Jump to content

Васкршњи преображај - Истинита прича о покајаном убици

Оцени ову тему


Препоручена порука

ОДЛУЧУЈУЋА ПАСХА




Има тренутака у нашем животу који су претежнији
од вечности.

Гете


Зима је била на измаку па се и време полепшало. Гомиле снега су се претвориле у жубореће потоке, доносећи живот у бескрајну дивљину која се протезала изван града Тобољска.
Од самог почетка Страсне седмице цркве су постале премале да приме све верујуће који су желели да се поклоне Богу јединоме, Ономе Који је страдао и васкрсао, да се поклоне Господу Христу, Учитељу љубави и праштања. На Тому Рискова су скоро сви заборавили па је било за очекивати да ће те године Васкрс бити још радоснији. Повод за радост била је и сама чињеница шт су људи сада могли слободно да се крећу.
Напокон је дошла зора Христовог васкресња. У сам освит суботе на недељу радосно су забрујала сва црквена звона. Обучени у најлепше што су имали и душа убељених постом и молитвом људи су се сусрели са Васкрслим. Више није било важно ко је племић, а ко сељак. Тог јединственог дана сви су једни друге поздрављли најрадоснијим поздравом Христос воскресе и отпоздрављали са Воистину воскресе!
Христовом љубављу сједињени житељи Тобољска наставили су славље уз песму и игру. Младићи и девојке су се надметали ко ће лепше засвирати на балалаци или тамбурици, ко лепше запевати и окретније нику од традиционалних козачких игара одиграти. У поподневним сатима се градски трг шаренио од дивних народних ношњи. Играло се и певало све до сумрака. Тако су људи на Уралу прослављали Пасху, која је за све православне хришћане ‘’наречени и свети дан, први дан седмице цар и господар, празник праника’’.
Радост Празника васкрсења Христовог огледала се и на лицима стараца обучених у традиционалну ношњу. Широке чакшире с везом, плетене козачке капе и изрезбарени штапови, на које су се ослањали, давали су им уистину свечан тон. С љубављу су посматрали младе како неуморно певају, играју и једни друге даривају васкршњим поклонима. Све је то у овом крају имало своје посебно значење.
Када је почело да се смркава, уморни али и задовољни грађани су почели да се разилазе. Опростили су се и пожелели једни другима да следећа година буде још боља.
Међу последњима који су отишли био је велики Тобољски трговац, средовечни и добродушни Алексије Сејловски са својом благородном супругом Татјаном. Испуњен радошћу и лица црвеног од вотке, опростио се од градоначелника речима: ‘’господине градоначелниче Хрисијане Михаловичу, примите моје искрене честитке за организацију данашњег славља! Било је врло успоешно! Кад бисте само знали колико ме је ова дивна прослава опустила након свих мојих путовања по Сибиру, Христос воскресе!’’


наставиће се
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 40
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Пошто су се тако топло опростили од градоначелника, трговац и његова супруга су се попели на своје саонице, прекривене скупоценим крзннима, у које су била упрегнута два омања коња. Истог трена разлегао се милозвучни звон сребрних звончића. Татјана је наслонила главу на раме свог супруга и запевала једну традиционалну уралску песму. Алексије је с љубављу погледа и рече: ‘’Ех, Татјана Сејловска, како је лепо ово васкршње вече! Хвала Богу што је из наших крајева нестао крвожедни Тома па смо у миру могли да прославимо Празник над празницима!’’ татјана се на то само насмешила, а Алексије је у њеним очима прочитао да је све што је везано за тому постало само мит којим мајке плаше непослушну децу. А онда се у тишини благе пролећне ноћи разлегла дивна васкршња песма.

У отм лепом расположењу нису ни приметили кад су стигли до своје куће. Алексије с љубвљу понуди Татјани руку и поможе јој да сиђе са саоница.

Дом је њихов био ракошна палата Сејовских, удаљена свега колометар и по од града. Била је на два спрата, са два велика балкона и огромон баштом препуном великог негованог дрвећа. Но оно штшо је било необично јесте тишина која их је дочекала. Татјана није могла да одвоји поглед од полуотворених улазних врата размишљајући како је чудо што њихове верне слуге Димитрије и Кирило нису изашли да их, као и обично, одчекају. Још је чудније било што нису чули радрагани глас дадиље Домне Михаилович, која је увек хитала да их поздрави кад год би се вратила кући. Ове вечери су јој недостајале дадине речи добродошлицее: ‘’Добро нам дошли, красни паре!’’

