Jump to content

Све то красно, похвално, позитивно о православљу, католичанству и протестантизму

Оцени ову тему


Препоручена порука

interesantno: je li ovo pripada grkokatolicima ili kako vec...

Pa moglo bi to tako biti prema imenu te gospođe ili žene koja ga je postavila, izgleda tipično ukrajinsko ili rusinsko. Grkokatolika je u Slovačkoj i na Ukrajini otprilike toliko koliko recimo samih katolika na cijelom Balkanu a možda čak i nešto malo više, no statistički u odnosu na cjelokupno stanovništvo su ipak 10-ti procentna manjina.

religion percent

Ukrainian Orthodox Church – Patriarch of Moscow 50,0%

Ukrainian Orthodox Church – Kiev Patriarchate 14,9%

Ukrainian Autocephalous Orthodox Church 2.8%

Ukrainian Greek Catholic Church 8,0%

Roman Catholicism 2.2%

Protestanism 2,2%

Islam 1,0%

Judaism 0,6%

Others 2,2%

Inače što se tiče tih videa danas vlada velika razmjena "large échange" tih informacija, oni hrišćani sa Istoka rado upoznavaju zapadno hrišćanstvo a oni za zapad istočno hrišćanstvo, tradicije i liturgiju što mislim da je vrlo lijepa stvar. Sama bi se vrlo začudila kad bi vidjela na primjer koliko bi ikona samo našla na zilotskim katoličkim Forumima gdje sam ja na par zalutao jer prvo ne znaš o čemu se radi kad je sve na engleskom. Tamo ih imaš skoro kolikoi na nekakvom pravoslavnom Forumu. Pogledaj recimo ikona s jednog takvog zilotskog katoličkog sajta:

20rn5lj.jpg

2yo7ic3.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo sad sasvim zoomovana, iz bliza ista ta ikona, inače u malo nesvakidašnjem, nešto modernijem ikonopisnom maniru pojmljena: lijepa i zanimljiva, glavno da se pred njom mole, kako vidiš tamo je klecatko, klecalo, ta klupa za klećanje. to je slika iz jedne tridentinske katoličke crkve iz USA gdje oni ti američki ziloti još imaju Mise na latinskom po takozvanom tridentinskom obredu, katolički staroobrednici. A takve ikone tamo, a u svakog drugog, no šta bi rekla na to? Danas je kako vidiš s tim dosta to komplikovano, odavnoo već ne važi kao što je važilo prije da katolici imaju samo slike s baroknom ađelima i Da Vinčijevskim Madonama.

2lieu7p.jpg

a ovo su grkokatolički bogoslovi iz Slovačke iz bogoslovije u Prešovu pa ih pustimo da zapjevaju na crkvenoslovenskom "Agni Parthene" pod tom Bogorodičinom ikonom.

"Agni Parthene - Αγνή Παρθένε"

http://www.facebook....262414337113240

Ešte prežívame poprazdenstvo sviatku Narodenia presvätej Bohorodičky tak ponúkame Vám video s oslavnou piesňou k Bohorodičke od Atoského mnícha prepodobného Nektária Eginského .

V gréckom originály s názvom "Agni Parthene - Αγνή Παρθένε" a v cirkevnoslovanskom jazyku "Marije Ďivo", ktorú nebeské mocnosti spievali pred týmto mníchom počas zjavenia Bohorodičky sa tomuto mníchovi.

Pieseň "Agni Parthene" v cirkevnoslovanskom jazyku spieva:

(Zbor sv. Romana Sladkopevca - Gréckokatolícky kňazský seminár v Prešove, Slovensko.)

Crkvenoslovenski:

Марие, Дево Чистая, Пресвятая Богородице,

Радуйся, Невесто неневестная.

Царице Мати Дево, Руно всех покрывающее,

Радуйся, Невесто неневестная.

Превысшая Небесных Сил, Нетварное Сияние.

Радуйся, Невесто неневестная.

Ликов девичьих Радосте, и Ангелов Превысшая,

Радуйся, Невесто неневестная.

Небес Честная Сило, и Свете паче все светов,

Радуйся, Невесто неневестная.

Честнейшая Владычице всех Небесных Воинств,

Радуйся, Невесто неневестная.

Всех праотцев Надеждо, пророков Исполнение,

Радуйся, Невесто неневестная.

В подвизех Ты — Помоще, Кивоте Бога Слова,

Радуйся, Невесто неневестная.

