Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ


Све то красно, похвално, позитивно о православљу, католичанству и протестантизму

Оцени ову тему

Recommended Posts

  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt


Russia. Podolsky district. Village Dubrovicy.

Signs of the Church of the Blessed Virgin Mary - Храм Знамения Пресвятой Богородицы

Podolsk is an industrial city about 20km to the south from Moscow. There is a village Dubrovocy 4km to the West

from Podolsk. The village is famouse for its unique church that was built in 1703 in the style of Naryshkin barocco.

Share this post

Link to post
Share on other sites




Krzyżu Święty nade wszystko - sequenced.

Wersja komputerowa - przykład harmonizacji.

Krzyżu Święty nade wszystko,

Drzewo przenajszlachetniejsze.

W żadnym lesie takie nie jest,

Jeno na którym sam Bóg jest.

Słodkie drzewo, słodkie gwoździe,

Rozkoszny owoc nosiło.

Skłoń gałązki Drzewo Święte,

Ulżyj członkom tak rozpiętym.

Odmień teraz oną srogość,

Którąś miało z przyrodzenia.

Spuść lekuchno i cichuchno

Ciało Króla Niebieskiego

Krzyżu Święty - wykonanie podczas Mszy


Share this post

Link to post
Share on other sites

Justinian the Great

Tribute to the Byzantine Emperor Justinian

Justinian was born in Tauresium in the Roman province of Dardania in AD 483. His Latin-speaking peasant family is believed to have been of Thraco-Roman or Illyro-Roman origins.

The cognomen Iustinianus which he took later is indicative of adoption by his uncle Justin. During his reign, he founded Justiniana Prima not far from his birthplace, today in South East Serbia. His mother was Vigilantia, the sister of Justin. Justin, who was in the imperial guard (the Excubitors) before he became emperor, adopted Justinian, brought him to Constantinople, and ensured the boy's education. As a result, Justinian was well educated in jurisprudence, theology and Roman history. Justinian served for some time with the Excubitors but the details of his early career are unknown.

When Emperor Anastasius died in 518, Justin was proclaimed the new Emperor, with significant help from Justinian. During Justin's reign (518--527), Justinian was the Emperor's close confidant. Justinian showed much ambition, and it has been thought that he was functioning as virtual regent long before Justin made him associate Emperor on 1 April 527, although there is no conclusive evidence for this. As Justin became senile near the end of his reign, Justinian became the de facto ruler. Justinian was appointed consul in 521, and later commander of the army of the east. Upon Justin I's death on 1 August 527, Justinian became the sole sovereign.

As a ruler, Justinian showed great energy. He was known as "the Emperor who never sleeps" on account of his work habits. Nevertheless, he seems to have been amenable and easy to approach. Justinian's family came from a lowly and provincial background, and therefore he had no power base in the traditional aristocracy of Constantinople. Instead, he surrounded himself with men and women of extraordinary talent, whom he selected not on the basis of aristocratic origin, but on the basis of merit.

Around 525 he married in Constantinople Theodora, who was by profession a courtesan about 20 years his junior. Justinian would have, in earlier times, been unable to marry her because of her class, but his uncle Emperor Justin I had passed a law allowing intermarriage between social classes. Theodora would become very influential in the politics of the Empire, and later emperors would follow Justinian's precedent in marrying outside the aristocratic class. The marriage caused a scandal, but Theodora would prove to be very intelligent, "street smart", a good judge of character and Justinian's greatest supporter. Other talented individuals included Tribonian, his legal adviser; Peter the Patrician, the diplomat and longtime head of the palace bureaucracy; his finance ministers John the Cappadocian and Peter Barsymes, who managed to collect taxes more efficiently than any before, thereby funding Justinian's wars; and finally, his prodigiously talented general Belisarius.

Justinian's rule was not universally popular; early in his reign he almost lost his throne during the Nika riots, and a conspiracy against the Emperor's life by dissatisfied businessmen was discovered as late as 562.

Justinian was struck by the plague in the early 540s but recovered. Theodora died in 548, perhaps of cancer, at a relatively young age; Justinian outlived her by almost twenty years. Justinian, who had always had a keen interest in theological matters and actively participated in debates on Christian doctrine, became even more devoted to religion during the later years of his life. When he died, on the night of November 13--14 of the year 565, he left no children. He was succeeded by Justin II, who was the son of his sister Vigilantia, and married to Sophia, the niece of Empress Theodora. Justinian's body was entombed in a specially built mausoleum in the Church of the Holy Apostles.