Тишина је била застрашујућа. У срца брачног пара увукли су се некаква језа и страх. Изненада Алексије поче из свег гласа да дозива њихове слуге. ‘’Домна, Димитрије, Кирило’’ – одјекивало је кроз ноћ. Но, нико се није одазивао, нити се ко од њих појавио на вратима. Обоје са стрепњом уздахнуше  и похиташе ка улазу. А кад тамо… Ех, Господе, какав ужас! Пред њима су, располућених глава, лежали Димитрије и Кирил. Татјана се срушила на оближњу столичицу, а Алексије је тако убрзано дисао да се чинило да ће се и он сваког трена срушити. Алексије је као у полусну крену према дадиној соби, Тамо га је дочекала иста та језива сцена. ‘’Ох, јадна наша Домна, била си тако добра!’’ – оте се Алексију.

Татјана је кренула за својим супругом. Кад је видела добру дадиљу, ухватила се за главу и очајничи почела да дозива свог сина јединца. ‘’Михаило, Михаило! Где си, сине мој?’’ – дозивала је од бола скоро полудела мајка. Чинило се као да су њени крици пробудили и неме зидове њихове виле.

Михаило је био плавокоси дечак живахних зелених очију. Носио је дугу светлоплаву спаваћицу. Личио је на анђела који се отргнуо из небеског збора да би донео радосне вести овом свету. Чувши мајчин забринути глас, пробудио се и сео у свом креветићу. Није му било јасно зашто мајка толико виче па је протрљао поспане очи и пожурио да јој се јави: ‘’Мамице, овде сам!’’

Чим га је угледала пресрећна Татјана се бацила у његово наручје. Безбројним пољупцима је прекривала његове румене образе и кроз сузе понављала: ‘’Дете моје! Сине мој мили, јеси ли добро?’’ А онда је тако снажно загрлила сина да је малишан јаукно од бола. Био је срећан што мајка показује колико га воли и то је и показао својим смешком. Није знао шта се у кући догађа па је безазлено одговорио: ‘’Добро сам, мајчице. Био сам заспао, али ме је пробудио онај огромни чика с дугачком брадом. Нагло је упао у моју собу и у високо уздигнутој руци носио ову своју играчкицу.’’

наставиће се

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Михало је показао родитељима на страшно оружје поред свог креветића, које Руси иначе називају кистен. Тај својеврсни буздован на Уралу су највише користили ловци. Ударац те гвоздене кугле на кожном каишу био је смртоносан. Буздован који је Тома Рисков оставио поред дечијег креветића био је натопљен крвљу убијених слугу. Ужаснута татјана баци поглед на свог супруга и прошапута: ‘’Авај, крвожедни Тома је још увек жив и налази се негде у близини!’’

Страх је скоро паралисао Татјану Сејловску. Лице јој је било тако бледо да се чинило да нема ни једне једине капи крви. Пложивши своје топле руке на њене образе, Михаило је окрену према себи и истог тренутка бледило нестаде. А онда је малиша почео да прича шта се у ствари догодило. ‘’Знаш шта, мамице, спавао сам у свом кревету и одједон сам чуо како је тај чика дуге браде и рашчупане косе ногом шутнуо врата моје собе. Кад сам отворио очи, видео сам како почиње да витла овом својом играчком. Оно васкршње јаје које сам тако дуго фарбао било ми је сипод јастука. Узео сам га и пружио огромном чики. Намешио сам му се и рекао христос воскресе!’’

‘’Па зар га се ниси уплашио’’ – забринуто ће мајка.

‘’А зашто бих га се плашио? Знаш, дуго ме је гледа право у очи, а онда је полако почео да спушта руку у којој је држао ову своју играчку. С дивљењем је посматрао васкршње јаје у мојој руци и сигуран сам да му се силно обрадовао. Чини ми се као да му је његова играчка опекла руку па ју је зато спустиио ту поред мог кревета. Ех, да сте само видели какому се лице преобразило кад је узео васкршње јаје. Насмешио ми се најлепшим могућим осмехом и рекао: Воистину воскресе! Али знаш, мама, видео сам како му у очима блистају сузе. Кад сам га упитао зашто плаче, само је чврсто приљубио васкршње јаје на своје груди и излетео из моје собе.’’

Мали Михаило је био срећан што је тако обрадовао чику дуге браде па је са детињом безазленошћу похитао да види шта се то у кући дешава. Није ни слутио да је њихова вила препуна људи. Наиме, вест о новом злочину Томе Рискова муњевито се пронела целим градом. Узнемирени људи одмах су похитали да се распитају о детаљима троструког убиства. Сазнање да је одбегли робијаш још увек жив и да је наставио да се свети и немилосрдно убија погодила их је као гром их ведра неба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПРЕОБРАЖАЈ





Признајем кривицу своју,
и тужим ради грија својега

(Пс.38, 18).



