Jump to content

Епска трагедија Макрене Спасојевић


Препоручена порука

Епска трагедија Макрене Спасојевић

1.jpg

Исплела је чарапе и отишла чак до албанских гудура да их да сину јединцу. Наишла је на краља Петра, њему их дала да се угреје, уз молбу да их преда њеном војнику. Остаће забележено да је краљ Петар једини владар који је подигао споменик поданицима - тој обичној жени из села Словац и њеном сину Маринку

Пада неко заслужи да му се после шест и по деценија очисти гроб и обнови споменик, да му се читав век након смрти одржи парастос и помене име, а да притом нема баш никог од живих потомака, значи да је добрано задужио народ из кога је потекао.

А управо се то догодило Макрени Спасојевић, самохраној мајци из села Словац код Лајковца, којој су чланови Друштва српских домаћина недавно обновили хумку и поставили спомен-обележје, премда је од њене смрти прошло, безмало, пуних деведесет година.

Вероватно би се, да може, чудила и сама Макрена, баш као што су се недавно чудили и мештани Словца када су неки страни, њима непознати људи, кренули стрмим путем уз брдо ка малом сеоском гробљу, како би одали почаст њиховој давно заборављеној комшиници. Чудила би се Макрена и раније, још у време када је један краљ одлучио да њеном сину и њој подигне споменик, али и касније, када су га присталице неког другог владара рушиле и скрнавиле. Питала би се и чиме је то заслужила да је један писац „метне" у књиге, а још више, можда, зашто би неко почетком 21. века превалио пола света, да би само њој указао почаст.

А опет, места за чуђење баш и нема. Јер, иако ни по чему особита, Макрена је уистину трагични симбол несрећне жене и мајке, главна хероина епске трагедије која би и данас, вероватно, умела да сломи родитељско срце.

Трагом ове приче упутила се и екипа Прессмагазина, али у Словцу, месту где почива ова див-жена, осим новог споменика и давнашњег заборава, нисмо забележили ништа вредно. Једноставно, овде нико, па чак ни они највремешнији, не памти сведочење о Макрениној несрећној судбини, баш као што су је заборавили и савременици непосредно после смрти. Али, оно што је промакло народу није и једном краљу, чиме је и сам доспео у средиште необичне приче коју данас приповедамо.

3.jpg

Везиров мост - Макрена је срела краља Петра док је српска војска прелазила Црни Дрим

А све је почело почетком пролећа ратне и хладне 1915. године, када су у Србији, на тренутак, заћутали рика топова и злокобни звук артиљеријских граната. Док су зараћене стране лизале ране, људи су на пољима журили да засеју усеве и прикупе летину. Знали су да предах неће потрајати, да се аустријска и швапска солдатеска, после тешких пораза на Церу и Колубари, сваки час могу усправити.

Макрена Спасојевић о томе није размишљала. Откако зна за себе бавила се једино њивом, шталом, кућом и окућницом. Све друго било је изван њеног света, далеко, замршено и тешко докучиво. Није разумела па није ни марила. Живела је на селу и од села, живела је за сина јединца и за дан када ће га оженити. Откако је остала удовица, само је о томе мислила. Да снају доведе и унуке на пут изведе, да јој се кућа не затре и славска свећа заувек не угаси. А и то ће се, Богу хвала, ускоро догодити. Цуру је већ одабрала, само да се јесен примакне. Тако је мајка сневала, али тако није било.

Већ у августу, ратни вихор поново је захватио Србију. Тутњали су ратни добоши од Саве и Дунава, до Дрине и Мораве. Аустријанци и Швабе су ударали с преда, а Бугари с леђа, како знају и како им доликује. Исцрпљена српска војска, проређена болестима и ратним страхотама, повлачила се ка југу водећи са собом старе и измучене, младе и неискусне. Сваког ко је пушку могао да носи и земљу на умору да брани. Понела је ратна стихија и Макрениног Маринка, јединога сина, иако ни праг пунолетства није видео.

Кренуо је син за војском, а мајка за сином. Вунене чарапе је исплела, пртену кошуљу понела. Лето је било и вруће кад је полазио, а сад већ кише удариле и студен притисла. Ишла је мајка за сином, али је војска брже измицала. Тек пред вратима Албаније поколебала се и на очајнички корак одлучила. Замолиће лично краља да чарапе понесе и свом војнику преда. Јер, забога, ко ће знати где је војник, ако не зна његов краљ.