Share this post

Link to post
Share on other sites

The Angel Cried Out - Angel Vopijaše


Chanticleer sings Vasily Titov~The Angel Cried Out

Chanticleer sings ~The Angel Cried Out - Angel Vopijaše,

Vasily Polikarpovich Titov (c1650-c1715):


Share this post

Link to post
Share on other sites

Forbidden and very rare Kremlin monk´s song

Ritxi was visiting the Kremlin church in Moscow, then some monks apperared an start singing.

The filmations are forbidden there but Ritxi couldn´t stand it and filmed the church to get the

beautifull song. Enjoy it and the sight of the Kremlin inside.

stadaradim  Kraduckaš, aha!  :nene:    

Share this post

Link to post
Share on other sites

Prekrasnoe daleko - latinski

"Прекрасное Далёко" (Mirabile futurum) на латыни в исполнении

Католического хора собора Преображения Господня в Новосибирске.

"Beautiful Away" (Mirabile futurum) in Latin in the performance

of the Catholic Choir Cathedral Transfiguration of Our Lord in Novosibirsk.

Текст на латыни:

Audio vocem de mirabili futuro,

Matutinam vocem, rore humidam.

Audio vocem, et pericula ventura

Turbant mentem, sicut puero cuidam.

R..: Mirabile futurum, ne esto mihi durum,

Ne esto mihi durum, ne esto durum.

Origine ex pura ad optimum futurum,

Ad optimum futurum iam nunc egressus sum.

Audio vocem de mirabili futuro,

Illa vocat me in loca divina.

Audio vocem semper interrogaturam:

Quid iam fecerim pro die crastina?

Iuro me futurum bonum atque castum

Nec amicum relicturum miserum.

Audio vocem et festino hoc vocatu

Via aspera ad illud futurum.

Mirabile futurum

Оиригинал - русский:

Слышу голос из Прекрасного Далека,

Голос утренний в серебряной росе.

Слышу голос - и манящая дорога

Кружит голову, как в детстве карусель.


Прекрасное далеко!

Не будь ко мне жестоко,

Не будь ко мне жестоко,

Жестоко не будь!

От чистого истока

В Прекрасное Далеко,

В Прекрасное Далеко

Я начинаю путь.

Слышу голос из Прекрасного Далека,

Он зовет меня в чудесные края.

Слышу голос - голос спрашивает строго:

А сегодня что для завтра сделал я?


Я клянусь, что стану чище и добрее

И в беде не брошу друга никогда.

Слышу голос - и спешу на зов скорее

По дороге, на которой нет следа.