Вест о троструком убиству у кући тровца Алексеја Сејловског уздрмала је цео тобољски округ. Власти су биле немоћне и нико више није знао как да ухвати Тому Рискова.
Но ма колико да су се над тобољском надвили страх и жалост због навих жртава ипак су, на радосни васкршњи  звук црвених звона, сви похитали у храмове. У цркви је вернике дочекао отац Владимир у свечаној златотканој одежде. Чинило им се као а у одјеку црквених звона чују Самога Господа Исуса Христа како им поручује: Не бојте се, ја сам побједио свијет (Јн. 16, 33).
Но осим свештенослужитеља у цркви је вернике сачекао и Тома Рисков. Одбегли робијаш је непомично стајао загледан негде у правцу Царских двери. Било је очито да не трепћући гледа у Распеће Исуса Христа. На грудима је држао васкршње јаје, које му је подарио мали Михаило, и шапатом понављао: ‘’Христос воскресе! Воистину воскресе!’’
Шок верујућих је био тако велики да просто нису хтели да поверују да се пред њима налази окрутни убица. Зато су многи прво помислили да се то так усрдно моли познати им просјак Борис Плијатов. Но кад су се мало повратили од шока и схватили да је то ипак Тома Рисков, почели су да коментаришу: ‘’Боже мој, да ли је то могуће? Зар је оно заиста крвожедни Тома, човек који је убио толико људи у нашем граду? Да ли је могуће да је ту са нама онај пред којим смо тако чврсто закључавали врата, човек чије је и само име доводило до тога да нам се срца следе од ужаса и страха.
Но, није било никакве сумње да је то заиста био тома Рисков. Било је очито да је на саму Пасху окорели убица доживео преображај, и то поред креветића ангеликог дечака Михаила. Верни су знали да није био једини који је на тај дан чудесно препорођен и просвећен божанском светлошћу Васкрсења. Сила Часног Крста је уништила све што је било погубно и зло у њему. Стари Тома рисков је нестао и сада је пред њима стајао нови човек испуњен истинским кајањем и срца преплављеног истинском вером, љубављу и добротом. То је било тако очито да људи једноставно нису знали шта им је чинити.
Но будући да се страх дубоко укорени у срцима тих честтитих људи, неки су се плашљиво повукли кад су га видели, бојећи се да ће их сваког тренутка напасти. Они нешто смелији су му се приближили како би се уверили да је то заиста он. Напокон је неко полугласно почео: ‘’Он је! Треба брзо да обавестимо полицију да дође и да га ухвати!’’ Но Тома није реаговао. Његово спокојно лице сведочило је да је његова душа након толико горчине и неверја напокон пронашла оно за чим је жудела.
За све врем свете Литургије низ Томино лице су се сливале сузе. Бли су то драгоцени бисери покајања којима је чисто своју уморну душу. То су исте оне сузе које су некад давно проливали цар Цавид, жена ухваћена у прељуби и исти они бисери покајања који су разбојника распетог са десне стране Исуса Христа првога одвели у рај.
Шапат је у цркви и даље трајао. Неки од присутних су предлагали да га они сами ухвате како им случајно не би побегао и наставио са својим злоделима. Можда их је Тома и чуо, али није реаговао. Њему више није било ни најмање стало до тога шта ће с еим бити. Сувише је био заокушљен молитвеним разговором с Исусом Христом, Искупитељем грехова људских. Било је очито да није било никакве потребе да га хватају јер је већ био ухваћен у замку Христове љубави и препорођене душе искрено се кајао. О томе су сведочиле и крупне вреле сузе, мир на његовом лицу, које је сада било чудесно лепо и зрачило љубављу и милосрђем, као и његове дрхтаве усне које су с толиko осећања стално шапатом понављале: ‘’Христос Воскресе!’’
Link to comment
Подели на овим сајтовима

По завршетку свете Литургије, људи су прилазили оцу Владимиру да целивју позлаћену икону Васкрења коју је са страхопоштовањем држао у рукама. Цело време одзвањао је радосни васкршњи поздрав. Напокон су сви верници изашли. Само је Тома остао да клечи у истом оном молитвеном заносу. И даље је непрекидно с љубављу гледао блистави златни крст изнад царских двери.

