Jump to content
Sign in to follow this  
sasluzitelj

Prepodobni Simeon dajbabski - pouke

Оцени ову тему

Recommended Posts

ukoliko se neko susreo sa cudesnom pomoci zastupnistva starcevog ili je njegovu svestenu licnost posebno upecatljivo doziveo neka mi posalje svedocanstva jer je u toku izrada opsirne monografije o njemu. hval aunapred

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Увијек мисли о својој души и кад се срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини.

2. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш, ако је изгубиш?

3. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је као онај који се враћа у Очев загрљај.

4. Твоје имање на земљи је ништавило као оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу.

5. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дјела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси.

6. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула.

7. У рат се не иде без праха и олова нити се живи христијански без вјере и добрих дјела.

8. Треба јака студен, па да се ријека заледи, и много прегнућа, па да се вјера одржи.

9. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук, и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају.

10. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје.

11. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе.

12. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру.

13. Дијете плаче кад га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице.

14. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља.

15. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење.

16. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу.

17. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима.

18. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту.

19. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош.

20. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава.

21. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити.

                                                           sim.jpg
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      KAKO UĆI U RAJ
      Jednog je dana jerođakonu ocu Vasiliju (budućem starcu Jeronimu) došao jedan Turčin, koji ga je zamolio da posjeti kuću sudije, takođe Turčina. Domaćin je, potom,  gostoljubivo dočekao oca đakona i uveo ga je u svoje odaje. Tamo je sudija rekao:
      - Ja sam musliman. Pomažem udovicama, sirotima, bolesnima, držim sve postove, nastojim da budem pravedan na poslu. Reci mi, da li je to dovoljno da se uđe u raj?
      Otac Vasilije je upitao: - Reci mi, gospodine, imaš li ti djecu? 
      - Da, imam.
      - Imaš li sluge?
      - Imam i sluge.
      - Ko bolje izvršava naredbe, djeca ili sluge?
      - Naravno, sluge. Djeca me često ne slušaju.
      - Ali kad ti umreš, ko će biti tvoj nasljednik – sluge koje izvršavaju sve tvoje naredbe ili neposlušna djeca?
      - Naravno, djeca.
      - Eto, - zaključio je otac Vasilije, - sve što ti radiš je dobro, ali ti si zaradio samo čast dobroga sluge. Ako želiš da naslijediš Carstvo Nebesko, moraš da postaneš sin. A to se može ostvariti samo krštenjem.  
      Sudija je bio utvrđen u vjeri i uskoro se krstio. 
    • Од JESSY,
      Уши и уста

      Бог нам је дао пар ушију и само једна уста да бисмо слушали двоструко више него што причамо.



      Похвала

      Причају два монаха о трећем. Један га хвали:

      - Никада га не чух да ружно говори о било коме.

      - Ни ја. Али, то је зато што говори само о себи, одговори други.



      Философ и богослов

      Упита неки философ хришћанског теолога:

      - Ко смо ми философи?

      -Ви сте слепци који у нрачној соби ттражите црну мачку које тамо нема.

      - А ви богослови?

      - Ми смо то исто, само што понекад нађемо мачку.



      Уздање у богослове

      Авва рече: „Да је Бог дао богословима да саставе десет заповести, не бисмо имали десет, него хиљаду.“
       
    • Од Срђан Ранђеловић,
      У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:

      „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“
      Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).
      Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.
      Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.

      Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
      Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:

      „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“
      Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.
      Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:

