Jump to content

Васкршњи преображај - Истинита прича о покајаном убици

Оцени ову тему


Препоручена порука

Oвде ћу да прекуцам једну истиниту причу која није дугачка, како будем куцао за себе, тако ћу

да постављем и овде, ... Опростите на грешке у куцању које ће сигурно бити. Пожељно би било да се дају и коментари само навалите. :smiley:

BAСКРШЊИ

ПРЕОБАРАЖАЈ

Истинита прича

о покајаном убици

Превела и приредила:

Милена Тејлор

Манастир Подмаине

Православна едиција Стазе, књига 3

С БЛАГОСЛОВОМ

ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА

АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ

МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПИРМОРСКОГ

Г. АМФИЛОХИЈА

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 40
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Тома Рисков је живео у деветнаестом веку и био један од најокрутнијих убица у Русији. Ово је истинита причао о томе како је Бог тог окорелог злочинца огњем покајања преобазио у светитеља. Ова прича ће за сва времена остати један од примера покајања и спасења, посебно за оне који тако дубоко падну у грех.

ПРЕДГОВОР

Шта раздваја светлост од таме, радост од туге, живот од смрти, добро од зла? Иако наизглед супротни и далеки, у суштини их раздваја само једна танка нит, једном речју, један додир и један трен.

Такав један тренутак се показао пресудним у животу Томе, главне личности ове приче која се граничи са фантасиком, иако је истинита. Наравно, ништа се није догодило случајно, већ је то био тренутак Пасхе, чије је значење прелазак, путовање. Пасхом су Јевреји назвали свој излазак из египатског ропства и пут ка обећаној земљи, слободи и радости. Такво се путовање збило и у души овог човека, који је себе потпуно предао у руке духовног Мојсеја, Исуса Христа, и био вођен до места где је само Он могао узети његову душу.

Његова душа, очишћена најдрагоценијим миром – сузама истинског покајања – и просвећена искреним намерама, беше одведена на пут повратка у духовну Обећану Земљу. Донео је достојне плодове покајања и постао попут града који на гори стоји (Мт. 5, 14). Тома Рисков, бивши затвореник, некад окрутни убица и страх и трепет цеелог друштва, као други Савле (Дап. 9, 1-9) се преобразио у живог проповедника христове љубави и постао светитељ своје земне отаџибине!

Ко би то очекивао и ко би се томе надао? Што је људима немогуће, Богу је могуће (Лк. 18, 27), јер Он је рекао: ставио сам пред вас живот и смрт… изабри живот (5. Мој. 30, 19).

Прича која следи одликује се јасноћом и радује својом једноставношћу, истинитошћу и живошћу. Чак се моће рећи да подсећа на причу о пророку Давиду, жени блудници која је помазала Господа, разбојнику на крсту, царинику, светом Павлу и светој Марији Египћанки. А и шта је природније од тога кад се зна да је људска душа иста, да је Христос исти и да је покајање исто!

Читалац је причом заокупљен све до последње странице. Веома је тешко задржати сузе, поготово ако је читалац имао слично искуство покајања. А ко није, молимо се да то убудуће буде, јер док год има греха у свету, људима је потребно покајање.

Маран ата; Господе, дођи!

Старац Иларион

О Пасхи, 2000. Год.

Нови Скит, Света Гора

Link to comment
Подели на овим сајтовима

БЕКСТВО

Усташе на ме у дан невоље моје,

али ми Господ би потпора

(2. Сам. 22, 19).

Почетком деветнаестог века затвор у уралском граду Тобољску био је препун. Но у тој страшној сибирској тамници један од робијаша се посебно издвајао. Изгледао је помало застрашујуће, а његов бес је просто било немогуће спутати. Био је то Тома Рисков.

Тома је био крупан плавокоси младић од око двадесет четири године. Из његових тамноплавих очију избијао је некакав неприродан пламен мржње а од његовог погледа би се људи просто следили. Пуне тамноцрвене усне увек су му биле суве и испуцале. Био је грађен попут каквог атлете. Задивљујућа снага овог робијаша била је видна и по његовим снажним рукама.

Овај необични младић био је због убиства осуђен на доживотну робију. Но он је упорно одбија да призна да је починио тај злочин. У затвору, али и у цеелом крају, су веровали да је реч о лажном сведочењу Томиних непријатеља и да је заиста у питању судска грешка. Таквом мишљењу допринели су и Томини свакодневни изливи гнева и грчине због добијене казне. Није престајо да понавља да је невин и да ништа слично није учинио. Из дан у дан је упорно викао: ‘’Невин сам’’Пуститем!’’ Видећи да нико не реагује на његове болне повике, почињао би да удара главом о зид. Чинио је то све до крви и притом је подсећао на побеснелу звер у кавезу. Обично му се у очима огледала немоћ, као код какве прогоњене животиње. У једном тренутку на уста би му потекла пена, баш као код бесног вука који је спреман да растргне свој плен.