Седокоси свештеник је остао да стоји пред царским дверима и у једном тренутку поглед му је пао на Тому. Неколико тренутака су немо гледали један другог. Тај тренутак је био веома дирљив. Био је то један од најузвишенијих тренутака за ту изгубљену и рањену душу, која се ваљала у блату греха све док је Сам Господ христос није призвао. А Господ наш је и дошао у овај свет, препун страсти и мржње и зла, управо зато да би пронашао све оне томе који су пали и упрљали одежду своје душе. Ех, како богонадахнуто и топло речити Исаија кличе сваком грешнику који се оклизнуо и пао: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих ипред очију мојих (Иса. 1, 16).

У празној цркви чули су се само томини јецаји. Потресен санжним налетом сузног покајања, и даље је клечао и горко плакао. Отац Владимир је изашао из олтара. С крстом у рукама лагано се приближавао томи Рискову. Тихо му је пришао, потапшао га по рамену и радосно рекао: ‘’Томо, Христос воскресе!’’ Преплављен дубоким стидом, Тома је бојажљиво подигао поглед ка свештенику Свевишњега и између два јецаја прошаптао: ‘’Оче, воистину Воскресе!’’

Отац Владимир је с олакшањем уздахнуо и почео: ‘’Чедо моје, да ли би желео да целиваш икону Распећа Христовог? Наш Господ је био распет на Крсту да би Својом пречистом крвљу опрао све грехе рода људског’’.

На те речи љубави Тома се придиже и начини неколико корака уназад. Чинило се као да је из страха желео да од нечега побегне. А онда је дрхтавим уснама полагано одговорио: ‘’Не, оче, не усуђујем се! Нисам достојан да се приближим Часном Крсту Господа нашег и да га се дотакнем својим прљавим уснама.’’

Оваквом покајању зародовали су се и сами анђели Господњи али и отац Владимир. Ни он није могао да суздржи сузе радоснице. С очинском љубављу је принео томи крст и овај се прекстио и целивао га, и то неколико пута и с мног љубави. Тада му отац Владимир тихо рече: ‘’Чедо моје, нека би Господ подарио исцељење твојој напаћеној души.’’

Баш у том тренутку у цркву уђе група полицајаца. Неко им је ипак јавио где се налази Тома и они су похитали да га ухвате. Но Томи ни на памете ниј епадало да се опире. Мирно је пружио руке и с осмехом на уснама и сузама у очима радосно их поздравио: ‘’Христос воскресе!’’ Полицајци су га збуњено погледали. Но будући да су га се плашили, ипак су му ставили лисице на руке.

Црква је поново била пуна људи. Многи нису могли да одоле а да не виде Томино хапшење. Но он их је све поздраљао нашим најрадоснијим поздравом: ‘’Христос воскресе!’’ То је било тако дирљиво да су неки од присутиних пустили по коју сузу, а једна старица гласно рече: ‘’Погледајте само како је бог променио овог човека!’’ И заиста, Тома Рисков је напустио цркву потпуно препорођен!

Запитаност није напустила људе ни у порти. На све стране су се чули коментари и чуђење: ‘’Какво ли је чудо проузроковало такву промену код овог човека? Ма, до јуче је био права ноћна мора з ацелу нашу земљу. И само његово име уносило је страх и трепет код свих нас. Ех, како је милостив наш Господ!’’

Чудо које се збило Божија је тајна. Сам Он може крвожеднога преобразити у безазлено јагње и лешинара у белу голубицу!

Док су глдале како полицајци одводе преображеног Тому, неке од старица су пале на колена и, са њима својественом побожношћу и вером, почеле да благодаре Богу: ‘’Господе неба и земље, ово чудо је Твоје! Само Ти, господе, можеш творити таква чудеса, јер си Ти једини Који је обећао да ће одморити све који долазе к Теби (Види Мт. 11, 28).’’

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СУЂЕЊЕ



И даћу им једно среце и нов дух метнућу у њих,
и извадићу из тијела њихова камено среце
и даћу им срце добро

(Језек. 11, 19)