      „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
      Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“
      Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.
      Извор: Радио Светигора
      https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/
    • Од Александар Милојков,
      Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице.
      Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом. И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо.
      Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено.
      На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“.
      Александар Милојков
    • Guest
      Од Guest,
      (Слави се 30/17.јануара)
      Светом Антонију је било око двадесет година када су му умрли родитељи, после чега је морао да се стара о својој малолетној сетри. Посећујући стално црквене службе, младић је био ганут побожним страхом о оним хришћанима који су, како се говори у Делима Апостолским, продавали своју имовину и доносили новац и стављали пред ноге апостолима (Д.ап.4,34-35). Чувши у цркви Јеванђељске речи Христове упућене богатом младићу: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди,продај све што имаш и подај сиромасима,и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мат.19,21). Антоније их је примио као да су оне упућене лично њему.
      Продао је имовину која му је остала после смрти родитеља, разделио новац сиромашнима, оставио је сестру на старање побожним девственицама у манастиру, оставио је родитељски дом и настанио се недалеко од свога села у бедној колиби и почео је подвижнички живот. Делима руку својих издржавао се и давао је храну и милостињу сиромашнима. Некада је свети младић посећивао друге подвижнике који су живели у околини и старао се да од свакога добије поуку и корист.
      Једном од њих обратио се за руковођење у духовном животу. У том периоду живота преподобни Антоније је био подвргнут тешким искушењима од ђавола. Непријатељ рода људскога смућивао је младога подвижника помислима, сумњама о изабраном путу, тугом за сестром, трудио се да Антонија склони на телесни грех, али је преподобни чувао чврсто веру, непрестано је творио молитву и присиљавао себе на подвиге. Антоније се молио да му Господ покаже пут спасења и он је имао виђење. Подвижник је видео човека који је наизменично вршио молитвено правило и радио, а то је био Анђео кога је Господ послао да би уразумио свога изабраника. Тада је преподобни установио строги поредак свога живота. Он је узимао храну једном у току дана, некада једном у два три дана, целе ноћи проводио је у молитви, предајући се кратком сну само треће или четврте ноћи после непрестаног бденија. Али ђаво није оставио своја лукавства и старао се да уплаши преподобнога јављајући се под видом чудовишта, али свети је непоколебљивом вером ограђивао себе животворним крстом. На крају непријатељ му се јавио у виду страшнога црнога младића и лицемрно је признао се бе побеђеним рачунајући да ће тиме навести преподобнога на хвалисање и гордост, али преподобни је отерао непријатеља молитвом.
      Ради веће самоће свети се преселио далеко од села у једној гробници. У одређене дане његов пријатељ му је доносио скромну храну. И овде су демони напали подвижника са намером да га убију и нанели су му тешке ране. Међутим, Господ није допустио да Антоније умре. Пријатељ светога доневши по обичају храну, видео га је да лежи на земљи као мртав и однео га је у село. Светога су сматрали да је умро почели су да припремају све потребно за сахрану. Али преподобни је у касно ноћу дошао к себи и замолио је свога пријатеља да га однесе натраг у гробницу. Чврстина светога Антонија је била јача од лукавства непријатеља. Узевши вид дивљих животиња,зли духови су га опет наговарали да напусти њихово изабрано станиште, али их је он опет отерао силом Животворнога Крста. Господ је укрепио свога угодника: у жару борбе са силама таме, преподобни је видео како се према њему са неба спушта светли зрак и тада је ускликнуо: „Где си био, милосрдни Исусе? Зашто се ниси јавио да од самога почетка исцелиш моје ране? А Господ му је одговорио: „Анотоније, ја сам био овде, али сам чекао да видим твоју храброст, сада после овога када си ти чврсто издржао борбу, ја ћу ти увек помагати и прославићу те у целоме свету“. После тог јављања преподобни Антоније је био исцељен од рана и спреман за нове подвиге. Тада му је било тридесет и пет година.
      Пронашавши духовно искуство у борби са ђаволом преподобни је хтео да иде у дубину Тиваидске пустиње и да у пуној самоћи послужи Господу молитвом и радом. Замолио је старца – подвижника ,коме се обраћао у почетку свога монашкога пута, да се удаљи заједно са њим у пустињу, и старац је благословио преподобнога на нови, до тада још непознати вид подвига – отшелништво, али по старачкој слабости одлучио је да са њим не отпутује. Преподобни Антоније је отишао у пустињу сам. Ђаво се старао да га заустави: бацао је пред њим скупоцености и злато, али свети не обраћајући пажњу прошао је поред њих. Дошавши до једнога брда, преподобни је видео како на њему има једна запуштена ограђена зграда у коју се уселио затворивши врата камењем. Његов верни пријатељ му је доносио два пута у години храну, а воде је било у дворишту. Донешени хлеб преподобни је узимао не проговоривши ни једну реча са пријатељем. У пуној самоћи и непрестаној борби са злим духовима преподобни Антоније је прожиовео двадесет година. и пронашао је на крају спокојство духа и мир у мислима. Када је настало време, Господ је открио људима свога великога подвижника. Дошло је време да преподобни почне да упућује многе монахе и мирјане и да руководи монасима. Људи који су се скупили пред оградом преподобнога насилно су отворили врата његовога дома и ушли су пред светога Антонија молећи га да их узме под своје руководство.