbiljno. Tu se svrstavaju i Jehovini svedoci koje ne veruju u Hristovo bozanstvo, tu su mormoni koji su prica za sebe, adventisti koji vas satanizuju ako ne svetkujete subotu ili jedete svinjetinu, ima tu i Branhamovaca, onu su prilicno agresivni po drustvenim mrezama, kao i adventisti.. i tako dalje. Njih i mi smatramo jereticima.

Ako je neko raspolozen za diskusiju imam jedno pitanje za pocetak: "Sta je potrebno za spasenje?"

Ja bi rekao Krist, glavom i bradom.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Ekatarina_mala рече

Bog! :) Sticanje duha Svetoga...

Vera i dela, jer vera bez dela je prazna vera...to piše u svetom pismu.

Ove ostale religije sam ja svrstala medju protestante, jer se oni vole tako predstavljati, zato što nemaju vezu sa Hristovom crkvom od njenog nastanka, pa se eto pokušavaju prošvercovati kao protestanti.

Polako.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Iako se vlasnici trude oko dresure i obuke, događa se da neki ljubimac ima prejaki karakter sa kojim čovek ne može da se izbori i tada mogu da budu opasni po okolinu Autor: Dragoljub Stevanović (Фото Пиксабеј) Da li postoje opasni i bezopasni psi pitanje je na koje nije uvek lako odgovoriti. Možda bi, kažu kinolozi, bilo bolje reći zahtevni i manje zahtevni. Jer, ako se i negde pogreši kod vaspitanja čivave, pudlice ili džek rasel terijera, čak i kada vas takav pas ugrize, posledice neće biti velike. Malo lajanja ili neprijatnog glockanja, ali slučaj neće dobiti drastične razmere.
      Međutim, kada je reč o takozvanim opasnim rasama, situacija nije naivna. Ako je vlasnik neodgovoran, pas ne nosi korpu, nije socijalizovan, a uz to nosi i epitet borbenog, može biti i smrtnih ishoda, kao nedavno u Pančevu, kada je staford terijer usmrtio majku vlasnika i teško povredio njenu rođaku.
      Maltretirani najopasniji
      To je ponovo pokrenulo brojna pitanje ko je kriv – vlasnik ili „loša genetika”, da li postoji „agresivna crta” kod pasa. Miloš Jević iz Kinološkog društva „Polet” objašnjava da ne možemo okriviti samo jednu rasu i svrstati je u opasne pse. Ima, kaže, divnih staforda koji su apsolutno socijalizovani i ne predstavljaju ama baš nikakvu opasnost.
      – Problem može da nastane kada su vlasnici pasa nemarni, a posledica su zapušteni psi koji, bez kontakta sa ljudima i psima, često maltretirani, uglavnom provode vreme na lancu i u kavezu. Takvi psi imaju mnogo veće preduslove da budu opasni po okolinu – kaže Jević.
      Zakon, inače, definiše šta je opasan pas i njihovi vlasnici moraju proći posebnu obuku i test socijalizacije. To prolaze i svi drugi psi koji su naneli teške telesne povrede ljudima ili psima.
      – Ponekad se događa da se vlasnici trude oko svojih ljubimaca, ali prosto neki pas ima prejaki karakter sa kojim ne mogu da se izbore i on postaje gazda u kući! Tada se uglavnom javljaju problemi: pas se suprotstavlja vlasniku, to je u početku režanje, a može doći i do ujeda – ističe naš sagovornik.
      Genetika, takođe, igra veliku ulogu. Pre nego što nabave četvoronožnog prijatelja, budući vlasnici bi trebalo da saznaju odakle on dolazi, ko su mu roditelji, treba naći odgovornog i proverenog odgajivača.
      – Tako će dobiti važne informacije o naslednim bolestima i karakteru psa. Takođe bi trebalo izabrati i rasu koja odgovara karakteru vlasnika – kaže naš sagovornik, koji ima dosta iskustva u obučavanju i dresuri pasa.
    • Од Ромејац,
      Several hundred people were received into the holy Orthodox Church by the Mystery of Baptism in India recently, including 47 Protestant pastors who have been telling their communities about the true faith.
      A missionary team, consisting of Fr. Athanasius Kone of the Holy Theotokos of Iveron Russian Orthodox Church in Hawaii, Papa Ephraim, formerly of St. Anthony’s Monastery in Arizona and currently of St. Nilus Skete in Alaska, Fr. George Maximov of Moscow, Sister Paraskevi of St. Nilus Skete, and Sister Ioanna and Anastasia from Moscow, spent about two weeks in India, preaching and teaching about holy Orthodoxy and baptizing 350 people into Christ.
      About 1,000 people had expressed interest in being baptized, but various issues led to only several hundred being baptized during the trip. A detailed description of the entire trip came be found at Papa Ephraim’s Orthodox River blog.
      Fr. George Maximov has also published a video about the trip, including footage of the Baptisms and Chrismations:
      As Papa Ephraim explains, a book by Fr. Seraphim Bell, Understanding the Rich Heritage of the Orthodox Church, was translated into the local Telugu language in November, and then Fr. Seraphim was able to visit India for two weeks in December and lead intensive catechetical courses for 60 pastors who then preached to their parishioners about Orthodoxy, and thus many were ready to receive Baptism.

