Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Guest Оливера

О Русији / Вести из Русије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest Оливера

ОДУМИРАЊЕ РУСКОГ ЈЕЗИКА

За разлику од немачког језика који је уведен као први страни језик, пре свега, у гимназије Краљевине Србије од школске 1883/1884. године, а француски нешто касније (од 1898) као други страни језик, у Наставни план 1905. године први пут се уводи руски језик у осмом разреду гимназије. Између два светска рата овог језика нема у наставним плановима, јер руском језику није придаван значај, можда и због тога што је Краљевина Србија била више наклоњена Западу. Тек по завршетку Другог светског рата, од школске 1945/1946. године први страни језик постаје управо руски.

Када је реч о основним школама, односно о послератним прогимназијама, и овде је руски први страни језик, француски други. Све је ово такође јасно ако се имају у виду друштвено-политичка дешавања кроз која је пролазио наш народ.

После ове мале уводне дигресије, вратимо се нашој стварности. По важећем закону, све основне школе су обавезна да обезбеде изучавање два страна језика. Нигде није стриктно наведено која су то два страна језика. Разумљиво је што их законодавац није прецизирао, јер се школе опредељују за језике за које могу да обезбеде кадар, али и за језике који имају већи практични значај у савременом животу. А када је реч о укидању, на пример, досадашњег или увођењу новог страног језика, морају да траже сагласност Министарства просвете и спорта. Управо обезбеђење кадра је један од главних разлога што се у многим школама не учи немачки или шпански језик. Многи и не знају да је шпански језик први по говорном простору на нашој планети, испред енглеског, који је по раширености други.

Било како било, руски језик је на маргинама, односно одумире у нашим школама. Има школа у којима га уопште више нема. Тамо где је почео да се учи од петог разреда, учи се и у седмом и у осмом разреду, што је нормално. Међутим, у новој генерацији петог и шестог разреда нема ни једног одељења које учи руски језик. Многи директори мудро кажу да у њиховим школама није укинут руски језик, већ нема интересовања ученика за учење овог језика, и да нико нема право да им намеће оно што не желе. Овде постоји и један проблем о коме директори морају да воде рачуна - они знају да би наметање ученицима силом да уче руски језик, значило њихово осипање, односно да би се многи ђаци уписали у друге школе где их неће терати да га уче. То би ланчано пореметило бројно стање одељења и угрозило недељну норму часова наставника.

Прошло је време када су енглески, француски и руски језик били равноправни, односно по систему лутрије, одељења су учила један од ова три страна језика. Дакле, коцком коме шта падне. Сада се ученици опредељују за учење страних језика, без наметања, па је енглески први страни језик, француски је други, а руског готово да нема!

Наставници руског језика с правом могу да буду незадовољни јер је потцењен њихов труд који су уложили приликом студирања. С друге стране, они који су учили руски језик дубоко се кају што нису одабрали неки други, на пример, енглески или шпански. Истина је да је руски језик лакши за учење јер као словенски језик има много сличности с нашим. Међутим, енглески језик је преузео примарну улогу при споразумевању, било да се ради о обичним разговорима, пословним или дипломатским преговорима, преводима или простом туризму. Зато се данас ученици углавном опредељују за енглески језик, далеко мање за француски, а за руски готово нико! Тамо где има немачког и шпанског језика, енглески језик добија озбиљну конкуренцију.

Шта са наставницима руског језика који остају без посла? Лепа је случајност да је један број наставника овог језика, истовремено са губљењем посла, отишао у старосну пензију, или је збринут преко социјалног програма за добровољни одлазак у пензију. Неки су "позајмљени", а неки су потражили допуну часова у другим школама јер Закон дозвољава да се то може чинити без заснивања радног односа. Међутим, биће и оних који ће остати без посла.

Ово је озбиљан проблем са којим мора да се суочи Министарство просвете и спорта. Нико од наставника руског језика, који остаје без посла, није крив што се нашао у таквом положају. Дакле, шта са наставницима руског језика који остају без посла, који не могу да буду ни "позајмљени", ни "допуњени" у другим школама, а који су далеко од услова за одлазак у старосну пензију?

http://www.russian.slavica.org/article3414.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

БЛИСТАВА БАЛЕТСКА КАРИЈЕРА

http://www.russian.slavica.org/gate.html?name=Forums&file=album_thumbnail&pic_id=4449

Нина Кирсанова као Жизела, са посветом

Двадесет година од смрти славне Нине Кирсанове

Нина Кирсанова, балерина, Рускиња из Москве, дошла је у Београд 1923. године и постала једна од најзначајнијих балетских уметница Народног позоришта у Београду и српске балетске уметности.

Остварила је комплексно и вредно уметничко дело, исказујући се као примабалерина, кореограф, шеф балета и балетски педагог. Стварала је у времену минуле епохе од 1923. до 1950, са прекидима, а потом деловала као педагог. Од самог почетка стекла је непролазну славу. Управо се навршило двадесет година од њене смрти.

Стваралаштво Кирсанове трајало је скоро пет деценија. Почело је у Москви 1917. а завршило се у Београду само десет година пре животног краја. Рођена је 1898. у Москви где је завршила Балетску школу Лидије Нелидове, Московско театраљно училишче и одмах започела каријеру балетске играчице.

Пут од Москве, из које је кренула у избеглиштво 1921. после Октобарске револуције, водио је преко Пољске, Варшаве и Лавова, до Београда у који је дошла да одржи балетско вече у Народном позоришту 7. новембра 1923. године, али је прихватила ангажман примабалерине и настанила се у Београду. Тада није слутила да је гостовањем у југословенској престоници почела њена блистава београдска балетска каријера, која је трајала деценијама, jош мање да ће у Народном позоришту креирати први балетски репертоар, постати комплетан балетски уметник и да ће овом позоришту подарити највећи део свог стваралаштва.

Кирсанова је остварила бројан и разноврстан балетски и оперско-балетски репертоар, класични и савремени. Њен опус обухватио је велики број главних улога, чак двадесет шест, и исто толико главних сола и четрдесет кореографија. Међу главним улогама било је више креација – улога које је она прва играла на београдској сцени, као у „Шехерезади”, „Копелији”, „Лабудовом језеру”, „Жизели”, „Дон Кихоту”, „Половецком логору”, „Тајни пирамиде”, „Љубави чаробница”, „Охридској легенди” и др. Такође, и у балетима у операма: „Фауст”, „Аида”, „Кармен”, „Таис”, „Казанова”, „Кнез Игор”, „Самсон и Далила” и др. Међу бројним кореографијама налазе се и оне које је она прва поставила код нас као: „Охридска легенда” (Први чин, 1933), „Вила лутака”, „Љубав чаробница”, „Тајна пирамиде”, „Човек и коб”, „Јесења поема”, „Соната великог града”, као и балете у операма.

Под њеним руководством Балет Народног позоришта гостовао је први пут у иностранству, 1933. у Атини где је постигао велики успех. На чело Балета стала је храбро 1942-44. свесна ризика. Знала је да балет не може постојати ако прекине рад. Очувала је ансамбл за послератни период. Од 1944-46. била је медицинска сестра у Општој болници, по повратку у позориште.

Каријеру балетског педагога почела је у Београду 1939. Водила је властити Балетски студио, затим Балетски студио Народног позоришта и била један од оснивача и првих педагога Средње балетске школе у Београду од 1947. до 1962. где су јој 2007. поставили спомен-плакету. Из њених класа излазили су бројни играчи, солисти, прваци и остварили балетску каријеру, поједини чак и велику каријеру у иностранству, као Милорад Мишковић и Душанка Сифниос.

Интернационалну балетску каријеру остварила је између 1926. и 1940. године, као примабалерина, а затим као кореограф и шеф балета, у познатим светским балетским трупама и у европским позориштима: Руска опера у Паризу, Трупа Ане Павлове, Компанија Лирика Буенос Ајрес, Опера Монте Карло, Литванска опера, Румунска опера, Бугарска опера и др. Гостовала је и самостално широм света, од 1926. до 1946, чак и у позним годинама као у Атини, 1961. Од значаја у међународним размерама био је њен ангажман у славној Трупи Ане Павлове 1927-1931. у којој је била примабалерина за карактерне улоге и гостовала у многим градовима на пет континената и стекла међународну славу.

Са Народним позориштем опростила се 1951. као кореограф „Лабудовог језера”, и прославила 35 година уметничког рада. По завршетку балетске каријере, посветила се археологији. На опште дивљење дипломирала је археологију 1964. и магистрирала 1970. на Филозофском факултету у Београду.

У Београду је проживела више од педесет година. Београд је највише волела, после своје отаџбине Русије, у Београду је прихватила српско држављанство, у Београду се и њен живот завршио 3. фебруара 1989. Београд јој се одужио неколиким признањима. Почива у Алеји великана на Новом гробљу.

Балетско стваралаштво Нине Кирсанове је велико, разноврсно, вредно и значајно, и одредило јој је трајно место у врху српске балетске уметности.

Источник:

ПОЛИТИКА, 27.4.2009.