И девам — Ликование, и матерем — Отрадо,

Радуйся, Невесто неневестная.

Целомудрия Наставнице, душ наших Очищение,

Радуйся, Невесто неневестная.

Покрове ширший облака, и страждущих Пристанище,

Радуйся, Невесто неневестная.

Немощных Покров и Заступнице, Надеждо ненадежных,

Радуйся, Невесто неневестная.

Марие — Мати Христа — Истиннаго Бога,

Радуйся, Невесто неневестная.

Ааронов Жезле Прозябший, Сосуде тихой радости,

Радуйся, Невесто неневестная.

Всех сирых и вдов Утешение, в бедах и скорбех — Помоще,

Радуйся, Невесто неневестная.

Священная и Непорочная, Владычице Всепетая,

Радуйся, Невесто неневестная.

Приклони ко мне милосердие Божественнаго Сына,

Радуйся, Невесто неневестная.

Ходатайце спасения, припадая взываю Ти:

Радуйся, Невесто неневестная.

Český preklad:

Čistá Panno a Vládkyně, přesvatá Bohorodičko

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Rouno milostí orosené, Panno, Matko a Královno

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Na nebesích jsi vyvýšená, nad záři slunce jasnější

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Radosti sborů panenských, nad anděly jsi ctěnější

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Nad oblohu jsi skvostnější, nad její světlo čistější

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vládneš nad šiky nebeskými, ty jsi svatá nad svatými

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Marie, provždy Panno, Paní celého světa

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Neposkvrněná Nevěsto a Panovnice přesvatá

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Marie, Nevěsto i Paní, radosti naší příčino

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Marie Matko i Panno, Dívko i ctnostná Královno

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Nad netělesné cherubíny bez přirovnání ctěnější

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Nad nebeské trůny vznešenější, nad serafíny slavnější

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vesel se písni cherubů, raduj se hymne andělů

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vesel se písni serafů, raduj se štěstí archandělů

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vesel se pokoji, radosti a spasitelný přístave

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Božího Slova klenotnice a věčně kvetoucí růže

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vesel se, rajská zahrado, věčného žití hojnosti

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vesel se, strome života, prameni nesmrtelnosti

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Tobě se klaním Královno a s pokorou tě vzývám

Raduj se Nevěsto nesnoubená

O milost tvou tě nyní prosím a s úctou tobě zpívám

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Dívko vznešená, Panovnice, hlubino svaté naděje

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Vroucně tě vzývám, orodovnice a posvěcený chráme

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Ujmi se mne má ochránkyně a zachraň mne od zlého

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Zastaň se mne má přímluvkyně, doveď do žití věčného

Raduj se Nevěsto nesnoubená

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa moglo bi to tako biti prema imenu te gospođe ili žene koja ga je postavila, izgleda tipično ukrajinsko ili rusinsko. Grkokatolika je u Slovačkoj i na Ukrajini otprilike toliko koliko recimo samih katolika na cijelom Balkanu a možda čak i nešto malo više, no statistički u odnosu na cjelokupno stanovništvo su ipak 10-ti procentna manjina.

Inače što se tiče tih videa danas vlada velika razmjena "large échange" tih informacija, oni hrišćani sa Istoka rado upoznavaju zapadno hrišćanstvo a oni za zapad istočno hrišćanstvo, tradicije i liturgiju što mislim da je vrlo lijepa stvar. Sama bi se vrlo začudila kad bi vidjela na primjer koliko bi ikona samo našla na zilotskim katoličkim Forumima gdje sam ja na par zalutao jer prvo ne znaš o čemu se radi kad je sve na engleskom. Tamo ih imaš skoro kolikoi na nekakvom pravoslavnom Forumu. Pogledaj recimo ikona s jednog takvog zilotskog katoličkog sajta:

20rn5lj.jpg

2yo7ic3.jpg

Da, Subertova melodija 'Ave Maria' je predivna, dira u srce i zaista prenosi taj dozivljaj strahopostovanja i umiljenja kako i treba himna Bogorodici.

To s tim ikonama iznenadjuje. Vasi ziloti, tj. hard-line katolici, priznaju divotu nasih ikona?! (Digresija, je li to, i ostalo sto vodi priblizavanju i priznavanju, novina kod vas, nakon 1964., ili kad je to skinuta uzajamna anatema?)