Чудо васкршњег преображаја дубоко је дирнуло све оне који су своје срце отворили за Васкрслога. Но судија се није обазирао на чудо Свесудије па је зато од Томе Рискова захтевао да призна да је починио сва она убиства за која су власти знале и да опише она за која нико ниј ени знао. Тужилац, један онижи дебели Московљанин, веома строг и сав црвен у лицу, желео је да се судски процес што пре заврши, а томе су, по његовом мишљењу, могле допринети и страшне батине и злостављање сваке врсте. Он је вееровао у себе и своју моћ, а покајани Тома само у Бога јединога и Његову свемоћ и милост. Зато се није жалио због батина нити је одговарао на бројна питања. Данима је у судници сам понављао: ‘’Христос воскресе!’’ Тим радосним поздравом дочекао би сваког новог сведока оптужбе који би се појавио у судници.
Такво понашање Томе Рискова је и судију и тужиоца бескрајно нервирало. Предуго су желели да га ухвате да би сад могли поверовати да то више није исти онај злочинац који им је толико главобоље задао и који је за цео тобољски крај годинама представљао праву ноћну мору. Веровали су да је тај човек окованих руку миш који се ухватио у њихову мишоловку, па су се зато и поношали тако надмоћно. Но грдно су се преварили! Пред њима више није био један од многобројних злочинаца, него потпуно други човек, човек преображен благодаћу Васкрсења Господњег. Томина страдална душа полагано се извлачила из чврсте мреже греха и сваког дана бивала све убељенија и све блиставија. Скрушеношћу и потоцима сза спирао је нагомилану нечистоту целим својим бићем био далеко од овоземних збивања. У сваком човекује видео лик Христов и затоје све с толико радости поздрављао васкршњим поздравом.
То што се збивало спребраженим Томом није било никакво изненађење за верујуће јер су добро знали да су се током две хиљаде година тако кајали сви грешници. Они су се искрено кајали, а Господ Христос је благодаћу Својом чистио њихове душе, исти онај Исус Христос Који се оваплотио, на Крсту страдао и васкрсао да би спасио сваког грешника. Но чинио је то и чини само уколико сам грешник жели да прими Његову благодат. А Тома Рисков је био један од њих. О томе су сведочиле и његове вреле сузе које није престао да пролива још од тренутка кад му је мали Михаило, тај анђелак љубави и доброте, понудио своје васкршње јаје уз радосни поздрав: ‘’Христос воскрсе!’’ Управо у том тренутку је и почео његово преображај. Постао је нови човек и од тада је живео само за Христа. Један од најлепших тренутака у његовом животу био је онај кад је у своје руке узео васкршње јаје и привео га на груди. Тада је његова дша почела да се ослобађа греховних уза, оних којима је годинама био везан и подстицан на застрашујуће злочине.
Тај преображај Тома еј чувао као најдрагоценији бисер. Није било тих батина које би га приморале да се окрене уназад и присети се ма ког тренутка кој је тако упрљао његову душу. И умом, и срцем и душом приљубио се уз васкрслога и просто није имао снаге да се од Њега одвоји. Зато је на свако питање одговарао са: ‘’Христос воскресе!’’ Душа му је била заробљена христовом љубављу и зато свој положај није ни осећао као заробљеништво. За њега је суђење било прилика да сзама замоли за опроштај. Мирно је седео и с осмехом на уснама, попут каквог незлобивог детета, спонтано понављао радосни васкршњи поздрав.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Испитивање је трајало дуго, предуго. Сви су то осећали, сви осим Томе Рискова. Онај који је у поднжју планине Урала некада сејао страх, сада је попут јагњета мирно седео у углу мрачне затворске ћелије. Та ледена сибирска ћелија за њега је била попут најраскошније палате обасјане светлошћу љубави и доброте Сведоброга. Душе огрејане љубављу Васкрслога није осећао ни студен, ни глад, ни жеђ. Да му окрутни тамничар није с времена на време довикнуо: ‘’Поједи све то, псето прљаво!’’, не би се сетио да затражи ни кап воде како би утолио жеђ и бар мало оквасио своје испуцале бледе усне.

Посматрачима је најчудније било што се није жалио на тешке окове. Руке су му од њих биле све у ранама. Чим би их подигао на молитву, из рана би потекла крв. Подједанко болне су биле и ране од силних батина којима су покушавали да га присиле да проговори. Но Тома Рисков се није на то обазирао. Једина бол који је осћао био је бол због сопствених грехова.

Много је сведока било позвано на овај судски процес. Још увек у ужасу од његових бројних злочина, људи би се у првом тренутку скаменили од страха, а потом би с чуђењем почели да посматрају тог необичног човека. Просто нису могли да верују да је пре њима исти онај окорели убица, онај пред којим су дрхтали, с привим сумраком се затварали у своје домове и немоћно ширили руке пред вешћу о новом злочину. Но што би га дуже посматрали, то би им све јасније било да се пред њима налази нови човек. Било је просто немогуће осуђивати га тако препорођеног. Многи су га посматрали с искреним сажаљењем и у себи се питали да  ли је то заиста исти онај Тома пред којим се сви дрхтали од страха.