Фото: ПОЛИТИКА, 27.9.2009

http://www.russian.slavica.org/cat1.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

РУССКИЕ ЭМИГРАНТЫ В БЕЛГРАДЕ

Эта статья о русской эмиграции особенно ценная так как она была написана не русскими, а сербами. Нужно отметить что другие народы из-за своей гордыни и русофобии замалчивают вклад русских эмигрантов в их культуру. Сербы, в этом отношении, одни из немногих которые помнят вклад русских. Статья была опубликована в сербской газете «Политика» (по-сербски кириллицей), в понедельник 3-го февраля 2003 г. и на интернете (по-сербски латиницей) [П1]

РУСКИ ЕМИГРАНТИ У БЕОГРАДУ

Више од приjатељства

Наjбоље што су могли да ураде, уметници и научници оставили су нашем главном граду, бежећи пре тога од страхота рата. -- Потомци настоjе да обнове запуштено гробље

Када jе Jуриj Лушков, градоначелник Москве, боравио у Београду jедна од тема о коjоj jе разговарао са своjим домаћинима била jе -- како сачувати веома богату културну баштину руске емиграциjе у нашоj престоници. Ова тема надлежнима из Скупштине града jе већ била позната. Наиме, неколико месеци раниjе градоначелница Радмила Хрустановић примила jе потомке руских емиграната коjи живе у Београду и са њима разговарала о томе како да од пропадања сачува Руско гробље, већ начето зубом времена.

Ово гробље, за коjе, нажалост, jедан део Београђана уопште ниjе ни чуо, настало jе почетком тридесетих година прошлог века и налази се у саставу Новог гробља у Београду. Поред гробова многоброjних руских емиграната коjи су ту сахрањени, 1931. године jе подигнута и Иверска капела, идентична оноj у Кремљу срушеноj у годинама после Октобарске револуциjе, као и споменик изгинулим руским ратницима.

Подршка из Скупштине

Гробље jе, нажалост, дуго било запуштено, па су поjедини гробови накривљени и оштећени зубом времена, а око њих поjавио се и коров. Зато jе на том састанку, коме jе поред градоначелнице присуствовао и Богдан Шаренгаћа, директор JП "Погребне услуге", договорено да се што пре приступи обнављању овог гробља. Jедан од главних инициjатора тог састанка био jе Андреj Гарденин, Београђанин чиjи су преци били угледни руски племићи.

*На састанку jе договорено да се приступи обнови гробља и то у три фазе. У првоj фази коjа jе већ почела направиће се списак сахрањених Руса и њихових потомака, потом следи сређивање споменика, њихове околине и стаза, а у трећоj фази планира се обнова Иверске капеле и споменика погинулим Русима коjи jе подигнут 1935 године. У сваком случаjу, врло сам захвалан госпођи Хрустановић, господину Шаренгаћи и осталим учесницима у разговору на разумевању коjе су том приликом исказали за наше захтеве -- додаjе Андреj Гарденин.

Иначе, на овом гробљу jе сахрањено девет наших академика руског порекла, као и велики броj научника, културних и jавних радника, лекара и других важних личности из наше ближе прошлости. А ко су, заправо, Руси сахрањени на овом гробљу и откуд они у Београду? Историjат њиховог доласка на ове просторе изгледао jе отприлике овако.

Русиjу jе 1917. године задесила Октобарска револуциjа, а после ње и грађански рат између "црвених" и "белих" коjи jе, по неким проценама, животом платило око три милиона људи. У овом рату победили су бољшевици, па jе велики броj Руса коjи се нису слагали са новом влашћу кренуо у емиграциjу. Била jе то jедна од наjвећих сеоба у новиjоj историjи човечанства, а њен последњи талас завршио се 1923. године, дакле пре тачно осамдесет година.

Многи руски емигранти за своjу нову отадћбину изабрали су управо новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно њену престоницу Београд.

Поред православне вере и блискости српског и руског народа томе jе свакако допринела и делатност краља Александра Карађорђевића, искреног русофила и бившег полазника Пажевског корпуса, елитне руске воjне школе. Не зна се тачно колико jе Руса тада прошло кроз нову државу, али се претпоставља да jе само кроз Београд прошло између 15 и 17 хиљада руских избеглица.

* Међу њима jе било људи свих узраста и проофесиjа, сељака, радника, свештеника, омладине... Ипак, наjвише jе било високообразованих људи. Њихова знања добро су дошла њиховоj новоj, тек завршеним ратом разореноj отадћбини -- обjашњава Гарденин.

Зато jе значаj руских емиграната за потоњи културни, jавни и научни живот Београда, али и целе државе, био огроман. Тако су, рецимо, почетком двадесетих година прошлог века руски емигранти чинили четвртину професора Београдског универзитета, а на неким факултетима, попут Пољопривредног и Медицинског, било их jе и више од 50 одсто. Руски уметници обновили су балет и оперу београдског Народног позоришта, основали Интерну и многе друге клинике Медицинског факултета...

12 академика

Руски емигранти и њихови потомци дали су новоj отадћбини 12 редовних академика Српске академиjе наука и уметности, од коjих су неки, попут чувеног византолога Георгиjа Острогорског, били научници светског гласа. Међу уметницима чувени су били Нина Кирсанова, балерина светског гласа, сценограф Владимир Жедрински и многи други.

Посебна прича су руске архитекте. Они су између два светска рата у Београду подигли велики броj jавних зграда коjе постоjе и данас, попут зграде Главне поште у Таковскоj, зграде владе Србиjе, Министарства иностраних послова и "старог" Генералштаба у Немањиноj, а они су проjектовали и Бели двор, Патриjаршиjу, калемегданске степенице, цркву Александра Невског, Руски дом, руску цркву Свете Троjице...

Руси су у Београду имали и своjу гимназиjу, а у Руску цркву Свете Троjице, саграђену 1925. године на Ташмаjдану, коjа jе данас подворjе Московске патриjаршиjе, 1929. године пренети су посмртни остаци генерала Врангела, последњег и наjзначаjниjег команданта "белогардеjаца". Генерал Врангел jе умро у Бриселу, али jе после одласка из Русиjе наjвише времена провео у Сремским Карловцима, где jе сместио и своj главни штаб. У тестаменту jе тражио да буде сахрањен у цркви на Ташмаjдану, "на комаду руске земље".

Емигранти из Русиjе подигли су 1933. године и зграду данашњег Руског дома, у улици Народног фронта. Ова установа пре рата носила jе име Николаjа Другог , последњег руског цара, а после 1945. добила jе назив Дом совjетске културе. Руски дом jе и данас изузетно важна културна институциjа у нашем граду. Емигранти су били познати и као весели људи коjи су умели да воде и буран ноћни живот. По томе jе био чувен ноћни клуб "Казбек" коjи се налазио у близини данашњег Цветног трга.

Потомака руских емиграната jе, нажалост, данас све мање. Томе су, поред природне асимилациjе допринеле и масовне сеобе ове популациjе у иностранство, нарочито после 1948. године. Ипак, они преостали су и данас активни, а доста чине на учвршчивању руско-српског приjатељства.

*Према резултатима последњег пописа из 20002. године, у Београду данас живи 1049 људи коjи се изjашњаваjу као Руси, а у целоj Србиjи без Косова 2588. То jе мање у односу на броjке из раниjих пописа, али се ми и даље трудимо да одржимо што боље везе са Русиjом и учврстимо приjатељство наша два народа -- истиче Андреj Гарденин, кога због његове делатности зову и аташе руске културе у емиграциjи.

Jован Гаjић

Фото J. Миловановић , Политика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владимир Путин изјавио да Русија планира да инвестира више од 20 милијарди долара у управљање водним ресурсима.

Извори слатке воде неједнако распоређени по територији Русије, па ресурси на руском далеком истоку и до 30 пута премашују европском делу земље.

Са више од 20 процената светских извора слатке воде, Русија је на другом месту у свету по овом ресурсу, после Бразила, подсетио је Ројтерс.

Премијер Русије Владимир Путин изјавио је да та земља планира да инвестира више од 20 милијарди долара у управљање водним ресурсима и осавремењивање инфраструктуре.

Постављена слика

Уједињене нације су раније ове године упозориле да свет мора да предузме хитне мере како би се избегла глобална криза воде, будући да је тај сектор угрожен хроничним недостатком политичке подршке, лошим управљањем и недовољним инвестицијама.

“Осим финансирања из државног буџета, морамо створити услове и за прилив средстава из приватног сектора”, рекао је Путин, и додао да сектор воде “може бити врло атрактиван за приватне инвестиције”.

Проблем је у томе што су извори слатке воде неједнако распоређени по територији Русије, па ресурси на руском далеком истоку и до 30 пута премашују оне у плодном, европком делу земље, где су усеви угрожени великом сушом ове године.

Још совјетски лидери су припремали планове за преусмеравање токова сибирских река у европски део Русије, али су од тога одустали крајем 1980-их. Неки руски политичари, укључујући градоначелника Москве Јурија Лужкова, су у последње време тражили да се ти планови поново размотре. Све бројније становништво, урбанизација и климатске промене учинили су да вода у свету постаје све драгоценији ресурс, а аналитичари предвиђају да ће питка вода врло ускоро постати драгоцена роба, попут нафте.

