Jump to content
Предање

СВЕТИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

Оцени ову тему

Recommended Posts

СВЕТИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.

Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек "са општим образовањем". Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео - по мерилима онога доба - тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ - треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.

Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Лествицу, као и Поуку пастиру, уз преписку светог Јована са Јованом Раитским, и остале биографске списе о Лествичнику, превео сам са грчког оригинала објављеног у Мињовој Патрологији (РG. 88, 583-1248), поредећи уз то и најновије издање у Соrоnа Ратrium Sаlеsiаnа, Ser. Gr., VII/IX, 1941, као и грчко издање Софронија Еримита, Константинопољ, 1883. Приликом превођења сам имао у виду и извесне постојеће преводе, као: латински, руски, италијански. Да би се омогућило лакше сналажење, проверавање или цитирање према оригиналу, црним цифрама у загради обележио сам бројеве колумни у издању Миња.

Димитрије Богдановић

Београд, 1961.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ЛЕСТВИЦА

ЛЕСТВИЦА БОЖАНСТВЕНОГ УСХОЂЕЊА

Постављена слика

Онима који желе да им имена буду уписана у књигу живота, ова књига са извесношћу показује најбољи пут ка циљу. Јер, уколико је проучимо, уверићемо се да са сигурношћу води оне који је следе, чувајући их од свих невоља које воде у пропаст. Она нам представља једну лествицу која полази од земаљског и достиже до небеског, откривајући Бога који седи на њеном врху. Њу је, чини ми се, видео и Јаков који је савладао и превазишао страсти, у тренутку починка на свом подвижничком одру. Започнимо, дакле, молим вас, и ми за усрђем и вером усхођење по овој мисленој и небеској лествици, чији почетак сачињава одрицање од земаљскога, а крај - сам Бог љубави.

Свети Јован Лествичник

Линк са Светосавља: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/lestvica/index.htm

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kao prvo da čestitam svima današnji praznik

klapklap

Где се овај храбри подвижник, преподобни Јован, родио и васпитао до својих подвига, то не могу тачно да кажем, вели његов животописац, монах Данил. А у каквом се сада месту налази овај божанствени и чудесни муж, и каквим се све бесмртним сладостима храни, ни то не знам да кажем. Али нема сумње да се он сада налази у оном свету, о коме слаткопојни славуј свети Павле благовести: Наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20); и тамо се невештаственим чувством ненасито и сверадосно наслађује неисцрпним насладама, које је знојем својим заслужио, наследивши Царство небеско са онима чије су ноге ходиле путем правим. А како се он у вештаственом телу трудио за то невештаствено блаженство, испричаћемо сада.

Постављена слика

Као шеснаестогодишњи дечко, а по памети као хиљадугодишњак, блажени Јован самог себе принесе као неку беспрекорну и благопријатну жртву Великом Архијереју, Богу. Он се дакле телом узнесе на Гору Синајску а духом на Гору Небеску, са видљиве висине горске приближавајући се небеској висини, и умом гледајући невидљивог Бога. Уклонивши се из света, он најпре заволе кротост украшену смиреношћу, као начелницу духовних девица, као учитељицу врлина. Он одбаци од себе свако смело и гордо говорење, и оговарање. У самом почетку своје монашке обуке, он врло зрелим расуђивањем сасвим прогна кушача самопоуздања и самољубља, и потчини себе врло искусном духовном учитељу, надајући се да ће на тај начин безопасно пребродити свирепу пучину страсти. И свој живот, потпуно мртав свету, он тако устроји међу братијом као да је међу њима био одојче које још не уме да говори: он ништа не рађаше по својој вољи, као да је имао душу без разума и без хотења, са истински измењеним својствима природним. Али је још чудноватије ово: он, изврсни познавалац целокупне световне философије, смиреноумљем пригрли простоту достојну неба. Јер смирење је туђе надмености световне философије.

