Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Додатак уз кратку причу

Свака прича,па и кратка,претендује на универзалност.Свака прича,па и кратка,жели да има праве читаоце.За оно што се може рећи смс-ом,мејлом или у личној комуникацији,нема потребе призивати у помоћ књижевност.

Књижевност је наш покушај ходања по води.,И књижевност позива читаоце на тај ход.

Кратка прича као књижевни формат кажу да ће бити све присутнија због недостатка  времена и жеље да се не прекине свака веза са књижевношћу.

Време смс и фб,и твитер...комуникације оставља трага и на књижевне форме.Рећи што више у што мање речи,нови изаов за писце.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Selo

Jurio je kokoške i pucao u njih... Istina, pištolj je bio na vodu, i nije ni funkcionisao... Mada on to nije ni znao niti ga je zanimalo... Koke su bežale od njega buneći se kokodakanjem, što je njemu bilo još zanimljivije.

Posle je celo jutro skupljao grane i štapiće iz trave. Svaki dan u unosi u kuću i ljuti se kad ga mama tera da ih izbaci napolje. Eto juče je tri sata šetao po kući nekoliko grančica. Ništa nije moglo da ga odvoji od njih, Ni klikeri, ni autići, pa ni ona puška koja je sad bačena iza kreveta...

Lepo je biti dete na selu... Ima neke svoje čari... Mada ume da bude opasno... Mama se onomad dobro uplašila kad je našao zmiju u travi, uzeo u ruke i doneo joj! Posle straha u njenim očima nije ni kornjačice hteo posle da dira...Neko vreme...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.6.2016. at 13:14, Караконџула рече

Немогућа љубав 

Тек сада су обоје осјетили шта то значи бити несрећно заљубљен. Њихова љубав је била немогућа.
Он је био власник познатог ланца месара - "Месопром", а она предсједник друштва за заштиту животиња. 

:aplauz:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дјевојка која није знала да чита, али је знала да воли

Мила је Драгој донијела цједуљицу на којој је нешто писало. 
"Откуд ти то?" - Драга је упита. Мила се само загонетно осмјехну и рече да жури, окрену леђа и запути се преко утабане стазе ка својој кући, само рече - "То ти је послао неко драг". 
Драга се нашла у дилеми, док је посматрала цједуљу. Драга није знала да чита, али размишљала је - "Па то би могло бити...Можда чак и љубавно писмо."
 Њен старији брат је знао да чита, али није смјела ни да га пита да јој протумачи то писаније. Видјела је тек седам некаквих знакова у једном реду, те шест у другом. Писало је "Волим те, Драга... Милош С.". Њој то ништа није значило. Кога да пита, питала се, када ни њене друге немају појма о тим чудним знацима које други зову словима. Но, онда јој у глави сину - Марко Ј. На њега се свакако може ослонити у овој деликатној ситуацији. Он јој је, на примјер, био драг. Барем је она тако размишљала. 
Није могла да заузда своју радозналост ни на трен. Одмах се спремила и кренула ка његовој кући. Марко Ј. је био учен момак. Завршио је све четири разреда основне школе. Знао је да чита и пише, а ни рачун му није био стран. 
Појави се Драга у дворишту породице Ј. Никог не видје испред куће, али је зачула нечији корак. На срећу, то је био Марко. 
"Здраво, Марко."
"О, Драга, ти ли си?!"
"Имам једно питање за тебе. Једно...школско." 
"Само питај."
"Треба да ми нешто растумачиш. Једно писмо."
"Није проблем, дај да погледам."
Она га извади из прса и предаде му га у руке. Он га овлаш погледа. Онда је погледа равно у очи и рече - "Волим те, Драга..."
"Ох!" - изусти она, не сачекавши крај његове реченице, потрча му у загрљај. 
"И ја тебе, Марко. И ја тебе." - отвори своје срце, без да је знала о чему се ту одиста ради. 
Марко лијевом руком згужва цједуљу и баци је у блато свога дворишта. Потом је загрли јаче и рече - "Као никог, Драга, као никог никад!"

***

пошто прича о љубави обично угњави, слиједи сасвим другачија прича о човјеку који је знао сувише а, уз то, био карактер, дакле - бајка, у виду кратког (и јасног) дијалога! 