И заиста, што се тиче физичког изгледа, био јето исти онај Тома Рисков који је пре много година побегао из тобољског затвора. Његове снажне руке сада су биле уздигнуте на молитву, а хитре ноге је померао само кад је морао. И лице је било исто као и пре много година, но само наизглед. Уместо беса и горчине сада је било озарено смирењем и радошжу васкршњег преображаја. А тек очи! Господе, каква промена! У њима више није било ни трага од мржње и очаја. Сада су блитале попут очију незлобивог детета. Све је указивало на то да се родио нови човек, нови Тома Рисков. И они који су били највише погођени његовим злочинима, одлазили би из суднице очарани његовим спокојством. Задобио је чак и њихово поверње. Они који су се на њега некада жалили, сад су били пуни самилости према њему.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СЛОБОДА




Јер пошто се обратих, покајах се;
и пошто се научих, посрамих се и стидим се
што носим срамоту младости своје

(Јер.31, 19)


Тома Рисков се заиста обратио и покајао и истински се стидео св ога греха. Било је то тако дубоко покајање да судија то просто није могао да препозна. Зато је наложио да се формира лекарска комисија која је требало да утврди да ли је оптуженик изгубио разум. Једни су милили да пати од неке тешке душевне болести, а други, пак, да се само вешто претвара какао би избегао заслужену казну. А чекала га је смртна казна.
Баш у то време у Тобољску су се затекли чувени неуропсихијатар из Сантк Петербурга Зинови Јалсков и психијатар из Кијева Симеон Главицки. Пристали су да заједно прегледају оптуженика и обојица су једнодушно закључили да се злочинац не претвара, већ да је прошао кроз потпуно ослобођење ума с јасним знацима душевне промене на боље. Тај човек који је немилосрдно забадао нож смти у срца многих невиних жртава, сада је био на путу искупљења и духовног препорода.
Међу првима који су посетили злочинца уралиских планина, који је сад био у рукам аправде, беше владика Питирим, архиепископ кијевски. Чим је мудри и уистину велики јерарх Православне Цркве напустио Томину ћелију, одмах је, с њему својстеном озбиљношћу и очију пуних суза, рекао: ‘’Нити је луд, нити је душевно поремећен, нити се претвара, као што неки мисле, него је препорођен благодћу Светога Духа, онако како се то догодило многим грешницима широм света! Оно што се десило томи Рискову само је једно од безбројних чуда нашег Господа Исуса Христа Који нас безгранично воли. Верујте ми да је то једино могуће објашњење ове силне промене. Чим је видео да сам ушао у његову туробну ћелију, на коленима је допузио до мене, али не да би ме напао, него да би ми целивао руку, и то с нежношћу малог детета. Ретки су они који су ме с толико љубави и с тако дубоким осећањима поздравили радосним васкршњим поздравом. Сигуран сам да сада није луд. Он у ствари дође себи (Лк. 15, 17). Тома Рисков сада тражи опроштај од Бога и нашу помоћ и ми смо дућни да му помогнемо да постане нови човек. Уверавам вас да је слободан од сваког демонског утицаја и стога вас молим да, с мојим архијерејским достојанством као залогом, прими потпуни опроштај од свих вас и отпоштење грехова од наше Цркве.
Управник затвора је с поштовањем испратио архијереја све до кочије. Пре но што ће кренути, владика га потапша по рамену и благо му рече. ‘’Драги мој пријатељу, не заборави да Тома Рисков беше мртав, и оживе, и изгуљен беше, и нађе се. Јер Син Човјечији дође да потражи и спсе изгубљено (Лк. 15, 24; 19, 10).’’
Владику Питирима су људи поштовали и волели, али закон је закон и зато је суђење настављено. У тобољском суду је то био један од најтежих процеса. Оптужница је изгледала попут невиђено дебеле књиге. Свима је било јасно да ће пресуда бити смртна казна.
Тако су људи планирали, али Господ је све другачије уредио. На принчев рођендан, 29. Априла 1818. Године, цар Николај I је издао указ о помиловању. Тако се, заједно с осталим осуђеницима, и Тома Рисков нашао на слободи. А он сам нити је то тражио нити је то оставило утисак на њега.
Пошто је напустио затвор, Tома је наставио да се и даље свима до земље клања уз васкршњи поздрав: ‘’Христос воскресе!’’
Тома рисков је сада био слободан човек, но будући да је имао огроман досије, ипак је неко морао да за њега гарантује. Да ће владати како треба и да ће бити частан грађанин с радошћу је гарантовао архиепископ Питирим. Истовремено је управник затвора Иван Рабуловски старог и искусног официра Јонатан Љвова задужио да свакодневно надгледа некадашњег убицу. За официра Јонатана Љвова то је био један од најлакших задатака које је икад добио јер је Тома био оличење Христове љубави и доброте. Некадашњи страшни злочинац сада је био мирнији и од најбезазленијег детенцета.
Чим се нашао на слободи, тома је одмах марљиво почео да ради. Обављао је најтеже послове. Никад ништа није тражио заузврат и није пристајао да му се плати! Помагао је свима којима је то било потребно. Чим би видео да неко нешто носи, напустио би свој посао и похитао да му олакша. И не само што би терет донео до одредишта, него би се још љубазно наклонио ономе коме је помогао. Кад би видео старицу која се с пијаце враћала кући с намерницама, радосно би притрчао да јој помогне, а оне су га од свег срца благосиљале.
Посебно је било дирљиво гледати га како брине о сахрани сиромашних. Прво би отишао на гробље да ископа гробницу, затим би на својим леђима носио сандук с покојником. Члановима сиромашне и ожалошћене породице на крају би давао сав новац који је имао, а који су му неки људи на силу давали након урађених послова.
Али и поред све његове доброте, још дуго су га многи вређали и називали га напогрднијим именима. И то је Тома Рисков прихватао као нешто што је заслужио. Но мало-помало људи су почели да му опраштају и чак да заборављају његову страшну прошлост. Тако су све чешће почели да га називају добрим Томом.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

