Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Dragi

Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности?

Recommended Posts

Prema najnovijem istraživanju, mladima u Srbiji estradne ličnosti više nisu najveći idoli, pošto su ih potisnuli sportisti, veliki naučnici i istraživači, istorijske ličnosti, ali i sveštenici.

Istraživanje, koje je finansirao Fond za otvoreno društvo, pokazalo je da su za gotovo 40 odsto ispitanika najveći uzori sportisti, poput Novaka Đokovića, Vlade Divca, Nemanje Vidića, Milorada Čavića, Jelene Janković, Ane Ivanović, Aleksandra Đorđevića, rekla je Tanjugu koordinatorka projekta Dragana Dulić.

Gotovo 28 odsto ispitanika je kao svoje uzore navelo velike naučnike i istraživače - Nikolu Teslu, Alberta Ajnštajna, Milutina Milankovića i Mihajla Pupina, dok se petina njih divi istorijskim ličnostima, među kojima prednjače Josip Broz Tito, vožd Karađorđe, Mahatma Gandi, Zoran Đinđić, knez Miloš, car Dušan, Nelson Mandela, Martin Luter King, knez Lazar.

Za blizu 15 odsto mladih najveći uzori su sveštena lica: patrijarh Pavle, Sveti Sava, aktuelni patrijarh srpski Irinej, Amfilohije Radović, Nikolaj Velimirović, dok su za 14,25 procenata ispitanika omiljeni političari Zoran Đinđić, Boris Tadić, Josip Broz Tito, Vladimir Putin i Barak Obama.

Gotovo 11 odsto mladih obožava heroje poslednjih ratova: Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Radovana Karadžića, Nebojšu Pavkovića, Milana Tepića, dok su ličnosti sa estrade uzori za nešto manje od deset odsto ispitanika i njima su idoli Svetlana Ražnatović, Seka Aleksić, Đorđe Balašević, Jelena Karleuša, Zdravko Čolić, Lepa Brena.

Tek svaki dvadeseti ispitanik izabrao je neke druge uzore, najčešće roditelje, nastavnike, književnike i druge umetnike.

Istraživanje je obavljeno tokom 2010. godine na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina. Prema ranijem istraživanju u organizaciji Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, među srednjoškolcima u Srbiji najpopularnije su bile estradne ličnosti i više od polovine ispitanih mladih ljudi, koji imaju idole, navelo je osobe iz ove oblasti. Potom su najviše bili navođeni sportisti, koji su idoli za trećinu ispitanih učenika, pa političari, dok su naučnici i umetnici, ličnosti iz elitne kulture, bili među najmanje popularnim osobama kod mladih. (Tanjug)

.......

Gospodu hvala da smo oterali turbofolkere i krimoše, ali još ima dosta da se radi..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ма дааааај...

Идоли су им Кнеле и Кристијан Голубовић и остали из Видимо се у читуљи. Девојкама су идоли углавном певачице, Карлеуша најчешће, а и остала елита са Фарме...

Какви бре тенисери!

Има свакако деце којима су идоли спортисти, и одлично је што је тако, али ниишта то не значи да им у телефону осим слика Ђоковића нису и песме Секе Алексић!

А да је 28% навело научнике? Е у то нећу да поверујем никад!

А ја вам идаље тврдим да је више деце плакало кад је убијена Ксенија Пајчин него кад је умро Патријарх Павле!

Имамо вероватно најнижи могући систем вредности!

Ево, овде сам писао о србској омладини данас:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10245.msg316621.html#msg316621

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имате данас омладине и омладине.

Права омладина хришћански одгајана неће имати идола у људима, било из свијета,

филма, науке или разоноде.

то их ми родитељи треба да поучимо још у пеленама, да је пајо патак, само пајо патак,

кога је Волт дизни, нацртао кад није имао паметнија посла.

Да је хари потер, груба забава, која настоји вјештице и сатану довести у мале дјечије животе.

ја сам то мојима објаснила на вријеме, и нико од нјих није гледао нити читао харија потера.

Ја понекад од пјевача послушам Бору чорбу, али далеко од тога да падам у транс кад га видим,

јер нисма ни пре тридесет година то чинила.

све је ствар одгоја односно кућног васпитанја.

да ми синови, слушају цецу, или карлеушу или ту секу, за мене би то био тотални пораз.

али морају знати ко су историјске личности у нашем народу, и која је била њихова улога, и ко их

је издао, и какв је смисао свега.још је старозавјетни пророк, завапио:

"Нека је проклет онај ко се узда у човјека!"

Само у Бога, је наше надање и наш спас.

А те сићушне кумире, и кумирке, испуњене силиконима и сваким другим срањем, нек игноришу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Реч идол има више значења - у овом случају означава узор, а не идоле из старозаветних времена. Као што, када се глумац после представе поклони публици, не значи да им се поклонио у смислу признавања публике за богове.