Дуго је стајала пред Везировим мостом преко Црног Дрима, загледајући сваког војника који је на њега закорачио. Кошуљу је дала једном рањенику, а чарапе је чувала за сина. Тамо је била и када је на мост са својом скромном пратњом ступио краљ Петар. Већ га је видела у порти манастира Грачанице, била је тамо после божије службе, али му није смела прићи. Сада више није имала куд. Пришла му је и пружила чарапе.

- Узми ово, господару, и навуци преко чизама, тако ћеш лакше прећи преко моста - рекла је Макрена док су војници слушали, а њене речи много касније Богосав Марјановић пренео на папир. - Кад пређеш мост, теби оне неће требати, господару. Скини их и потражи мога сина Маринка Спасојевића, из ваљевског села Словца, твога војника, у Ужичкој је војсци. Тако се, рекли су ми, зове његова јединица. Ако ико мог Маринка, а даће бог да је жив, може наћи, можеш само ти, господару, и нека ти је то пред богом највећи аманет".

Пољубила му је руку, окренула се и кренула назад пут свога Словца. Краљ Петар се на свом мукотрпном путу кроз албанске гудуре, поред свих других брига и недаћа стално распитивао за војника Маринка Спасојевића, али од њега није било ни трага ни гласа. Све док судбина и пуки случај нису умешали своје прсте.

4.jpg

Народни краљ - Петар Карађорђевић је до краја живота памтио сусрет са Макреном

Макрена се вратила у Словац где се, у међувремену, сместио мањи аустријски одред са пет тешких и непокретних рањеника. Док је туђин чувао мост преко Колубаре, у село су пристизале црне вести са ратишта. Скоро свакодневно се по нека кућа облачила у црно рухо, а лелек и кукњава су будили село. Слушали су то и Аустријанци, нарочито рањеници, које је болни јаук подсећао и на њихов неумитни крај. У нарицању за својим раније умрлим супругом и погинулим младићима из села предњачила је Макрена. Запазио ју је један војник, тешко рањени момак, кога је подсетила на његову мајку. На самрти је заветовао своје другове да га испрати баш она. Позвали су је када је умро, али је она одбила. Није било пара, нити силе која би је на то могла натерати. Све док јој не рекоше да је то била последња жеља умрлога, те да је у њеном нарицању препознао глас своје мајке која болује за њим. Тек тада је поклекла. Сетила се свог Маринка, свог јединца, за ким нико неће закукати.

И кукала је Макрена како већ само мајка може да заплаче. Нарицала је на гробу непријатељског војника, оплакујући свога сина о коме ништа није знала. Кукала и пресвисла. Кад је ковчег спуштан у раку, када су први грумени земље задобовали по дасци, Макрена је посрнула. Остала је без гласа и пала у гроб. Када су је извадили, била је мртва.

Макрена није дочекала вести о свом сину. А оне нису биле нимало веселе. У потрази за изгубљеним војником, једне студене зимске вечери краљ Петар је застао. Крај пута, крај стрме козје стазе пажњу му је привукла група мртвих, смрзнутих војника. Њих петорица седела су око ватре која је догоревала, укоченог лица, смрзнутог погледа. Као да је нешто предосећао, краљ је наредио пратиоцима да их претресу и пронађу војне буквице. У једној од њих је писало: „Маринко Спасојевић, село Словац, срез Ваљевски, војска Ужичка..."

Краљ Петар није има срца да црни глас пошаље у отаџбину. Ћутао је, али несрећну жену са Везировог моста није заборавио. И даље је чувао вунене чарапе од којих се никада није одвајао. Тек по повратку у земљу, већ оронуо и тешко оболео, краљ је послао професора и државног саветника Илију Ђукановића у Словац. Мајку да пронађе, саучешће да изрази, али да детаље смрти њеног сина не помиње. Као да је бела смрт у леденим гудурама Албаније била у кобној вези управо са чарапама које су данима трагале за својим несуђеним власником.

5.jpg

Ђукановић је отишао, али Макрену у животу није затекао. Ту је и сазнао за детаље њене смрти, али о томе није могао да извести краља. Рекао је само да је Макрена умрла, да у Словцу није имала никог свог, те да су на њу већ сви заборавили.

- Смртна била, па умрла - краљ Петар је са олакшањем примио ову вест - Господ бог се смиловао да судбину свог сина никада не сазна. Али, није заборављена. Ако су је други у сећању заметнули, ја никако не могу!

Пружио је Ђукановићу свежањ новчаница и замолио да поново оде у Словац и на Макренином гробу подигне споменик. На њему је било исклесано: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније."