Очекује се да светска популација од 6,6 милијарди људи порасте за додатних 2,5 милијарди до 2050, а највећи раст ће бити остварен у земаљам у развоију, у многима од којих воде већ има мало.

Извор:РТС

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Dan državne zastave Rusije

U Rusiji je 22. avgust Dan državne zastave. Pre 19 godina upravo ovog dana je iznad Bele kuće u Moskvi, sada sedišta vlade, prvi put u novijoj istoriji Rusije bila podignuta belo-plavo-crvena trobojka. Od tog simboličkog koraka započeto je zamenjivanje ranijeg simbola državnosti, crvene zastave sa srpom i čekićem. A 94. ukazom šefa države, 22. avgust je proglašen zvaničnim praznikom Rusije.

Danas je to jedan od najvažnijih praznika zemlje. Vredna je pažnje istorija ruske belo-plavo-crvene trobojke stare skoro 4 stoleća. Ona je već u 17. veku postala znak za raspoznavanje prvog ruskog broda „Orao“. A 1705. godine car Petar Veliki za čije su ime vezani jačanje ruske državnosti i porast ugleda Rusije u svetu naredio je da se ova zastava obavezno koristi na svim brodovima. Upravo belo-plavo-crvena trobojka čini osnovi tzv. zastava cara moskovskog na kojoj je bila takodje slika dvoglavog orla – govori rukovodilac Heraldičke službe RF Georgij Vilinbahov.

"Naravno da prilikom potvrdjivanja boja zastave njima nije davan nikakav smisao. Odabrana je zastava koja se razlikovala od onih u drugim državama. Jer, kada se na moru sreću brodovi, niko se ne bavi tumačenjem smisla boja. Neophodno je samo prema odrediti da li je to brod prijateljske ili neprijateljske države".

Posle revolucije 1917. godine trobojka je zamenjena crvenom zastavom sa srpom i čekićem koja je bila zvanični simbol SSSR-a više od 7 decenija, do avgusta 91. Koji je ušao u istoriju kao početak epohe Borisa Jeljcina, prvog predsednika Rusije. Upravo tada je, prilikom gradjanske konfrontacije izmedju predstavnika završenog sovjetskog doba i pristalica demokratskog razvojnog puta, u Moskvi, iznad Bele kuće, simbola legitimnosti jer je bila sedište parlamenta podignuta istorijska trobojka. Otada se platno od bele, plave i crvene vodoravne trake jednake veličine smatra zvaničnom Nacionalnom zastavom RF.

Odnos stanovnika Rusije prema ovom simbolu državnosti odavno nije formalan. Koriste ga u situacijama vezanim za ispoljavanje patriotskih osećanja, bilo da je to državni praznik, miting pristalica demokratije ili samo medjunarodna fudbalska utakmica. Danas se na Dan zastave Rusije tradicionalno daju koncerti i organizuju masovne akcije. Njihovi učesnici govore o patriotizmu, o diki svojom otadžbinom, o spremnosti da rade na postizanju opštenacionalnih ciljeva. Širom Rusije – od Dalekog istoka do njenih severozapadnih granica na Baltiku, omladina na ulicama deli belo-plavo-crvene pantljike i zastave. Njima su ukrašene sve ulice, gradska saobraćajna sredstva i mnogi lični automobili. To je demonstracija snage i jedinstva ruske države. Jučerašnje ankete su pokazale da kod preko polovine državljana Rusije državna zastava izaziva jake emocije kao što su osećanje nacionalnog jedinstva, diku i sigurnost u buduće uspehe zemlje.

Глас Русије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

22 августа 2009 г.

Свети Патријах Кирил: " Морамо да чувамо наше симболе"

22. августа увече, Његова Светост Патријарх Руски и целе Русије допутовао је у Архангељск.

Поред оних, који су дочекали Његову Светост на аеродрому, ту су били и представници многих омладинских организација са тробојним руским заставама у рукама.

Заменица председника Комитета за омладину Архангељске области, Е.Донценко, честитала је Патријарху Дан државне заставе  и подсетила да је баш на руском северу била подигнута тробојка , која је одтад постала неодвојиви део симбола нације.

"Дужни смо да чувамо наше симболе, зато што је у симболима сконцентрисано много тога, што веже сваког од нас са историјом наше земље, са њеном духовном и културном суштином", рекао је Патријарх, обраћајући се омладини.

"Радостан сам, што се данас, на Дан руске заставе, налазите овде, што мој боравак на Архангељској земљи започиње са овим сусретом. Желим вам Божију помоћ, чврсту снагу, срећу, успех у животу. Чувајте се, чувајте своју душу, своју унутрашњу снагу, не расипајте је узалуд. Пред вама су велики задаци, зато што пред нашом целом земљом су јако велики задаци ; и Божији благослов да је са вама."

http://www.patriarchia.ru/db/news/233.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Данас Русија слави 66. годишњицу слома намачко-фашистичких снага код Курска

23.08.2009.

Центар свечаности је Курска област. Њени становници и гости полажу цвеће код споменика погинулима.

Битка код Курска у јулу-августу 1943. године је једна од грандиозних током Другог светског рата. Према бројном стању снага, огорчености и последицама она нема премца. Пре ње су хитлеровске снаге доживеле тешке поразе, између осталих, код Стаљинграда. Услед тога је противник био одбачен од обала Волге неколико стотина километара. Од фашиста је био ослобођен низ централних области Русије и Северни Кавказ.

Код Курска су совјетске снаге у облику огромне избочине продрле у положаје немачких снага. Ту је команда вермахта рачунала да спроведе крупну офанзиву, врати иницијативу и окрене ток рата у своју корист. Њена идеја је била да прекине совјетску одбрану код Орла и Харкова, опкољи и уништи совјетске снаге, а затим развије офанзиву у јужном смеру. Ради реализације те замисли било је издвојено 50 дивизија, међу њима 16 тенковских и моторизованих, око 10 хиљада оруђа и минобацача, 2,7 хиљада тенкова и више од 2 хиљаде авиона.

Совјетско руководство, информисано од стране обавештајне службе, одлучило је да пређе одбрани током које је рачунало да исцрпи ударне снаге непријатеља, а затим пређе у контраофанзиву. Било је створено 8 одбрамбених линија ширином до 300 километара. Борбе су почеле 5. јула. Немачке снаге су успеле да незнатно напредују — на северном крилу за 10 до 20 километара, на јужном за 35 километара. Даље нису могле без обзира на све напоре. 12. јула 1943. године код села Прохоровка дошло је до највеће тенковске битке. Са обе стране је у њој учествовало око 1,5 хиљада тенкова. Хитлеровцима нису помогли ни најновији тенкови Тигар и Пантера. Противник је изгубио 350 тенкова, те је био приморан да пређе одбрани.

Совјетске снаге су почеле офанзиву. Почетком августа су били ослобођени Орао и Беогород, 23. августа Харков. За 50 дана је било уништено 30 дивизија вермахта. Укупни губици Немаца су износили више од полумилиона војника и официра. Оцена тих догађаја од стране Владимира Путина гласи:

"Курска битка је посебна међа Великог Отаџбинског рата. Овде летњих дана 1943. године Совјетска Армија није само добила битку, већ није дозволила непријатељу да реваншира за тешке поразе код Москве и Стаљинграда".

Курска битка је истовремено резултирала коренитом прекретницом у Другом светском рату.

Glas Rusije

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

24.09.2009.

Трагедија на Сајано-Шушенској хидроелектрани не сме да се понови

Хаварија невиђених размера десила се ове недеље у Русији. У понедељак, 17. августа, услед хидроудара престала је да ради једна од највећих хидроелектрана у свету – Сајано-Шушенска која се налази у Хакасији на реци Јенисеј. Неколико хидроагрегата потпуно је срушено. Погинуло је или нестало без трага 75 људи.

За ликвидацију последица те хаварије ће требати око 4 године и око 40 милијарди рубаља. Како је саопштио шеф МВС Сергеј Шојгу, пројектантски радови на обнављању станице су већ почели. Тамо се доставља опрема, долазе стручњаци-енергетичари из читаве земље, стижу допунске ремонтне бригаде. Коначни план обнављања мора да буде готов кроз 6 недеља. Тај рок је дао Министраству енерегетике и компанији Рус-Хидро премијер Путин. За сада је електрана заустављена, неопходно је наћи алтернативне изворе струје за становништво и предузећа Сибира. Један од њих може да буде Богучанска хидроелектрана на реци Ангара у Краснојарској покрајини. Планирано је било да ће она прорадити 2010. године, а пуним капацитетом ће радити од 2012. године. Међутим, данас је одлучено уложити све напоре за што скорији почетак њене експлоатације. Када до тога дође, губици струје због хаварије на Сајано-Шушенској хидроелектрани ће бити надокнађени за 50 одсто што је веома важно ради одржавања енергетске стабилности Сибира.

