Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дража

Диана Будисављевић

Оцени ову тему

Recommended Posts

8240l.jpg

Diana Budisavljević je u potpunosti zaboravljena. Zaboravljena je bila od strane Jugoslavije, zaboravljena je od strane Hrvatske, Srbije, Austrije, zaboravili su je Hrvati, Srbi, njeno ime ne stoji ni u jednom udžbeniku istorije, nijedna ulica ne nosi njeno ime, nikada nije dobila nikakvo priznanje.

To je žena koja je lično organizovala spašavanje pravoslavne/srpske dece iz ustaških logora smrti. Računa se da je spasila 12 000 dece.  Tako nešto niko nikada i nigde nije uradio. Nije radila sama: s njom je radilo oko stotinak ljudi, humanista sa srcem i hrabrošću, Hrvata, Srba, Nemaca, Austrijanaca. Ova plamenita žena okupila je sestre Crvenog križa Hrvatske, lekare i drugo zdravstveno osoblje, kao i veći broj uglednih pojedinaca iz raznih oblasti života.  Među njima su bili i Kamilo Bresler, Jana Koh, Tatjana Marinić, Majka Dragica Habazin, Vladimir Broz, Velimir Deželić, Ante Dumbović, supruga prof. Becića, akademskog  slikara, Bajo Omičkus, trgovac, Bojanić, trgovac, D. Vidaković. arhitekt. Žene su šile su košuljice, zarubljivale pelene, pomagale danju i noću u negovanju dece. Ne treba zaboraviti da se radi o Zagrebu tokom 1941, 1942 i 1943. godine.  Akciju spasavanja malih logoraša životom je platilo JEDANAEST Dianinih saradnika. Ubili su ih isti oni koji su ubijali i decu u kolevkama.

„Tijekom vožnje nisam se u vagonu mogla maknuti, kako ne bih na nekog nagazila. Veća su djeca stalno sjedila na noćnim posudama, a mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dječjih glista. Nastojala sam koliko sam mogla djecu premještati kako bi ih izvadila iz blata. Pred jutro, na stanicama su dolazili ljudi, vidjeli jad, dodavali nam vode. Prilikom duljih zaustavljanja zdrava djeca su izlazila iz vagona. Sestre su se iscrpile spuštajući djecu iz vagona i dižući ih opet natrag. Mnogi vagoni nisu imali stepenicu. Kod slabih u zadnja dva vagona, nije se moglo ni pomišljati da ih se vadi iz vagona. Uspjela sam dobiti grablje, tako da sam barem mogla izbaciti gliste. Činilo se da prije nego što neko dijete umre gliste napuštaju tijelo, jer prema jutru, kako su mi neka djeca bivala slabija, čitava su klupka glista napuštala tijelo . „

Ovo je završetak 388 dnevničkih beleški Diane Budisavljević u kojima je detaljno opisivala sve užase dečije bolnice ulogoru Stara Gradiška. Dnevnik je vodila na nemačkom jeziku od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine. Opisivala je sva vređanja, prepreke, odbijene molbe, požrtvovani rad nekih časnih sestara. U beleškama su i opisi dece za koju je znala da će za koji sat umreti, bol majki koje su se odvajale od dece da bih nekako spasle. Strašni su opisi ove male pravoslavne dece kojima vise debela creva, koji su puni glista i insekata. Najveći deo njih je već bio izgubio roditelje, očevi su odvedeni u Jasenovac gde su ih sačekali maljevi i kame, a majke ili direktno ubijene ili deportovane u Nemačku na rad. Tako su nestajali i poslednji stanovnici Kozare.

Diana Budisavljević, rođena Obekser, rodila se i završila školu u Insbruku u Austriji. Udala se za Julija Budisavljevića koji je bio profesor hirurgije. Julije je 1919. Gdine po dolasku u Zagreb osnovao Zavod za hirurgiju pri Medicinskom fakultetu. I Diana i Julije su pripadali visokim zagrebačkim krugovima.