Vidjela sam gore i tu sliku katedrale u Salcburgu gdje ima -nasa- ikona, pa me i to iznenadilo. Krunica (sadrzaj molitve) me podsjetio na nase molitve i akatiste, to sam vec rekla; vidjela sam tek sad da si na drugoj temi vec rekao da je to najslicnije nasem Akatistu Preslatkom Gospodu IsHs.

Kao sto vec rekoh, isti Duh stvara (i stvarao je!) duhovno naslijedje na obe strane! Slava Bogu!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Dijana

Znaš li koja je ovo ikona koja se nalazila u privatnoj kapeli Pape Ivana Pavla II (Woytile) i pred kojojm se on svaki dan molio i gdje je sada? Baš me zanima hoćeš li pogoditi ili možda i znati nešto više o njoj?

ftf8w.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Čekam da netko odgovori na ovo gore pitanje, Dijana ili bilo ko drugi. Stvarno niko ne prepoznaje tu Bogorodičinu ikonu u postu gore? Ostavim vam još vremena do sutra, dok se neko ne sjeti gdje ju je mogao vidjeti. Do tada evo "Salve Regina", himan "Zdravo Kraljice" na latinskom s ikonom Bogorodice, pjeva je njemački katedralni hor iz Ensiedelna, nije to tako različito od vašeg pojanja u crkvi, zar ne?

Choir of the Cathedral of Einsiedeln, Salve Regina

the track is listed as:

"anonymous/gregorian: Salve Regina", choir concerto in the Dome of Aachen,

recorded 1968 (!!!).

Choir of the cathedral of Einsiedeln

Choral Master: Pater Roman Bannwart

Organ: Pater Cornelius Winiger

Cond.: Pater Daniel Meier

think the "anonymous" expresses, that the piece comes out of the monastic tradition.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Dijana

Znaš li koja je ovo ikona koja se nalazila u privatnoj kapeli Pape Ivana Pavla II (Woytile) i pred kojojm se on svaki dan molio i gdje je sada? Baš me zanima hoćeš li pogoditi ili možda i znati nešto više o njoj?

Ne vidi se jasno, ali jako podsjeca na jednu cudotvornu Bogorodicinu ikonu. Ne znam napamet naziv crvenilo

Da ne bih isla na google ti mi reci. Sto, ko mu je poklonio i gdje je sada?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Čekam da netko odgovori na ovo gore pitanje, Dijana ili bilo ko drugi. Stvarno niko ne prepoznaje tu Bogorodičinu ikonu u postu gore? Ostavim vam još vremena do sutra, dok se neko ne sjeti gdje ju je mogao vidjeti. Do tada evo "Salve Regina", himan "Zdravo Kraljice" na latinskom s ikonom Bogorodice, pjeva je njemački katedralni hor iz Ensiedelna, nije to tako različito od vašeg pojanja u crkvi, zar ne?

ne, nije 'toliko razlicito'. i sve himne Bogorodici su predivne, jer nastaju iz uzvisenog nadahnuca :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne vidi se jasno, ali jako podsjeca na jednu cudotvornu Bogorodicinu ikonu. Ne znam napamet naziv crvenilo

Da ne bih isla na google ti mi reci. Sto, ko mu je poklonio i gdje je sada?

Da, ni ne čudim se da te "podsjeća" kad je to jedna od najpoznatijih ikona što postoje na svijetu ikad naslikanih, i čuvenih po svojoj čudotvornosti vjekovima, samo je nisi navikla vidjeti ovako na slici s papom, ja sam ti je već pokazao, dao link i poslao te tamo da je vidiš i još nešto ti pri tom napisao. Sjeti se, nije bilo to davno, pred mjesec, dva dana. A naravno da je to u toj privatnoj papinoj kapeli original, nikakva kopija. Neću dalje da ti pišem da ti ne bih previše "napovjedio", valjda ćeš se sad sjetiti. Probaj to još jednom prije neho što vam to otkrijem ja, imaš još jednu šansu za tačan odgovor.

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da, ni ne čudim se da te "podsjeća" kad je to jedna od najpoznatijih ikona što postoje na svijetu ikad naslikanih, i čuvenih po svojoj čudotvornosti vjekovima, samo je nisi navikla vidjeti ovako na slici s papom, ja sam ti je već pokazao, dao link i poslao te tamo da je vidiš i još nešto ti pri tom napisao. Sjeti se, nije bilo to davno, pred mjesec, dva dana. A naravno da je to u toj privatnoj papinoj kapeli original, nikakva kopija. Neću dalje da ti pišem da ti ne bih previše "napovjedio", valjda ćeš se sad sjetiti. Probaj to još jednom prije neho što vam to otkrijem ja, imaš još jednu šansu za tačan odgovor.