      Other texts translated or being translated include The Catechism of St. Nikolai Velimirovich, Typica, the Baptismal service, the Creed, the Lord’s Prayer, 5 small books of Fr. Daniel Sysoev, and elements from The Truth of our Faith by Elder Cleopa.
      The Baptisms occurred over the span of the two-week trip, some days with groups of 100 people, some days with only 10 or 12. Most of them were celebrated at an old orphanage owned by Fr. Wesley, who has known Fr. Athanasius for several decades and who was responsible for making most of the arrangements for the trip.
      In addition to celebrating Baptisms, the group also preached and taught about repentance, Tradition, monasticism, icons, Church singing, how to bake prosphora, etc, and they served the Liturgy several times. As Papa Ephraim details, language issues made everything a little chaotic, as did resistance, sometimes fierce and almost violent, from local Hindus and also Catholics.

      Some of the 1,000 people who had planned to be baptized were deterred by the strong reactions from other Indians, and about 500 of them live in remote villages where a terrorist group has been especially violent lately, taking hostages, often killing them.
      As Papa Ephraim writes, the demons of course resist the good work that is being done in India, and their presence is greater there due to the millennia of idolatry there, but, with God’s help, hundreds of souls were brought into the saving enclosure of the Church.
      http://orthochristian.com/119708.html?fbclid=IwAR2dsy7G_iR8FH_5kV2xtlzNahtHn5mF-JEuEWlXYmIYh4P5ZmdAzRjPaog
    • Од Heraklit,
      Vaš stav o eventualnim izborima na proleće,za koga ćete glasati ili bojkotovati i zašto 
    • Од Милан Ракић,
      Jedna diplomatkinja mi je ovih dana rekla da joj prilaze neki ljudi, često su to umjetnici, koji joj se povjere i kažu joj ispod glasa: ”Znate, ja sam Srbin/Srpkinja”. Diplomatkinja mi je zatim kazala da tim ljudima odgovara: ”I kakve to ima veze?” Zapravo, razgovarali smo o tome da se mnogi Srbi, premda su umjetnici ili neke druge javne osobe, ponašaju neprikladno srameći se priznati etničko porijeklo.

      Ja taj problem nemam: mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje?
      Grozim se onih koji sebi uzimaju pravo diktirati drugima što imaju biti i kako se moraju izjašnjavati. Pa ću onda kazati da smatram groznim oblikom šovinizma i rasizma izjavu predsjednika HSS-a Kreše Beljaka koji Zlatka Hasanbegovića smatra izdajicom bošnjaštva, jer se rečeni desni (pa makar nekima bio i ekstremno desni) političar, koliko mi je poznato, smatra Hrvatom koji je i musliman. A onda ću dodati i da se šovinizam i slični oblici netolerancije šire u našim medijima, pa čitam kolumnu neke gospođe koja si daje pravo vrednovati tko je izvorniji Zagrepčanec: Bandić ili Hasanbegović?
      Mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje?
      Sve je to užasno, neprihvatljivo i gadljivo.
      I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija?
      Koji se vama vrag događa? Ja želim biti Srbin i pravoslavac i baš mi paše kada mi stižu poruke u inbox ili kad mi se u komentarima ispod članaka (u kojima se inače o meni govori) poručuje da sam ”čedo”, ”Jovan” ili da se pokupim u tri p…e materine, što će reći u Srbiju.
      Ono što mene i dalje ohrabruje je stav kojim je vladika Porfirije Perić započeo i nastavlja svoju službu: ”Naglašavam, ne postoji alternativa – moramo učiniti sve da prihvatimo jedni druge onakvima kakvi jesmo”. Pozdravljajući ”sve građane Hrvatske i Slovenije – pravoslavne, katolike i svih drugih vjeroispovijesti, ali i agnostike ili ateiste”, mitropolit Porfirije je naglasio: ”Dolazim otvorena srca nastojeći primijeniti tri načela – dijalog, praštanje i pomirenje, uz poruke da moramo prihvatiti jedni druge onakvima kakvi jesmo.”