Још један важан моменат је што је Сајно-Шушенска хидроелектрана израђивала јефтину струју. Замена изгубљених капацитета скупљим не сме да се одрази на потрошаче. Свакако, раст цене за 5 до 7 одсто је неизбежан, али нагли раст цена не сме да буде, — истакао је Владимир Путин.

"Упозоравам да не сме да дође до неких покушаја шпекулација у тој трагичној ситуацији, ни притиска на потрошаче. Не смемо да то допустимо. Дајем налог Федералној служби за тарифе, Министраству енергетике и Министарству правде да саставе нацрт наредбе владе РФ о могућности привременог увођења државног регулисања цена струје на велико".

Још један налог шефа владе је обухватио социјалну помоћ становништу, пострадалом од хаварије. По милион рубаља ће добити породице погинулих и несталих из федералног буџета, исто толико и из средстава Рус-Хидро. Деца из пострадалих породица ће бесплатно добијати високо образовање. Осим тога, свим припадницима Сајно-Шушенске хидроелектране биће обезбеђено запосљељење.

Међутим, није довољно ликвидирати последице аварије. Потребно је учинити све да би се спречило понављање таквих догађаја, — сматра премијер.

"Трагични догађаји на Сајно-Шушенској хидроелектрани сведоче да је потребно много учинити ради повећања поузданости техничких грађевина, међу њима и хидротехничких. Потребно је спровести озбиљну ревизију свих стратешких и важних објеката инфраструктуре, одрадити алгоритам њихове сталне модернизације и контроле техничког стања, обезбедити квалитативно повећање технолошке дисциплине у индустрији и другим гранама економије".

Данас специјална комисија разматра узроке те трагедије. Коначни одговор ће бити могућ када се потпуно заврше радови на отклањању рушевина у машинској сали.

Глас Русије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Медведев: Русија је технолошки заостала

Поводом несреће у сибирској хидроцентрали Дмитриј Медведев изјавио "да је земља значајно технолошки заостала". Руски председник оценио ако се тај изазов не превазиђе, претње могу постати реалност.

medvedev.jpg

Председник Русије Дмитриј Медведев одбацио је оцене поводом несреће у сибирској хидроцентрали да Русији предстоји технолошки колапс, али је признао да је технолошко назадовање земље веома изражено.

"Након онога што се догодило на сајано-шушенској хидроелектрани појавила се маса апокалиптичних коментара. Њихов смисао је да је то почетак технолошког краја Русије. Чернобиљ 21. века", рекао је Медведев на саветовању поводом развоја Сибирског округа у Улан Удеу.

Медмедев је оценио да су почели да "трљају руке они којима се не допада Русија у постојећим границама и њена улога на међународној арени". Медведев је рекао да је то, без обзира на тежину несреће, и погибију људи "лаж". "Истина је да је земља заиста значајно технолошки заостала", додао је руски председник.

"Ако тај изазов не превазиђемо, тада све претње о којима сада говоре, могу постати реалност. Али, имамо све шансе да изађемо на крај с том технолошком заосталошћу", рекао је Медведев.

У несрећи, која се догодила 17. августа у највећој руској хидроелектрани, погинуло је 69 људи, док је судбина још шест особа и даље неизвесна.

Провала воде и обрушавање зидова у то постројење у потпуности су уништили три од 10 агрегата и оштетили остале. Истражни органи тврде да је узрок технолошке природе.

РТС

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нова атомска подморница носиће име Светог Николаја Чудотворца

24 August, 2009 by Станоје

Северодвинск, 24 август 2009. године

У Северодвинску ће крајем децембра бити зароњена нова атомска подморница, која ће се назвати именом Светог Николаја Чудотворца, преноси ИТАР-ТАСС:

Подморница „Свети Николај“ улази у серију новог стратешког наоружања. О томе је у току разговора са Свјатејшим патријархом Кирилом, који путује по руском Северу, говорио генерални директор „Севмаша“ Николај Калистратов.

22 децембра, када „Севмаш“ буде обележавао 70 година постојања, биће зароњена нова атомска подморница, који планирамо да назовемо „Свети Николај“, рекао је Калистратов.

Он је подсетио да је његова фирма произвело серију подморница названих именима руских кнежева – „Димитрије Донски“, „Јури Дугоруки“, „Александар Невски“, „Владимир Мономах“, а сада ће бити „Свети Николај“.

Разворо Калистартова са Патријархом Кирилом одржао се након јутарње службе, коју је Предстојатељ РПЦ служио у обновљеном Никољском храму, који се налази на територији завода „Севмаш“. Раније се на територији, коју заузима фирма, налазио Николо-Карељски манастир, уништен у совјетским годинама.

http://www.pravoslavie.ru/news/31673.htm

http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=781

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

Црвени трг

-историјски подаци и лични утисци с пута у Русију-

Кроз ову тему, поделићу са вама личне утиске посете Русији, поткрепљене историјским чиљеницама

аутор: моја маленкост

Црвени трг (руски: Красная площадь) је најпознатији московски градски трг. Трг одваја Московски Кремљ, некадашњу царску, а данашњу службену резиденцију руског председника, од старе историјске трговачке четврти Китај-город. Како се главне московске улице управо одавде шире у свим смеровима, Црвени трг се често сматра средишњим московским тргом и срцем целе Русије. 1991. године Црвени трг је уврштен на УНЕСКОв попис светске баштине.

Историја трга

На месту данашњег Црвеног трга, некада су се налазиле дрвене грађевине које су срушене 1493. године на захтев цара Ивана III. Цар је донео ту одлуку због учесталих пожара који би се у трену проширили на сву осталу дрвену грађу. Новоотворени простор постепено се развио у главну московску тржницу. Касније се користио за разне јавне свечаности и прокламације, а с времена на време послужио је и као место крунидбе руских царева. Трг се поступно изграђивао и добио данашњи изглед. Како и некад, тако и данас служи за разне службене церемоније руске владе.

Богата историја Црвеног трга приказана је и на многим уметничким делима, укључујући слике Василија Сурикова, Константина Јуона и других.

Занимљиво је да име Црвени трг није изведено према боји плоча које га поплочавају. Није ни изведено од црвене боје која асоцира на комунизам. Наиме, у руском језику придев красный има два значења. Прво, главно значење је црвени, а друго архаично значење је красан, леп баш као и у српском језику. Придев красная (у архаичном значењу) се испрва односио на Цркву светог Василија Блаженог, а накнадно се пренело и на оближњи трг, негде у 17. веку. Неколико старијих руских градова назвало је своје главне тргове такође именом „Красная площадь“ према централном московском тргу.

Током совјетске ере, Црвени трг је задржао свој значај, поставши главним тргом нове совјетске државе. Уз то што је постао службена адреса совјетске владе, постао је и познат по војним парадама. Како би се направило места за тешка војна возила која нису могла да уђу на трг, комунисти су одлучили да сруше Казањску катедралу и Иверску капелу с вратима ускрснућа (оба срушена здања су поново изграђена током деведесетих). Разматрала се и могућност рушења московског најпознатијег симбола – Цркве светог Василија Блаженог. Легенда каже како је Стаљинов сарадник и особа која је била на челу пројекта реконструкције Москве - Лазар Каганович, припремио посебан план обнове Црвеног трга у којем је катедрала уклоњена. План је предочио Стаљину где га је уверавао како је то здање трн у оку и главна запрека за параде и саобраћај уопште. Стаљин му је приговорио са познатом реченицом: “Лазаре! Врати је назад!

Међу најпознатије московске параде убраја се она из 1941. када је град био опкољен Немцима и када су војне јединице директно с Црвеног трга ишле на прве линије ратишта, и Парада победе 1945. када су преживели војници бацали заставе поражене нацистичке војске испред Лењиновог маузолеја.

Дана 28. маја 1987., деветнаестогодишњи нмачки пилот Матијас Руст приземљио се лаким авионом на Васиљевски кеј одмах поред Црвеног трга.

Знаменитости

Свака зграда на Црвеном тргу има своју историју. Једна од њих је и Лењинов маузолеј у којем је изложено балзамовано тело Владимира Иљича Лењина, оснивача Совјетског Савеза. Поред маузолеја је обновљена Црква светог Василија Блаженог са својих једанаест торњева, а ту је такође и Кремљ са својим катедралама. С источне стране налази се ГУМ, некадашња највећа трговачка кућа у СССР-у, а поред ње обновљена Казањска катедрала. На северној страни налази се Државни историјски музеј. Једини споменик на тргу је бронзани споменик Кузми Мињину и Дмитрију Пожарском који су помогли у ослобађању Москве од Пољака 1612.

Сам трг је 695 метара дуг и 130 метара широк.

Постављена слика

Државни историјски музеј Русије

Постављена слика

Црква Василија Блаженог (Покрова Пресвете Богородице)

Постављена слика

ГУМ

Москва је срце Русије, а Црвени трг је срце Москве. Сви најзначајнији догађаји се одвијају на Црвеном тргу: ту поздрављају астронауте...одвија се Парада...па чак и кад нема неког посебног догађаја, ту је увек много људи. Уз кремаљски зид, диже се строга степеничаста грађевина од црвено-црног гранита - Лењинов маузолеј.

