Jump to content

Све то красно, похвално, позитивно о православљу, католичанству и протестантизму

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ringing in an old tradition

How church bells in Russia are produced.

December 10, 2011

Grigory Kubatian

Although their sound used to be heard throughout the Russian countryside, church bells fell silent during the Soviet era. Now the classic ringing is being brought back to life.

bells_468.jpg

Voronezh is one of the Russian cities where the bell production has been brought back since the collapse of the Soviet Union. Source: Grigory Kubatian

Church bells have always had a special significance in Russia. Their sounds alerted Russians to important events ranging from festivals to the outbreak of fires. When the Bolsheviks began destroying church bells after the revolutions of 1917, they were not only committing an act of vandalism, but a deed full of gloomy, prophetic importance. Russia lost its voice and hearing for a long time thereafter.

During the rise and fall of the Soviet Union, Russian bells were silent; they were cracked, cut down and sent abroad, relegated to forgotten churches in distant corners. Up until the October Revolution, the volume of bells cast in Russia had been as much as 2,000 tons annually. Today bell production in Russia is enjoying somewhat of a renaissance. One of the cities where this ancient art is being brought back to life is Voronezh. In 1989, local entrepreneur Valery Anisimov opened his own foundry outside the city and has since then cast more than 20,000 bells.

Anisimov, 55, named his foundry Vera (Faith), after his wife and in honor of the Christian virtue. He keeps his long dark hair tied back in a knot on the nape of his neck, in the manner of a monk; his beard is flecked with grey. He crosses himself each time he passes a church — and in Voronezh there are many. His speech is calm, yet forceful. He uses many Church Slavonic expressions, which is not surprising as his foundry’s principal client is the Russian Orthodox Church.

We are on our way to Shilovo, the village near Voronezh where Anisimov established his factory. There, he has several workshops, an administrative office, furnaces for melting bronze, metal molds, a Caterpillar construction vehicle and a huge bridge crane covered in rust, slowly creaking along its tracks. Everything looks as if it were out of the final scene of a Hollywood blockbuster.

“What was here before?” I asked Anisimov.

“It was sand. All of this I built,” he answered.

In the middle of the factory yard there is an enormous bronze bell weighing 36,000 pounds — roughly the equivalent of four full 15-passenger vans. Workmen are swarming around the enormous bronze dome like bees around a piece of honey; they are hammering, scraping, and polishing.

“In olden times they would spend up to six months finishing an ornamental bell, making it absolutely perfect. We need to do all that in one day,” said Anisimov.

Although he may come off as angry with his customers for giving him so little time to finish projects, he’s in fact proud. He knows that his brigade of workmen can manage to get everything completed in one day. Due to the sandblaster now in use, the entire space around the bell is covered with a sandy film; if there were just a little more, this part of the factory would look like a beach. However, it would be a beach where no one had time to relax.

We go upstairs to Anisimov’s office. The walls are hung with letters of recognition from the government and church “for painstaking labor,” photographs with the late Patriarch Alexei II (Rigider) and a pilgrim’s certificate from the Holy Land. Near the door and segregated from the rest hangs a state patent dated June 28th, 1991 for the industrial model of “the upper part of a bell,” one of the last patents to be awarded to anyone in the Soviet Union. Not too long ago Anisimov built a new workshop. He plans to expand his business and not only cast bells, but also propellers for ocean-going ships. A Lego model of his future production stands on the windowsill.

“Did you notice the old railway cistern in the yard?” he asked. “We’re going to use it as a furnace. We’ll cast both propellers and the biggest bells. The Vietnamese, for example, want to order a 250-ton bell. It will be the biggest bell in the world.”

For Anisimov, the first years of his business were the hardest. He had to begin almost from scratch. He had started with no experience and no knowledge. He taught himself the skills necessary to make bells from a book published in the early 20th century, which he stumbled upon in Moscow’s Lenin State Library. Today his bell production could be considered high-tech. The model for each new bell is calculated on a computer and the icons drawn by artists in wax are scanned and put into a database, after which a laser machine tool engraves them in the size required onto the prepared surface.

Anisimov says that the bell business is not so much profitable as it is “good for the soul.” In order to go on working, he has to keep costs down. He doesn’t buy the expensive Western equipment that would make him a slave to the banks. Instead, he builds similar equipment himself out of old Soviet junk and pushes to make that equipment work as well as its Western counterpart.

“I have to do everything with a tenth of the amount of money that is typically required. For example, to load a super-heavy bell onto a truck you need to hire a Liebherr crane from the city at a cost of 650,000 rubles ($21,000) a day. Or, you can hire five tractor drivers for 1,000 rubles ($40) apiece. In wiinter, we use sleds; we sprinkle the road with snow, haul the bells to the Don [river], load them onto a barge and send them to the nearest port. If I have a lot of large loads, I then buy a whole barge and resell it later in Novorossiysk.

“The Church has never paid for its bells,” Anisimov continued. “Those bells are paid for by ‘new Russians’ and other ‘sponsors.’ Meanwhile, middlemen manage the money: one foundation, another foundation, the Ministry of Culture all act as trustees.”

Famous people — deputies, senators, governors — all want to “lend assistance” in casting bells and have their name stamped onto the bell’s bronze surface. That’s hardly surprising. After all, if there were named bells under the Russian tsars, why shouldn’t there be named bells under the current Russian government? Let their descendants be considered patrons of the arts and philanthropists. Having one’s name on a church bell is not like having one’s name on a campaign poster or being interviewed on TV, it’s practically a direct route to eternity, closer to God!