      Onaj glumac ili ona glumica, da spomenemo samo neke, koji se srame svog srpstva, možda i pravoslavnog krštenja, meni su poziv da budem Srbinom i pravoslavcem. Ali, zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima.
      Sada kad imam novu knjigu u knjižarama i izlozima (”Povratak Adolfa Pilsela”, VBZ) i kada mi mnogi prilaze da mi čestitaju zbog ispravnog načina tumačenja hrvatstva, zbog toga što sam opet, možda i najjasnije do sada, opisao nužnost distanciranja od nacizma i ustaštva, ja im se zahvaljujem s nelagodom jer kako da im pojasnim da sam ipak Srbin i pravoslavac?
      I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija?
      Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema gospođi koja kasni jedno tri desetljeća (da, baš tako znaju biti neinformirani ti duhom osiromašeni Hrvati) u saznanju da sam ja odavno, bit će eto i više od trideset godina, napustio hrvatstvo kao profesiju da bih obgrlio kršćanstvo kao formu mentis.
      I baš to kršćanstvo me otjeralo u stanove Srba koje je Gojko Šušak bacao van na ulice ne bih li letio s njihovim namještajem kroz prozor. Upravo me to kršćanstvo dovelo do mnogih zapaljenih sela, pa tako i do sela Komić kod Udbine da sahranimo ostatke najstarije žrtve postolujnih strahota u režiji Franje Tuđmana i tog istog Šuška. 93-godišnju Savu Lavrnjić smo pronašli tek u veljači 1996. zavezanu žicom za sina i bačenu ispred njene kuće.
      Ne mogu ja drugačije. I znam da me to košta. Pretpostavljam da mnogi ne znaju što učiniti sa Srbinom i pravoslavcem koji je oženio (podunavsku) Njemicu, k tome i protestankinju koja dolazi iz filipinske prašume. Ja njih razumijem. Kažu da je teško biti Srbin i pravoslavac.
      Premda to uopće ne bi nikome trebalo biti breme. Dapače. Veli sveti apostol Pavao (Gal 3, 28) da smo svi jednaki, da su naše razlike ništavne ako smo jedno u Bogu. Pa i ovo: “Uistinu, mi smo svi – bilo Židovi bilo Grci, bilo robovi bilo slobodnjaci – kršteni jednim Duhom u jedno tijelo. I svi smo napojeni jednim Duhom” (1 Kor 12, 13).
      Smeta li te brutalnost hrvatske policije prema migrantima i izbjeglicama na granici s BiH? Budi Srbin iz kolone kod Bosanskog Petrovca koju zrakoplovi HRZ tuku mitraljezima.
      Boli te srce kad gledaš djecu migranata i izbjeglica pod snijegom na otvorenom? Otiđi u Jasenovac ili u ustaški logor u Sisku i stani među kozaračku djecu, onu istu kojoj se kao hijene smiješe Velimir Bujanec, Vlado Košić, Roman Leljak, Jakov Sedlar, Igor Vukić…
      Zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima
      Pozvao bi sirijsku obitelj na božićni ručak? Svakako, i ne zaboravi pozvati zabačene bake Jovanke po Lici, Baniji i Kordunu.
      Pamtim da se na početku ratnih sukoba devedesetih često spominjao slučaj vukovarskog novinara Stjepana Penića, mučki ubijenog i izmasakriranog u Dalju kod Osijeka. Pokojni franjevac Ljudevit Maračić podsjetio me da je Penićeva supruga u razgovoru za Veritas, mjesečnik franjevaca konventualaca, u svoje i u ime svojih triju kćeri dotadašnjim susjedima i ubojicama svoga muža poručila: ”Mi vas ne mrzimo i sve vam opraštamo!”
      Poruka gospođe Penić, nekima možda daleka ili paradoksalna, pravi je kršćanski odgovor i dokaz da u ratu nisu srozane sve vrijednosti. Fra Ljudevit je s pravom naglasio da je odupiranje mržnji pravi herojski čin koji zahtijeva veliku samozatajnost. Kad ne bismo bili toliko na udaru političkog primitivizma i onih koji svoju moralnu prazninu i duhovni nemir pretvaraju u osvetničku hajku na ”krivce”, shvatili bismo da mnogo takvih heroja živi oko nas.
      Ali meni nije dovoljno to što ljudi znaju i žele praštati ili trpjeti uvrede i prozivanja. Meni je od životne važnosti što mogu biti Srbin i pravoslavac.
      I kad bolje razmislim, vidim da nisam napustio ovu duhovno opustošenu i ekonomski razvaljenu zemlju jer pronalazim neku čaroliju i atrakciju u tome da budem Srbin i pravoslavac.
      Naše područje je negativan primjer koji smo ovdje stvorili svi mi zajedno. Mislim, zajedno s ocem Danilom Ljubotinom, da se svi mi koji pružamo ruku jedni drugima u svakodnevnom životu želimo izdignuti iz naših ograničenja, ali je potrebno iscijeliti duhovne rane na nekom drugom planu koje su nanijele jedna Crkva drugoj, jedan narod drugomu u vjekovima i vremenima kada su bile/i u sukobu.
      Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema toj gospođi
      Apetiti prema moćima ovoga svijeta naglo su narasli, gramzljivost nas ždere, razara iznutra, čini nas svadljivima, razjaruje naš ego koji poprima nekontrolirane oblike. Ljudi nisu svjesni koliko su smiješni i ružni kad njima vlada egoizam.
      Mržnja se prodaje naveliko, na mržnji se grade politike, izborne kampanje, odnosi u društvu…
      Tražio sam neki dan tople papuče s anatomskim uloškom da poklonim supruzi. Dogodilo se to u nekoj apoteci. Bilo je više ljudi. Apotekarka mi pruža jednu papuču. Pipam, ”zgodno”, velim, a onda neoprezno, ali normalnim glasom kažem ”Made in Serbia”. Istog časa se društvo okrenulo prema meni, a apotekarka se krenula ispričavati. Pomislio sam joj reći: ”Ne brinite, ja sam Srbin i pravoslavac”. Zaključio sam da ću je još više zbuniti, pa sam zašutio.
      Pogriješio sam. Jer ne vidim drugi izlaz nego da Hrvati budu Srbi i da Srbi budu Hrvati.