Ускоро брдо на коме се подвизавао свети Антоније је било окружено мноштвом манастира и преподобни је са љубављу упућивао све који су се у њима настанили,учећи духовноме животу све оне који су дошли у пустињу да се спасу. Учио их је пре свега истрајности у прихваћеном на себе подвигу, да несмањеном жељом угоде Господу,милосрдном и несебичним односу према раду, понесеним од раније. Он је убеђивао да се не плаше демонских напада, и да прогоне врага силом Животворнога Крста Господњега.
      31. г. Цркву је напало велико искушење – жестоко гоњење против хришћана које је подигао источни римски цар Максимин Дака. Желећи да пострада заједно са светим мученицима, преподобни Антоније је напустио пустињу и отишао у Александрију. Отворено је служио мученицима у њиховим затворима, присуствовао је суду и судским ислеђењима, али мучитељи га нису ни дотакли. Господу је било угодно да га сачува на корист хришћанима. По завршетку гоњења преподобни се вратио у пустињу и продужио подвиге. Господ је подарио своме изабранику дар чудотврства: преподобни је изгонио зле духове и исцељивао болесне силом својих молитава. Мноштво људи му је долазило и ометало је његову самоћу и преподобни је отишао још даље, у такозанву „унутрашњу пустињу“ и настанио се на врх брда. Међутим, братија из пустињских манастира су тражили преподобнога и молили га да их посети.
      Још једном је преподобном Анотонију дошло да напусти пустињу и да оде хришћанима у Александрију, да би заштитио православну веру од манихејске и аријеве јереси. Знајући да се име преподобнога Анотонија поштује у целој Цркви аријанци су измислили за њега клевету – да се он придржава њиховог јеретичкога учења. Дошавши у Александрију, преподобни Антоније је свенародно, у присуству епископа проклео аријанство. У време свога краткога боравка у Александрији он је обратио Христу велики број незнабожаца. Преподобноме су долазили незнабожачки философи желећи да својим умовањем поколебају његову чврсту веру, али их је он простим и убедљивим речима довео до тога да су заћутали. Равноапостолни цар Константин Велики (+337) и његови синови су веома поштовали преподобногАнтонија и молили га да их посети у престоници, али преподобни није хтео да остави своју братију – пустињаке. У писму које им је послао он је написао цару да се не горди својим високим положајем и да се увек сећају да је и над њима праведни Судија - Господ Бог.
      Осамдесет и пет година свога живота преподобни Антоније је провео у пустињској самоћи. Мало времена пре своје смрти, преподобни је причао братији да ће он убрзо преминути. Још их је поучио да у чистоти чувају православну веру, да избегавају свако општење са јеретицима, да не ослабљују у монашким подвизима. „Старајте се да изнад свега имате јединство између себе а посебно са Господом, и после са светима, да и вас приме у вечно своје утеочиште, као пријатеље и познанике“-, тако је предана предсмртна поука преподобнога у његовом житију. Преподобни је завештао двојици од својих ученика који су били са њим последњих петнает година његовог живота у пустињи да сахране тело његово у путињи и да не спремају свечану сахрану његових остатака у Александрији. Једну своју мантију је завештао светом Атанасију, архиепископу Александријском,а другу светом Серапиону,епископу Тмуитском. Преподобни Антоније је мирно сконачо 365.г у сто петој години живота и сахрањен је од својих ученика у прослављеној им пустињи на скривеном месту.
      Живот преподобног подвижника,преподобнога Антонија Великог опширно је написао свети Атанасије, архиепископ Александријски. То дело светог Атанасија, прво дело правослалвне агиографије, сматра се једним од најбољих његових дела. Свети Јован Златоусти каже да то житије треба да читају сви хришћани. „Ово кратко излагање је значајно у поређењу са Антонијевим врлинама, пише свети Атанасије, међутим из њега закључите какав је био Божији човек Антоније.Од младости до таквог узраста је сачувао равно усрђе према подвжништву, ни у старости није се разболео од старачких болести, ни у болести тела свога није изменио начин свога одевања ни у чему. Међутим,он није претрпео штете. Очи су му били здрави и неповређени и добро је видео. Није му испао ниједан зуб, једино они на деснима због дубоке старости. Здрав је био у рукама и у ногама. Ашто су сви говорили о њему, сви су му се дивили, и они који га нису видели волели су га - то служи као доказ његовој врлини и богољубивој души“.
      Од књижевног дела самога преподобнога Антонија до нас су стигли његових Двадесет говора,одн.трактата о хришћанским врлинама посебно монашких, Седам посланица манастирима о жељи према моралном савршенству и духовној борби: „Правила живота и поуке монасима“.
      544.г. мошти преподобног Антонија су пренешене из пустиње у Александрију, а потом после освајања Египта од Сарацена у VII в.у Цариград. Из Цариграда су свете мошти пренете у епархијски округ Венски а у XV в.у граду Ари (Француска), у цркви светога Јулијана. Стопа преподобног Антонија чува се у Неапољу, у манастиру свете Кларе.

