Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zayron

Све то красно, похвално, позитивно о православљу, католичанству и протестантизму

Оцени ову тему

Recommended Posts

0a417ef2b5b6d6088357d282992be187.jpg

Russia. Podolsky district. Village Dubrovicy.

Signs of the Church of the Blessed Virgin Mary - Храм Знамения Пресвятой Богородицы

Podolsk is an industrial city about 20km to the south from Moscow. There is a village Dubrovocy 4km to the West

from Podolsk. The village is famouse for its unique church that was built in 1703 in the style of Naryshkin barocco.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 

 

Krzyżu Święty nade wszystko - sequenced.

Wersja komputerowa - przykład harmonizacji.

Krzyżu Święty nade wszystko,

Drzewo przenajszlachetniejsze.

W żadnym lesie takie nie jest,

Jeno na którym sam Bóg jest.

Słodkie drzewo, słodkie gwoździe,

Rozkoszny owoc nosiło.

Skłoń gałązki Drzewo Święte,

Ulżyj członkom tak rozpiętym.

Odmień teraz oną srogość,

Którąś miało z przyrodzenia.

Spuść lekuchno i cichuchno

Ciało Króla Niebieskiego

Krzyżu Święty - wykonanie podczas Mszy

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Justinian the Great

Tribute to the Byzantine Emperor Justinian

Justinian was born in Tauresium in the Roman province of Dardania in AD 483. His Latin-speaking peasant family is believed to have been of Thraco-Roman or Illyro-Roman origins.

The cognomen Iustinianus which he took later is indicative of adoption by his uncle Justin. During his reign, he founded Justiniana Prima not far from his birthplace, today in South East Serbia. His mother was Vigilantia, the sister of Justin. Justin, who was in the imperial guard (the Excubitors) before he became emperor, adopted Justinian, brought him to Constantinople, and ensured the boy's education. As a result, Justinian was well educated in jurisprudence, theology and Roman history. Justinian served for some time with the Excubitors but the details of his early career are unknown.

When Emperor Anastasius died in 518, Justin was proclaimed the new Emperor, with significant help from Justinian. During Justin's reign (518--527), Justinian was the Emperor's close confidant. Justinian showed much ambition, and it has been thought that he was functioning as virtual regent long before Justin made him associate Emperor on 1 April 527, although there is no conclusive evidence for this. As Justin became senile near the end of his reign, Justinian became the de facto ruler. Justinian was appointed consul in 521, and later commander of the army of the east. Upon Justin I's death on 1 August 527, Justinian became the sole sovereign.

As a ruler, Justinian showed great energy. He was known as "the Emperor who never sleeps" on account of his work habits. Nevertheless, he seems to have been amenable and easy to approach. Justinian's family came from a lowly and provincial background, and therefore he had no power base in the traditional aristocracy of Constantinople. Instead, he surrounded himself with men and women of extraordinary talent, whom he selected not on the basis of aristocratic origin, but on the basis of merit.

Around 525 he married in Constantinople Theodora, who was by profession a courtesan about 20 years his junior. Justinian would have, in earlier times, been unable to marry her because of her class, but his uncle Emperor Justin I had passed a law allowing intermarriage between social classes. Theodora would become very influential in the politics of the Empire, and later emperors would follow Justinian's precedent in marrying outside the aristocratic class. The marriage caused a scandal, but Theodora would prove to be very intelligent, "street smart", a good judge of character and Justinian's greatest supporter. Other talented individuals included Tribonian, his legal adviser; Peter the Patrician, the diplomat and longtime head of the palace bureaucracy; his finance ministers John the Cappadocian and Peter Barsymes, who managed to collect taxes more efficiently than any before, thereby funding Justinian's wars; and finally, his prodigiously talented general Belisarius.

Justinian's rule was not universally popular; early in his reign he almost lost his throne during the Nika riots, and a conspiracy against the Emperor's life by dissatisfied businessmen was discovered as late as 562.

Justinian was struck by the plague in the early 540s but recovered. Theodora died in 548, perhaps of cancer, at a relatively young age; Justinian outlived her by almost twenty years. Justinian, who had always had a keen interest in theological matters and actively participated in debates on Christian doctrine, became even more devoted to religion during the later years of his life. When he died, on the night of November 13--14 of the year 565, he left no children. He was succeeded by Justin II, who was the son of his sister Vigilantia, and married to Sophia, the niece of Empress Theodora. Justinian's body was entombed in a specially built mausoleum in the Church of the Holy Apostles.