    • Од JESSY,
      Mnogi potuljeni, neuspešni i ogorčeni ljudi potiču iz porodica u kojima je „lepo vaspitanje“ bilo mera dobre adaptacije. Psihološki bismo ih nazvali inhibiranima, nespontanim odraslim ljudima. Oni već od svoje rane ili srednje mladosti počinju da pokazuju tendenciju ka krutom pridržavanju pravila i jake moralne norme. Međutim, manifestuju i jaku samokritičnost i samoprezir, te ujedno s tim i oštro osuđivanje drugih ljudi. Prepoznajemo ih po opštem odsustvu spontanosti, životne radosti i sreće. Umesto zadovoljstava, oni su razvili pesimističan i ozlojeđen stav prema svetu. Budno prate i svoje i tuđe greške i mahom su fokusirani na sve što može poći naopako. Veoma zaziru od autoriteta, što ukazuje zapravo na njihov strah od nadređenih. Istovremeno, često omalovažaju ljude koje procenjuju kao manje uspešne od sebe. Takvi ljudi su teški i sebi i drugima. Predstavljaju se kao racionalne osobe, ne uviđajući sospstveni pesimizam. Kako sude sebi, tako logično sude i drugima – pa oštro kritikuju spontane ljude, hedoniste, avanturiste i, generalno, pojedince koji na aktivan način sebi pričinjavaju zadovoljstva. Uglavnom ih vide kao šarlatane, kao nemoralne, a često misle i da lažu da su srećni – da se samo pretvaraju da uživaju da bi se time hvalili. To ukazuje do koje su im mere spontanost i životna radost nerazumljive pojave.
      Najčešće ne uspevaju da se ostvare u poslovnom smislu. Prevelik strah od autoriteta, ograničena sloboda i kreativnost, dovode do znatno umanjene inicijative. S jedne strane, ne preduzimaju potrebne korake koji bi ih doveli do uspeha jer se plaše neuspeha – ne veruju da je moguće da budu uspešni jer im pesimističan stav i potisnute emocije ne dozvoljavaju da se pokrenu. S druge strane, veruju da su gotovo svi uspešni ljudi „laktaši“, da su na nemoralan način došli do novca, da su materijalisti, što treba oštro osuditi. Na nesvesnom nivou, povezuju osećaj krivice sa isticanjem, bogatstvom i uspehom, te možemo reći da se jednako plaše i uspeha. Imaju doživljaj da se čovek mora mučiti kako bi dostigao ideale i na taj način izbegao kritiku. Ovakav doživljaj sveta rezultuje stalnom užurbanošću i tenzijom oko postignuća i preteranom samokritičnošću i kritičnošću prema drugima. Međutim, njihova postignuća su često ispodprosečna u odnosu na njihove intelektualne mogućnosti, jer ih stalna tenzija, strahovi, i potisnuta krivica sputavaju u realizovanju ideja i projekata.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...