Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Guest Светлана

Поезија

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

             ZIVA

Dusa moja ranjena je bila,

rane su dugo krvarile,

vreme je tako dugo prolazilo

dok nisi dosao "Ti".

Ti koji si jednim uzdahom I pokretom tela mene izlecio.

Gorke misli u meni zatreo,

rane moje zacelio.

Zivim,da Ja sada zivim

I suncu se smejem.

Radost je moja velika 

I u svakom danu vidim tebe.

Ti si u mojim mislima u svakom kutku moje duse I tela...

Oh Ja Sam ziva...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

БЕСИ
Александар Пушкин

Колутају маглуштине,
Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине, –
Мутно небо, мутна ноћ.

Саонице степом клизе,
Звонце звони цин – цилин,
На том путу мор’о би се
Ужаснути сваки џин.

”Терај момче!” – ”Залуд муке;
Коњ заспао, кајас крут;
Мрзне ми се већ и рука,
А не видим нигде пут.

Пропашћемо, – зло је, зло је,
Куцнуо нам је задњи час.
Пред нама се хале роје,
Беси скачу око нас.”

”Ено један зубе кеси;
Други ме је пљуно – ху!
То су беси, то су беси,
Радују се нашем злу.

Сад је један трч’о лево,
Коње гур’о у пролом,
А други је оком сево
Наком ватром пакленом.”

Колутају маглуштине,
Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине –
Мутно небо. мутна ноћ.

Сад ни мачи – јао, јао!
Опет заста звона звук.
”Шта је оно?” – ”Бог би знао –
Нека клада, – ил’ је вук.”

Сикћу, пиште ноћне страве,
У груд’ма ти храброст мре;
Коњи ржу дижећ’ главе –
Каква ј’ оно авет, гле!

Лете коњи к’о помамни,
К’о да ј’ оркан одстраг;
Иза оних јела тамни’
Церека се неки враг.

Из даљине нешто куља,
Не знам је ли дим ил’ сен;
А урличе нека руља
Вртећи се у вретен.

Чудна хука, чудна бука,
Не знам узрок, не знам смер, –
Сахрањују л’ каквог смука,
Ил’ удаје даба кћер!

Колутају маглуштине,
Месец губи своју моћ,
Снег витла са висине –
Мутно небо, мутна ноћ.

Разуздани беси лете,
Радују се нашем злу,
Крици њине песме клете
Кроз срце ми продиру.
Ал’ гле, човеку човек рече,
Дрвета тога да се лати,
И човек пође кад падне вече
А с отровом се зором врати.

Он смртоносну смолу носи,
С учмалим лисјем кобну грану
И зној му бледо чело роси,
Кад задихан у шатор бану.

Кад господару своме даде
Грану са једом овим кобним,
Ко мачем посечен он паде
И заспа сном дубоким, гробним.

А кнез у отвор стреле спусти
И љута смола у њих уђе,
И срт он с њиног врха пусти
На суседе и земље туђе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Мој омиљен песник млађе генерације, феноменални Немања Драгаш и једна његова песма која ме дубоко дотиче. :) Уффф, каква песма! Браво, Немања, царе. Nemanja-Dragas-nova-300.jpg

 

Ako postojis posle (da)nas

Ostani ako ćeš mi biti voda
Kada presušim u očima ovog sveta
Sa uobraziljom deteta.

Ostani ako postanem pas
Ili krenem da mjaučem na svaku čizmu
Koja prođe ulicom.

Sve knjige sveta
Ti ne moraš pročitati,
Ali ako si čovek
Svoju moraš do kraja napisati.

Ako se zoveš Anabel
Ili te zovu Adrijen,
Ne ponašaj se kao novorođenče poeme.
Za sve budi lutka od porcelana,
Ali ne lomi se lako
I ne daj nikome da te lako kupi.
Nauči jednu važnu stvar:
Sasvim je moguće da je onaj ko te je rodio, podvalio vasioni.

Smej se na svaki krik
I crveni od sramote,
Ako niko drugi u svoje ime to ne učini.
Ako je urlik najlepša muzika koju čuješ,
Pređi na slikarstvo ili kreni na časove salse.
Uostalom, budi sve što želiš
Pod uslovom da time ne ispunjavaš nečiju tuđu želju.

Moraš putovati daleko da bi došao blizu.
Sve naše daljine nekome su prisni zagrljaji.
O meni ne razmišljaj mnogo.
Drži mi prazan kavez otvorenim
Ako poželim da umrem

I nahrani me kao najrođenijeg
Ako kosmos ugasi poslednju zvezdu
Mog parčeta neba.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Ne bira se ljubav - Pero Zubac

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Obletao je oko mene - Zak Prever

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Podji - Sesil Šabo

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Sa godinama –
I tuga je sve veća!
- Nema proleća
.
U kome ne poželim
Neko davno cvetanje.

.
pesnikinja Izumi Šikibu (976 - 1034)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
 


Lament nad Beogradom
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".
 
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
 
ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere.
Drugi mi šapće: "Cadavere!"
Treći: "Leš, leš, leš."
 
Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
 
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubav, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: "Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše "prošlo".
 
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.
 
LIŽBUA i moj put,
i svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću "não, não, não"
i naše "ne, ne".
 
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoga zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
 
FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino "ombre, ombre" -
i naš "grob" i "mrak".
 
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
 
ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.
 
Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

ХИМНА НИШТАВИЛА

- Ендре Ади -

 

Зора није сјајна,

Ноћ је бела тмуша,

Бог није милостив,

Ђаво нас не куша.

 

Лето је ледница,

Зима жега јужна,

Туга је црвен цвет,

Слава: црна ружа.

 

Снег је црн к'о биво,

Катран к'о снег бео,

Јава је ружан сан

Стварност: хтео не хтео.

 

Живот: споредна станица,

Смрт: вечности пророк,

Грех је цвет врлине,

најлепша врлина - порок.

 

Мед је чемерно горак,

Суморне боје јутра.

Данас је голема лаж

истина је сутра.

 

Једина је стварност: ништа,

Ђаво нам је брат,

Ништа не постоји,

Водимо с богом рат.

 

превео: Данило Киш

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...