Старац и учитељ преподобном Јовану бејаше Ава Мартирије. Кад Јовану би двадесет година, он га постриже у иночки образ. На дан пострижења ава Стратигије прорече за Јована, да ће бити велико светило васељене. То се потом обистини. А кад једном приликом Мартирије са учеником Јованом оде к великоме Анастасију Синаиту, овај погледавши на Јована упита Мартирија: Реци ми, Мартирије, откуда теби овај ученик? ко га постриже у иноштво? Мартирије одговори: Ја, слуга твој, оче, постригох га. На то Анастасије са дивљењем рече: О аво Мартирије, постриго си игумана Синајске Горе!

Аругом приликом блажени Мартирије оде са Јованом к великом старцу Јовану Саваиту, који је живео у Гудиској пустињи. Када их старац угледа, устаде, узе воду те уми ноге не Мартирију већ његовом ученику Јовану, па му и руку пољуби. Потом Стефан, ученик великог Јована Саваита, упита старца: Зашто си тако поступио, оче, умио си ноге не учитељу већ ученику, па си му и десницу пољубио? Велики старац одговори: Веруј ми, чедо, ја не знам ко је онај млади монах, али ја дочеках игумана Синајске Горе, и њему ноге умих.

Таква бише пророчанства светих отаца о преподобном Јовану док је још млад био. Та се пророчанства испунише потом у своје време.

Код свога духовног оца, Мартирија, преподобни Јован проведе у послушању деветнаест година, па остаде сироче, јер се блажени Мартирије престави к Богу. И као да к Вишњем Цару посла свог молитвеника и покровитеља, преподобни Јован се повуче у једну пештеру, имајући молитве духовног оца свог као силно оружје за разоравање тврћава. Та пештера беше на месту званом Тола, пет стадија удаљена од манастирске цркве. Тамо он проведе двадесет година, сваким даном распаљујући се све јаче и јаче огњем божанске љубави. Али, ко је у стању да речима подробно искаже његове подвиге, које он тамо тајно обављаше? Но ипак, преко ситних ствари могу се назрети оне главне. Ево неке од тих ситних ствари. Он је јео од свега што је допуштено монасима, али врло мало. То је чинио, да би мудро сломио рог гордости, која је могла да га узнемирава када не би јео. Јео је од свега, да се ум не би узгордио због испосништва. А јео је врло мало, и на тај начин господарицу и родитељку сластољубивих страсти, преједање, уздржањем морио. Малоједењем7 он јој је довикивао: Умукни! занеми! А пустињачким житијем и ретким виђањем са људима он пламен пећи телесне угаси, и потпуно испепели, и савршено уништи. Творењем пак милостиње и оскуђевањем у потребним стварима он чврсто избеже среброљубље, које свети апостол Павле назива идолослужењем. Лењу незапосленост, ту свакодневну смрт душе, и мекуштво, он је сећањем на смрт тела боо као останом, и себе на бодрост и труд потстицао. Замке и окове ма каквог пристрашћа и ма каквих чулних жеља он плачем покида и одвеза; а страст гнева беше у њему још раније умртвљена оружјем послушања. Ретко коме одлазећи, а још ређе говорећи, он умори пијавицу празнословља. А шта да кажем, пита се монах Данил, о побеђивању гордости? а шта о крајњој чистоти срца, коју овај нови Веселеил отпоче послушањем а доврши је Својим присуством Господ, Цар небеског Јерусалима? Јер се без присуства Господњег никада не прогони ђаво и његова војска. И у овом венцу похвале, који плетем преподобном Јовану, где ћу ставити извор суза његових, ствар која се сусреће не код многих? И сада постоји у пустињи у подгорју једна прикривена мала пештера, удаљена од келије преподобнога толико да се не може чути глас човечији. И он често одлажаше у њу, блиску небу, и јауцима својим, ридањима и призивањима Бога досезаше до неба. И јецајући и плачући он вапајно викаше као они које мачем секу или усијаним гвожђем жегу или им очи ваде. Спавао је врло мало, само толико да прекомерним бдењем не би уму свом нашкодио. А пре спавања обично се много молио и књиге састављао. Јер писањем књига он је прогонио униније, чамотињу. И сав ток живота његовог беше непрестана молитва и ненасита чежња за Богом, јер и дању и ноћу созерцавајући умом Бога у пресјајном огледалу чистоте душевне, он се не могаше наситити.