:)

Sjecam se kad si rekao: sve svoje brige ostavi tu, ja sam mislila da si je nasao na internetu pa ti se svidjela, nisam znala da ima neka posebna prica, jos manje da je kod vaseg pape. Definitivno je 'nasa' ikona, tj. vizantijskim stilom radjena - koliko je stara i otkad je kod pape, je li je on dobio na poklon ili naslijedio od prije... bas zanimljivo :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Богоматерь Казанская

http://www.xxc.ru/or...nskay/index.htm

Nr 94 Ikone Gottesmutter Kazanskaja

I ovo je jedna od tih takozvanih autentičnih kopija. One su priznate među muzeolozima kao takvima od velike umjetničke i muzeološke vrijednosti i kao kopije, Crkva međutim na to ima druga mjerila jer u liturgiji ne igra najvažniju ulogu ono što na ikoni vidimo već upravo to što ne vidimo i čemu vjerujemo. Zato se Crkva toliko ne zaobira i ne zadržava nad pitanjima originalnosti i autentičnosti u tom takvom strogo umjetničkom i muzeološkom smislu.

Dakle radi se ikoni Bogorodice Kazanske, velike zaštitnice cijele Rusi. U međuvremenu sam cijelu noć sinoć pretraživao cijeli internet i došao do nevjerovatne priče koja je vezana za tu ikunu a ravna tim najzanimljivijim detektivkama Agate Kristi. Navedem samo kratko članak koji malo rasvjetljava istorijat i putešestvija ove čudotvorne ikone:

Sama ikona, poznata i kao Kazanskaja, pripada vrsti Odigitria, "Ona koja pokazuje put", i prikazuje Majku Božju koja na rukama drži Maloga Isusa, imala je više nego zanimljiv "životni put". Njezino točno podrijetlo nije poznato, no zna se da je u ruski grad Kazan na Volgi došla izravno iz Carigrada u 13. stoljeću. U 16. stoljeću jednostavno je nestala; po svemu sudeći, bila je skrivena u strahu od Tatara koji su godine 1555. zauzeli Kazan. Nakon požara koji je 1579. godine uništio grad, Gospa se ukazala djevojčici po imenu Matriona i pokazala joj, pod ruševinama jedne kuće, mjesto gdje se nalazila ikona. Kako je u kronici napisao metropolit Kazana Ermogen, on isprva nije vjerovao u tu priču, no, budući da je narod prihvatio ikonu kao najdragocjenije blago, i sam je uvidio njezinu vrijednost. Od tada se zbog brojnih molitava pred ikonom događaju čuda, a s vremenom je postala ikona ruske carske obitelji koja gradi crkve u čast Majke Božje Kazanske.

TEME14A.jpg

Godine 1721. car Petar Veliki preselio je glavni grad u Petrograd i prenio ikonu u tamošnju novu katedralu, odakle je Bogorodica Kazanska bdjela nad sudbinom Rusije. O prisutnosti Kazanskaje u katedrali godine 1900. svjedoči i poznati pisac Mihael Bulgakov. Četiri godine kasnije ikona je, u srebrenom okviru optočena dragim kamenjem ukradena i gubi joj se trag. Vjerojatno je prodana na nekoj od aukcija kao i mnoge druge dragocjenosti nakon Oktobarske revolucije. Američka katolička udruga pod nazivom Plava vojska kupila ju je za dva milijuna dolara i 1970. godine darovala Marijanskom svetištu u Fatimi.

Poznato je kako je Majka Božja u fatimskim ukazanjima spominjala Rusiju i njezino obraćenje od bezbožnog komunizma. Ivanu Pavlu II. darovana je u Fatimi i nije pokazivana u javnosti dok nisu nedavno zajedničke komisije Vatikana i Moskve pregledale sliku i zaključile da je autentična iako se ne radi o originalnoj ikoni iz 16. stoljeća, već o jednoj kasnijoj kopiji. Patrijarh Aleksej II. to će prisnažiti kako se vrijednost ikone sastoji u njenoj duhovnoj energiji koja je nastala preko molitava ranijih generacija, kako u Rusiji, tako i u Fatimi.