Odmah na početku rata, po osnivanju NDH-a i logora u Loborgradu Diana počinje da pomaže žene i decu. Zajedno sa dr inž. Markom Vidakovićem i inž. Đurom Vukosavljevićem organizuje pomoć u hrani, lekovima, odeći i obući pravoslavnoj deci i njihovim majkama. Među njima se nalazilo i mnogo siročadi kojima su neposredno pre toga oba roditelja bila ubijena. Mnoga deca bila su jednostavno oduzeta. Zahvaljujući svom austrijskom poreklu, vezama i poznanstvu sa nemačkim oficirom von Kocijanom, koji se zalagao za zatočene pravoslavce, uspela je da oslobodi ogroman broj mališana. I ne samo to, mnogo je bilo važno i to što su ona i njeni pomagači sve vreme vodili spisak pravih imena i prezimena dece - da se poreklo ne bi zaboravilo ako deca prežive. Bila je svesna da će mnoga od ove dece biti zaboravljena i izgubljena. Trudila se kako god je moguće da stvori kartoteku sa podacima - i stvorila je spisak 12 000 dece.

Ovako kaže Diana:

„Za neke od preostalih sam uspjela dobiti neke podatke, ali mala umiruća stvorenja nisu mogla ništa kazati. Umrla su djelomično tamo, a djelomično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol."

Diana se skoro pet godina borila danonoćno za spas dece. Želela je i pokušala da spašava i jevrejsku decu ali nije uspela nijedno dete da spasi jer sudbina jevrejske dece bila u potpunosti zapečaćena. Nijedno dete nije smelo preživeti. I nijedno nije - ako nije bilo sakriveno kod dobrodušnih i hrabrih Hrvata ili bosanskih muslimana.

U prvo vreme najveći broj zatočenika Loborgrada su bile Jevrejke sa decom, a na drugom mestu su bile pravoslavke. Jevrejska opština Zagreba je imala dozvolu da pomaže zatočenike hranom, a Srpkinjama i njihovoj deci nije imao ko da pomogne. U Jasenovačkim logorima i sabiralištima, krajem juna 1942. godine, bilo je zatočeno ono 23.000 srpske dece, koja si istrgnuta iz naručja majki bila izložena uništenju na najsuroviji način.

Ovako kaže u dnevniku:

„23. listopada 1941.

Moja šogorica, gđa Mira Kušević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim Židovki nalaze i pravoslavke s djecom. ... Odlučile smo se o tome pobliže informirati u Židovskoj općini ... U to vrijeme smo samo namjeravale mjesečno davati novčane priloge.

6. veljače 1942.

Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko brinuo. „

Pokrenula je Akciju i posle već nekoliko meseci počelo je transportima žena i dece za Srbiju ili u Zagreb u u Zavod za gluhonijeme na Josipovcu. Time je sigurne smrti spasila mnogo srpske dece.

Kasnije počinju progoni na Kordunu, Baniji, logor Stara Gradiška, rasformiranje ženskog logora u Đakovu - odakle su sve Jevrejske i Srpkinje odvedene u Jasenovac, tu je i Mlaka, Gornja Reka...

U svojim beleškama piše o svemu onome što se dešavalo u Jasenovcu, u logorima Mlaka, Jablanac, u kancelarijama Kvaternika, nadbiskupa Stepinca, Artukovića, kao i advokata, službenika, lekara, u kancelarijama Crvenog Križa Hrvatske, Karitasa.

Osnivaju se dečiji domovi u Sisku, Jastrebarskom i prihvatna stanica u Jeronimskoj dvorani. U leto 1942. Spašava 5000 pravoslavne dece. Tokom jeseni iste godine dolazi hiljade dece iz Bosne zbog gladi.

Kako su osnovani i kako su radili domovi za djecu u Sisku, Jastrebarskom i Zagrebu, prihvatna stanica u Jeronimskoj dvorani. Na njezinu inicijativu pokrenuta je djelatnost kolonizacije koju je u cijelosti preuzeo Caritas, pa je tako u ljeto 1942. kolonizirano 5000 pravoslavne djece, na jesen velik broj djece koja su zbog gladi došla iz Bosne i Hercegovine, te izbjeglice iz cijele zemlje, sve do povratnika iz logora u Italiji. U nemogućnosti da nabavi mleko u Hrvatskoj, doprema velike količine iz Švajcarske. Zajedno sa Ivankom Džakulom i dalje radi na kartoteci pravoslavne dece. Odmah po oslobođenju kartoteku je preuzela OZNA u Zagrebu.