Прекрасное Далеко

Share this post

Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Овог лета током месец дана сам имала прилику да се упознам с духовним животом тулске земље како путујући по својој историјској домовини, тако и изучавајући главне вести тулске митрополије по епархијским установама.    У једном од последњих издања са задовољством сам прочитала интервју с митрополитом Тулским и Јевремовским Алексејем (Кутеновим). Одушевила ме је необичност владичине судбине, јер су најважније етапе његовог живота биле од историјске важности. Био је изабран за намесника Тројице - Сергејеве Лавре у време припрема за празник 1000 – годишњице крштења Руси, у јубиларној 1988. години рукоположен је у чин архиепископа. Од 1990. владика Алексеј је 12 година био управник Алма – Атинске Катедре и подржавао је своје стадо у тешко време распада Совјетског Савеза. И већ 16 година митрополит Алексеј је везан за тулску земљу – домовину блажене Матроне Московске, чију ће 20-то годишњицу од канонизације свет прославити следеће године. О томе каква је била та дугогодишња служба говори нам беседа с митрополитом Алексејем.   У родној Москви   - Владико, честитам Вам недавни 65-то годишњи јубилеј! Колики значај за Вас има то што сте нову етапу Вашег живота дочекали на Тулској земљи?   - То је милост Божија! Јер су у Тулској области живели родитељи мог оца Николаја Андрејевича Кутепова и мајке Галине Васиљевне. Због тога се у Тули осећам као код куће, што ми веома помаже у раду, у славу Божију!   - Молим Вас испричајте нам нешто о Вашем детињству.     - Родио сам се у Москви где сам и провео своје детињство. Управо у детињству су се десили догађаји који су утицали на мој цео каснији живот који је постао усмерен ка Богу. Један од таквих преломних момената десио се 1961. године за време мог школовања у школи № 202 у Тимирјазевској области у Москви када је донешета одлука о промени школске униформе: у почетку смо носили војничке блузе, које су замењене сакоима. Кренуо сам с мајком у продавницу „Смена“ која се налазила недалеко од метро станице „Сокол“ да купим нову униформу. Поред продавнице се налазила црква посвећена Свим Светима у којој су ме крстили када сам био дете. И пошто је у продавници био велики ред мама ме је одвела у ту цркву. Служба је већ била завршена и бакице су се усрдно молиле и брисале подове. Сећам се те слике која ме је задивила: однекуд са врха, необично топлим потоцима, спуштала се сунчева светлост и у тим зрацима сијао је Казањски лик Мајке Божије. А ја сам имао осећај да се налазим у рођеној кући. Мама је покушавала да ме одведе, али ја нисам могао да се померим са места. Та посета храму у детињству ми се урезала у памћење за цео живот.   - Читала сам да је други преломан моменат био повезан са посетом Кијево– Печерској Лаври.     - Током школских година био сам и члан пионирског штаба Тимирјазевске области „Алиј парус“ који је сарађивао с истим таквим штабом града Кијева. За време летњег распуста ишли смо у госте код украјинских ученика, а они су нас једном позвали у Кијево – Печерску Лавру. Али у то време Лавра није функционисала као манастир, већ је била музејски градић. Тада сам по први пут боравио у пештарама манастира и сећам се да сам се у почетку много плашио да идем тамо, и било ме је срамота да то признам другарима. Али онда када сам кренуо даље и видео ковчеге с моштима преподобних отаца Печерских и прочитавши њихова имена: „Преподобни Нестор Летописац, преподобни Илија из града Мурома, преподобни Марк Пештерник“ осетио сам велико узбуђење! А идући даље кроз тунеле пештаре схватио сам да је овде ваздух необичан и да су пештаре испуњене блиставом, топлом светлошћу. И баш као и у московским храмовима и у пештарама Лавре сам се осећао као код куће. Нисам желео да одем. Током 6 година сваког пролећа смо одлазили у Кијев, а ја сам сада већ по својој жељи посећивао Кијево – Печерску Лавру.   - Али након завршетка школе Ви сте уписали светски факултет...   - Да, уписао сам Хемијски факултет на Московском државном Педагошком институту В. И. Лењина. Занимале су ме природне науке. И родитељи су ме видели као будућег наставника у школи.   - Следеће догађаје у Вашем животу је сасвим тешко објасити: били сте одликаш, члан одбора бироа на ВЛКСМ институту, одустајете од факултета на другој години!   - Зато што сам већ на другој години Педагошког института схватио да желим да се посветим служби Богу. Избор таквог пута повезан је са саветом старца Тројице – Сергејеве Лавре Серафимом (Шинкаревим). Отац Серафим је чак и по спољашњем изгледу личио на преподобног Серафима Саровског. Иако није много говорио ипак је привлачио народ к себи. Зато сам отишао код њега и питао га о путу који би требало да одаберем, а старац ми је рекао да треба да упишем богословију.   - Али раније сте још радили и у фабрици „Наука“ која се бавила производњом свемирских бродова. Шта сте тамо радили?   - Ви мислите да су ми нешто озбиљно поверавали? У фабрици сам радио као помоћник. Давали су ми мале задатке као на пример да нешто спојим. Али то је кратко трајало– осам месеци. А након смене сам спремао пријемни за богословију.     