Имала сам прилику да посетим то место. Мумија ја налик пластичној или пре воштаној лутки, неприродно...На крају Трга, који се спушта ка реци Москви, налази се једна од најнеобичнијих и најлепших грађевина на свету - Црква Василија Блаженог. Са које год је стране погледате, она је лепа, невероватна, другачија...Била сам у Москви лети, запањила ме је ширина хоризонта који се види свуда, сем ако нисте међу солитерима. Тако се и Црква Василија Блаженог издиже из хоризонта у свој својој лепоти.

Црква је саграђена пре 400 година по наређењу Цара Ивана Грозног (како то обично бива, највеће лепоте Русије су настале вођењем диктаторске руке, уосталом, под чврстом руком, Русија би увек највише напредовала). Црква је саграђена у част сећења на освајање Казана, чиме се Русија учврстила на обалама Волге. Цар је наредио да Црква има осам купола - колико и његових победа. Посебан одељак посветићу овој Цркви, она то свакако заслужује.

Коришћени историјски подаци из монографије

Станич-Борозин - Лепоте и знаменитости Совјетског Савеза

Википедиа

С љубављу Русији - Оливера

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Миреј Матје добила руску награду

На фестивалу руске уметности у Кану француска певачица Миреј Матје је добила Почасни знак За истакнути допринос јачању културних веза између Русије и Француске. Почетком септембра певачица намерава да учествује у фестивалу војне музике на Црвеном тргу у Москви и у церемонији отварања 3. Московске параспартакијаде за лица оганичених физичких могућности.

25.08.2009.

Глас Русије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Руска влада је почела да испољава оптимистичко расположење у вези са изласком земље из кризе

Први заменик премијера Игор Шувалов је изјавио да је економија почела да расте. Према претходним оценама, које наводи лист Време новости, обим бруто-домаћег производа у другом тромесечју мада је пао за скоро 11 одсто у односу на слични период протекле године, у односу на прво тромесечје ове године порастао је за 7 и по одсто.

Свеже статистике, изгледа, омогућиле су да се сматра да се економија одбила од дна. Руска економија, изгледа, и даље следи светску економију, понављајући њене тенденције. У августу су о изласку из рецесије објавиле владе Јапана, Немчке, Француске и Хонгконга.

Већина руских експерата, међутим, испољава обазривост. Они кажу да је од маја пад успорен, али напоре владе оцењују као просечне. Ипак знатну улогу у расту економије су одиграли повећање цена нафте и сезонски чинилац – оживљавање пољопривредника.

Други аналитичари су расположени песимистичније. Мада статистички подаци сведоче о расту, правог раста за сада нема. Све вероватнији је сценарио дужег застоја. Илузију раста, према њиховим речима, изазвала је следећа ситуација: до настанка кризе предузећа су очекивала високу потражњу, правила веће залихе, али од друге половине протекле године потражња је пала, продаје су смањене, настала је хиперпродукција, складишта су била препуна. У вези са тиме су предузећа нагло смањила производњу, те је био фиксиран нагли пад. Данас су залихе утрошене, те су предузећа почела да их попуњавају, али потражње нема, она није обновљена, индустрија покушава да гради политику управљања залихама за нестабилне и слабо прогнозиране тенденције продаја. Трима четвртинама руских предузећа не одговара обим потражње за њихове производе. Потражња је отприлике на нивоу прошле јесени, када је она нагло пала. Другим речима, ми смо управо изашли на оно дно. Тек када почне оживљавање потражње, моћи ће се говорити о расту, — закључује Време новости.

Берзански аналитичар Григориј Бегларјан оцењује привидне и реалне ризике за руску економијu

Изјава Шувалова, према мом мишлењу, принципиелно не одражава будуће тенденције. Реч је о томе да руска економија у односу на светску и европску има озбиљнију дубину пада. Зато излазимо из кризе, одбијајући се од дна. Вероватно се може констатовати да је најгоре већ прошло. Међутим, главно је питање данас – колико ће обнављање бити стабилно. Корелација између нафтних цена и берзанских индекса сто по стотна, тако нешто у историји још никада није било. Што је мања вредност новца, то су већи берзански индекси, а преко њих и цене свега. Проблем може да настане и преко Гаспрома. Он је код нас највећи порески обвезник. 55 одсто свих пореских прихода је од Гаспрома. Међутим, његове цене у Европи стално падају. Зато треба бити спреман и за напад у том правцу.

Глас Русије

25.08.2009.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      Након Путиновог говора - пала влада у Москви. Је ли то почетак коначног обрачуна са "дубоком државом" и финансијским елиама у Русији? Председк је наложио велико повећање привредног раста. Зашто је земља са огромним ресурсима, која поседује високе технологије имала привредни раст од само 1,7 %? Путин се "захвалио" свом дугогодишњем сараднику Медведеву који је био на челу руске владе.
       
      Medvedev očigledno nije znao za smenu dok se nije dogodila, Mišustin izabran bez glasa protiv: “Novosti” sa lica mesta o dešavanjima u Rusiji