Evo šta kaže Diana:

„Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom posebnih oznaka za djecu. Zovem gđicu Kogoj i predlažem g. Madjeru da im ona u Ministarstvu pomaže tako dugo dok se netko ne uvježba u radu s kartotekom. Osim abecednog rasporeda imali smo još i poseban raspored, kako bismo po mogućnosti pokušali identificirati što je moguće veći broj nepoznate djece (...) No, željeli smo što je moguće više male djece vratiti njihovim roditeljima. I bila je to sada velika bol, moja i gđe Đakule, da nam se tako naglo naš rad na našoj kartoteci oduzeo (...) Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže."

Tako je i bilo.

Rad na sređivanju Dianinih dnevnika je trajao 10 godina. U isto vreme (i još uvek) traje rad na traganju za dokumentacijom o stradanju dece u ustaškim logorima i sabirnim centrima kao i rad na traganju za popisima dece koji su urađeni od strane Antifašističkog fronta žena koji je sadržavao kako popise dece tako i popise porodica koje su usvojile tu decu.

Posle rata neumorno je radila na stvaranju socijalne službe u Hrvatskoj. Radila je u potpunosti  u  smislu Konvencije o pravima deteta koju su Ujedinjene nacije donele mnogo godina kasnije.

Diana Budisavljević preminula 1978. u Insbruku potpuno zaboravljena.

http://blog.b92.net/text/11192/DIANA%20BUDISAVLJEVI/

Share this post


Link to post
Share on other sites

U logore Nezavisne države Hrvatske, Banjalučanin Gojko Knežević (77), poreklom iz kozarskog sela Knežica, dospeo je kao osmogodišnjak, nakon što je gledao klanje tek rođene sestre i majke. Ostao je živ ponajviše zahvaljujući Diani Budisavljević koju je Sinod Srpske pravoslavne crkve nedavno posthumno odlikovao ordenom carice Milice zbog spasavanja 12.000 srpskih mališana.

spasen.jpg

Da podsetimo, orden je dodeljen na predlog mitropolita Amfilohija, a na osnovu elaborata Odbora za Jasenovac izrađenog u saradnji s Muzejom žrtava genocida iz Beograda.

Knežević je predsednik Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci i priča da je Diana Budisavljević bila Austrijanka iz Salcburga, udata za Srbina, lekara iz Hrvatske.

- Videla je u logorima patnju dece koja ništa nisu kriva i odlazila je iz Zagreba u Jasenovac, Jastrebarsko i ostale logore NDH-a, odakle je od sigurne smrti spasavala decu i njihove majke. Posle rata je pala u nemilost komunista i umrla gotovo zaboravljena u Inzbruku - prisetio se Knežević.

On priča kako je Diana vodila dnevnik iz kojeg se vidi koliko se borila da deci u logorima obezbedi lekove, hranu i ostalo.

Ubijeno osmoro braće i sestara

- U logoru sam preživeo strahote. Gledao sam kada su mi zaklali majku i tek rođenu sestru. U ustaškim logorima ubili su mi osmoro braće i sestara i samo sam ja ostao živ - iznosi Gojko zastrašujuću pripovest.

On kaže da je Udruženje logoraša poslalo zahtev Skupštini grada Banjaluke da jedan trg, ulica ili park ponesu ime Diane.

- Ma radila je sve što je mogla da nas spase, a verujem da sam živ zahvaljujući njoj, jer sam krajem 1944. godine dat na usvajanje Blanki Novaković iz Zagreba, koja joj je bila bliska - priseća se Knežević i priča da je Diana čuvala informacije o svakom detetu koje je spasla, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata, ali joj je Ozna tu kartoteku oduzela 1947.

8240l.jpg

Diana Budisavljević

Put Gojkovog stradanja počinje u Staroj Gradišci, gde su ga ustaše dovele u leto 1942. iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde u organizaciji Diane Budisavljević prvi put interveniše Crveni krst.

Potom dolazi u logor u Sisku, pa sve do logora u Jastrebarskom, odakle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagrebu, gde prelazi u ruke Blanke Novaković, ali mu je tada promenjeno ime i prezime i zvao se Vojko Novaković.

Knežević priča da ga je 1949. pronašao otac, koji je bio u partizanima i potom išao tragom dece koja su iz logora davana na usvojenje.