Духовни наставник   - Испричајте молим Вас како се у Вашем животу појавио духовни наставник – митрополит Серапион (Федејев)? - Када сам уписао богословију прво послушање које сам добио било је ипођаконство код епископа Подољског, викара Московске епархије владике Серапиона (Фадејева). У то време он је био представник Најсветијег Петријарха Московског Пимена код Патријарха Антиохијског. У почетку сам помагао владици Серапиону када је долазио у Москву. А након тога, када се владика Серапион решио дужности представника Московског Патријарха код Патријарха Антиохијског, ја сам већ стално ишао уз њега.   - Да ли је било нечег необичног у разговору с владиком Серапионом?   - Ћутање. Некад сам са владиком сатима ћутао. Када је долазио у Тројице – Сергејеву Лавру, после оброка је као и обично примао извештаје, након чега ме је замолио да останем и ми смо ћутали. Тада сам гледао тог старца и полако сам схватао све што је њиме речено. „Са Крста не силазиш, са Крста те скидају“, - говорио је владика и то је била не само лепа, величанствена, достојна фраза, него одраз огромног напаћеног живота мог духовног наставника.     Он је сваком својом фразом умео да ме заустави и натера на размишљање. Ја сам му пак често говорио о томе шта се дешава у животу Цркве и једном је ставио своју руку на моју и рекао: „Запамти: Бог управља Црквом“. А ми у сујети заборављамо на то: успели смо да урадимо оно што смо испланирали и као квасац у тесту растемо у сопственим очима. И Бог ти ту није потребан. А у тој сујети Њега никако не осећаш. Ето владка Серапион ми је напомињао: „Запамти: Бог управља Црквом“.   - Да ли је тај разговор с духовним наставником утицао на Ваш избор монашког пута?   - Да. Јер као будући помоћник викарног епископа често сам се налазио поред патријарха. За време једне службе Његова Светост Патријарх Пимен је обратио пажњу на мене, тачније на мој карактер читања Шестопсалмија и рекао је: „Манастирско читање“. А након службе Патријарх је питао владику Серапиона који су ми планови за будућност?   „Он још није одлучио да ли ће бити породични човек или монах, али има склоност ка монаштву“. – одговорио је мој наставник. Било ми је рано да постанем монах, а недавно се одржало заседање Свештеног Синода, на коме је целибат забрањен. И ту је на моје изненађење Патријарх предложио да за мене направе... изузетак. На празник Сретења рукоположен сам у чин ђакона у Елоховском храму. Значајно је то што су на тај за мене битан дан сви представници Светог Синода служили Литургију. Када је дошло време мог рукоположења у чин ђакона Патријарх се обратио владикама и рекао им да могу да се одморе, а Преосвећени Серапион епископ Подолски ће вршити чин рукоположења. И тако ме је викарни епископ и мој духовни наставник рукоположио у чин ђакона.   У Сибир   - Владико, како сте се након боравка у престоници нашли у Сибиру?   - Након завршетка богословије ректор ми је дао благослов да наставим школовање на Богословском факултету и да се бавим научним радом. Али на матури Патријарх Пимен ми је уручио диплому и благословио је да идем у тадашњу Иркутску и Читинску епархију и да помажем владици Серапиону који је постао њен управник. Чекао ме је посао секретара епархије.   Али пре тога владика Серапион ме је замонашио у Тројице – Сергејевој Лаври и дао ми је име Алексеј у част светитеља Алексеја Московског.   - Шта Вас је посебно изненадило након доласка у ново место?   - Величина Иркутске и Читинске епархије која се простирала од Јенисеја до Тихог океана и до Јапана. Неколико дана је требало ићи возом од Москве до Иркутска и исто толико од Иркутска до Владивостока. А ако свраћате и у друге парохије – колико је времена било потребно! Када је владика Серапион постао управник те епархије у њој је било 29 парохија. Можете замислити какву су духовну жеђ имали наши парохијани. Највећи проблем је био у кадру – дуго времена нисмо могли да нађемо особе међу локалним становништвом, које бисмо могли да упутимо у свештеничку службу.   - Како се у тим годинама решавао тај проблем?   - Помогла су нам браћа из Украјине посебно они који су дошли у нашу епархију из Закарпатске области. Они су имали чврст, православни дух, нису се бојали искушења и брзо су почели да стварају парохије. А видите колико овде данас има основаних епархија и митрополија! А ми смо морали да подижемо све као нетакнуто земљиште.   - Ипак у том тешком периоду Вашег живота, поред захтевног посла секретара Иркутске епархије успели сте да одбраните дисертацију. Испричајте, молим Вас, о Вашем научном раду.   - Да, заиста ћемо све савладати када је Господ са нама! Уписавши Богословски факултет као ванредан студент, у регионалној библиотеци Иркутска сам проучавао предреволуционарни фонд научне и духовне литературе, који је припадао Иркутској богословији. Заступник за верска питања Иркутског регионалног извршног одбора помогао ми је да добијем приступ овом фонду. Извори су били руски преводи. Сакупљао сам доказе, мишљења, плодове научних истраживања светих отаца хришћанског света, сумирао их и изградио сопствени закључак. Године 1979. сам одбранио дисертацију „Светоотачко учење о Мајци Божијој“ и стекао звање кандидата богословља.     