       
      https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:841995-Medvedev-ocigledno-nije-znao-za-smenu-dok-se-nije-dogodila-Misustin-izabran-bez-glasa-protiv-Novosti-sa-lica-mesta-o-desavanjima-u-Rusiji
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Логос,
      Поводом стогодишњице доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1920. године), Епархија бачка Српске Православне Цркве и Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије организовали су, 20. децембра 2019. године у Матици српској у Новом Саду, Међународну научну конференцију под насловом „Руска емиграција у Србији у 20. веку“.     Преневши благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, обраћајући се учесницима конференције Епископ мохачки господин Исихије је указао на значај очувања сећања на добру сарадњу између два братска народа. Велика сеоба Срба наш народ је окренула ка братској Руској царевини, када су се населили у области која је касније названа Славјаносербск, а вековима касније је и руски народ нашао уточиште на нашем поднебљу, нагласио је владика Исихије.   Звучни запис обраћања Епископа Исихија   Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, поздравио је присутне и подсетио на времена која су усмерила део руског народа према братском српском народу.   Звучни запис обраћања Селимира Радуловића   У раду конференције учествују: проф. др Алексеј Тимофејев, Философски факултет Универзитета у Београду; проф. др Владислав Пузовић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду; др Милана Живановић, научни сарадник Института за новију историју Србије; др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве; др Виктор Иванович Косик, професор Института за славистику Руске академије наука; проф. Андреј Александрович Кострјуков, Православни Свето-Тихоновски хуманитарни универзитет; проф. др Владислав Иванович Голдин, Северни (Арктички) федерални универзитет; господин Алексеј Арсењев, публициста, и историчар мср Петар Ђурђев, Историјски архив Града Новог Сада.   Звучни запис обраћања проф. др Алексеја Тимофејева   Звучни запис обраћања др Милане Живановић   Звучни запис обраћања др Радована Пилиповића   Завршена је прва сесија, док ће други део програма Међународне научне конференције почети у 17 часова.     Циљ конференције је да прикаже живот и рад руских избеглица, њихов допринос нашем друштву, узајамни односи наших народа, а посебно односи Српске Православне Цркве и Заграничне Руске Православне Цркве.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је и луда.     Тражим људе који имају огањ у себи, и не налазим их, ни у политици ни у спорту ни на универзитету. А опомињем, не смемо да спавамо. Ја не могу да спавам. Можда ћемо сутра, размишљам, умрети, и мене боли то што нећемо успети да урадимо нешто важно. Можда ће, плашим се, остати неки човек коме нисмо стигли да кажемо да је Христос васкрсао – говори у разговору за „Печат“ протојереј Андреј Ткачов, проповедник и мисионар чије се књиге широм света читају с највећом пажњом.   Из ваших текстова избија не само непатворена истина православља већ и непатворена чистота и лепота словенске душе. Колико је у праву Иларион Троицки кад тврди да словенства ван православља нема?   Мислим да је тако. И Достојевски је тврдио да је словенство без православља ништавило. Без православља ми смо страшни. Без православља Рус је страшан човек, а с православљем он је Серафим Саровски. Исто мислим и за Србе. Зато за Словене не видим никакву алтернативу Христу. Не знам, можда су Грци били бољи, а Римљани моћнији без Христа. То не знам, али знам да су Словени без Христа никоговићи. А људи се данас кваре греховима. Раније сам се, кажу, тога стидео, а данас се тим поносим. Словени имају свете људе, пријатеље на небу. Много пријатеља на небу. Kажем: Помози Свети Јустине, и он ми пружа руку. Исто замолим Светог Николаја, и помоћ ми стиже одмах. Имамо пуно светих на небу. То је наш словeнски живот.   * Чини се да је тешко данас сачувати национални карактер словенских народа – чедност и искреност – у свету који је не само огрезао у греху већ прогласио грех за норму, и то глобално значајну норму.   Национална идеја није у броју бајонета, није у нафти и није у балету у Бољшом театру. Она је у литургији, ма како то чудно звучало за многе уши, између осталог и за уши аутора ове сентенце. Шта ми имамо чега нема на Западу? То је питање које сева у ваздуху као избрушени челик. Ми имамо литургију. Не науку, не космос, не нафту, па не ни књижевност. Тачније, имамо све то, али не као основу већ као додатак главном. А главна је литургија. Ако људи једни друге не једу живе, тајни разлог за то је служење литургије. Гогољ је осетио литургију. Достојевски који је изашао из шињела Николаја Васиљевића осетио је манастирску светост с њеним старцима и праведницима. То је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је, луда.   Русија ни сама не зна шта има. Она има такво благо. Русија има Христа. Када она сазна за то, када спозна ту истину, цео свет ће се преокренути – пробудићемо великог успаваног џина. Постоји једна бајка о Илији који је лежао у пећини и није могао да устане. Ту су били и свети старци, убожјаци. Они су га благословили да устане. Када је устао, истерани су Татари. Данас су потребни старци да пробуде Илију. Руси су веома снажни, али не знају сви за Христа. Ако литургија постане жива за све масе крштеног народа, овај народ ће из својих дубина, мрачних али живих, произвести такве облике живота да ће свет узвикнути једно гласно „ах“.   * Онај део света, мислите, који у Русији види реметилачи фактор?   Не треба се чудити мржњи према Русима, писао сам. Руси су непоновљиви и имају мисију. Мржња према Русима траје вековима. Да сте узели новине из 19. века, француске, енглеске, били бисте запањени: То је буквално пресликани „Шарли ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски страшни цареви, пијанци с некаквим балалајкама на улицама који страшно прете сиротој Европи. А Европа је очешљана, дотерана, лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. Руси су медведи који желе све да зграбе. Не мислим да треба расипати снагу на убеђивања и доказе. Треба познавати историју, црквене корене бића, руску светост. Када упознате свету историју ове земље везану за благоверне кнезове, јуродиве мученике и новомученике, спознаћете тајну која се зове Русија. Русија је известан архипелаг, тајанствена васељена.   * Где је данас праунук европске хришћанске цивилизације?     Човек је постао сваштождер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером. Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће“, и урадиће то. И све то због унутрашње празнине и смањења простора које се зове глобализам. Тако унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има више пара и прегршт слободног времена. Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као пре триста година – вера, нада, љубав. Међутим, код њега је то „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и љубав према себи. Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба неког волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост врлином. Коначно изгубивши сваки укус за истину, одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин. Ову одвратну мисао назвао је достигнућем и назвао је толерантношћу.   * Чини се да онај остали свет, егзотичан, многолик и „нецивилизован“ има своје мишљење о томе? Шта он поручује западном човеку?   На многим језицима тај свет се обраћа западном човеку: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се на рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“   Они говоре тихо повијене главе четкајући сјајне ципеле белог туристе: „Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити. Мрзимо те чак и када се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само да бисмо те проклели на свим језицима света. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке сем твог егоизма. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће пожелети да тобом обришу ноге биће тако велики да ћеш се заувек помешати с прахом. Међутим, праунуци хришћанске цивилизације као да не чују ове претње. Не треба да учимо од Запада. Нешто можемо научити и од Оријента.   * Где лежи корен снаге и жилавости једног Оријента?   На Оријенту је мање неонских светала, али тамо постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж и деца и унуци. Тамо сви живе заједно као прсти у песници. Тамо се за савет обраћају онима који су своје унуке већ оженили.   * Може ли православна црква да сачува неокрњену и неизмењену истину о којој сведочи а иза које стоји Христос као глава, и да истовремено уђе у свет који не само да је другачији од оног у којем је ширено јаванђеље већ је другачији и од оног у ком смо ми рођени?   Мислим да може. Рођен сам у СССР-у. Нико ме није учио да се молим. Тражио сам Бога. Када сам живео у Лавову, тамо је било пуно различитих вера. Где је правда, истина, срећа, питао сам се. Једном сам отишао у католички манастир, и осетио да у мом срцу нема вере и среће. Ако је то вера, помислио сам, могу одмах да се обесим, не могу тако да живим. Тог дана ми је било врло тешко. Те вечери сам доспео у православну цркву. Ту сам осетио да Христос разговара са мном. И од тада се нисам колебао и сумњао. Двадесет година касније служио сам у тој истој цркви. У нама постоји унутрашња жудња и жеђ толико снажна коју нико не може да утоли. Приђеш и питаш ме: Шта желиш, власт? У реду, одговарам, и шта још нудиш? Новац? Аха, добро и новац. Жене? Питам, јел’ то све? А у мени немирно срце. Шта ћеш ми дати да изневерим Христа? Све је то мало. Тако је било и у трећем и у четвртом веку, и данас. Истине су неокрњене и не дају се изменити околностима, географијама или временима. Мислим да су сви људи исти.   * Често користите јеванђељске метафоре. Колико су оне разумљиве савременом човеку који нема контакт са земљом? Шта у есхатолошком смислу значи неразумевање јеванђељских појмова? Да ли смо ми исцурили историјско време?   Свака ствар је велика прича. Шта човек може да сазна путем телефона? Овде кажеш, а тамо се чује. То је молитва. А шта је воз? Ако закасниш пет минута, све је отишло. Воз, телефон, водовод, то су све приче. Од свега можемо учити чак и ако не копамо земљу и не муземо краве. Ми живимо међу људима. Наши аутомобили, телефони, авиони, све је то прича о Богу. Када летим авионом, размишљам шта би било да је цар Давид летео. Какве би псалме написао? Он би написао величанствене псалме човека који лети авионом. Ништа се није променило. Моје срце, ум, душа све је исто. Нека авиона и аутомобила, хлеб је светиња. Под небом нема ништа ново. Људи кажу ми летимо, пишемо, ми аванзујемо. То су глупости. Хеј-хеј станите. Не, ја сам болестан, ја волим, ја се кајем и молим и ништа ту нема новог. Цивилизација је само дим и магла. Суштина је остала иста.   * Леонтјев је у времену много мање глобалистичком говорио да урбанизам не воли аутентичност. Како урбани православац може да сачува аутентичност православља и руски лик?   Хришћанство је градска вера. Није то сеоска вера. У граду су епископи, професори, библиотеке, у селу су људи који јесу ближи Богу, али ако им то неко не каже, они не знају. Књиге и образовање су у граду. Изгубили смо рај. Први рај је био врт. А будуће царство је град који силази с неба, нови Јерусалим. Отишли смо из врта и дошли у град. Зато је благодат Божја у граду. Ту је ум, а ум долази до Бога. Град је царство Божје.   * Каква је одговорност парохијског свештеника у мегалополису?   Парохијски свештеник у мегалополису је Свети Георгије, мученик. То је човек који се бори са страшним греховима, палим духовима, наркоманима, проституткама, лицемерима, убицама. Око њега је милион посрнулих људи. Без Христа он би полудео, убио би се за пола године. Градски свештеници, мислим, најсветији су људи. Они се боре и кад нема рата. И ако они изгубе, наступиће прави рат у којем ће се проливати крв.   * Може ли црква да помогне држави да направи један аутохтони систем, да понуди јаку алтернативу овоме што данас имамо на пољу културе и образовања?   Потребни су нам људи. Идеологија неће никога спасти. Идеологија мора бити у нама. Узмите ми све, али ја ћу остати ја. Значи, ја имам идеологију. Верујем да је Христос мој Бог, да ћу умрети и да ће ми он судити. О томе ћу увек и свима причати. Ако у мени нема вере, можеш ми дати и књиге и митре и какав је смисао? Нама требају људи који ће горети. Нама је потребан огањ. Шта ми се свиђа код Светог владике Николаја Велимировића? Он вапи: Хеј људи, хееј, немојте да спавате. Устајте. Потребан је огањ. Осећам да старим, и мучи ме једна мисао, да нисам ништа за Бога урадио, и размишљам шта бих још могао урадити, можда нешто отпевати, изградити, записати. Ми смо новозаветни Јевреји. Бог нас је позвао. Прихватимо то, чак и када нам кажу да смо луди, необични и чудни. Могао бих да будем милионер, ђаво ће ми у томе помоћи. Али онда размишљам. Не-не-не, стани. Нећу. Шта ће ми? Желим све да дам за Христа. Мој живот је такав. Бојим се славе и богатства. Такви су сви православни Срби и Руси. Нека, нека је тако. Нека се Хрвати хвале, а Срби воздижу до неба.   * Да ли ће Русију и Србију спасти врлина или вештина?   Нас ће се спасти вера. Осећам да ми свештеници треба да положимо живот, и да сву снагу уложимо у то да наши људи схвате ко су. Колико је наших људи страдало за Христа а многи то не знају. Треба свима да причамо да смо ми Христос, да је Бог наш краљ и да морамо да му служимо. Очи бих дао да људи схвате да је Христос васкрсао. Када Рус не верује, он није Рус већ чудовиште. Зато сам дошао из Украјине у Русију. То је као да сам рођен у Црној Гори, али сам пожелео да живим у Србији. Желим да свој живот дам да људи схвате да је Бог жив и да нам служи као што ми служимо њему.   * Како треба да се односимо према канонима? Да ли су они нама, православним верницима, али и клирицима постали претежак терет?   Каноне је лако поштовати. Када вас волим, зашто бих консултовао каноне, зашто би то био грех? Они су смишљени за грешнике. Ствари су много једноставније. Не видим у свету страшни суд, ја трагам за љубављу. Ако вас волим, какви су мени канони потребни? Борба за каноне је знак пада. Николај Велимировић је говорио када човек изгуби љубав, он се бори за праведност, а када изгуби праведност, долази у сукоб с Богом. Љубав је изнад праведности. Она је изнад свега. Она је одраз Божјег присуства.   * Какве су, по свеправославну васељену, последице одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да да томос украјинским расколницима?     Последице његове одлуке су адска провалија, али православље ће све победити. Православље је силно, чудно и неразумљиво, као трава која избија кроз асфалт. Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни.     Извор: Новости
    • Од Логос,
      Док је била заокупљена предвођењем Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Русија није била претерано популарна у нашим богословским круговима. Руско богословље је деловало некако сентиментално и ефемерно, удаљено од суштинских проблема, док се ставови и понашање Руске цркве нису чинили претерано занимљивим. Ни за време Јељцина није било ништа боље. Штавише, Русија је била „приклоњена Западу“ те је њена „погнута глава“ још мање импоновала него раније… А онда се однекуда појавио човек. Онакав каквог дуго није било. Онај који ће после пар деценија власти добити почаст да седне у царски трон – ни мање ни више него – цркве светогорског Протата. Русија је „дигла главу“ и „ударила шаком о сто“, а цео свет се поприлично узбудио. Колективно узбуђење је, наравно, тешко мерити, али ако би постојала нека направа којом се ово може, не треба сумњати да би у Србији – по питању Русије и њеног возрожденија – показивала највише бројчане вредности. Нико се томе данас не може чудити: људи су бића страха и дрхтања, и онда када се старији, снажни брат-заштитник поврати из кôме, осећају се сигурније.
       