У загушљивој сибирској тамници робијашима се често чинило као да је време стало. Зато су такве сцене помало забављале оне смелије затворенике. Што су га више посматрали, то им је све више личио на разјареног тигра који је управо побегао из гвозденог кавеза. Но кад би се Тома мало примирио, најчешће би му се на лицу огледала страшна мржња, и то чак и према онима који су се налазили у истом положају.

Kако је време пролазило, Тома се све више затварао у себе и све више је личио на прогоњеног и испребијаног вука. То је некима од најокорелијих злочинаца био повод да га прозову крвожедним Томом. И што се Тома више због тога љутио, то су га они све чешће тако ословљавали. Био је то њихов начин да му напакосте. Немоћан да их спречи у томе, само би шкргутао зубима, чврсто стезао песнице и почињао убрзано да дише, што је био знак да следи излив страшног беса.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Но Тому нису злостављали  само затвореници, него и стражари, они који су по дужности у ствари требали да га бране. Не само да би се придружили робијашима у вређању, него су га и немилосрдно тукли. Батине су биле њихов метод да неког од робијаша уразуме и смире, што и не чуди јер они нити су знали шта  је разумно нити шта је смирење. И тако је Тома постепено потпуно прекинуо контакт и са једнима и са другима. Но зато је почео да разговара сам са собом. Погледа подивљале звери и дрхтавих усана неретко је гласно претио: ‘’Осветићу се свим злочинцима који ме овде држе потпуно невиног! Невин сам, невин!’’ Били су то очајнички вапаји беса, али и најдубљег људског бола. Чинило се да са сваким данамо све теже подноси те страшне патње. Тамница је за њега била прави пакао на земљи. Пао је у очај и чврсто одлучио или да побегне или да сам себи одузме живот.

Дани су неумитно пролазили, и дани и године. Тако је минула и трећа година Томиног мучног робовања у страшној тобољској тамници.

Још једно лето је било на измаку и шкрто сибирско сунце замениле су обилне јесење кише. Таквог једног дана киша је лила без престанка. Чинило се као да се небо отворило и да прети поновни потоп. На помолу је била опасност да труле затворске дашчаре сваког ренутка нестану у тој неукротивој бујици. Као да је неко невидљив желео да спере црне наслаге греха и прљавштине сваке врсте. Полако се спуштала ноћ и неспокој затвореника, стражара је постајао све већи. Само се Тома дубоко у срцу радовао тој страшној непогоди.

Дубоко у ноћ небо су запарале муње а громови су почели да један другог сустижу. Вода је све снажније продирала у тамницу и претила је опасност не само зградама, него и људима. Више се није имало куд па је управник затвора наредио да осуђеници помогну у заустављању водене стихије.

Тишину су запарале затворске сирене! У страху за живот, затвореници су здушно прионули на посао. А кад је живот у питању, више није важно које стражар, а ко робијаш. Но једино Тома није заборавио на ту разлику. Користећи таму између две муње, неприметно се све више и више удаљавао до тог језивог места. Околне сибирске шуме, препуне звери, чиниле су му се подношљивијима од тобољске тамнице. У њој је схватио да животиње убијају само да би преживеле, а да човек човека мучи и убија из неких нељудских побуда. Схватио и дубоко у срцу то и сам прихватио. Зато је и убио двојицу стражара који су се дали у потеру и у свом жару зашли дубоко у шуму.

Чинило се као да су се те ноћи уморили и сами громови и муње. На небу није било више ни једног јединог облачка. Само је шкрто сунце безуспешно покушавало да загреје промрзле затворенике. Но чак и они најокорелији робијаши су се следили кад су чули на какав свиреп начин је одбегли Тома убио двојцу стражара. Постало им је јасно да се Тома Рисков уопште није шалио кад је преио да ће се осветити свима који су га невиног држали у тамници.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Страх је завладао не само у Тобољску, него и у целој околини. Људи су предузели све што су могли како би се заштитили. Реаговале су чак и војне власти. На вест о одбеглом убици, одмах су послали специјалне јединице са псима трагачима да пречешљају околну шуму и да га ухвате по сваку цену. Објављен је његов лични опис и понуђена награда од 1000 сребреника за његову главу. Али све је било узалуд! Чинило се да је номогуће скрити се пред таквом потером па су људи почели да верују да су одбеглог робијаша растргле дивље звери. Било је за неповеровати да би могао умаћи толиким шакалима.