Share this post


Link to post
Share on other sites

The Angel Cried Out - Angel Vopijaše

http://www.youtube.com/watch?v=Ktw12X4DNFA#

Chanticleer sings Vasily Titov~The Angel Cried Out

Chanticleer sings ~The Angel Cried Out - Angel Vopijaše,

Vasily Polikarpovich Titov (c1650-c1715):

http://en.wikipedia.org/wiki/Vasily_Polikarpovich_Titov

Share this post


Link to post
Share on other sites

Forbidden and very rare Kremlin monk´s song

Ritxi was visiting the Kremlin church in Moscow, then some monks apperared an start singing.

The filmations are forbidden there but Ritxi couldn´t stand it and filmed the church to get the

beautifull song. Enjoy it and the sight of the Kremlin inside.

stadaradim  Kraduckaš, aha!  :nene:    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prekrasnoe daleko - latinski

"Прекрасное Далёко" (Mirabile futurum) на латыни в исполнении

Католического хора собора Преображения Господня в Новосибирске.

"Beautiful Away" (Mirabile futurum) in Latin in the performance

of the Catholic Choir Cathedral Transfiguration of Our Lord in Novosibirsk.

Текст на латыни:

Audio vocem de mirabili futuro,

Matutinam vocem, rore humidam.

Audio vocem, et pericula ventura

Turbant mentem, sicut puero cuidam.

R..: Mirabile futurum, ne esto mihi durum,

Ne esto mihi durum, ne esto durum.

Origine ex pura ad optimum futurum,

Ad optimum futurum iam nunc egressus sum.

Audio vocem de mirabili futuro,

Illa vocat me in loca divina.

Audio vocem semper interrogaturam:

Quid iam fecerim pro die crastina?

Iuro me futurum bonum atque castum

Nec amicum relicturum miserum.

Audio vocem et festino hoc vocatu

Via aspera ad illud futurum.

Mirabile futurum

Оиригинал - русский:

Слышу голос из Прекрасного Далека,

Голос утренний в серебряной росе.

Слышу голос - и манящая дорога

Кружит голову, как в детстве карусель.

Припев:

Прекрасное далеко!

Не будь ко мне жестоко,

Не будь ко мне жестоко,

Жестоко не будь!

От чистого истока

В Прекрасное Далеко,

В Прекрасное Далеко

Я начинаю путь.

Слышу голос из Прекрасного Далека,

Он зовет меня в чудесные края.

Слышу голос - голос спрашивает строго:

А сегодня что для завтра сделал я?

Припев

Я клянусь, что стану чище и добрее

И в беде не брошу друга никогда.

Слышу голос - и спешу на зов скорее

По дороге, на которой нет следа.

Припев

Прекрасное Далеко

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем 12. јула 2019. године, поводом храмовне славе у храму светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке уз молитвено учешће председника општине Мајданпек г. Драгана Поповића са сарадницима и верног народа Мајданпека.
       
      На почетку свете Литургије, владика је обавио чин малог  освећења храма након недавног реновирања.Владика је у беседи честитао славу и празник житељима града, чији су заштитници свети апостоли, благодарећи Господу на милости својој, да је овај по много чему јединствен храм напокон обновљен. Владика је подсетио на живот светих апостола Петра и Павла, њихову веру и љубав коју су имали, да су на крају и живот свој дали за Христа. Свети Петар га исповеда као Христа, Сина Божијег и тако одговара на Господње питање – Ко сам ја? Отац небески му открива ту највећу истину и Господ му каже да је он Петар (стена) на којој ће сазидати Цркву своју.
      На том истом чврстом крајеугаоном камену надограђујемо се сви ми, и никакава искушења нас неће надвладати када је Господ са нама. Зато што Црква има истину и силу у вечности. Сви смо обједињени у тој вечности, и живи овде на земљи ходајући по замаљском шаренилу и они упокојени, сви смо војска Христова, угледајући се на свете апостоле и све свете.
      Зато је потребно бити у Цркви, јер то је наше животно усмерење, ако иштемо најпре Царство Божије, све остало ће нам се додати. Неће нас по доброти и милости својој дати Господ у руке непријатељима нашим, иако смо са свих страна нападани. – Нека би нас Господ молитвама светих апостола утврдио у вери, нади и љубави, да истрајемо у својим подвизима, следујући светима и тако уђемо у Царство Небеско – рекао је владика.
      Владика је доделио Архипастирске захвалнице донаторима за реновирање храма и онима који се увек одазивају када треба помоћи. Захвалнице су добили; председник општине Мајданпек г. Драган Поповић, секретар Владе Републике Србије г. Новак Недић и директорка мајданпечког хотела „Голден-Ин“ г-ђа Зорица Марковић.
      Овогодишњи домаћин славе био је г. Јовица Радовановић а за следећу годину јавила се г-ђа Ангелина Пантић из Мајданпека. Свечана прослава храмовне славе започела је вечерњом службом и литијом улицама Мајданпека уз учешће председника општине, представника општинских институција, полиције, делатника у културном животу града и верног народа.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Апостоли Петар и Павле су они који изворно проповиједају ријеч Божију и примјер су свима нама како да поучимо друге да приволе Царство небеско, поручио је у бесједи архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић.
       