      Пошто, елем, богословље спада у хуманистику, што подразумева да се богослови и баве и обраћају другим људима, онда ни они нису могли остати равнодушни на ову врсту емотивних и космолошких потреса. Не треба далеко трагати да би се иновације у расположењу српског богословља очитале – довољно је пажљивије погледати насловну страницу интернет часописа Теологија.нет (на читаочевој десној страни): док су се некада само највећи међу русофилима, или бароколози који истражују путеве поунијаћеног богословља (на пример), могли занимати за Украјину, данас она једина има „банер“ на овом веб-сајту. Наравно, дата поставка је сасвим оправдана, пошто Украјину потреса озбиљна црквена криза, али једно питање се не може избећи: да ли би се ико бавио оваквом кризом када би дошло до неспоразума Цариграда са, на пример, Тбилисијем? Јасно нам је да се овом, као и другим руским темама данас тако опсесивно бавимо управо због нашег великог и снажног словенског брата, који може макар мало – макар на тренутак – да ублажи осећања страха и дрхтања, која људе и заједнице неумољиво утапају у трагични сплин сопствене безначајности.[1]
      Али, чиме ћемо се бавити у тренуцима када страх и дрхтање попусте? Тачније, шта радити ако овакви тренуци постану нешто више од неухватљивих наговештаја? А шта бисмо, најзад – онај ко има жељу сме се запитати куда га та жеља води – радили када би нам се оствариле нејаке детиње жеље, те и ми постали снажни/значајни као што је наш старији/крупнији брат, а периоди без страха и дрхтања постали јако дугачки? Пошто нам је, наравно, овакво стање данас тешко замислити, једино што преостаје је консултовање са учитељицом живота. Нећемо се, међутим, бавити ониме што је Србија радила када је била јача. Јер, иако смо то углавном већ научили напамет, некако се ипак нисмо решили хистерије и незадовољства. Уосталом, то се не може ни очекивати: није лако критички сагледавати сопствену историју и извлачити мудре поуке из ње, нарочито онда када прошлост постаје златно доба које се никада неће вратити. Запитаћемо се, стога, за промену – присећајући се колико нам је стало до свог великог словенског брата – шта је Русија чинила онда када није било страха и дрхтања? Шта је Русија чинила када је престала да буде безначајна?
      Ова питања нас доводе до једне теме која је и пре описаног (емотивног) препорода била врло популарна у српском богословљу, а тиче се периода покрштавања Русије. Чувена приповест, сачувана у подједнако чувеном Несторовом летопису, наиме, говори о томе како је руски кнез Владимир, онда када његова кнежевина јесте постала значајна, одлучио да преузме веру неке од тада доминирајућих светских култура. Готово да нема богослова који данас не зна начин на који су кнежеви емисари описали своје утиске, пошто су се вратили са мисије која је требало да одлучи о крштењу Кијевске Русије. Оно што је препознато као кључ њиховог извештаја, и одлуке која ће уследити, је богослужење – византијска литургија. Ушавши једном на литургију у цариградску цркву Свете Софије, посланици напросто више нису знали јесу ли „на небу или на земљи“, те ће из овог узвишеног стања изаћи са (последичном) одлуком: „више не можемо живети овде у паганству“.[2] Дакле, оно што је одлучило о крштењу Русије није некаква богословска теорија већ – како ће здушно закључити савремено православно богословље – литургијска пракса. Другим речима, Русија данас јесте наша велика православна узданица пре свега захваљујући богослужбеном искуству: Русе је крстила литургија.
      Међутим, ако је вађење историјских (у овом случају литерарних) података из контекста неопходно како би се из мôра детаља издвојили/нагласили они који су у датом тренутку посебно важни, онда је – у некој следећој фази истраживања – враћање у контекст исто тако важно, како се наша сазнања не би претворила у „пароле што лепо звуче“. Наиме, осим тога што указује на моћ византијског богослужења да претвори цркву у „земаљско Небо, у којем Наднебески Бог обитава и ходи“,[3] овај средњовековни документ садржи још неке интерпретативне потенцијале који нису нимало занемарљиви. Извештај руских емисара даје врло интригантно објашњење разлога због којих су ову базичну претпоставку византијског богослужења доживели на тако јасан и недвосмислен начин. Наиме, не треба заборавити да су емисаре и Муслимани („Бугари“) и Латини („Немци“) водили на своја богослужења. Зашто, међутим, тамо нису имали проблем да схвате јесу ли „на небу или на земљи“? Срећом, за одговор на ово питање не морамо се домишљати – записан је доста јасно у Несторовом летопису. Међу неколиким сликовитим и погрдним описима муслиманског богослужења, спрам потреба ове расправе издваја се мисао: „(…) код њих нема радости, само туга и смрад велики“.[4] Латинско богослужење су Руси очигледно озбиљније схватили, пошто му нису доделили сликовите описе какве нису штедели у претходном опису. Међутим овај недостатак речи ће бити речит по себи: „Били смо код Немаца и видели у храмовима различите службе, али лепоте [красоты] не видесмо никакве“.[5] Један недостатак је био довољан за одлуку: недостатак лепоте! Због чега је управо лепота Русима била толико важна биће јасно тек пошто пажљивије саслушамо шта су емисари испричали о ономе што су доживели у Цариграду.
      „И дођосмо у земљу Грка, и одведоше нас тамо где они служе Богу своме, и не знадосмо – јесмо ли на небу или на земљи: јер на земљи таквог призора и такве лепоте [красоты] нема, и не знамо како то да искажемо – знамо само да тамо Бог пребива са људима, и да је њихова служба боља него у других народа. Ми не можемо заборавити такву лепоту [красоты той], зато што сваки човек, када окуси (нешто) слатко, после тога неће узимати (нешто) горко; тако и ми, више не можемо живети овде у паганству.“[6] Док су мотиви слатког и горког коришћени како би се, у закључку, направио метафорички контраст између описаног стања и дотадашњег животног искуства, кључни термин који се понавља у обе реченице које описују оно што су мисионари доживели је – лепота. Оно чега је потпуно (контрастно) недостајало код Латина, „Грци“ су поседовали у изобиљу: лепоту. Ако пажљиво и отворено ишчитавамо овај текст, онда је јасно да руски емисари схватају/доживљавају да у византијској литургији „Бог пребива са људима“ управо због тога што „на земљи таквог призора и такве лепоте нема“. Најзад, из истих разлога желе и да се крсте: зато што напросто не могу „заборавити такву лепоту“. А пошто им је кнез Владимир очигледно поверовао, онда нећемо претерати ако кажемо да је лепота одиграла кључну улогу у крштењу Русије. Тачно је да богословске спекулације нису одлучивале о крштењу Русије, такође је тачно да литургијско искуство јесте одлучивало о крштењу Русије, али је подједнако тачно и то да је лепота одлучујућа сазнајна категорија која је ово искуство довела у срца оних који су доносили одлуке о крштењу које ће променити историју.
      Залуду ћемо данас правити схоластичке акробације којима бисмо могли оспорити ову једноставну претпоставку и запис који је недвосмислено поставља пред нас. Уколико бисмо били ултра-критични, па сугерисали да је извештај из летописа могао напросто настати као плод књижевне маште, онда би његова валидност за нашу расправу била – заправо – још и већа. У том би случају изнесени описи били производ колективне, митолошке свести у чијим би оквирима употребљене категорије и описи имали неупоредиво већу сазнајну тежину од тежине једног историјског записа. Са друге стране, уколико запис јесте историјски, он данас свакако више није само једно пуко сведочанство о осећањима неколицине путника који су пропутовали средњовековну Европу, већ је одавно постао део колективне свести Руског (па и осталих православних) народа. Уместо, дакле, да неке податке проглашавамо ефемерним, а неке есенцијално важним – у зависности од трендова које желимо да пратимо или диктирамо – можда би било боље покушати са њиховим разумевањем и објашњавањем. Тек тада ће чињенице можда задобити оно што им самима по себи, без обзира да ли предствљају литерарно или историцистичко сведочанство (или пак обоје), заправо недостаје – значење. Запитајмо се, стога, због чега су се овај књижевни извештај и византијско богослужење могли препознати управо по питању које би се данашњем Србину, православцу, на први поглед могло учинити сасвим ефемерним: питању лепоте?