IZVOR

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Храброст Диане Будисављевић јача од заборава

29. Фебруар 2012 - 11:41

diana_budisavljevic.jpg

Златном медаљом за храброст, названом по Милошу Обилићу, Србија се поклонила подвигу Диане Будисављевић. Одликовање које јој је постхумно додељено, поводом Сретења - Дана државности, коначно је скинуло прашину заборава са једног од највећих јунака Другог светског рата са ових простора. Храброј Аустријанки која је спасила 12.000 српске деце о којој су месецима писале „Новости”, проналазећи некадашњу децу коју су она и њени сарадници спасли сигурне смрти из усташких логора током Другог светског рата, после дуго година одаје се заслужена почаст.

За њено име и акцију коју је водила доскоро је знао само уски круг историчара и истраживача геноцида у Србији, као и у осталим републикама бивше Југославије. Захваљујући „Новостима”, које су серијом текстова скренуле пажњу на заборављену хероину Другог светског рата, почело је јавно одавање заслужене почасти. Њено име понеле су улице у Београду и Козарској Дубици, а истим трагом кренуће и Бањалука, Загреб, Панчево... Храброј жени одужила се и Српска Православна Црква, првим примерком новоустановљеног ордена царице Милице, као и њен родни град - Инсбрук.

Дианин лик, међутим, најбоље памте они који јој највише дугују.

- Свуда око нас била је само смрт - присетио се Остоја Гускић, један од преживелих малих логораша.

- Мајка Душанка пала је од исцрпљености. Око ње ми, деца, браћа Бора и Павле и сестра Стајка. Зачуо се шапат: једна жена купи децу по логору. Каже, да их спаси. Памтим као да је било јуче када је мајци пришла висока, витка, млада жена. Са мојом и осталим мајкама преговарала је да јој предају и повере децу, да их отргне од смрти, од глади, болести, ножа.

Гускић је само један од људи који је преживео страхоте логора Јасеновац захваљујући Диани Будисављевић. А било их је на хиљаде. Ризикујући свој и животе својих најближих, Диана је месецима водила свој рат - за храну, млеко, лекове намењене логорашима. Децу-сужње, уз много муке и убеђивања, одвајала је од мајки и смештала их у туђе породице. О свој деци водила је евиденцију, захваљујући којој су деца после рата нашла своје домове и породице.

- Колико је било храбрости у тим мајкама - записала је Диана у свом дневнику.

- Нека деца нису хтела да се одвајају од мајки и а оне су им очајне говориле: „Биће ти лепо, немој се бојати, ускоро ћу доћи по тебе”. И увек тихо питање, упућено нама: хоће ли икада више видети своју децу. Стално смо понављали да ће деца доћи у домове, да им нећемо учинити ништа нажао, да ћемо се за њих бринути...

Хуманитарни подвиг Диане Будисављевић, највећи такав у Другом светском рату, деценијама је било непознат. Прво светло на њен подвиг бацило је објављивање дневника који је приредила њена унука Силвија Сабо. Јавност је из њега сазнала за све ризике, патње и опасности са којима се храбра жена суочавала, током, али и после рата.

На захтев нових власти, које нису биле благонаклоне према њеном делу, одузета јој је картотека коју је водила о спасеној деци. О својој акцији никада није говорила ни најближима. Повукла се у родни Инсбрук и тамо у тишини умрла.

Акција „Новости” да од заборава отргне дело Диане Будисављевић „српског Шиндлера” уродила плодом. Хероини II светског рата почаст одала држава, Српска православна црква, градови Београд, Козарска Дубица, Инсбрук...

Храбра Аустријанка била је удата за Србина др Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.

Извор: Вечерње новости

Share this post


Link to post
Share on other sites

Budisavljevićeva je od 1941. do 1945. godine uspela da spase 15.536 devojčica i dečaka, ali za njih 3.200 nije bilo spasa, jer su umrli nakon godina i meseci provedenih u logorima

diana-budisavljevic-1376992405-354945.jp

BANjALUKA - Došlo je vreme da se prekine ćutanje, a da se sve prošle i buduće generacije bolje upoznaju sa herojskim delom Diane Budisavljević. Za njeno ime vezan je neverovatan podatak da je iz ustaških kazamata spasla oko 12.000 nejači, kroz koji sam zajedno sa mlađim bratom i sestrom i sam prošao. Možda upravo ovoj heroini dugujem život, baš kao i moja sestra Dobrila, za koju se nadam da je živa i za kojom tragam više od sedam decenija.