Човјек који је знао сувише

"Добро вече, Ви сте Л.К.?"
"Да, јесам. А Ви, зашто сте овдје?"
"Чули смо да знате превише. Ми знамо сасвим мало и не подносимо када нас неко надјача."
"Шта да радим? Како могу да Вам помогнем?"
"Тако што ћете бити елиминисани. Ликвидирани, разумијете?!"
"Али... па ваљда постоји неко друго, повољније рјешење!"
"Не вјерујем... Заправо има. Мада, Ви на то сигурно не бисте пристали."
"Можда и бих, ко зна?! Можда је то нека сјајна понуда."
"Уреду. Понуда је сљедећа - или ћете бити ликвидирани или ћете убудуће говорити само оно што Вам ми кажемо. На тај начин ћете бити спријечени да исказујете свој интелект и надјачавате наш, а уједно ћете и нама помагати у ширењу наших идеја. Нама то, такође, више одговара, поготово што имате кредибилитет, па ћете као интелектуалац привући још више мислећих људи на нашу страну."
"Етика је у питању - убијте ме!" 

Share this post


Link to post
Share on other sites

   Komsija

    U staroj kuci se pravo sa vrata ulazilo u tesan hodnicak koji je bio i kuhinja i hodnik, a odatle u sobu.                                           Nabavila sam nov recept za princes krofne, i odmah odlucila da ga isprobam. S obzirom na brojnu celjad, i komsijsku, i moju, kod nas se nikad nije pravila jedna mera kolaca. Ne bi se uzimala vangla u ruke za manje od duple mere.

   Kako sam zavrsila sa prvom turom, zadovoljna sto su mi ispale ukusne i lepe, mmm...ma kao iz izloga poslasticarnice, napunim veliki tanjir krofnama, pokrijem salvetom, i pozovem komsinicu da dodje po njih.

    Ubrzo stize komsija. Kuvam kafu, stavljam na tacnu kolac da ga posluzim  i caskamo kroz otvorena vrata dok ja spremam nove ture krofni. Posto je popio kafu, uzima tanjir , i krece kuci. U hodnicku/kuhinjici, dok se mimoilazimo, zastaje naspram mene.

   Nemam gde da se pomerim , iza sudopera, desno radni deo, levo frizider, gore sprat, a dole pod koji nece da se otvori da propadnem. Medju nama rastojanje  desetak centimetara.

Panika u stomaku stvra vrtlog. Imam utisak se da moja kosa sama formira jez frizuru. Srce pocinje da bije k'o ludo. U usima kao u kovacnici.

Gleda me komsa svojim tamnim ocima punim neke neobicne ceznje.

U glavi mi odzvanja kao da  je neko u civilnoj zastiti ukljucio sirene za sve moguce opasnosti (vazdusni napad, poplave, zemljotrese, pozare) , plus pisak moje svekrve kad vidi da nisam pocistila dvoriste, a podne je.

Cini mi se  da komsija  ubrzano dise. 

Komsija : " Komsinice, nesto bih te pitao, ali mi je neprijatno ".

Oooo, Boze, nauci me !!!   Dal da ga sutnem u prepone, dal da ga boksnem u stomak, mlatnim tuckom za meso po glavi, zalepim vrelim plehom, tek izvadjenim iz rerne po licu, ili ko tipicna predstavnica slabijeg pola pocnem da vristim (ma da bi to bilo teze - stislo se pevalo od panike) ?!?!?!

Ja (ledeno) : " Izvoli, komsija ."

Komsija zaustavlja dah, i kaze : " Komsinice, mogu li dobiti jos jednu krofnu , prelepe su" ?

 

 

  * Istinita prica

* * Komsija se upokojio pre nekoliko godina. Pomenite ga, Miroljub mu je ime.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Већ се смркавало, кад она закуца на врата ... О Боже, помислих, зар у ово доба!? Одох да отворим. Пустио сам је унутра без речи. Одмах је почела да брбља и прича неповезано. Речи које нисам разумео. Ћеретала је сатима, чинило ми се данима ... Тек, одједном је прекидох и крстећи се рекох:

- Аман, Арсенија, зачепи више и иди читај акатист Светом Сисоју Великом.

Изашла је без речи, напољу је било тихо вече.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Гледам у полицу са књигама,  од самог погледа осећам умор и терет аманета који си ми оставио, и већ  спремна да побегнем у неку баналну причу, крајичком ока хватам одсјај црних сјајних корица, извлачим књигу са стахопоштовањем..

"Антологија румунске поезије"... довољно добро да се осетим као Влад.