Но осим страха, још једно осећање је завладало срцима многих људи. Кад су видели потерницу, нису могли да верују да им се смеши тако велика сума новца. И дали су се у потрагу! Али све је било узалудно тако да им је само преостало да сањаре о награди. Није била реткост да се тих дана чује: ‘’Штета! Заклео бих се светом Сергију да се земља отворила и прогутала тог злочинца!’’

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ви хоћете да ми бре отпадну прсти од куцања  :( . Прекујуче ми били мајстори из Телекома и овај

један хтеде да откуца ''Админ'' а ова тастарура пола слова се виде а пола не  :( и он баш

нервозно каже ми ''ГДЕ СУ ТИ ОВДЕ СЛОВА'' :( рекох па не знам и ја се једва сналазим  crvenilo

и кажеми ајде ти куцај шта ти ја будем рекао и тако смо завршили некако посао  pivo

ајде - наставићу - као што написа Лазарица само да прсте одморим. https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0203_cool.gif

Link to comment
Подели на овим сајтовима

OСВЕТА




Нека ме бије праведник, то је милост;
нека ме кара, то је уље за главу моју;
глава моја неће одбацити, ако ће и више
(Пс.141, 5).



Нити се земља отворила и прогутала Тому Рискова нити су га, пак, шакали растргли, него га је Сам Господ милошћу својом штитио од беса. Но Господ ништа не чини против наше воље јер Он Сам нам је дао тај највећи дар – слободу да својом слободном вољом изаберемо да ли ћемо ходити Његовим стазама или пак странпутницама, далеко од Његове љубави.
Две године није било ни трага ни гласа о одбеглом робијашу. А онда је једног јутра, као громм из ведра неба, одјекнула страшна вест о убиству Касимира Петрова, управника тобољског затвора. Тог строгог и уистину суровог човека многи су по злу памтили, особито затвореници. Тома Рисков га је посебно запамтио. Није могао да му опрости претрпљена мучења и након две године суздржавања жестоко се осветио. И најокорелије робијаши су били шокирани кад су чули да је управнику раполућена глава, баш како и оној двојици стражара у ноћи бекства Томе Рискова. Касимир Петров је убијен у свом кревету, на којем је Тома оставио следећу поруку: ‘’Ето, старо псето, добио си оно што си и заслужио. Враћам ти дуг за све што си ми учинио!’’
Ова порука је изазвала страха колико и само убиство, јер није остаљала ни најмање сумње да је злочин извршио Тома Рисков. Сазнање да је одбегли робијаш још увек био љив, и да је настављао да се свети, изазвало је страшну панику не само у самом граду него и у целом крају. Утихла је чак и весела дечија граја. С првим сумраком људи су се повлачили у своје домове и закључавали их што су боље могли. Но исто тако су добро знали да није било те браве која не би попустила под Томиним снажним рукама па су поред узглавља држали оружје. Али авај, све је било узалуд! Убиства су се настављала и увек су била извшена на исти начин. То је ускоро постао преопознатљиви печат освете Томе Рискова.


наставиће се
Link to comment
Подели на овим сајтовима

1:0 за тебе dada

ја помислила нов наставак

да ниси ни редак прескочио, стрпљиво ја чекам, 10001, 3008, баш сам смирена https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='womens' />

1312_womens

имам јако лошу навику, увек прво прочитам крај  crvenilo joooj

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Над целим тобољским крајем је лутала језива утвара смрти. Све мере опреза биле су узалудне и нико није знао ко ће бити следећи. Вести о новим убиствима сустизале су једна другу и више се нико није питао ко их је починио. Чиноло се као да је Тома Рисков одлучио да буде и судија и џелат. Више није било сумње да његовој освети нико неће умаћи. Једно питање које су људи свакодневно постављали јесте да ли постоји неко ко би могао не да га ухвати, него да га убије. Али такав се није нашао.

Посебна узбуна је владала код месне и окружне власти. Расправе о могућем решавању овог проблема трајале су даноноћно. Тешко је било изаћи на крај с узнемиреним народом који је с правом тражио заштиту од власти. Напокон је скован и детаљно разрађен план хватања подивљалог човека, који је крваву одмазду спроводио све вештије и све смелије. Читавеекспедиције су кренуле у потрагу! Но још једном је временска непогода помогла Томи Рискову. Наиме, зима је у тај уралски рај дошла пре но што су је очекивали и била жешћа но икад. Било је немогуће пробити се кроз снежне вејавице а огромни сметови снега постали су својеврсна тврђава која је добро скрила одбеглог робијаша.