2. Хришћанско образовање и васпитање је важно, али не и пресудно, и не доноси плодове по нужности и аутоматизму.

3. Хари Потер је опасан по децу колико и Успавана лепотица или Алиса у земљи чуда.

4. Не знам ко је, где и како спроводио ово истраживање, али оно што је рекао Пивопија ми изгледа далеко ближе истини...

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Реч идол има више значења - у овом случају означава узор, а не идоле из старозаветних времена. Као што, када се глумац после представе поклони публици, не значи да им се поклонио у смислу признавања публике за богове.

2. Хришћанско образовање и васпитање је важно, али не и пресудно, и не доноси плодове по нужности и аутоматизму.

3. Хари Потер је опасан по децу колико и Успавана лепотица или Алиса у земљи чуда.

4. Не знам ко је, где и како спроводио ово истраживање, али оно што је рекао Пивопија ми изгледа далеко ближе истини...

joooj dada dada

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имате ли идолопоклоничке склоности према себи, Богу, Пресветој Богородици, Апостолима, светитељима, људима, девојкама, младићима, старијима, деци, политичарима, ... тачније, идеализујете ли?

Како се борите са тиме, примећујете ли тако нешто уопште, како препознати прелест те врсте?

Моје искуство је да људи дају погрешног пиједестала свему и свачему, пре свега не видећи реално себе, нису ни у могућности друге, а понекад и инсистирају на неким тоталним будалаштинама типа херојства и улепшавањима, поготово идеологијама.

Истинита или не, праведна или не, дела која се чине у том име су обојена промашајем у постулату.
наравно да се може и идеализовати Пресвета Богородица или светитељ, упорно инсистирајући да се молите овом или оном, а Богу, који је суштина Милости и Љубави, да се од страха не помоли човек, а тиме дајући већу важност Пресветој Богородици, науштрб смисла.

И да, гледам већ пар дана како се неки људи кују у небески свод, и слагао се са том политиком лично или не, фасцинатно ми је да видим константно одсуство разлучивања и беспрекорне неполаризоване слике као последицу својеврсног идолопоклонства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Naravno. To su memovi (http://sr.wikipedia.org/wiki/Meme). Sasvim je prirodno da ih mozak

svakog zdravog coveka izgenerise prema onim objektima, osoboma i pojmovima kojima je okruzen. Dakle

to nam je po nacinu funkcionisanja naseg mozga deterministicki svojestveno svima. Pitanje je da li cemo

svestno  uspeti da se odupremo tim memovima i da nasa delovanja istinski budu po slobodi a ne po

determinizmu memova. Kolikomalogotovo par procenata od svih nas nekome polazi za rukom vidimo po

tome kako nam je. Jedan od pokazateljaje i ove  Zigonijade koje se organizuju svako malo kad treba nesto

da se pokaze.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nacelno govoreci,ne vidim problem u ideologizovanju raznih osoba/pojmova/ideja,ali u odredjenim zivotnim fazama.Mislim da se svima nama desavaju takve pojave u zivotu,cak sam sklon da zakljucim da smo stalno u stanju ideologizovanja nekog ili neceg.Ako je u pitanju osoba,onda je cesto razlog nasa ljubav/zaljubljenost prema toj osobi ili je neka osoba koju volimo mnogo voli ili nama prosto treba neko koga cemo voleti jer trenutno nemamo nikoga konkretnog da nam toliko odgovara /a posto bez ljubavi covek ne moze da zivi,ma koliko sebe ubedjivao u to da moze/ ,onda se prihvatamo konkretnu osobu i od nje pravimo ono sto ona nije.Sa druge strane,ako su u pitanju neke pojave ili stvari koje idealizujemo,vrlo cesto je u pitanju neka konkretna slabost pa se ovim nacinom miluje pomenuta ili je prosto potrebno neko vreme da sazrim i smognemo snage da se sa tim izborimo,a cesto i ne vidimo o cemu se radi pa treba vreme da prodje shvatimo uopste sta je po sredi.Sta god bilo u pitanju,osobe ili pojmovi,po mom misljenju neophodno je imati faze idealizovanja/ideologizovanja, jer je u pitanju samo odbrambeni mehanizam koji daje vremena da se sazri u odredjenom pravcu u kome vrsimo idealizaciju.Medjutim,ako ovo potraje tj traje predugo,to je onda pokazatelj odbijanja sazrevanja i uzrastanja iz individue u licnost.Aj da pocnemo na ovu temu,pa cemo dodati druga zapazanja....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од Џуманџи,
      Како знаш да си постао секташ?

      Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву.
       
      Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну:
       
      Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти.
      Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање.
      Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио.
      Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро.
      Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља.
      Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи.
      Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао.
      Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра.
      Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше.
      Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве.
       
      http://katodnacevsvetrpi.blogspot.rs/2011/10/blog-post_04.html
    • Од Иван ♪♫,
      РАЗБОЖИЋЕЊЕ БОЖИЋА - “БЕЗБОЖНИЧЕ, УМРЕЋЕШ”

      Педесет и пет година државног антитеизма неминовно су нас изопачиле до политеизма, агностицизма или сујеверја. Гурајући здраве верске појмове у страну, стварали смо и нагомилавали нове и нове богове. Модеран човек је све више многобожац. Духовно мртви хришћани, отровани гордошћу, гледајући телескопом божићну Звезду бунцају: “Дакле, ипак је истина мој пријатељу! Наша вера нема више места у васиони. Постоје само вечни природни закони и ми сами… Или можеш да замислиш, да би за створење наше сићушне планете Син Божји сишао с неба? Ми немамо Бога који би се за нас бринуо, ми имамо још само себе. Од сада човек човеку мора бити све?! ” Тако мисле и осећају “уморни од живота”, али и “сладострасници” који нису ни кренули, а већ се враћају. Школовани за безбожнике уживају своју заиста заслужену мировину и животаре своју жалосну духовну ушкопљеност, јаловост, са скоро искорењеним смислом за веру и живот по Богу, али још, мада онемоћали, разбожују све и сваког, пре свега својом “мисионарском” саможивошћу – болешћу атомског доба. А саможивост укључује све што разједињује: изостаје заједнички сто, заједничка молитва, заједнички пост, заједничко дело и заједнички празници или заједнички празнички датуми. Свештеник одавно није домаћин, не само у својој парохији или епархији, већ ни у својој цркви или манастиру. Еванђелска “неплодна смоква” и јесте индивидуализам у Цркви. Поред тога у њој су све бројнији “живи мртваци” уместо живих хришћана и сви су погрешни, преварљиви и сагрешиви. “Ако со обљутави више није ни за шта осим да се проспе и да је људи погазе” (Мт 5,13). Безбожници постоје и у народу Божјем, међу крштеним многобошцима. Они дајући маха свом презиру према Богу, прогоне изнутра све ваљано, праведно и свето у Цркви.

      Свештенство спада на клерикализам, неправославну крајност када паству гледа с висока, када служење замењује владањем, а живљење од олтара симонијом. Сиромашни, усамљени, напуштени, прогнани, печалбари, заробљени, затворени, болесни, очајни, настрани и огорчени, не налазе пут повратка на своје божићно место. Наспрам њих су и обожаваоци стандарда, неправедно обогаћени или безвољни мамонисти (Мт 6,24; Лк 16,9.10.13), те и полуверници или духовни хермафродити и преливоде, творци духовне и моралне каљуже, “мрзости опустошења”, односно “гнусобе опуштења”. Даље: на три мртвачка сандука долази једна колевка. Не рађајући децу постајемо заточеници и робови бесмисла и одумирања, а какав је Божић без детињства и дечје невиности. Побачајима и контрацептивима “бринемо се” да нас буде још мање. Разведени бракови су све бројнији упркос психијатријским “курсевима освежења” која одржавају брачна саветовалишта. Млади људи прасну у смех и на помен речи “побожност”, “љубав”, “вера” или “Бог”. У њиховом вокабулару подцртане су речи “новац”, “секс”, “моћ” и “лепота”. Богочовек Христос је “прошао земљу чинећи добро” (Дј 10,38), а људи готово више не верују у братство и пријатељство, чак се најмилосрдније кидају основни људски додири.

      Божић је у западном свету (али и код нас), деградиран на вашар јаловости, окамењене обичаје или на пословање, божићно тржиште, божићни туризам, метеж и вреву, рекламе, забаву и празничку (скроз многобожачку) узрујаност; или је оптерећен етнофилетизмом, еугеником, шовинизмом, политиком, па чак и псеудорелигиозним настраностима и естетским неуредностима.

      Разбожићени “положајници” ипак нешто чекају, али се не зна шта. “Деда-мраз” или његов амерички двојник “Свети Никола” деле “поклон-пакете” за Силвестрово у ове новогодишње дане. Они су у познатом костиму чаробњака, са вуненом брадом и косом, у црвеном плашту са пентограмима и уграђеним магнетофоном за снимање дечјих жеља, које се “остварују” пошто их продавци преслушају, а родитељи плате. Заиста “фино” и промућурно! Па, побогу, том малом кућном богу се мора жртвовати!? Заиста није узалуд Гете рекао да најсјајнију светлост прати сенка.

      о. Иларион Ђурица

      https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1651816698418461
    • Од Дијана.,
      03 Jan   Delete Kratos
      možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte
       
       
      Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу. Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја. Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).     Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.   Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра. Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли? Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...   Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,
    • Од Jace Jerimoth,
      Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.
      И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.
      Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.
      Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).
      Тит Колиандер
      Из књиге "Пут подвижника"
      фото

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...