За Васкрс прошле године, ову смо причу добили у Благодарнику  који уређује припрема, и издаје  храм Св великомученика Георгија (војвођанска 70, Бежанија, Нови Београд), тако да сам је пратио са мање узбуђења (него они који је нису читали), али је изванредна.

И зато

ЈАВНО СЕ ЗАХВАЉУЈЕМ  БРАТУ NAUMZM,

на труду који је уложио да нам донесе овако Охристовљену причу.

(једино му је нцкнм незгодан за обраћање на Србском).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЕПИДЕМИЈА




Ходите благословени Оца мојега… Огладњех и дадосте ми
да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме;
наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме;
у тамници бијах, и дођосте ми

(Мт. 25, 34-36).





У та давна времена хигијена и медицинска заштита су биле на веома ниском нивоу. Зато и не чуди што су епиидемије биле честа појава.
Тог лета на Урал су се спустиле такве неза памћење жеге да су и стогодишњаци приповедали како у свом дугом веку нису запамтили такву недаћу. Но недаће су тек биле на помолу. Као гром из ведра неба Тобољск је погодила страшна колера. Епидемија је сваким даном све више узимала маха тако да ускоро живи нису стизали да сахране мртве.
Тобољск је у та стара времена био познат по својим веселим житељима. Но колера их је тако немилосрдно косила да је веома брзо скоро сва кућа била завијена у црно. И док су једни умирали, други су се превијали од болова, мучнине и повраћања. Већини од њих није имао ко да помогне. Чак и они који су могли помоћи бојали су се, јер су сви добро знали да је та страшна болест заразна. Тешко оболелима нису се приблићавали чак ни они болесници који су још увек могли да стоје на ногама. Завладали су такав страх и таква жеља да се преживи да су људи постали равнодушни према онима који су у полусвесном стању лежали у грозници. Од таквих су остали бежали колометрима далеко. Потпуно напуштени болесници би ттек с времена на време долазили к себи и очајнички молили за кап воде. Често се могло чути: ‘’Људи, браћо моја, ради љубави Христове дајте ми бар кап воде.’’ Ретки пролазници се уопште нису обазирали на ове вапаје, него би брзо побегли. Чинило им се као да колера јури за њима.
У целом Тобољску, граду који се за кратко време претворио у прави пакао на земљи, само је један човек остао потпуно миран и с љубављу хитао од куће до куће жележи да свима помогне. Био је то Тома Рисков. У свакој кући у коју би ушао показао је колико може учини срце која има христа у себи, које има савршену љубав, а савршена љубав изгони страх напоље, као што вели љубљени ученик Господњи, свети Јован Богослов (1.Јн. 4, 18).
Тако се још једном показало да се ничега у овом животу не боји онај ко истински воли, онако како то хришћани с Христом у срцу умеју. Такви имају моћ да померају читаве горе, које често личе на огромене препреке на путу љубави, и то обично раде да би учинили неко добро дело. Осећање с којим то чине побуђује огромно дивљење и остају вечни примери на које се угледају будући нарашраји.
Као пример за углед и као сведочанство живе љубави за град Тобољск је била жртва Томе Рискова То је попут једне од оних дирљивих песам о двојединој љубави истинкских хришћана, љубави према Богу и према ближњима. Преображен Христовом љубављу Тома је даноноћно обилазио болеснике, помагао им и тешио их у њиховом болу и напуштености. А управо се у таквим ситуацијама понајпре пројављује наша љубав према Христу и према ближњима. Чинило се као да свакодневно слуша свог Учитеља љубави како говори: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, нени учинисте (Мт. 25, 40).
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Велико је постигнуће, изванредно унаштво и истинско милосрђе с љубављу помоћи некоме ко страда, понудити му воду утехе и убрусом љубави обрисати његове вреле сузе усамљености и бола.