I sam Sveti Otac pridonio je velikom duhovnom značenju ikone pred kojom se godinama molio u svojoj sobi, istaknuo je ruski patrijarh. Nije stoga čudno što se Papa s ganućem rastajao od ikone koja je, kako je kazao, majčinskim pogledom pratila njegovo svakodnevno služenje Crkvi od kada je prije više od deset godina preko Providnosti stigla u dom Petrova nasljednika. "Koliko sam puta, od toga dana, zazivao Majku Božju Kazansku, moleći je da štiti i vodi ruski narod koji joj je privržen, i da ubrza trenutak u kojem će svi učenici njezina Sina, priznavajući se uzajamno braćom, znati ponovno uspostaviti narušeno jedinstvo", kazao je Papa na oproštaju s ikonom u Vatikanu.

http://arhiv.slobodn.../temedana02.asp

Dakle ta originalna je 1904. godine ukradena a navodno uništena, prema nevjerodostojnom priznanju samog izvršioca krađe koji je poslije pronađen i osuđen zbog toga zatvoru na Sibiru. Zato se smatralo da je nestala, izgubljena ali i postoji i dalje a povremeno se objavljuje na takozvanim "crnim" nelegalnim aukcijama umjetnina po svijetu. Ta koju je dobio Papa na dar nije također originalom, taj prema informacijama same riske pravoslavne Crkve ne posjeduje nitko ali autentičnom kopijom, što je i mene dosta zbunilo jer nisam nikakav poznavalac umjetnina i pri pretraživanju engleskih materijala onda takva odborna terminologija može često neupućene ljude dovesti u zabunu. Dakle ta kopija kojiu je papa Wojtila dobio na dar a potom vratio u Rusiju je vrlo starom, ustvari najstarijom i najdragocjenijom kopijom te ikone koju više ustvari tu originalnu, mislim u muzeološkom smislu ne posjeduje nitko. U liturgijskom smislu ruska pravoslavna Crkva za original smatra primjerak koji se danas nalazi u Sankt Petersburgu, Petrogradu ali međutim ni ta nije ona izvorna, dakle dalja kopija priznata adekvetnom zamjenom originala u liturgijskom smislu. Da ne bude sve tako jednostavno cijela ta priča se dalje komplikuje tim kako se u jednom benediktinskom bavarskom manastiru u Njemačkoj obrela još jedna isto stara kopija koju je jedan vrlo pobožan vojnik, veliki štovatelj Bogorodičin odnio sa sobom u Njemačku iz straha da bi mogla biti uništena tokom bombardovanja i vojnih operacija ili ukradena i u dobroj vjeri da se radi zaista o originalnoj ikoni Bogorodice Kazanske. Po svojoj smrti ostavio ju je u nasljedstvo svom sinu a s amanetom kad za to sazrije brijeme i u Rusiji više ne budu na vlasti komunisti ikona bude vraćena u Rusiju. Međutim taj njegov sin se po očevoj smrti u međuvremenu zamonašio a prema pravilima Reda se pri ulasku i monaški stalež ili stav ima odreći svoh dragocjenosti , novca i imanja. Tako se on odrekao svega čega je mogao ali pošto je obavezan ispuniti očevu želju zamolio je benediktine da li bi oni tu ikonu preuzeli i primili na sebe obavezu da je vrate čim za to nastane prva dobra prilika i komunisti tamo više ne budu na vlasti na što su oni i pristali. Tako je i ta ikona za koje je taj njemački vojnik mislio da je tom originalnom svečano vraćena u Rusiju, naknadnom expertizom se utvrdilo da ni ta nije izvornim originalom već vrlo uspjelom, također starom i vrlo dragocjenom kopijom koja je bila izložena k štovanju u jednoj kapeli ili manjoj crkvi u Mcensku.

Казанская икона Богоматери (Ватикан)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo sada dva snimka o toj drugoj ikoni koju je odnio sa sobom taj njemački vojnik, na prvom snimku je njegov sin koji je sada opatom tog manastira. A ikonu je predao episkopu Volokolamskom +Ilarionu.

kazanskaja ikona

http://www.youtube.com/watch?v=yVDkH6pK5s0&NR=1

Казанская иконы Божией Матери возращается в Мценск

Link to comment
Подели на овим сајтовима

A supernatural icon for Mother Russia

The Virgin of Kazan is one of the most revered Russian religious icons. Its disappearance at the time of the Russian Revolution was a catastrophe, but its resurgence and its link with Pope John Paul II and Fatima has confirmed the icon’s mythical status of securing the fate of “Mother Russia”.

