Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Juan Valdez

Zoran Radmilović - Velike duše ne umiru...

Оцени ову тему

Recommended Posts

ali u radovanu baš mnogo psuje

možda kad bi neko dodao one biiiip zvukove

333tza.jpg

e sad pošto me lično prozivaš, OBRATI PAŽNJU,

ti negodovanje na količinu psovki porediš sa, kako si postavio, ,,sterilisanjem" Jevanđelja!?

Kakve veze ima Jevanđelje sa psovanjem!?

Neko kaže da ne treba psovati, a ti mu kažeš da ,,steriliše" Jevanđelje!?

Ovo je krajnje drsko sa tvoje strane ako je upućeno meni, a jeste jer je dato kao odgovor na moj komentar.

Pitaj o. Ivana šta misli o ovome, pa onda čik njemu reci ovo isto što i meni

<_<

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Na današnji dan 1985. godine umro je srpski glumac Zoran Radmilović, neprevaziđeni majstor improvizacije, koji je oduševljavao pozorišnu publiku više nego iko i pre i posle njega, često stvarajući utisak da je sam – čitavo pozorište.

zoran.jpg

Foto: zajecar.info

Glumačku karijeru počeo je kao student 1960. u Beogradskom dramskom pozorištu, a 1964. prešao je u Atelje 212. Legenda za života, upamćen je po nizu briljantnih uloga poput Kralja Ibija, Radovana III, Trigorina u „Galebu“, Laze Kostića u „Santa Maria della Salute“. Igrao je u mnogim filmovima i TV serijama.

Zoran Radmilović rođen je 11. maja 1933. godine, od oca Momčila, sudije i majke Ljubice, domaćice, u Zaječaru. Deda po ocu Rihard Lang, bio je Nemac, železničar. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiče porodično prezime Radmilović.

Po očevoj želji upisao je pravo u Beogradu, potom studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu; uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD „Ivo Lola Ribar“, potom upisao i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju te započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome isprva nastupa u manje značajnim predstavama.

Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović uskače u naslovnu ulogu u „Kralju Ibiju“ (na sceni Ateljea 212), predstavi koju pretvara – razotkrivajući potpuno izuzetnu glumačku nadarenost – u trijumf improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.), u „svoju scenu“ koja će trajati (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića) dve decenije.

Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u senci „uloge života“ u „Kralju Ibiju“ (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju – ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda).

Na filmu je debitovao 1962. godine (Čudna devojka, Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima Glineni golub (T. Janić, 1966), Ram za sliku moje drage (Mirza Idrizović, 1968), Pogled u noć (N. Stojanović, 1968), Paviljon 6 (L. Pintilije, 1978), Srećna porodica (Gordan Mihić, 1980).

Svoju poslednju 299 predstavu „Radovan III“ je održao 9. juna 1985. godine uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine, kremiran je a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu.

 

http://www.krstarica.com/zivot/velike-duse-ne-umiru/

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Писмо јачем..

Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани. Вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, од када постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће, глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидина. Чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руке да се додиром са њим не би био окужен.
Глумце су девојке волеле, али су се за њих тешко удавале сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за *****, чак и после њихових педесетих година. Онога тренутка кад је стари чика Есхил измислио првог глумца, почело је то хиљадугодишње бежање.
Бежање од људи ка људима. Кажу да је један од првих био неки Теспис, али тешко да би остао запамћен да није било његових чувених Хистрионских кола, којима је бежао, склањао се. Све у сулудој нади да ће наићи на правог човека.
Гледалаца је увек било и биће их, али он је, ето, тражио онога међу њима који би му омогућио да достојно проживи тај свој смешно блесави живот. Није то нашао. До данас.
Знам да ће се сада одмах наћи неки мудросер, који ће ме обавестити да „до данас“ – не стоји! Покушаћу да га убедим да је то тако. Баш тако!
Данашњем глумцу, додуше, дају да једе из руке, у глумце се не бежи, чак родитељи у шашавој нади да се ту добро заради, гурају своја чеда у тај посао. Глумци се чак и жене пристојним девојкама, мада ипак радије глумицама. Глумице су ***** евентуално до своје тридесете године, после их ионако третирају само као „уметнице“. Доста се, дакле, изменило за ових две хиљаде година. Сем страха који је исконски. Остао је тај пусти, сада већ тешко објашњиви страх, стрепња која глумце чини нижим бићима.
А хоће глумац, хоће! Хоће да буде и храбар и достојанствен, и супериоран кад – кад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини?), покушава да се осећа равноправним, значајним. Хоће и да подвикне, да расправља, да одлучи понешто.
Али, све је то оно његово несвесно ја. Онај јачи, главни део његове личности – ГЛУМА, илити показивање онаквим какав ниси, а хтео би, о како би хтео!
У основи, у темељу, у крову и около те трошне куће лежи пусти страх! Страх од јуче за које ниси сигуран да ли је било добро, страх од данас кога ниси свестан, страх од сутра, које мимо осталих, нормалних људи чекаш са зебњом хоћеш ли бити у стању да оно „јуче“ поновиш?
Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да одвојиш једно од другога.
А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе. Потом „остале структуре“, да употребим ту неухватљиву реч младих политичара. Структуре које одлучују, држе снагу и моћ. Снагу наше невелике памети, и моћ нашег страха. А ствар је врло једноставна! На дохват руке, такорећи. Треба само рећи – НЕЋУ ВИШЕ ТАКО! Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2000 година. И можда још две – МАРШ ТАМО! Значи, све заједно пет речи.
Колико и како треба стиснути дупе за тако нешто зна само онај који је тако нешто икада помислио да каже. Био на ивици, на врху језика му било, само што није лануо, да га нешто важно и неминовно није спречило, сасуо би итд… итд… Нормално, то није учинио, али бар зна како му је било! Структуре то знају и осмехују се (чак без злурадости!), ту и тамо и са симпатијама. Ко би се озбиљно и дуго љутио на децу? Структуре су стабилне и вечите, ми смо пролазни, једнодневни. Као такав, ЕФЕМЕРАН (израз позоришних критичара!) настављам, ето, ово моје невољно размишљање. Покушавам, наиме, ове ноћи с краја ’80. године, да престанем да се плашим. Наравно, колико ми то мој страх дозволи. Да уђем у Нову годину миропомазан.
Одлучио сам да се не бојим више људи, већ само Бога, за сваки случај. И ето, ја од овог часа више не стрепим. Не плашим се својих претпостављених, својих редитеља, својих СИЗ-ова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, подцењивача, прецењивача. Једноставно, није ми више стало! Треба ми веровати на реч, кад већ ја сам себи не верујем.
Зато нека се носе структуре, нека се носе претпостављени: много пута сам их ухватио у лажи (а да нису ни трепнули!), нека се носе СИЗ-ови, њима је боље без нас, нека се носе критичари, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају довољно времена, обавештености и стручности за тај мој смешни послић који се зове позориште, тај скрајнути феномен, који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума.
Нека се носе телефони (многа представа је скинута путем телефона) и нека се носи ТВ (скупа ми претплата и губи ми се боја) и радио (још увек не верујем да нема малих људи унутра!) и новине, јер ме плаше и као уметника и као човека…
Нека се носе… но, моје време храбрости је већ истекло, као што сам и очекивао. Па бих да прекинем и да се извиним, ако је некако могуће! Шта ми је то требало!? Не знам шта друго да кажем! Не нађите се увређени, шалио сам се, мајке ми.

Ваш увек и до краја

Зоран Радмиловић

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Trideset godina od smrti Zorana Radmilovića

 

Na današnji dan, 21 jula, pre tačno 30 godina u Beogradu, preminuo je velikan srpskog filma i pozorišta Zoran Radmilović

Zoran Radmilović je rođen 11. maja 1933. godine u Zaječaru, a preminuo 21.jula 1985. u Beogradu

Po očevoj želji je upisao Pravni fakultet u Beogradu, da bi kasnije studirao i na Arhitektonskom i filološkom fakultetu u Beogradu, a uporedo je glumio u KUD "Ivo Lola Ribar". 

Završio je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i od 1962 do 1968. nastupao je u Beogradskom dramskom pozorištu gde je uglavnom dobijao sporedne uloge. 

Prvu veću ulogu dobija spletom srećnih okolnosti, kada posle odustajanja Ljube Tadića 1964. godine dobija glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi Ateljea 212 "Kralj Ibi". 

1437464676_Clipboard02.jpg

Foto: Youtube printscreen, Zoran Radmilović

Na filmu je debitovao 1962. u ostvarenju Jovana Živanovića "Čudna devojka", a u karijeri je imao više od 200 uloga na filmu. 

Ostao je prepoznatljiv po ulozi Radovana u predstavi "Radovan III" i svoju poslednju predstavu je održao 9. juna 1985 uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. 

Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. 

U Zaječaru ulica u kojoj se rodio nosi njegovo ime, a od 1991. godine se dodeljuje nagrada "Zoranov brk" na manifestaciji "Dani Zorana Radmilovića" ustanovljenoj u njegovo ime. 

Pre pet godina, na dan Radmilovićeve smrti u Mileševskoj ulici u Beogradu, postavljena je spomen ploča u čast Zorana Radmilovića u organizaciji Ateljea 212 i opštine Vračar.