Инок неки, по имену Мојсије, жудећи за врлинским животом преподобног Јована, моли га да га прими за свог ученика, јер је желео да се од њега научи истинској философији. А умоли овај инок и чесне старце, те се они заузеше за њега код светога, и он га на њихове молбе прими за ученика и сажитеља. Једнога дана велики отац нареди Мојсију да са извесног места носи земљу у градину и уреди је за поврће. Мојсије оде и вредно рађаше по наређењу. Но у подне пошто беше силна жега, јер бејаше месец август, уморан он зађе у хлад једног великог камена и леже да се одмори. И Господ, који неће да ичим ожалости Своје слуге, Својим обичним милосрђем спасе Мојсија од неочекиване смрти, а светог Јована поштеди од жалости. Јер у то време, бавећи се у својој келији богомисленом молитвом, преподобни паде у лак сан, и у сну му се јави неки свештенолик муж који га прекори што спава и рече му: Тако ли ти, Јоване, безбрижно спаваш? а Мојсије је у опасности. – Свети Јован се одмах трже од сна, и стаде се топло молити за свог ученика. А кад паде вече и ученик дође с посла, старац га упита, да му се није десило неко зло и нешто неочекивано. Он одговори: Умало ме један огроман камен не уби. И несумњиво би ме убио, да ме ти, оче, не викну. Јер у подне ја бејах заспао под тим каменом, али чух како ме зовеш, и ја се уклоних испод камена, и чим се уклоних камен паде. – И истински смиреноуман, Јован ништа не рече своме ученику о свом сновиђењу, већ тајно у срцу свом узнесе благодарне молитве доброме Богу.

Преподобни Јован бејаше и образац врлина, и лекар унутрашњих рана. Тако, неким братом Исакијем силно беше овладао демон блуда. И он сав утучен, дође ка овом великом оцу, и исповеди му своју борбу плачући и ридајући. А он му на то рече: Пријатељу, припаднимо оба на молитву! – И док се они мољаху, и страдалник још ничице лежаше, Бог испуњаваше жељу свога угодника, да покаже да Давид не лаже када каже: Господ ће испунити жељу онима који Га се боје, и услишиће њихову молитву (Пс. 145, 19), јер демон блуда побеже, прогнан ударцима моћне молитве преподобног Јована. – А страдалник, видећи себе ослобођена од страсти и потпуно исцељена, веома се дивљаше, и узношаше благодарност Богу који прослављује слугу Свога, и уједно слузи који прослављује Бога.

Но неки, подбадани завишћу, говораху да је овај корисни учитељ, преподобни Јован, многоглагољив и лажљив. Онда он на делу показа да све може у Христу који моћ даје: заћута и целу годину не проговори ни речи, док га сами укоритељи не замолише да проговори. Јер сами увидеше да није добро затворити непресушни извор мудрости и лишавати све спасења, па дођоше и молише га да опет отвори своја богоглагољива. уста. А он незлобив, послуша их, и настави их учити својом богоданом мудрошћу.

Сви се дивљаху подвизима преподобног Јована и гдедаху на њега као на новог Мојсија, па га силом поставише за игумана своје киновије. А он, примивши се преко своје воље за игумана Синајске Горе, још ближе приђе Гори Божјој. И богоразмишљањем ушавши у мрак у коме је Бог (2 Мојс. 20, 21), и духовним подвизима попевши се уз небеску лествицу, он доби закон написан прстом Божјим, и отвори уста своја речи Божјој, и привуче Духа, и из добре ризнице срца свог изнесе речи добре.

Преподобни Јован постаде игуман после четрдесет година свога инсковања. Једном дођоше шест стотина поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. И кад гости одоше из трпезарије, а за трпезу поседаше они што су служили, потражише и оног вредног младића, распоредитеља, да и он седне с њима, али га нигде не нађоше. Онда Божји слуга, преподобни отац Јован, рече: Оставите, не тражите га, то свети пророк Мојсије послужи на своме месту.

Једнога лета бејаше у тим крајевима велика суша. И сабраше се људи из околних градова, одоше к преподобном Јовану, и молише га да својим молитвама измоли кишу од Бога. И кад се преподобни помоли Богу, одмах паде велика киша, напоји сасушену земљу и учини је плодоносном.