Philip Coppens

kazan_1.jpg

The fall of the Iron Curtain in 1989 not only meant a new era for politicians; it also changed the religious landscape of a country known as “Mother Russia” – a once extremely religious country. Communism, after all, had been atheist, whereas the new Russia was again assumed to have freedom of religion. Pope John Paul II had always set his sights on it and tried to improve relations with the Orthodox Church, though a visit to Russia itself was blocked by the Russian Orthodox Church itself, who saw it as the Vatican trying to take advantage of the situation. In November 2003, Russian president Vladimir Putin did meet the pope in Rome. During the meeting, an icon known as the Virgin of Kazan was brought from the Pope’s private chapel into the Vatican Library, where the meeting was held. Putin watched as the Pope blessed the icon and then the Russian leader himself kissed it. Few observers seemed to realise the importance of this event. Putin and the Pope, however, did.

The Virgin of Kazan is one of Russia’s most sacred relics. The icon was discovered on July 8, 1579, in the city of Kazan. Interestingly, it was the Virgin Mary herself who in an apparition revealed the artefact’s location – it was buried – to a little girl, Matrena. The icon apparently shone as bright as the sun and the Virgin instructed the child to tell the monks of a nearby church about what she had just experienced. When they dug at the indicated location, the icon was recovered. A copy of the icon was sent to Czar Ivan the Terrible, who had a cloister built on the site where the icon had been found. Matrena, as well as her mother, then joined the religious community that was installed there.

In 1612, St. Sergei was said to have appeared to Bishop Arseni. The saint – who had died in 1392 – told the bishop that the Lady of Kazan would intervene in battle. Hence, the icon was brought to lead the troops of Prince Pozharski that were trying to free Moscow. True to the prophecy, on November 27, 1612, the Kremlin was liberated.

Ever since, whenever Russia had to go into battle, the Virgin of Kazan or one of its copies was carried in front of the army. Later, the Virgin also rescued Russia from Napoleon’s troops. In September 1812, Marshal Koutesov took the icon from Moscow’s Cathedral and rallied his troops to cut off Napoleon’s supply routes. As such, the icon is often considered to be a “palladium”, an image upon which the safety of a city or a country – Mother Russia – was said to depend.

kazan_2.jpg

At the time of the Russian Revolution, the basilica housing the icon was destroyed, apparently to prove that God did not exist. As great sledges and rams knocked down the church, loudspeakers blared: “You see, there is no God! We destroy the church of the so-called protectress of Russia, and nothing happens!” A green plot of grass in front of Lenin’s tomb marked the site where the Basilica of Our Lady of Kazan had once stood as the national Marian Shrine of Russia.

But what happened to the icon at the time of the Russian Revolution? Though some argue that it was sold by the Emperor’s family to sustain itself in exile (a hope that never materialised for them), it is more probable that the icon was sold to help pay for the Bolshevik Revolution. This was the opinion of American art expert Frank Dorland, who studied the icon in the 1960s.

From the little that is known, the icon apparently reached Western Europe in 1935. On April 15, 1953, the English adventurer “Mike” Mitchell-Hedges – known for his infamous crystal skull – was approached by letter from a business friend, Arthur Hillman, who was negotiating the purchase of a collection of great historical and artistic value. It was initially referred to as “The Louis Tussaud’s Collection”, likely because it was where the collection had been on display, in his museum in Blackpool (England). Between April 1953 and September 1953, several letters were exchanged between Mitchell-Hedges and Hillman, until, on September 23, 1953, Mitchell-Hedges finally purchased the icon. It is known that Mitchell-Hedges never came to see the artefact prior to purchasing it and it is therefore unclear whether he fully realised what he was buying.

What happened to the icon between 1917 and 1953 is difficult, if not impossible, to assess. Some suppose that the icon was actually in the possession of Herman Göring, Hitler’s designated successor and commander of the Luftwaffe. This isn’t so bizarre, as in the same lot put up for sale, there was a copy of “Mein Kampf”. It is unknown whether Mitchell-Hedges bought the entire lot or merely the Virgin of Kazan.

Between 1953 and 1965, the precious relic hung in the home of Anna Mitchell-Hedges, Mike’s daughter. Though there was no doubt that the relic was most important, the question was whether it was one of the many copies or the original icon. One of those who tried to answer that question was Cyril G.E. Bunt, the author of a book on Russian art and – for 49 years – on the staff of London Victoria and Albert Museum. “Experts will agree,” he wrote, “that it is the work of a great icon painter of the 16th century […] the pigments and the wood of the panel are perfectly preserved as exhaustive X-ray tests have proved, and have mellowed with age.”