И опет Лавра   - Владико, како сте из Сибира поново доспели у Тријоце – Сергејеву Лавру и то још у функцији намесника?   - Сасвим неочекивано. Године 1980. владика Серапион је постао управник Владимирске епархије, а са њим сам пошао и ја. За време Великог поста 1984. године поставили су ме за намесника Тројице – Сергејеве Лавре. Био сам на челу Лавре у веома важном периоду: у току је била припрема за прославу 1000 – годишњице Крштења Руси. Лавра је постала духовни центар који је помагао остварењу тих припрема. Може се рећи да је тих година наступио период прецењивања вредности, када је поштовање православне вере постало јаче од ширења атеизма од стране совјетске власти. Граница између „пре“ и „после“ постала је 1000 – годишњица Крштења Руси 1988. године.   - По чему се памти Тројице – Сергејева Лавра из тих година?   - Пре свега по братству Лавре међу којим су били архимандрити Кирил (Павлов), Наум (Вајбородин), Стефан (Смичников), Сергеј (Петин) – то је та основица која је имала велико животно искуство.   - Из Лавре сте се још вратили и у родну Москву да бисте радили за њену добробит...   - Да, у кратком периоду сам био именован за председника Економског сектора Патријаршије и био сам рукоположен у чин архиепископа – постао сам викарни епископ са титулом Зарајски.   Али нисам дуго имао то послушање: у мају 1990. године се упокојио Патријарх Пимен. А Његова Светост Патријарх Алексеј II и Синод су ме поставили на Алма – Атинску и Казахстанску проповедаоницу, где сам служио више од 12 година.   Време је и радостно и тешко   - Владико, говорили сте присећајући се времена када сте управљали Алма – Атинском и Казахтанском епархијом да је то био најрадоснији и најтужнији период Вашег живота. Зашто?   - То време је замене било радосно зато што сам практички стекао искуство управљања епархијом. У почетку чак нисам могао ни да предпоставим каква је то земља. А када сам дошао, видео сам да је то вишенационална земља, али ипак са совјетским духом у којој је живео словенски и турски народ. Наравно, та територија је историјски припадала турском народу. А Словени су били као „ уграђени“ у ту или другу животну судбину искушења XX века, јер је Казахстан био место заточеништва.   Овде сам видео богат духовни живот и упознао сам сестринство Карагандинског женског манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице и Сабору Архангела Михајла, упознао сам карагандинске рударе чија је вера у тим временима била чврста и испуњена још живом везом с новомученицима и исповедницима који су засијали на земљи Казахстана. И све то ме је веома радовало.   А тужан - зато што сам овде морао са својим парохијанима да преживим распад СССР-а.   - Како су ови догађаји остали у Вашем сећању?   - Имао сам осећај да се Совјетски Савез распадао као кућа од карата, а људи који су своје наде и своје сутра повезивали са том територијом, овде нису били потребни. Русија је историјска домовина, али се своја, реална налазила овде на Казахстанској земљи где су сахрањени њихови преци. Све их је мучило једно питање: „Како ћемо у тој ситуацији почети да живимо међу староседеоцима?“   Збуњени, избачени из нормалног тока живота, људи су одлазили у православне храмове и било је потребно да се што опрезније обаћам парохијанима и да их смирим да не би журили да напусте ту земљу која им је домовина и како би од стране казахстанаца имали поштовање према себи и својим претходним генерацијама. У том тешком времену, када се чинило да су снажни тектонски преокрети потресли друштво, ми смо активно оснивали парохије, зидали манастире и таквим активностима чували јединство у вишенационалној држави.     На Тулској катедри   - Владико, симболично је то што сте успели мало да поновити судбину Ваших духовних наставника – Патријарха Пимена и митрополита Серапиона (Фадејева), који су у различитим годинама своје службе били на челу Тулске и Бељевске епархије. Чак се и Ваша данашња канцеларија налази у том тулском дому у ком је живео Патријарх Пимен. После 12 година службе у огромној Казахстанској епархији вероватно Вам је било лакше да управљате тадашњом Тулском и Белевском епархијом?     - У почетку ми се после огромних пространстава Казахстана Тулска епархија чинила маљушном. Наравно мислио сам да су овде сви храмови већ били саграђени. И ситуација је овде другачија него у Казахстану где су бивше фирме, продавнице или клубови претворени у цркве. Али овде је била иста прича: храмови су се налазили у бившим биоскопима, ватрогасним станицама, складиштима, многе цркве су биле порушене. Епархијама су били потребни свештеници. Само мојим доласком 2002. године су обновили рад Тулске богословије. Предали су нам цео предреволуционарни комплекс, у коме се након револуције и до последњег дана налазила наша Тулско-суворска школа.   - Какво значење за Вас је имала подела Тулске и Бељевске епархије на две – Тулску и Бељевску?   - Неоспорно то ми је помогло. У том смислу област се јасно делила на западну – Бељевска епархија и на источну – Тулска епархија. Својим обавезним дугом сматрам да треба једном годишње да боравим у свим парохијама да људи не би само на портрету видели свог надлежног архијереја, већ да би се заједно с њим помолили и чули речи његове проповеди.   - Прича се да у својим проповедима поред богосовског аспекта користите знање које сте стекли на Хемијском факултету Московског универзитета, цитирајући дела стране и руске класике. Како успевате да одржите та знања?     - У животу то долази са искуством као Божији дар, као дар Божанске благодати. А још временом учиш да не губиш и не трошиш време узалуд, а на многобројним путовањима по митрополији да се не дивиш само лепоти Тулске земље, већ да слушаш аудио књиге. Иначе, једна од последњих је било приповедање Бориса Зајцева „Атон“ у коме се тако опширно открива суштина мучеништва за Христа.   - А како се у епархији чува сећање на новомученике?     - Новомученици су духовно видљиви у невидљивом. И такав дар нам је од Бога да Тулска земља има своју Голготу – Тесницку шуму. Овде је 1930. године стрељано и сахрањено у заједничком братском гробу око 3000 људи. Успели смо установити да је то место постало последње склониште свештеномученика: Никите (Прибиткова), епископа Белевског; последњег игумана Оптињске пустиње архимандрита Исаакија (Бобракова); ректора Тулске богословије пре револуције протојереја Петра Павлушкова; преподних мученика: Анфисе (Сисојевске), Макарије (Саприкине), Августе (Зашћук), Марије Лактионове, Африпине Лесине.   На том месту су волонтери саградили циглену капелу, поставили целивајуће крстове, спомен – плоче и овде се 16-ог септембра већ 15 година служи Литургија, молебан и панихида.     Временом овај споменик ће имати другачији изглед. С радошћу и захвалношћу смо примили одлуку губернатора нашег региона Алексеја Дјумина о покровитељству у вези реконструкције и уређења територије која припада меморијалном комплексу „Тулска Голгота“ током 2 године.   - Долази још један важан догађај за православни свет – 20-о годишњица од канонизације блажене Матроне Московске. Како се у домовини старице припремају за тај догађај у селу Себино Комовског округа Тулске регије? - У селу Себино је активна изградња туристичког комплекса културно–историјског и поклоничког карактера.   Захваљујући подршци губернатора владе Тулског региона, целог нашег тулског народа Себино се данас мења и постаје место националног ходочашћа заступници наше земље блаженој старици Матрони Себинској и Московској.     Уређује се територија храма који је посећивала старица. Подигнуто је неколико споменика матушке Матроне. Један од њих је подигнут на месту на ком је по предању живела породица блажене старице. Ходочасници са задовољством посећују музеј Матронушке који је отворен у њеном родном селу. Опремљени су извори и у плану је изградња куће за ходочаснике. Искрено сам захвалан свима онима који долазе у малу домовину Матронушке да се овде нахране њеним благословом и утешним удисајима милости Свете Животворне Тројојице.   Извор: Православие.ру
    • Од ризница богословља,
      У Петропавловом Манастиру 2.јануара је свечано прослављен празник Светог Игњатија Богоносца. Светом архијерејском Литургијом началствовао је епископ Диселдорфски и све Немачке Григорије уз саслуживање  епископа ЗХиП Димитрија и умировљеног епископа Атанасија, као и бројних свештеника и свештеномонаха наше и суседне Црногорско-приморске епархије.    -ФОТОГАЛЕРИЈА-     На крају Литургије у којој је учешће узео велики број вјерних, пререзани су славски колачи и узнето благодарење Господу и Св. Игњатију кога као своју Крсну славу и молитвеног заступника осим владике Григорија прославља још неколико свештеника и вјерника наше епархије.      Након читања Светог Јеванђеља, владика Григорије се обратио бесједом у којој је рекао да је ово велики, троструки празник јер осим Св. Игњатија прослављамо још и Св. Данила Хумског и Св. Јована Кронштатског, који су нам и својим поукама и списима, али пре свега својим животом посведочили да је врхунац пројаве наше вјере – служење, прије свега богослужење, а потом служење свима ближњима који су нам од Бога повјерени и међу којима живимо.      Владика Григорије је рекао и то да је прослављање Крсне славе, коју је српском народу као благослов и свештени задатак оставио још Свети Сава, веома значајно и надахњујуће будући да управо оно позива и подстиче на искрено и неуморно служење другима у љубави и заједничарењу  Свете Цркве. На крају Литургије, дајући свима вјернима свој архијерејски благослов, владика Димитрије је свечарима честитао славу напоменувши да је дугогодишње прослављање Св. Игњатија као Крсне славе његовог претходника све нас вјернике ове епархије чврсто везало за личност Св. Игњатија и да нас овај празник спонтано уводи у велики предстојећи празник Христовог Рођења.   После заједничарења у Светој Литургији, заједничарење и дружење у духу најискреније хришћанске и братске љубави настављено је у манастирској трпезарији, уз свечану празничну трпезу и појање најмлађих.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Ромејац,
      На данашњи дан (5. децембар) 2008 године уснуо је у Господу Патријарх московски и све Русије Алексеј II (Ридигер Алексеј Михајлович).