(Tanjug)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Neponovljivi Radovan treći: Zoran Radmilović – 30 godina od smrti

 

Danas, 21. jula navršava se 30 godina od smrti velikana srpskog glumišta Zorana Radmilovića.

Zoran Radmilović je rođen 11. maja 1933. godine u Zaječaru, a preminuo 21.jula 1985. u Beogradu. Po očevoj želji je upisao Pravni fakultet u Beogradu, da bi kasnije studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu u Beogradu, a uporedo je glumio u KUD „Ivo Lola Ribar“. Završio je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i od 1962 do 1968. nastupao je u Beogradskom dramskom pozorištu gde je uglavnom dobijao sporedne uloge.

radmilovic-300x169.jpg

Foto: Youtube/Printscreen

Prvu veću ulogu dobija spletom srećnih okolnosti, kada posle odustajanja Ljube Tadića 1964. godine dobija glavnu ulogu u pozorišnoj predstavi Ateljea 212 „Kralj Ibi“.

Na filmu je debitovao 1962. u ostvarenju Jovana Živanovića „Čudna devojka“, a u karijeri je imao više od 200 uloga na filmu.

Ostao je prepoznatljiv po ulozi Radovana u predstavi „Radovan III“ i svoju poslednju predstavu je održao 9. juna 1985 uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja.

Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.

U Zaječaru ulica u kojoj se rodio nosi njegovo ime, a od 1991. godine se dodeljuje nagrada „Zoranov brk“ na manifestaciji „Dani Zorana Radmilovića“ ustanovljenoj u njegovo ime.

Pre pet godina, na dan Radmilovićeve smrti u Mileševskoj ulici u Beogradu, postavljena je spomen ploča u čast Zorana Radmilovića u organizaciji Ateljea 212 i opštine Vračar.

Zaposleni u zaječarskom pozorištu, koje nosi njegovo ime,  sutra će položiti cveće na spomenik Zoranu Radmiloviću u Zaječaru.

(Tanjug)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kad_je_svet_imao_brkove-ana_radmilovic_v

 

 

 

Na primer, brkovi

Zbog njega su mi muškarci s brkоvima uvek ulivali
poverenje. Ćosavi su mi uvek bi li sumnjivi. Plavi
takođe. Dakle, čovek treba da bude crn i da ima brkove.
I ja sam htela da imam brkove... negde u obdaništu.
– Ali, Anice – pokušavao je da mi objasni – ti si, sine, devojčica. Zvao me je „sine“, naravno.
– Pa šta? – bila sam odlučna. – Kad porastem imaću brkove.
– Nemoj, mico, tako da pričaš...
Htela sam, jasno, da budem ista kao on.
Mrštila sam se kao on, imitirala ga i htela da imam
brkove.

 

 

******************************************************************************************************************************************************************************************

 

 

I, naravno, nos

 

Prvi put sam shvati la da moj tata ima veliki nos u četvrtom ili petom razredu osnovne škole.
– Zorane, sram te bilo – čula sam mamu kako mu
govori, dok sam im bila okrenuta leđima.
O čemu se radilo? Ja sam gledala nešto na televiziji,
a oni su se domunđavali. Iako smo imali jedan sasvim
pristojan četvorosoban stan, nas troje smo uvek sedeli
u dnevnoj sobi. „Šta ima da se otuđujemo, to nije normalno“, bio je tatin komentar na taj naš veliki stan, od
kako smo se u njega uselili.
Domunđavali su se, ja sam gledala televiziju, ozbiljna.
On je gledao u mene i rukom pokazivao mami kako
imam veliki nos. Zadovoljan, crtao je rukom u vazduhu
nos is pred svog nosa i smeškao se.
Ka da sam se okrenula na ono njeno glasno „Zorane, sram te bilo“, on se pravio da i ongleda televiziju.
Ponovo sam im okrenula leđa i nastavila da pratim
ono što sam već pratila. On opet:
– Vidi, vidi, nos!
Ona opet:

– Prestani, Zorane, stvarno nisi normalan – i sve tako.
Ja opet:
– Šta to pričate?.
– Ništa, mico – obja snila je mama – tata se raduje
što misli da i ti imaš veliki nos kao on.
– A mi imamo veliki nos? – pitala sam
– Nemaš ti, sunce – odgovorila je – samo tata ima,
ali se šali.
Ni je se šalio.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Интересантна ствар, сад одгледах филмић по први пут... Баш му је легла улога!  :75:

 

Џангризало

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зоран је за мене био и остао отшкринут прозор и дах свежег ваздуха.

:bendoff:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...