Пошто мудро руководи свој духовни Израиљ, преподобни Јован се приближи крају овог привременог живота. Само у једној ствари блажени Јован не би сличан пророку Мојсију, јер он душом уђе у Вишњи Јерусалим, а Мојсије не могаде ући у обећану земљу. А о светости преподобног Јована, вели монах Данил, сведоче многи, нарочито они који се, руковођени његоним богонадахнутим речима, спасоше, и сада се спасавају. Сведочи млади Давид, муж изврсни, који наследи мудрост премудрог Јована. Сведочи и преподобни Јован, игуман Раитски, добри пастир наш, који умоли светог Јована Лествичника, те као нови боговидац сиђе к нама са Горе Синајске, и показа нам своје богонаписане таблице, тојест књигу „Лествица“. Ова књига побуђује на подвиге, а сила њена упућује у боговиђење.

Када преподобни Јован одлажаше к Богу, поред њега стајаше његов брат по телу, ава Георгије, и он га одреди за игумана обитељи Синајске. Али ава Георгије плачући мољаше га: Господине мој, зар ти одлазиш, а мене остављаш? Ја ти се молих, да мене пошаљеш испред себе, јер без тебе ја не могу ову свету дружину твоју руководити. И ето, бедан ли сам сада, јер ти одлазиш к Богу пре мене. Одговори му ава Јован свети: Не плачи! не тугуј, јер ако се удостојим близине Божје у оном свету, ја ћу умолити Господа, да те ове исте године узме на небо. Тако се и зби. Десет месеци после блажене кончине преподобног Јована отиде к Богу и брат његов ава Георгије, да заједно предстоји Богу са братом својим преподобним Јованом у слави светих, славећи вечито Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Преподобни Јован упокојио се у осамдесетој години свога живота, крајем шестог или почетком седмог века. Иза себе остави богонадахнуту књигу Небеску лествицу, која врлином узводи на небо и доноси вечно спасење.

Архимандрит Јустин (Поповић)

Izvor:radiosvetigora.wordpress

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Svakoj reči prethodi misao.
 
Budi car u srcu svome, 
posađen na uzvišeni presto smirenja.
 
U dubini plača nalazi se uteha.
 
Bezbožnik je smrtno biće koje ima samo razum.
 
Ko je stekao ljubav, rasipa novac. 
Ko kaže da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe.
 
Jadan je onaj koji pada. 
Jadniji je, pak, onaj koji drugoga povlači sa sobom. 
Zbog toga što će poneti težinu greha i drugog čoveka.
 
Onaj koji očajava, vrši samoubistvo.
 
Kao što je hleb potrebniji od svake druge hrane, 
tako je i sećanje na smrt potrebnije od svakog drugog podviga.
 
Krotkost je nepokretno stanje duše, 
koja se ne menja bilo da trpi poniženja, 
ili da sluša pohvale.
 
Početak gnevljenja je ćutanje usta kad je srce uzbuđeno. 
Sredina je ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše, 
A vrhunac je nepokolebljiv mir i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.
 
Gnev je izraz potajne mržnje.
 
Srdit je čovek dobrovoljni padavičar kome padavica prelazi u naviku.
 
Onaj koji je savladao gnev, uništio je zlopamćenje.
Jer, dokle god je otac živ, dotle se i deca rađaju.
 
Malo je njih koji mogu da zaustave vodu bez brane. 
Još manje onih koji mogu da ukrote nazaobuzdana usta.
 
Budi gospodar tvog stomaka, 
pre nego što on zagospodari tobom.
 
Gordost je krajnja beda duše 
koja u svom pomračenju misli da je bogata.
 
Pijanstvo je uzrok spoticanja, 
a gordost je uzrok nedostojnih pomisli.
I mada onaj koji se spotakao nije kriv za samospoticanje. 
Za pijanstvo će svakako biti kažnjen.
 
Prava duša je drug smirenosti, 
a lukava rob gordosti.
 
Onog ko se u sebi smirio usta ne mogu pokrasti. 
Čega nema u riznici ne iznosi se na vrata.
 