      Акатист преподобном Антонију Великом



      Кондак 1
      Изабрани чудотворче и предивни угодниче Христов, преподобни оче Атноније, љубављу хвалећи богоугодни твој живот, приносимо због тебе благодарне песме Богу. Ти пак пошто имаш велику слободу пред Господом, ослободи нас од свих невоља да ти радосно кличемо:
      Радуј се ,преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Икос 1
      Заволевши од младости анђелски живот жељно си хтео да ходиш у заповестима Божијим, преподобни оче, и горећи срцем ка Господу сила, узвео си ум ка Божанским стварима, у ништа сматрајући привремена и земаљска блага. Због тога дивећи се Божијем промислу о теби, са вером ти кличемо:
      Радуј се, достојни сине побожних родитеља!
      Радуј се, од њих васпитани у побожности!
      Радуј се, јер си од младости пошао за Христом!
      Радуј се, јер ни ушта си сматрао славу земаљску!
      Радуј се, усрдни делатељу винограда Христовога!
      Радуј се, велики наставниче пустиножитеља!
      Радуј се, јер свима желиш спасење!
      Радуј се, јер си показао пут истинскога монаштва!
      Радуј се, светиљко упаљена Божанским огњем!
      Радуј се, непобедиви камену вере у Христа!
      Радуј се, обасјани благодаћу Духа Светога!
      Радуј се, облагодаћени даром чудотворства!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Kондак 2
      Непријатељ рода људскога виде тебе, богоносни оче, који си се вазнео на духовну висину хтеде да те погуби, али постиде се твога усрђа и смирења, јер ти си се непрестано подвизавао у посту и молитви, разбијајући главу невидљиве змије, појући скрушено Богу: Алилуја!
      Икос 2
      Срцем и умом схвативши да су сва блага овога света брзопролазна и краткотрајна, затворио си себе у тамној пећини, умртвљујући страсти и служећи јединоме Господу. Зато похваљујући равноангелни твој живот, личемо ти:
      Радуј се, јер си сву наду положио на Господа!
      Радуј се, јер си посрамио безумље непријатеља!
      Радуј се, неустрашиви разоритељу ђаволских обмана!
      Радуј се, јер си чистотом и светошћу постао сличан анђелима!
      Радуј се, јер си подвизима твојим осветио пустињу!
      Радуј се, јер си многе упутио у Царство Небеско!
      Радуј се, јер си уништио омрзнуту гордост!
      Радуј се, јер поучаваш смерности!
      Радуј се, свети, јер све просвећујеш побожношћу!
      Радуј се, светла звездо која све осветљаваш светлошћу подвига твојих!
      Радуј се, јер си поживео у славу Божију!
      Радуј се, добри и дуготрпељиви пастиру!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 3
      Сила Вишњега укрепљаваше те, преблажени Антоније, јер ти си пак, боравио у посту и молитви, непрестаним напорима и бдењима побеђујући сва ђаволска искушења певао си Богу који те је покривао благодаћу: Алилуја!
      Икос 3
      Имајући чисте помисли и непорочну душу, блажени оче, увидео си пролазност и непостојаност овога света, и зажелевши вечна одрекао си се привремених добара. Стога прослављајући те, кличемо:
      Радуј се, ревнитељу доброга смирења!
      Радуј се, тражитељу духовне мудрости!
      Радуј се, јер си узашао на висину безстрашћа!
      Радуј се, јер си целога себе предао Богу!
      Радуј се, јер си незлобивошћу постао сличан Господу!
      Радуј се, јер си твојим сиромаштвом постао богат!
      Радуј се, благодатни украсе пустиње!
      Радуј се, пресветли светиониче свету!
      Радуј се, страшни прогонитељу злих духова!
      Радуј се, уништитељу њихових обмана!
      Радуј се, мудрији од мудраца овога света!
      Радуј се, најусрднији подвижниче!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 4
      Утишавши буру великих невоља, уселио си се у пустињу, преблажени Антоније, у којој си провео тешки пут монашког живота, уништавајући сва вражија лукавства и сасецајући његове обмане, кличући Христу који те је крепио: Алилуја!
      Икос 4
      Чувши за твој богоугодни живот, преподобни, долажаху ти људи из свих крајева тражећи правду Божију, ти си их све са љубављу примао и руководио ка спасењу. Ми пак, скрушеном душом хвалећи те певамо овако:
      Радуј се, правило и основе пустиножитеља!
      Радуј се, добри наставниче стада Христовога!
      Радуј се, украсе Цркве Христове!
      Радуј се, славо монаха!
      Радуј се, јер си целога себе принео на жртву Господу!
      Радуј се, јер си умртвио греховне страсти у себи!
      Радуј се, весеље анђела!
      Радуј се, свепагубно уништење демона!
      Радуј се, становнику пустиње!
      Радуј се, љубитељу безмолвија ( молитвенога ћутања )!