      Преживевши тешку кризу иконоборства, византијско богословље је – како се чини – дефинитивно спознало да је људска способност категоризовања стварности на суштинске и ефемерне теме једна врло опасна интелектуална играчка. Тачније, једно врло опасно интелектуално оружје, какво се не би смело свакоме „давати у руке“. Проглашавање неких тема за ефемерне – илити недовољно есенцијалне – лако доводи до њиховог „избацивања из игре“ на путу потраге за спасењем. Тако се очас могло доћи до занемаривања: тела у односу на дух, осећања у односу на разум, природе у односу на личност, или иконе у односу на евхаристију – како су то у богослужбеном контексту покушали да учине иконоборци. Један од њихових кључних покушаја дискредитовања руком сликаних икона се, наиме, заснивао на претпоставци да искључиво евхаристија има ту привилегију да представља истинску (есенцијалну) икону Христа.[7] „Допустити да благодат буде посредована безбројним иконама чинило се [иконоборцима] као разводњавање до оне тачке на којој је ова напросто престајала да дејствује (…) Иконоборци су тежили ка томе да строго ограниче приступ обожујућој благодати на оне еклисијалне канале које су покривали свештенство и евхаристија.“[8] Међутим, православно богословље је стало на становиште да оваква врста резова по ткиву стварности – резова који подразумевају да је реторска вештина довољна за стигматизовање неких аспеката људског живота као не-битних (и за њихову следствену осуду на одумирање) – није ни побожна, нити паметна, те понајмање православна.
      Богословски залог оваквога становишта је заправо врло врло крупан: моћ одлучивања о томе шта је суштинско а шта ефемерно је једна фино упакована варијанта моћи одлучивања о томе шта је битно а шта небитно, шта трајно а шта пролазно… те у крајњој линији и о томе шта је добро а шта лоше. Човеку је таква моћ заиста дата, али је она – као што знамо из загонетних библијских извештаја о паду – у врло тесној вези управо са људским падом. У оној мери у којој је било заиста јеванђељски утемељено, православно богословље је знало да се овом врстом моћи мора врло пажљиво располагати, јер она заправо најчешће не показује склоност да се повинује – ни природним нити Божијим законима. То је она иста засењујућа и – како се показало – изузетно заводљива моћ, која је некада давно додељена човеку као бићу задуженом да именује и возглављује створени свет.[9] Моћ на коју смо се превише често „саплитали“ да би нам било нејасно како она напросто „ није за свачије руке“. Поверење за употребу ове моћи се, ако разговарамо као хришћани, заправо може дати само онима који су до те мере смирени да такву моћ у потпуности схвате из перспективе личне одговорности. Одговорности пред заједницом, одговорности пред сваким појединцем, пред оним кога знамо и пред оним кога не знамо, одговорности пред сваком животињом, сваком биљком, пред оном најмањом травком, од које се – у свој њеној ефемерности – „ни Соломон у свој слави својој“ није успео лепше оденути (Мт 6, 29). Тек уз ослањање на такву врсту одговорности може се допуштати одлучивање о томе шта је више а шта мање важно. Тачније, тек таква врста одговорности допушта одлучивање о томе шта је на који начин важно, пошто тек тада све постаје важно и све може бити добро – макар у извесној мери наликујући начину на који Творац све сагледава.
      Из богословске перспективе гледано, однос према лепоти би се, следствено, могао схватити као нека врста најосетљивијег коректива постојању ове врсте базичне јеванђељске одговорности. У супротном, Седми васељенски сабор бисмо лако могли прогласити окупљањем љубитеља сликарства, са циљем да се – на пример – обезбеде повољнији услови за друштвену промоцију културе и уметности. Седми васељенски сабор, међутим (ако теми приступимо озбиљније), доноси Победу православља тиме што га спашава од опасности коју носи игнорисање естетских аспеката црквеног живота. Ма како то парадоксално звучало, естетика се показала као најпрефињенији детектор неконтролисаног бујања воље за моћ – макар када је хришћански однос према свету у питању. Јер онога који се одлучи да незасито једе „с дрвета од знања добра и зла“ најлакше је препознати – а како другачије (?) – по томе што суверено влада знањем о томе шта је битно а шта небитно. А онда када се, пак, „овлада“ оваквим знањем, тада може почети сазнајна чистка у којој се најпре дефинишу ефемералије, а потом појединци или друштва ослобађају од онога што није важно управо због тога што (ја/ми мислим/о да) није важно. У таквој је поставци лепоту, са свом њеном пословичном пролазношћу, свакако најлакше прогласити за ефемерност. Јер, поседовање „знања“ (добра и зла) се може потврђивати и експлоатисати само на истинама које се могу прецизно формулисати и премерити. Тврдити да се знање и истина могу исказивати у тако флуидним „оквирима“ као што су они естетски, заправо, подразумева имплицитно одрицање од воље за моћ. Управо у томе лежи тајна оне Победе православља коју је донео Седми васељенски сабор: високо естетизовани богослужбени препород који је ова победа покренула подразумева препуштање човека једном начину комуникације који успева да субвертује сазнајну расподелу на важно и неважно, као и (следствену) кондензацију моћи око оних који ту расподелу контролишу.[10]
      Да је, уосталом, Божији промисао пратио ону врсту (људске) „логике“ (илити, прецизније: „воље“) која игнорише неке теме само зато што нису (прокламоване за) есенцијално важне – онда оваплоћење другог лица Свете Тројице у људском, смртном телу, и његово страдање у једном тренутку људске историје, не би ни имало потребе да се догоди. Из другог, апостериорног угла гледано – да није било овога конкретног оваплоћења и овога конкретног страдања, све остале људске појединачне историје и људска појединачна тела би напослетку могли остати да занавек таворе у домену ефемерног. Срећом, свест о Божанском кеносису је била тако дубоко записана у кодовима византијског богословља, да ширење Божанске благодати по свим аспектима литургијског и ван-литургијског живота није могло бити „забрањено“ чак ни царским декретима.
      Улазећи у коштац са иконоборством, византијско богословље је – ваљало би напослетку закључити – досегло до оних дубина на којима је спознало да је управо лепота једна од оних „ефемерних“ ствари без којих (богослужбени) живот нема никаквог смисла.[11] Дошавши до ове спознаје, постиконоборачка Црква је спровела незаустављиви естетски развој богослужења који је породио ону непојмљиву лепоту од које руски емисари нису могли доћи себи. Нису, дакле, Руси одреаговали на лепоту византијског богослужења зато што нису разумели византијско богословље, већ управо зато што су га на прави начин разумели. Јер чудесна креација коју су највећи византијски духовници, највећи византијски мислиоци и највећи византијски уметници вековима заједно обликовали у оно што данас зовемо литургијом је чудесна управо по томе што из себе ништа не искључује, већ у себе све укључује. А оваква се чудесна „порука“, без спознаје њене лепоте – која омогућује апофатичко залажење иза поделе на битно и небитно – напросто не може „разумети“.
      Укратко: лепота није била додатак, већ темељни богословски садржај византијског богослужбеног живота. Одавде више не може деловати као историјска произвољност чињеница да је управо ова врста богословског садржаја била савршено довољна да би се средњовековни Руси и Византинци ујединили у вери. Одавде, пак, до Достојевског, који уверено каже да ће лепота спасити свет, само је један корак. А хоће ли српска Црква и српска култура, најзад – у ретким тренуцима када наступа предах од страха и дрхтања – осврћући се занесено између мајчинске Византије и братске Русије, гледати на лепоту као на незанимљиву ефемералију, или као на нешто што ће спасити свет – остаје да видимо. У међувремену, сасвим је у реду дивити се онима који су – попут браће Руса или средњовековних Срба, на пример – умели да се диве лепоти, и из овог дивљења да стварају културу која живи/траје.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...