Ovo je, uoči održavanja javne tribine povodom tri i po decenije od smrti Austrijanke Diane Budisavljević, rekao Miloš Milinović (81) bivši logoraš bivšeg sabirnog centra u Sisku.

- U završnoj fazi je pisanje knjige koju autorizujem pod nazivom "Dianina deca". Nadam se da će biti promovisana na jesen, za vreme Sajma knjiga. Biće to svojevrsno svedočanstvo na našu spasiteljicu, ženu koja pripada svim istorijama. Moj angažman na knjizi je, u stvari, poklon svim dobrim ljudima.Radujem se tribini i pozdravljam vašu incijativu da ovaj omaž Diani Budisavljević bude posvećen 35. godišnjici njene smrti,kazao je Milinović.

Večerašnjem događaju prisustvovaće i dr Milutin Vučkovac,koji je kao šestogodišnji dečak, bio zatočen u ustaškim logorima.

- Ni mi koji smo prošli golgotu, a ni svi kroz istoriju ne smeju zaboraviti ovo veličanstveno ime. Diani Budisavljević najviše dugujemo mi koji smo ostali u životu, ali i sve generacije.

diana-budisavljevic-1376992405-354943.jp

Zato se radujem ideji da se na Javnoj tribini pokrene incijative za dodelu naziva neke lepe ulice u Banjaluci po njenom imenu ili da joj se izgradi veličanstven spomenik, rekao je za naš list dr Milutin Vučkovac (77), ugledni lekar ginekolog iz Banjaluke. Uvodničari na tribini, kako je najavljeno, biće Zoran Pejašinović, istoričar i direktor Gimnazije, Ari Livne, šef Predstavništva RS u Izraelu i Tihomir Tika Stanić, sineast koji priprema realizaciju filmskog projekta o Diani Budisavljević.

Podsetimo, Sinod Srpske pravoslavne crkve posthumno je odlikovao ordenom "Carica Milica" Dianu Budisavljević, koja je prva dobitnica ove nagrade. Budisavljevićeva je tokom Drugog svetskog rata odlazila iz Zagreba u Jasenovac i ostale logore NDH i odatle je od sigurne smrti spasavala mahom srpsku decu.

Orden srpskom Šindleru dodeljen je na predlog mitropolita Amfilohija, na osnovu elaborata "Diana Budisavljević i njena akcija spasavanja srpske dece u NDH 1941-1945. godine", koju je izradio Odbor za Jasenovac, u saradnji sa Muzejom žrtava genocida iz Beograda.

Budisavljevićeva je od 1941. do 1945. godine uspela da spase 15.536 devojčica i dečaka, ali za njih 3.200 nije bilo spasa, jer su umrli nakon godina i meseci provedenih u logorima. Hrabra žena sama je ulazila u logore, čak i u Jasenovac, koji je kao logor smrti potpuno bio zatvoren, čak i za Nemce.

Njen rad je naglo prekinut po oslobođenju Zagreba i to kada je trebalo da krene po zbrinutu decu, koja su onda mogla da se vrate u prave porodice, ako su ih imali. Dokumentaciju joj je oduzela policija i predala je Ministarstvu socijalnog staranja FNRJ, koje je na kraju proces pronalaska dece obavio delimično i traljavo. Tako su na stotine dečaka i devojčica ostali bez stvarnog identiteta.

Za razliku od "pravednika među narodima", poput nemačkog industrijalca Oskara Šindlera, koji je od Holokausta sačuvao 1.200 Jevreja u Češkoj i Poljskoj ili socijalne radnice Irene Sendler, koja je iz užasa varšavskog geta izvukla 2.500 jevrejskih mališana, za Dianu Budisavljević je dugo posle Drugog svetskog rata malo ko znao.

"Delo Diane Budisavljević je, bez dileme, jedno od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata, koje je, nažalost, i u našoj i u svetskoj javnosti ostalo nepoznato", piše u radu o ovoj ženi doktor Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije.

Njena unuka Silvija Sabo objavila je 2003. godine u Zagrebu "Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945", 388 prevednih zapisa sa nemačkog, iz kojih je bilo moguće rekonstruisati njen nesebični i mučni rad. Od tada počinje i značajnije istoriografsko interesovanje za podvige ove žene.

Diana Budisavljević, rođena Austrijanka, bila je udata za Srbina iz Like Julija Budisavljevića.