His verdict might seem surprising now, but we need to note that in the 1950s, at the height of the Cold War, there was still great confusion about which relic went where how. He concluded that the Mitchell-Hedges icon was a copy of the original icon, but that it was nevertheless the artefact that had been carried by Prince Pozharski during his march on Moscow with his Nationalist Army in 1612. Today, that is known to have been the original icon, not a copy.

At the time, however, it were the likes of Grand Duchess Zenia and priests that had actually handled the original icon in Moscow, like Patriarch Leonty of New York, that aided the verification of the artefact as being the original icon. The identification occurred through the rizza, with its configuration of jewels, which is the easiest method to attain a positive identification: the icon in the possession of the Mitchell-Hedges family had a rizza that only the original icon, on display in Moscow in 1917, possessed.

kazan_3.jpg

The Mitchell-Hedges Virgin of Kazan was the original… but what to do with it? With Russia off-limits, a new venue for the Virgin of Kazan had to be found and as early as 1963, there seemed to be but one choice: the Portuguese town of Fatima, where in 1917 the Virgin Mary had apparently appeared to three small children. John Shahovskoy, the Archbishop of San Francisco and the Western United States, wrote how “the Roman Catholic faith holds that the blessed Virgin appeared at Fatima and predicted the reconversion to the government of Holy Russia to Christianity. There must be something more than coincidence that this occurred in 1917 AD, the year that our beloved Russia was lost to the Bolsheviks and Communism.”

Meanwhile, in 1964-1965, a special pavilion was erected at World Trade Fair in New York to house the icon so that people could come to admire it. On October 4, 1965, Pope Paul VI came to bless the icon.

And then entered the “Blue Army”, an American organisation that had embraced the communist strife and the role of Fatima. The icon was the perfect billboard to promote their campaign. The Blue Army had its first “official contact” with the icon on September 13, 1965, at the New York World’s Fair. That night, the pavilion was filled with members of the Blue Army, led by the Bishop of Fatima himself. It appears that the entire night was spent in adoration and prayer for the conversion of Russia and world peace. Blue Army groups around the world, in many cities, held similar all night vigils on that same date.

The Blue Army learned about the opportunity to purchase the icon in January 1970. Anna Mitchell-Hedges demanded $125,000 for the relic – a most reasonable price.

Father Karl Pazelt, the director of the Byzantine Centre in San Francisco, begged the leaders of the Blue Army to make sure the necessary funds were raised. Then, it seems, another miracle of Fatima happened, for the Blue Army were able to purchase the artefact, even though officially there was nothing to indicate they would ever be able to obtain the required funds. This is why some accounts claim that Anna Mitchell-Hedges was only paid $25,000.

Once the icon was purchased, it was taken to Fatima. Russia’s most precious relic now hung in the very place where the Virgin had predicted the vice that was communism. It therefore doesn’t take a genius to figure out what the Soviet communist regime did next: it suggested that the icon was not the original one. The Soviet powers were perfectly aware that the icon was courting a date with destiny… and became extremely nervous.

The West, of course, wanted to see the icon returned to Moscow, as its return would be interpreted by the Russian people as an omen that the evil of communism was about to be vanquished by the Virgin. But would the people of Russia rebel against their leaders, inspired by the return of the icon? And would such a revolt be successful? That was definitely not a foregone conclusion. And if the icon failed to bring about a popular revolt, then what? It was therefore agreed that the icon would remain in Fatima until Russia was free from communism… a far safer option.

kazan_4.jpg

What happened next, was a surprise, for rather than to Russia, the icon went to the Vatican… to the private quarters of Pope John Paul II. After the papal assassination attempt in 1981, the pope became convinced that his life had been saved by the intervention of the Virgin herself. He believed that the Third Secret of Fatima had predicted his survival and that the Virgin had personally saved him from death. Equally, the Polish-born pope tried to bring religion back to the communist countries.

When he discovered the icon in 1991, during one of his many visits to Fatima, he realised the icon was most important, politically, but maybe also to his own personal cause. He asked to have it transferred to the Vatican, where it was installed in the papal apartment. In 1993, the Blue Army consented to this transfer.

Rome was never meant to be its destination, of course. In 1989, when communism had collapsed, Metropolitan Alexy of Leningrad, the future Patriarch Alexy II of Moscow, visited Seattle and had dinner with Father Frederick Miller, then-executive director of the Blue Army. The meeting could be seen as the first step in a process that might see the return of the icon to Russia.