    • Од ризница богословља,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 21. новембра 2018. године, на Сабор Светог архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних - Аранђеловдан, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду.   Прилог радија Слово љубве (1)   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
            На величанственој Патријарашкој Литургији саслуживали су протојереји-ставрофори Саво Б. Јовић, Владимир Вукашиновић, Виталије Тарасјев, Милојко Топаловић, Радич Радичевић, Стојадин Павловић, Драгомир Сандо и Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић, Стеван Рапајић и Дамјан Божић, као и ђакон Немања Ристић.
          Саборни храм Светог архангела Михаила прославио је своју славу по 173. пут. Песме хвале и славе Господу узнело је Прво београдско певачко друштво, хор који више од век и по прати богослужења у Саборном храму. Током свечаног славског чина, Његова Светост је преломио славски колач са члановима породице Владимира Атанацковића, овогодишњег домаћина храмовне славе.
          Током славског ручка здравицу је изговорио старешина Саборне цркве крстоносни прота Петар Лукић, који је заблагодарио Његовој Светости на празничној служби Господу, као и домаћинима славе и свим добротворима и приложницима за добра која чине Цркви и српском роду. Том приликом, домаћину славе г. Владимиру Атанацковићу Његова Светост Патријарх је уручио грамату у знак признања за делатну љубав према Српској Православној Цркви.  
              Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      На Литургији, којој је присуствовало мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, јереј Милорад Зарић, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику.   Данас  је Црква у Доњем Брезику, осим велике духовне радости због посјете свога Архијереја, посебно благодарна јер је Епископ Фотије дугогодишњег свештеника протојереја Вујадина Станишића произвео у чин протојереја-ставрофора и поучио га да му дато признање буде мотив за још већи и приљежнији рад на Њиви Господњој. Иначе, у храму  Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра прошле године. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа.   Извор: Епархија зворничко-тузланска