      Радуј се, јер упућујеш на прави пут!
      Радуј се, јер објављујеш Царство Небеско!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 5
      Јавио си се боговођена звезда монашком чину, преподобни оче Антоније, и био си пример животом, речју, љубављу, вером и чистотом, певајући Господу: Алилуја!
      Икос 5
      Непријатељ рода људскога виде чисти и свети твој живот, оче Антоније, много пута је подизао оружје против тебе; ти си победивши га ниси скренуо са спаситељнога пута. Ми пак, најући то,кличемо ти:
      Радуј се, заједничару вечнога живота!
      Радуј се, велики наставниче спасења!
      Радуј се, јер си животом твојим послужио јединоме Богу!
      Радуј се, јер си узео на себе бреме Христово!
      Радуј се, укоритељу лукавства демона!
      Радуј се, јер упућујеш на пут спасења!
      Радуј се, чувару чистоте!
      Радуј се, гледаоче Тројичне светлости!
      Радуј се, устајање палих!
      Радуј се, прогнање демонских сила!
      Радуј се,утврђени стубе вере!
      Радуј се, савршени учитељу !
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 6
      Чувши јеванђељске речи: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде замном“(Мат.19,21), ослободио си себе, оче Антоније, од земаљских богатстава и уселивши се у пустињу, проживео си испоснички живот, стекао си себи подвизима твојим ризницу на небесима. Уразуми и нас, милосрдни оче, да се срцем не прилепљујемо за брзопролазне ствари, него да изнада свега мислимо о небесима, кличући Господу сила: Алилуја!
      Икос 6
      Засијао си као богосветла светиљка у Египатској пустињи, оче Антоније, озаравајући све зрацима врлина и чудеса твојих. Ми пак, помињући подвиге твоје, прослављамо те говорећи:
      Радуј се, јер тобом се овенчавају преподобни!
      Радуј се, јер тобом се спасавају људи!
      Радуј се, благодатна посето болесних!
      Радуј се, помоћниче оних који тешко страдају!
      Радуј се, разрушитељу непријатељстава!
      Радуј се, истребитељу непријатеља!
      Радуј се, миру и утврђење вернима!
      Радуј се, брзо избављење од невоља!
      Радуј се, уништитељу злобе и лукавстава!
      Радуј се, посетитељу очајника!
      Радуј се, поборниче православнима!
      Радуј се, помоћниче хришћанима!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 7
      Желећи да се достојно подвизаваш добрим подвигом сва привремена блага сматрао си за ништа, био си убог и сиромашан, у пустињу си се уселио да у самоћи разговараш са Богом непрестано Му певајући: Алилуја!
      Икос 7
      Господ те заиста јави као новога наставника монасима, оче Антоније, многи пак, препознавши богоугодан и праведан живот твој и схвативши високу духовну мудрост твоју, слушаху речи твоје као речи великога Божијега угодника, коме приличи да се пева овако:
      Радуј се, јер си подражавао Авраама у вери!
      Радуј се, јер си у кротости постао сличан Давиду!
      Радуј се, јер си стекао ревност Илијину!
      Радуј се, јер си ишао стазама Крститеља!
      Радуј се, јер си молитвом извео воду у пустињи!
      Радуј се, јер си подигао одузетог од болести!
      Радуј се, јер си даровао прогледање слепима!
      Радуј се, јер си исцелио многе болесне!
      Радуј се, предивни и богомудри наставниче монаха!
      Радуј се, усрдни служитељу Христа Бога!
      Радуј се, премирна утехо ожалошћених!
      Радуј се, прељубазна похвало монаха!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 8
      Блажени Антоније, видевши необичан и натприродан живот преподобнога Павла, дивио си се висини подвига и врлина његових. Душу пак, његову видео си да окружише анђели и узнеше на небеса, клицао си Богу дивноме у светима Својим: Алилуја!
      Икос 8
      Обрадовао си се великом радошћу, оче Антоније, видевши узлазак на небо душе преподобног Амона,коју си видео прозорљивим очима. Због тога са великим дивљењем кличемо ти овако:
      Радуј се, јер си узводио очи твоје на небо!
      Радуј се, јер си изнада свега заволео славу небеску!
      Радуј се, јер си срце своје осветио непрестаним молитвама!
      Радуј се, јер си мисао твоју утврдио у Богу!
      Радуј се, јер си будуће догађаје видео као садашње!
      Радуј се, јер си смирењем твојим стекао високе дарове!
      Радуј се, ослободитељу мучених од злих духова!
      Радуј се, даоваоче душевног и телеснога здравља!
      Радуј се, преславни заступниче оних у невољама и недаћама!
      Радуј се, брзи заштитниче оних у болестима и напастима!
      Радуј се, јер не остављаш нас који смо на земљи!