Волим ове магловите песме.

Share this post


Link to post
Share on other sites
12 hours ago, Humbert Humbert рече

Изашла је без речи, напољу је било тихо вече.

Izasla je tiho , bez i jedne jedine reci   i snazno zalupila vratima  ...Sa zida je iznenada pala jedna ikona , cije se  staklo  razbilo u paramparcard ... Bila je to  avetinjski mirna noc ... 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прича о црном детету(које је постало свештеник)

 

 

,,, Ако некад у свом животу сретнеш дете тужног црног лица, суморног чела, упалих образа и жалостивог погледа које креће путем из којег не постоји излаз, а чији је циљ да нађе неког ко ће га разумети и прихватити онаквог какав је не руководећи се предрасудама о њему, знаћеш да је у питању "Црно дете"!!!
То дете би требало да буде наш идеал, да покушамо да се понашамо као оно, да водимо тих и миран живот по Божијим законима.
Чује се плач..
Следећа слика је прилика жене са тек рођеним дететом. Под једва видљивим светлом доктор пере бебу и увија је у пелене!
А дете ко дете...Почиње да плаче, а потом покушава у грчу да направи неки израз што личи на осмех, док мајка не показује неко велико осећање среће!
То није због тога што се не радује рођењу детета, него зато што је њен највећи проблем како ће сутра успети да нахрани то дете и обезбеди му нормалне услове за живот..
Прошли су неки месеци а она размишља:Треба дете обући у лепо оделце, миришљаво и испеглано, треба га окупати.. На тренутак мисли је поведу у неки други свет, у коме новца има довољно, у коме су људи добри и пријатни, а услови за живот сасвим повољни. Али онда је из тог сна буди њена бебица која се укакила.
Жена изнемогла полако устаје и износи бебу напоље из куће, у двориште да је опере у полу - зарђалом кориту.
После купања улази са бебом у кућу и леже заједно са њом на кревет! Почиње бебици да поставља питања на која она сама себи даје одговор...
Како ће она сад сама са дететом а муж је далеко у иностранству, он ни не слути да је добио дете?! Године су пролазиле, а мајка се мучила да заради хлеб за своје мезимче.
Радећи свакакве послове тешко је зарађивала прљави динар!Људи су је максимално користили нико се није сетио да јој помогне.. Из дана у дан посла је било све мање, а пара никад доста јер дете је расло па има све веће жеље и потребе.
Не видевши излаз она почиње да се бави проституцијом! Иако је осећала сву гадост и тог посла и то што није могла да сепре са себе сав грех и гнев који је осећала због тога што ради, то је тренутно био једини начин да обезбеди егзистенцију за себе и своје дете. Муштерије су често биле грубе према њој, сексуално су се иживљавале, вређали су је, али су давали новац.
У маси таквих људи случајно упознаје човека који је чуо у каквој је ситуацији и био је спреман да јој помогне.
Извео је њу и њено дете из оног ругла и пружио им потребну пажњу и помоћ! Најзад чинило се да је криза прошла..Имали су довољно новца али нешто је ту опет фалило!
Мали дечак је већ напунио седам година и чекала га је ђачка клупа.
Дете је било изгубљено и несналажљиво јер никад до сад није долазило у контакт са другом децом, нити се са њима дружило. Али брзо је то превазишло и почело да се дружи са осталом децом. Она су га лепо прихватила и пуно су га волела!
Он се наизглед није пуно разликовао од њих..Био је добар, послушан и племенит, али му му је била мана што је био тамне пути, и што је мало другачије изговарао неке речи, т.ј онако како је научио од своје мајке!
За лош однос другара према њему, касније, највише је била крива учитељица која је забранила ђацима да се друже са њим јер је сматрала да је он мање вредан јер је син мајке лаког морала која се давала за паре! А деца ко деца..Немајући своје мишљење престала су да га примећују и да му придају на значају!
Дечак је био веома тужан због тога...Сваки дан се молио Богородици и Исусу Христу да буде као остала деца, да га воле, и да буде прихваћен. На све начине је покушавао и борио се за бољи положај али није успевало. У школи је био добар, вредно је учио и радио домаће задатке. Кроз неко време више га није толико болело што деца неће да се друже са њим, јер је он направио "савез" са Богом, који му је постао најбољи пријатељ и коме је он поверавао све своје тајне!
Ускоро, мајка поново остаје трудна са новим човеком, а на њега скоро па да потпуно запоставља..Мајка је имала своју нову породицу, а он је почео да размишља о идеји да крене путем ка неком манастиру, у нади да ће пронаћи тражени мир и сигурност!
Кренуо је на пут са нешто мало ствари, и парчетом хлеба, да се нађе..Успут је наилазио на људе који су му помогли тако што су му давали храну и топлу одећу и подржавали га у његовој намери!
Пут га је довео у манастир Крушедол, задужбину Светих Бранковића. Тамо је пријатно дочекан од стране монаштва и осталог братства.Сместили су га у лепу собицу, келију, чији су зидови били украшени иконама разних светитеља.
Ту је водио здрав живот;
Свако јутро устајање у 6 сати па молитвено правило у келији, затим у пола 7 полуноћница и у 7 јутрење у манастиру.
Дечак је временом добио дар да сазнаје у молитви о духовном стварима, па је то своје знање преностио и на остале!
Много људи је долазило у овај манастир, али су били много другачији од оних из старог окружења! Били су добри, пријатни, и нису га вређали него су га уважавали. Давали су му одећу, обућу и разне дарове и остављали папире са њиховим именима да дечак пред литургију чита са монаштвом за њихово здравље, и здравље њихових породица и пријатеља.
Међу масом људи после једне недељне службе запазио је неку жену како разговара са игуманом, предстојатељем манастира. Испоставило се да је то његова мајка која је чула да у овом манастиру постоји неко црно дете које воли да помаже људима и које сви воле! Помислила је да бих то могао бити њен син па је решила да га потражи.
Када га је пронашла замолила га је да јој опрости што га је занемарила, и позвала га је да се врати да живи са њима!
Он јој је од срца опростио али није желео да се враћа назад у свет, јер му је овде у манастиру било лепо.
Рекао јој је да може да дође да га посети кад год пожели.
Пролазило је време а дечак је израстао у правог младића.Монаси су се потрудили да стекне добро образовање у манастиру, а кад је дошло време за факултет послали су га да изучава Богословске науке.
Младић је веома брзо успео да положи све испите и стекне звање Теолога!
Једног дана упознао је једну лепу девојку у којој је одмах препознао ону праву! Убрзо се оженио са њом и добио парохију близу манастира у којем је одрастао. Добили су троје деце и живели срећно(Александар Цигановић - прича о црном детету).