But in 1993, it was no longer the Blue Army, but the pope who was negotiating with the Russian Orthodox leaders. The pope did not merely want to see the object on display in Moscow, he personally wished to visit Moscow or Kazan, when he would return the icon to the Russian Orthodox Church. It was clear that the Vatican wanted to show to the people of Mother Russia that it was the Catholic Church, not the Orthodox Church, which had preserved their most precious relic. Unsurprisingly, these plans were blocked by the Moscow Patriarchate. They wanted to see the relic’s return, but without the Vatican’s fingerprints all over the event.

Officially, the pope wanted to deliver the relic personally as a sign of rapprochement between the two Churches that had been divided since 1054. This was also the dream of the Blue Army, but it was clear that this would be a very high-profile state visit, which would have to meet with the total approval of Russian president Vladimir Putin. The president, it seemed, did not wish to see a papal visit to Mother Russia either… and definitely not one in which he brought the Virgin of Kazan back.

Little happened for a decade, but after Putin’s visit to the Vatican in 2003, it became obvious that the seriously frail and aging pope would not be invited to Russia any time soon. Pope John Paul II realised that he had to lower the stakes if he wanted to accomplish anything. As such, he consented in a lower key process in which a Vatican missionary would present the icon to the Russian Church.

In late August 2004, the Pope said goodbye to the icon in an incense-filled Liturgy of the Word celebration inside the Vatican. “How many times have I prayed to the Mother of God of Kazan,” he lamented about the icon that had hung over his desk in the papal apartments for the past ten years, “asking her to protect and guide the Russian people and to precipitate the moment in which all the disciples of her Son, recognizing themselves as brothers, will know how to reconstruct in fullness their compromised unity.” He then handed the icon over to two emissaries, Cardinals Walter Kasper and Theodore McCarrick, the latter archbishop of Washington, who took it to Russia.

kazan_5.jpg

Interestingly, Cardinal Walter Kasper, the president of the Pontifical Council for Christian Unity, stated that the icon was “a symbol of the new Europe and its formation, of which Russia is a part.” He added that “Our Lady of Kazan is the protector of Europe and its Christian roots. […] After two world wars, and the phenomena of secularisation, Europe needs to be founded again in the faith.”

On August 26, 2004, the Virgin of Kazan went on display on the altar of St. Peter’s Basilica. Two days later, it was delivered to Moscow. Vatican Cardinal Walter Kasper handed the icon back to the Russian Orthodox Church in a ceremony at the Kremlin’s Cathedral of the Assumption, as a personal gift from Pope John Paul II.

It would be almost one year later, on the next feast day of the holy icon – July 21, 2005 – that Patriarch Alexius II and Mintimer Shaymiev, the President of Tatarstan, placed it in the Annunciation Cathedral of the Kazan Kremlin. The Virgin of Kazan was back where she belonged – and where she had conquered, it seemed, the forces of communism. Destiny had been fulfilled, through divine will and/or political engineering, with the participation of several popes, an English treasure hunter, maybe Hitler’s inner circle, and maybe even the Virgin Mary herself.

This article appeared in Atlantis Rising, Issue 87 (May - June 2011).

http://www.philipcoppens.com/kazan.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Milan Nikolic,
      Рајко Петровић, истраживач–сарадник са Института за европске студије, говорио је данас о расту нестабилности у Латинској Америци.

      Куба, Хаити, Никарагва, Бразил, Колумбија, Перу, Мексико, Аргентина, Венецуела...

      ,,Повлачење САД из Авганистана и Сирије, можда чак и из Европе у неком наредном периоду, доноси додатне тешкоће Латинској Америци, јер САД ће тамо фокусирати сву своју пажњу''.

      https://youtu.be/czj8YqcvK-I?t=3568
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

      Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”.
      Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”.
      Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају.
      “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.”
      Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану.
      “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.”
      Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Они који не желе да се вакцинишу против вируса корона преузимају на себе грех који ће цео живот да искупљују, саопштио је шеф одељења Московске патријаршије за спољне црквене односе Иларион. Детаљније: 
      Руски владика: Ко се не вакцинише, до краја свог живота ће искупљивати свој грех
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Они који не желе да се вакцинишу против вируса корона преузимају на себе грех који ће цео живот да искупљују, саопштио је шеф одељења Московске патријаршије за спољне...  
×
×
  • Креирај ново...