      Радуј се, јер приносиш Богу молитве за нас грешне!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 9
      Сва природа задиви се висини подвига твојих, преподобни, јер у слабом људском телу у свему си постао сличан анђелима и укрепљаван силом Вишњега, изобиловао си у свима врлинама.Због тога присаједињен анђелским чиновима, певаш Свесилном Богу: Алилуја!
      Икос 9
      Красноречиви говорници не могу достојно прославити живот твој, оче Антоније: ко ће исказати сав пост, бдења, болести и напоре твоје? Ко ће исказати сузе и уздахе твоје к Богу? Но љубављу побуђени према теби: осмељујемо се да ти овако певамо:
      Радуј се, велики пустиножитељу!
      Радуј се, учитељу савршенства!
      Радуј се, служитељу истинитога Бога!
      Радуј се, прогонитељу злих духова из пустиње!
      Радуј се, громе који поражаваш ђаволе!
      Радуј се, јер изобличаваш лукавство његово!
      Радуј се, стану Божије благодати!
      Радуј се, обитавалиште Духа Светога!
      Радуј се, украсу постника!
      Радуј се, похвало преподобних!
      Радуј се, основе монаха!
      Радуј се, славо отаца!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 10
      Онима који хоће да се спасу био си учитељ, преподобни, и сада нам грешнима који желимо спасење помози светим твојим молитвама, да би помагани тобом задобили Царство Небеско, где анђели неућутно певају: Алилуја!
      Икос 10
      Чврста и необорива тврђава био си својим ученицима, чувајући их од демонских напада, и сада буди тврђава и покров од свих обмана ђаволских нама који овако вапијемо:
      Радуј се, анђеле земаљски!
      Радуј се, човече небески!
      Радуј се, чисти и часни стану светиње!
      Радуј се, станиште великих врлина!
      Радуј се, ревнитељу побожности!
      Радуј се, критиковатељу јереси!
      Радуј се, испуњење љубави Христове!
      Радуј се, поуко монаха!
      Радуј се, чврсто прибежиште верних!
      Радуј се, силно узвођење палих!
      Радуј се, укрепљење немоћних и болесних!
      Радуј се, утехо малаксалих и безнадежних!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 11
      Умилне песме које ти из љубави и усрђа на похвалу теби приносимо, прими милосрдни оче Антоније, и милостиво нам се приклони, и удостој да успемо у покајању, да би твојим молитвама непрестано певали Богу: Алилуја!
      Икос 11
      Јавио си се нама на земљи као светлоносна светиљка истинске Светлости, преподобни Антоније, јер подвизима и чудесима просвећујеш срца верних упућујући на пут врлинског и богоугоднога живота. Због тога слушаш од нас овакве похвале:
      Радуј се, премудри учитељу!
      Радуј се, благонадежни вођо!
      Радуј се, јер си целога себе предао вољи Божијој!
      Радуј се, јер си изнад свега заволео Господа Исуса Христа!
      Радуј се, јер си просијао трпљењем различитих недаћа!
      Радуј се, јер си добровољним сиромаштвом стекао вечно богатство!
      Радуј се, јер си живот твој провео у трпљењу и у невољама!
      Радуј се, јер си храбро подносио пустињачка страдања!
      Радуј се, будитељу лењиваца према подвизима!
      Радуј се, поверљиво исправљење грешника!
      Радуј се, сабеседниче анђела и свих светих!
      Радуј се, усрдни молитвениче за цео свет!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 12
      Знајући од Бога дану ти благодат, побожно целивамо светлонсно насликану твоју икону, угодниче Божији и молимо се: Немој нас оставити твоје молитвене заштите пред Христом Богом, Коме благодарно певамо: Аллилуја!
      Икос 12
      Прослављајући твој живот, хвалимо мирни твој крај, преподобни оче Антоније, и молимо ти се: буди у свему на добро брзи помоћник нама који ти овако кличемо:
      Радуј се, небески житељу!
      Радуј се, јер стојиш пред престолом Једносушне Тројице!
      Радуј се, весеље анђела!
      Радуј се, сабеседниче светима
      Радуј се, истинити угодниче Божији!
      Радуј се, изабрани слуго Господњи!
      Радуј се, топли посредниче за све оне који призивају твоје име!
      Радуј се, учитељу и надо свих оних који те поштују!
      Радуј се, насићени благодаћу Божијом!
      Радуј се, напојени из Божанског извора!
      Радуј се, орошени потоком спаситељних суза!
      Радуј се, одевени одећом нетрулежности!
      Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!
      Кондак 13
      О, преподобни оче наш Антоније Велики, који вечно живиш у незалазном дану Царства Христовог, умоли Владара свих да се избавимо од невоља, болова, и вечних мука, да би у векове певали Њему у Царству Његовоме: Алилуја!