Чини се да се таквој зими житељи тобољског краја никад нису више радовали. Она је представљала привремено избављење не само за Тому, него и за њих саме.

Но годишња доба су се и тада, као и свагда, смењивала. Тако је грануло пролеће а с њим су дошле и вести о новим злочинима Томе Рискова. Одбегли робијаш постао је права ноћна мора, а његово име синоним за све што је дивље, злочиначко, бездушно и сатанско.

Овај јединствени случај у историји тобољска уздрмао је и власти у Санкт Петербургу. Одабрани официри добили су задатак да, како знају и умеју, ликвидирају убицу. И почела су даноноћна саветовања. Но истовремено су у граду и даље приређивани балови. Аристократији није ни на памет падало да би нешто слично могло задесити и њихов град. Настрашније што им се догађало биле су необуздане шале младих војника лаке коњице који су нереко на балу умели да се појаве у костиму крвожедног Томе, због чега би даме редом падале у несвест. Ниједан од тих шаљивих младића није избегао строгу казну.

Сва насојања да се Тома рисков ухвати била су узалудна. Године су пролазиле, а страх и неизвесност бивали су све већи и већи. Тако је прошло читавих десет година.

Па иако нова убиства више нису била изненађење ипак су сваки пут изазивала ужас житеља тобољског краја. Тома не само да је постао синоним окорелог злочинца него чак и предмет застрашивања и заклетве. Теко су мајке, немоћне да смире своју несташну децу, претиле да ће доћи Тома и да ће их појести. Био је то једини сигуран начин да дете истог трена послуша. На дечијим лицима би се појавио такав израз страха да је заиста било тужно гледати их. Тако преплашена скрила би се у мајчином наручју и још дуго се не би усудила да подигну главу.

Истовремено је међу одраслима завладао чудан обичај да се куну да су говорили истину. А клели су се на помало чудан начин. Тако се неретко могло чути: ‘’Ако није истина, нека ми живот буде без радости и нека умрем у Томиним рукама!’’ Други би, желећи да задиркују или уплаше некога, узвикивали: ‘’’Пази, чека те Тома! Добићеш ти од њега оно што и заслужујеш.!’’

Чинило се као да Тома све то чује па је, као гром из ведра неба, ударао тамо где су се људи најмање надали. За њега више није било важно ко је жртва. Једино што тома Рисков није чуо, нити је хтео да чује и види, били су вапаји и сузе жртава и њихових ближњих. На то се он више није обазирао. Људи су одавно почели да се питају да ли се у његовимгрудима уместо срца налази комадић црног гранита! Полако су почели да верују да његовим венама не тече крв, него некакав опијум смрти.

У бројиним манастирима тог краја сви су знали да у грудима томе Рискова куца срце расхристовљеног човека и да његовим венама тече крв обезбоженога. Ту није било места за очај и безнађе, већ само за усрдне молитве. Зато су за све те године служена свеноћна бденија с вером и надом да ће Господ тобољски крај избавити од тог страшног бича.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

С друге стране властима је једино било важно да сачувају свој образ па је зато једног јутра осванула нова потерница. Награда за главу Томе Рискова била је сада пет пута већа. Љуудима је било тешко и да замисле толику своту новца. Међу многима се појавила таква похлепа да је било тужно слушати их и гледати колико се уздају у своју срећу. Што се Васкрс више приближавао, то су и њихова маштања постајала све већа. Многи су рачунали колико би меса, вотке, кавијара и других ђаконија могли да купе од добијеног новца и да тако у изобиљу прославе Празник над празницима.

Пошто је већ свима било јасно да је Тому немогуће ухватити, то су се договорили да га по сваку цену убију и да његову главу оставе на тргу и тако житеље града увере да им више не прети опасност од тог страшног убице. Власти су их у томе подржале, и то уз обећање да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебну државну награду и доживтна новчана примања.

Крајем марта околне шуме почеле су да претражују огромне групе наоружаних људи убеђених да се немогуће сакрити пред ловачким псима. Потрага је трајала даноноћно. Посвуда су постављане заседе и замке, али нико није успео да пронађе било какав траг крвожедног Томе.

Шест месеци упорног трагања остали су без успеха па су људи били убеђени да су Тому рискова растргле гладне шумске звери. Житељи Тобољска су вееровали да је Тома постао дивљи колико и исте те звери. Неуспех у хватању одбеглог робијаша донео је олакшање и људи су почели слободније да се крећу. Истовремено су власти престале да се труде да ухвате неухватљивог Тому. Што је време више пролазило, то су приче о њему све више почињале да личе на некакве чудне бајке које су мајке причале својој деци с намером да их заплаше и тако присиле на послушност.

наставиће се

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...