Milost Božija se ukazuje onima koji mu služe,
a utehu daje onima koji Ga vole.
 
U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.
 
Ljubav je veća od molitve. 
Molitva je delimična vrlina, 
a ljubav je sveobuhvatna vrlina.
 
Ne mogu svi postati bestrasni,
ali je moguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.
 
Opijeni vinom često se trezne vodom. 
Opojeni strastima, trezne se suzama.
 
Bludnike mogu izlečiti ljudi, 
pokvarene anđeli, 
a gorde samo Bog.
 
Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, 
a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.
 
Kao što oblaci zaklanjaju sunce, 
tako i rđave misli pomračuju i pogubljuju razum.
 
Opasno je zalaziti u dubinu suda Božijeg. 
Takvi radoznalci plove na brodu gordosti.
 
Slastoljubac škodi jedino samom sebi. 
I možda još jednom drugu u telesnim zadovoljstvima. 
A gnevljivac kao vuk, često uznemirava celo stado.
 
 
 
Sveti Jovan Lestvičnik
 
250px-Lestvichnik.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О МНОГОГОВОРЉИВОСТИ И ЋУТАЊУ
 

 У претходним редовима указали смо укратко на то, колико је опасно и штетно судити, боље рећи - бити суђен и осуђен од стране сопственог језика. А то се дешава и са људима који су на изглед духовни. Због тога сада, по реду, треба прећи на истраживање узрока и врата кроз која овај порок у нас улази, или тачније - кроз која излази из нас.

Многоговрљивост је престо таштине, на коме се она радо појављује у свом блеску своме. Многоговорљивост је знак незнања, капија оговарања, руководитељ шаљења, слуга лажи, разрешење смирења, дозивач унинија, претеча сна, расејање мисли, губитак опрезности, хлађење топлине, замрачење молитве.

Разборито ћутање је мајка молитве, ослобођење од ропства, чување огња, стражар помисли, извидитељ непријатеља, стан плача, пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, живописац мука, обузетост представом Последњег суда, помоћник спасоносне по-тиштености, непријатељ дрскости, сапутник безмолвија, противник тежњи да друге учиш, умножавање знања, творац виђења, неосетно напредовање, скривено пењање.

Онај који је упознао своје грехе, загосподарио је и својим језиком. А онај који много прича, још не познаје себе онако као што би требало да се познаје.

Пријатељ ћутања се приближава к Богу, и разговарајући с Њим тајно, бива Њиме просвећен.

Исусово ћутање посрамило је Пилата (уп. Мт.27,14 и д.), а ћутање побожног човека уништава таштину. Изговоривши реч, Петар је плакао горко (уп. Мт.26,75), јер је заборавио на онога који је рекао: Рекох - пазићу на путеве своје, да не згрешим језиком својим (Пс.38,1), и на онога другога који је казао: Боље је на земљу пасти с висине, него с језика [Сир.20,18 - наведено у оригиналу по сећању].

Но, ја о том не желим да пишем много, мада ме лукавства страсти подстичу.

Уосталом, једном приликом сам чуо занимљиве ствари од неког човека који је разговарао са мном о ћутљивости. Он ми је рекао да се многоговорљивост, уопште узевши, рађа од било кога међу следећим узроцима: или од једног рђавог и необузданог живота и навика (јер језик, као природни орган тела, по навици тражи оно што је научио); или, опет, највише код подвижника, од таштине, а понекад и од прождрљивости. Стога често многи који обуздавају стомак неком силом и слабошћу, уједно обуздавају и језик и многоречитост.

Ко мисли на смрт, пресекао је причање. И онај који је стекао душевни плач, бежи од многоговорљивости као од ватре.

Онај који је заволео безмолвије, затворио је уста. А онога који воли да лута, из келије изгони страст.

Ко је осетио мирис вишњега огња, избегава скупове људи као што пчеле беже од дима. Јер, као што дим одгони пчелу, тако и он не трпи велики скуп људи.

(853) Мало је њих који могу да зауставе воду без бране. Још мање је оних који могу да укроте необуздана уста.

 

http://moji-tragovi.blogspot.rs/2011/11/lestvica-sveti-jovan-lestvicnik.html
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...