      Овај кондак чита се три пута, а потом икос 1 и кондак 1



      Молитва


      О, преподобни и богоносни оче наш Антоније, верујемо да ти стојећи пред престолом Пресвете Тројице имаш велику смелост у молитвама пред Свемилостивог Господа, Који свагда чује тебе, вернога слугу и угодника Свога. Због тога са скрушеношћу смирено прилазимо теби, светитељу Божији, немој престати да се за нас молиш Господу Богу, у Светој Тројици слављеном, да милостиво погледавши на нас, не допусти нам да пострадамо у гресима нашим, него да нас пале подигне, да подари исправљење лошем и јадном животу нашем, отимајући нас од надолазећих падова у грех, и да нам опрости све што сагрешисмо помислима,речима и делима од рођења до овога часа. Ти подвижниче врлине знаш немоћ и жалост садашњега времена, моли дакле,непрестано Христа Бога,да нас никада не остави од Његовог неисказаног милосрђа, него да нас сачува од искушења овога света, од ђаволских замки, од телесних пожуда, да добијемо од Њега тобом и све потребно за привремени живот, ослобођење од невоља и недаћа, и непопустљиво трпљење до краја. Измоли нам да у миру и покајању окончамо живот наш, да би несметано прешли са земље на небо, да се избавимо митарстава и злих ваздушних духова и вечних мука и да се удостојимо Царства Небескога са тобом и са свима светима који су угодили Господу Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са Беспочетним Оцем Његовим и са Пресветим и Благим и Животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин!

      По благослову архиепископа Херсонског и таврическог Јована
      Написали: архепископ Херсонски и Таврически Јован и Валентина Бершадскаја
      Акафист преподобному Антонию Великому,Херсон,2010.
      http://pravoslavie.ks.ua./ruric/akafisty/article/akafist/prepodobnomu-antoniyu-velikomu.htm
      http://boguslava.in.ua
      Превео са црквено-словенског језика
      протојереј Животије Милојевић


      https://www.pouke.org/forum/topic/21119-%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0/page-3#entry765965
      https://www.pouke.org/forum/topic/18182-%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%98/page-6#entry765966

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...