У сабласно опустелом Тобољску већ одавно је замрла весела дечија граја и радосна песма младића и девојака. Чуло се још самојечање тешких болесника и благи глас неуморног Томе Рискова. Хитао је од једног до другога и све их поздрављао са : Христос воскресе! То сам ја, Тома! Брзо ћу донети све што ти треба!’’ А онда би заврнуо рукаве и почео да чини све што је могао. Једноме би донео убрус намоћен сирћетом и хладном водом, другоме би променио постељину и ћебад, а на другом месту би нанео лек на нечија леђа и хладио нечије вреле руке. Пресвалачио је болеснике и сам их купао. Брину се о њиховим напуштеним домовима и сирочићима. Хитао је и да нахрани гладне животиње оје су гласно рикале и тако језиву атмосферу која је владала у граду чиниле још страшнијом. Чинило се да и оне разумеју јад који је задесио тај лепи град.

Заиста је право чудо оно што је тома Рисков успео да учини својом љубављу за ближњега. Људи су били без речи! Просто нису могли да верују да је тако неустрашиво прилазио тешким болесницима и бринуо се о њима. Уз то је сам он бивао све здравији и све јачи! А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8, 28). И знамо а и кроз живот се то стално потврђује. Они који чине добра дела, надахнути светлим примером васкрслога Христа, никад нису изгубљени. Такве благодат Христова никад не напушта! Није напустила ни Тому Рискова па га се стога страшна болест није ни дотакла. Харала је целим тобољским крајем, али овог преображеног христоносца није могла ни да се дотакне јер је имао оклоп вере и љубави, благослов и заштиту свемогућег васкрслог господа и Спаса нашега.

Благодат Божија се тако изобилно излила на тог необичног покајника да је врло брзо почело да се догађа нешто што је за вићину житеља било и чудесно и необјашњиво. Тома је имао обичај да до дубоко у ноћ седи поред најтежих болесника и да им на свој начин прича о милосрђу и љубави коју Бог има према сваком покајаном грешнику. Кад би се наредног јутра ти болесници пробудили, увидели би да је грозница прошла. Као да су бивали исцељени неком невидљивом руком! Тада би сасузама у очима почињали да љубе Томине неуморне руке, а он би брзо похитао до другог болесника.

Лето је полако одлазило а с њим и страшна епидемија. С халдним јесењим данима и потпуно је нестала из тобољског краја.

Истински јунак љубави, анђео утехе, онај који је с таквом несебичношжу и самопожртвовањем стајао поред оболелих грађана био је Тома Рисков! Преживели су му били бескрајно захвални, а месне власти су одлучиле да га награде.

Они који с љубављу помажу ближњима, у ствари раде нешто непојмљиво велико за своју душу. Крај њихових добрих дела није хладан гроб, већ величанствени небески сјај топле љубави Христове.

Они знају да су блажени мртви који од сада умиру у Господу… а дјела њихова ће слиједити за њима (Отк. 14, 13)! Такви не очекују сујетну људску славу и светску почаст за оно што су учинили у овом свету.

Тома Рисков такође није очекивао похвале па је са искреним смирењем одбио и почасну медаљу и углед који су желели да му дају. Једино што их је замолио било је да му дозволе да неколико дана проведе у древном манастиру, чија је црква била посвећена Пресветој Богородици. Силно је желео да бар накратко ужива у тој лепоти и миру.

Поштујући његову жељу, власти су се одмах сагласиле, а грађани су похитали да два најбоља коња натоваре прилозима за манстир. Заблагодарили су му онако како су то најбоље умели и с љубављу га на пут испратили. Био је то заиста дирљив опроштај. Преплављени снажним емоција и са сузама у очима, житељи Тобољска су свог добротвора по стотину пута благосиљали, а он се, с десном руком на срцу, клањао недесн и налево и уз осмехом радосно понављао: ‘’Христос воскресе!’’

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...