Share this post


Link to post
Share on other sites

никако

да ти пренесем, онокад чујем да ми говориш..о себи вазда..о том неком сакоу из чијих си џепова извлачио новчанице да платиш такси..док је он саплитао језиком покушавајући да ти објасни све димензије светова које никад нећеш видети..чије ћеш обрисе наслућивати из туђих писама, из туђих прича, из томова озбиљних књига о световима, јер другачије не могу ни бити те књиге...говорио је саплићући речима док сте ишли уз степенице а ти се уместо њега суседима јављао и мислио како си најнесрећнији дечак на целој планети који света неће угледати сем у зеву туђих зеница

не могу да ти пренесем јер ја сам змаја пуштала једаред..а он више волео дрво трешње на којој љуљашка била

Share this post


Link to post
Share on other sites

Arsenijina prica br . 4 je prica o sreci ... 

Mogu da zamislim svaku zrtvu , mogu da zamislim svaki podvig... 

Cini mi se da bih mogla i roman da napisem ... 

Ima li na ovome svetu neke radosti pre svega ... Da li je ta radost istinska i topla ? Postoji li ona van duse velikog coveka ? 

Ne znam .

Samo pitam .

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Arsenijina prica br . 5 ... Ne zelim nikome da kvarim srecu ili  -> Citajuci Akatist prepodobnom Sisoju Velikom  ... 

P.s. Nastavice se ...    

Share this post


Link to post
Share on other sites
54 minutes ago, Arsenija рече

P.s. Nastavice se ...    

Zadala je komandu PRINT , a iz stampaca izadje nekoliko toplih listova na kojima bese odstampan akatist ...

Glasno je srknula nes i zavalila se u svoju braon fotelju ne bi li na miru mogla da procita akatist ... Ukljucila je klimu , jer danas bese doista toplo ...Uprkos svim svojim slabostima , uspela je da ga procita do kraja ...  Sreca nasa zavisi samo od naseg srca , rekla je i otisla da odabere sta ce sutra da obuce . 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...