Колико се зна, ово је једини пример да један владар о свом трошку подигао споменик поданику. Али ни то не беше крај приче о краљу Петру, вуненим чарапама и Макрениној посмртној судбини. Јер, када је краљ недуго после тога умро, на његовим ногама, по његовој наредби, биле су Маринкове сељачке чарапе.

У својој књизи „Чарапе краља Петра" Милован Витезовић је записао да се тог врелог летњег дана, 16. августа 1921. године, у Павловића вили на Топчидерском брду око самртне краљеве постеље окупио бројан лекарски конзилијум. Но, помоћи више није било. Болничар који је пришао да поправи лежај изненадио се када је под јастуком нашао сељачке дебеле чарапе.

- Обуј ми их, да угрејем ноге. При образу умрећу - једва чујно је изговорио умирући владар и заувек склопио очи.

Вест о смрти омиљеног краља одјекнула је широм Србије. Ретко су које новине пропустиле прилику да напишу нешто о његовом скромном и убогом животу, а најбоља илустрација за то био је управо гвоздени војнички кревет на коме је издахнуо, и обичне, сељачке чарапе, у којима је умро. Мало је ко уистину знао причу о Макрени, Везировом мосту и смрзнутом српском војнику. Још мање су о томе, очигледно, знале и послератне власти, када су 1945. године наредиле да се споменик сруши. Није их занимала судбина несрећне српске мајке, али им је на споменику сметало име члана омрзнуте династије, од које се нису либили све да преотму.

Ипак, да тако не остане, 65 година касније потрудило се Друштво српских домаћина, пре свих њихов председник Нићифор Аничић, пословни човек из Јоханесбурга а родом са Јадовника, коме није било скупо да издвоји највећи прилог за подизање новог споменика, али ни превише тешко да на његово откривање запуца чак из Јужне Африке. А оно што је 14. маја рекао над хумком умало заборављене Макрене, преносимо у целости:

- Драги браћо и сестре, драги домаћини, не знам да ли се икад игде догодило да један владар подигне споменик обичној сељанки - рекао је Аничић. - Учинио је то краљ Петар Први Карађорђевић. Скроман, какав је био, није дао да о томе причају радио станице и пишу новине.

Краљ Петар је, очигледно, знао да се пред оног горе иде празних руку и пуног срца, подизао је споменик љубави, не очекујући притом никакве хвале или славе. Учинио је то и Нићифор Аничић, доказујући да у нашем народу још има људи спремних да учине нешто добро за род из кога потичу, баш као што је својевремено учинила и Макрена Спасојевић, обична жена и мајка, која је на браник отаџбине дала једино вредно што је имала и што је могла дати.

прес

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Пуна нам је земља оваквих случајева ал никад више нећемо имати владара као што је био "Краљ Петрова четири вола"

36_37_f1.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Српски краљ и српска мајка.Две иконе.Сведочанство о Србији каква је некад била.

Предивна прича.Хвала пуно.

confused1

Ja sam se rasplakao ! Gospode pomiluj !

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Упокој Господе Макрену и сина јој Маринка у Вечно Царство Твоје!АМИН.

После овакве приче,човек не може да остане равнодушан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Упокој Господе Макрену и сина јој Маринка у Вечно Царство Твоје!АМИН.

После овакве приче,човек не може да остане равнодушан.

Амин Боже дај.

Даће Господ да нам се никада више у народу  не понови Макренина судбина ал исто тако се надам да ће нам дати  једном и негдје владара као што је то био Краљ Петар Први, дај Боже!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Lazar Ristovski snima Čarape kralja Petra Ristovski bi režirao film i ujedno igrao kralja Petra Prvoglazar-ristovski-dado-dzilas-1364206741-2

BEOGRAD - Reditelj i glumac Lazara Ristovski priprema film "Čarape kralja Petra" po istoimenom romanu Milovana Vitezovića, saopštila je danas producentska kuća "Zillion film".

Ristovski bi režirao film i ujedno igrao kralja Petra Prvog. Ristovski i Vitezović predstavili su projekat u pripremi princu Aleksandru Drugom Karađorđeviću i princezi Katarini, koji su podržali ideju i poželeli im uspeh.

Autori su obećali da će se potruditi da film bude gotov sledeće godine kada se obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata. Ristovski je izrazio nadu da će država uzeti učešće u ovom projektu, jer, kako je rekao, to mu je "sa najvišeg mesta i obećano".

Курир

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...