      Данас на Петровдан у цркви Светог Николе у Котору, уз причешће бројних вјерника, отац Момчило Кривокапић је на Светој литургији казао и да је „служба апостолска уствари заповијеђена свима“.
      „И нама који смо свештеници и вама који сте царско свештенство. Сви који смо крштени, сви смо ми царско свештенство, само са различитим службама. Свако од вас и може и треба да понекога поучи да га приведе, приволи за Царство небеско. Господ Христос је Андреју Јакову и Јовану рекао, „оставите сада ваше мреже, начинићу вас ловцима људи“. То не значи да ми који проповиједамо Јеванђеље ловимо људе за некакву чудну организацију. Ми људе ловимо мрежом истине да буду уловљени за своје спасење и увијек то мора бити добровољно.
      Свако од вас и треба и може да утиче на некога око себе да се поправи и крене правим путем. Тако да данас, када прослављамо Свете апостоле Петра и Павла, прослављамо све апостоле, све оне знане и незне епископе, свештенике, монахе, монахиљне, све благочестиве људе, хришћане, који су током вјекова проповиједали ријеч Божју и, што је најважније, свједочили је“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Апостоли су, како је назначио, поготово они који су пострадали у Јасеновцу, они које су поубијали Шиптари у задње вријеме и они који данас у Украјини страдају од расколника.
      „Сви су они апостоли јер свједоче, или ријечју, или своијим дјелима, да је жив Господ. Зато, славећи Петра и Пасвла, првоврховне апостоле, прослављамо живога Господа који је дошао, дао благодат апостолима, апостоли епископима, епископи свештеницима и зато у Цркви Божијој можемо да се причешћујемо „У име Оца и Сина и светога Духа Амин“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Велика је ствар била, наставио је, када Петар каже да је Господ Христос Син Божји и спасилац свијета.
      „Исти тај Петар ће, у моменту када Христа воде на распеће, одрећи га се три пута. Дакле био је само човјек. Његова вјера ће се утврдити тек послије силаска Светог Духа на апостоле. С друге стране имамо Павла који уопште није био међу 12 апостола. Али зато је Павле био учени Јеврејин, фарисеј, кога су школовали по науци по којој је требало да буде против Христа. Када је пошао да гони Цркву Христову, кренуо је за Дамаск. Тада му се јавио Господ Христос…“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Како је назначио ова два апостола су, не антиподи, „него њих двојица заједно свих 12 апостола, свих 70 апостола“.
      „Њих двојица су они који изворно  проповиједају ријеч Божију, посебно послије силаска Светог Духа на апостоле. Апостолска служба се наставила у архијерејској и свештеничкој. То је оно што Цркву чини везаном Духом Светим за самога Господа Христа.
      Дакле, Црква постоји благодатна и не може свако да буде свештеник, па макар носио мантију. Имамо тамо неке по Цетињу који се шире у мантији. Чули сте прије неки дан и патријарх Цариградски је о томе говорио. Онај који је обукао мантију, па мисли да је свештеник. Не он се само лажно представља“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Како је истакао, свештеник може бити само онај који има апостолско прејемство.
      „А то су они који су од апостола примили благодат, свештеници који су примили од својих епископа и само они који су од канонских епископа примили благодат. Благодат се преноси Духом Светим, али тамо гдје нема благодати нема ни Духга Светога“, рекао је између осталог Момчило Кривокапић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари

      View full Странице
    • Од Логос,
      Летњи распуст идеалан је за читање, али не само за читање. Како квалитетно провести слободно време и шта све Нови Сад нуди преко лета.
       
       
      Извор: РТВ
×
×
  • Create New...