“With these inscriptions there are constant problems,” said Anisimov. “Our customers don’t always know what they want. Sometimes they call us and say: ‘Do it over.’ In the end, the patriarch must always approve the bell’s design. We had an order for some ornamental bells for a monastery; the icons to be used were Orthodox, but right next to them were two very small icons: one of Putin, the other of the patriarch. Now if I cast that bell according to the customer’s wishes, how do I know that the patriarch will approve it, that the patriarch will approve Putin being on the same bell?”

Russian bells are heavier than European ones, and Russian bell ringers do not swing the whole bell, only the clapper, since if you swing a giant bronze bell with too much force, the belfry could collapse. The more massive the bell, the lower its tone and the farther its sound carries. Although it would be almost impossible to cast a bell heavy enough to be heard over the drone of traffic in Russia’s major cities, as long as companies like Vera exist, there is hope that at least in the monasteries and small towns of Russia the pleasing sound of church bells ringing will continue to bring happiness to those who can hear them.

http://rbth.ru/artic...tion_13946.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Košice - mesto tolerancie a ekumenizmu

http://www.youtube.com/watch?v=9ngsJRi8yMM

Grad Košice (u Slovačkoj) ima za sobom burnu istoriju vjerskih i etničkih sukoba i teških ratova, da bi na kraju postalo tradicionalnim centrom tolerancije i ekumenizma. Dovoljno je pogledati sliku mjesta iz 17. vijeka, tako kako je bilo publikovano u knjizi glavnih gradova Evrope uloženoj u Kelnu, gdje se može vidjeti svo to mnoštvo crkvenih tornjeva glasajućih slavu Božiju. Ovaj dokument približava upravo taj aspekt grada - na početku najmoćnija austrougarska tvrđava se postepeno mjenja u evropsku metropolu i otvoreni grad.

Mesto Košice prešlo búrlivou históriou náboženských i etnických sporov aj ťažkých vojen, aby sa napokon stali tradičným centrom tolerancie a ekumenizmu. Stačí sa pozrieť na vyobrazenie mesta zo 17. storočia, tak ako bolo zverejnené v knihe hlavných miest Európy uloženej v Kolíne nad Rýnom, aby si človek všimol to množstvo veží hlásajúcich slávu Božiu. Tento dokument približuje práve tento aspekt mesta - na začiatku najmocnejšia uhorská pevnosť sa postupne mení na európsku metropolu, na otvorené mesto.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Монастир Святого Миколая отців Василіян. с.Крехів.

Лісова стежка від самого монастиря до чудотворного джерела. Зйомка - 02.05.2010.

http://www.osbm.in.ua/

Krehiv- grkokatolički ukrajinski svetovasilijanski manastir svetog Nikole

Krehivskyj monastyr,dzerelo,pechery ta navkolyshnia pryroda.

Крехівський монастир

http://uk.wikipedia....%82%D0%B8%D1%80

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bóg się rodzi (God is being born, A Polish Christmas carol) - Violetta Brzezińska

http://www.youtube.com/watch?v=5kv-hWs3XZo

One of the most traditional Polish Christmas Carols.

Written (the lyrics) in 1792 by Franciszek Karpiński.

The tune used to be the coronation polonaise for Polish kings.

This here is the performance by Violetta Brzezińska,

recorded in Bethlehem and Jerusalem, Israel in 1995.

OJ,MALUŚKI,MALUŚKI- Golec uOrkiestra

Oj.Maluski, Maluśki- Golec uOrkiestra ,2009

Koncert kolęd i pastorałek na DVD w wykonaniu zespołu Golec uOrkiestra.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Već smo vidjeli primjere kako izgledaju i zvuče tradicionalne liturgijske pravoslavne pjesme i himni u izvedbi katoličkih horova. dabnas možemo poslušati pravoslavne horove koji su nastudovali i izvode tradicionalne katoličke pjesme i himne, gregorijanski latinski koral istočnim vizantijskim stilom pojanja.

Very beautiful orthodox russian voices

Greek Byzantine Choir - Popule Meus (Oh My People)

http://www.youtube.com/watch?v=gDi-BJNVPXA

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Milan Nikolic,
      Рајко Петровић, истраживач–сарадник са Института за европске студије, говорио је данас о расту нестабилности у Латинској Америци.

      Куба, Хаити, Никарагва, Бразил, Колумбија, Перу, Мексико, Аргентина, Венецуела...

      ,,Повлачење САД из Авганистана и Сирије, можда чак и из Европе у неком наредном периоду, доноси додатне тешкоће Латинској Америци, јер САД ће тамо фокусирати сву своју пажњу''.

      https://youtu.be/czj8YqcvK-I?t=3568
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Они који не желе да се вакцинишу против вируса корона преузимају на себе грех који ће цео живот да искупљују, саопштио је шеф одељења Московске патријаршије за спољне црквене односе Иларион. Детаљније: 
      Руски владика: Ко се не вакцинише, до краја свог живота ће искупљивати свој грех
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Они који не желе да се вакцинишу против вируса корона преузимају на себе грех који ће цео живот да искупљују, саопштио је шеф одељења Московске патријаршије за спољне...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У храму Светога великомученика Георгија светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. 

      На светој Литургији је појао хор Свети цар Константин и царица Јелена. Након Литургије је служено вечерње, док је верни народ клечећи, уз молитву, плео венчиће од траве и цвећа којима је био покривен под у цркви. Ти венчићи се односе домовима и стављају поред славских икона и кандила.
      На Литургији се, после читања Јеванђеља, верном народу пригодном беседом обратио прота Миливој, који је истакао значај празника Педесетнице.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...