Kurir

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mala digresija, u vezi gornje dece u uniformi hrvatskih ustaša. Ni jedno od te dece nije preživelo.

Nadali su se ustaški dušmani da će uspeti taj jedan mali odabrani deo Srbčadi da indoktriniraju i pretvore u, kako kažu, u - naše hrvatske janičare.

Deca jesu bila ponosna, srpka duša, junačka, obukli im uniforme, učili ih ustaške pesme itd.

Medjutim, kada su na kraju želeli da vide plod ruku svoj, rekli su im hajde prekrstite se da se pomolimo Isusu i Mariji.

Sva deca su se prekrstila po pravoslavnom načinu, onako kako su ih njihove svete majke naučile,

i Pavelićevi NDH-a IDOLOPOKLONICI  su ih SVE pobili.

Ovu decu slobodno možete u kalendarić svetih da ubrojite.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U banjalučkoj Gimnaziji održana javna tribina posvećena Austrijanki koja je spasla 12.000 dece smrti u ustaškim logorima. Pozdravljen predlog da se njenim imenom nazove ulica i izgradi spomenik

 
reg-dijana_620x0.jpg

Diana Budisavljević

 

UMRLA su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu.

 

Ovom dirljivom rečenicom iz „Dnevnika Diane Budisavljević“, maturant Gimnazije Miloš Petković otvorio je u utorak veče javnu tribinu u holu banjalučke Gimnazije. Tribinu su zajednički realizovali ova ugledna srednjoškolska ustanova i „Večernje novosti“.

- Ne bez razloga. „Novosti“ su serijom ekskluzivnih tekstova svojim čitaocima, ali i široj javnosti otkrile i približile veličanstveno herojsko delo Diane Budisavljević,Austrijanke po poreklu, ali planetarne heroine po delu. Ona je, po svim procenama, iz ustaških logora NDH spasla oko 12.000 pretežno srpske dece. Srećni smo što su sa nama večeras i neki logoraši koji su, moguće je, preživeli zahvaljujući upravo hrabrosti ove žene baš danas, 20. avgusta, kada se navršava 35 godina od njene smrti - rekao je istoričar, prof. Zoran Pejašinović, direktor Gimnazije.

DUGA LISTA DIANA Budisavljević je spasla 12.000 srpske nejači. Dakle, deset puta više nego Šindler. U banjalučkoj Gimnaziji godišnje maturira oko 300 đaka. - Možda deluje malo grubo, ali je istinito. Diana Budisavljević je - matematički gledano - spasla toliko života koliko je ova škola dala maturanata za 40 godina. I po tome je humana akcija Diane Budisavljević - bez presedana - rekao je Pejašinović.

Pejašinović je pomenuo i Dragoja Lukića, koji je najobuhvatnije istraživao stradanja dece u NDH i objavio nekoliko monografija u kojima je posebnu pažnu posvetio našoj heroini. Time je, naglasio je, odužio svoj lični dug jer je Dragoja, brata Rajka i sestru Savku spasla upravo Diana Budisavljević.

- Zaslugom medija, posebno „Večernjih novosti“, šira javnost sve češće čita i sluša o Diani Budisavljević. U Beogradu, Kozarskoj Dubici i Gradišci dobila je ulice; u njenom rodnom Inzbruku posthumno joj je dodeljen orden; 2011. Sinod SPC posthumno joj je dodelio novouspostavljeni Orden carice Milice, februara 2012. predsednik Srbije Boris Tadić odlikovao ju je Zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva... Je li to dovoljno?Odgovorno tvrdim - nije!

Maturantkinja Gimnazije Milica Ristić pročitala je pismo koje je uputio Ratko Dmitrović, v. d. direktora i glavnog i odgovornog urednika Kompanije „Novosti“, koji je bio sprečen da prisustvuje ovom događaju.

- Povod koji vas je okupio je jedinstven u svetu, najveći humani poduhvat u Drugom svetskom ratu, čin pojedinca bez presedana - napisao je Dmitrović. - Diana Budisavljević je uspela ono što malo kome polazi za rukom:učinila je svojim delom da svaki novi dan, svaka godina koja dođe njeno ime ispisuje sve većim slovima. U vremenima bez božanske svetlosti, vremenima kada ljudski život nije vredeo ni tugaljivog pogleda, posebno život pripadnika određenih naroda, vremenima obeleženim krvlju, masovnim gubilištima,rekama pretvorenim u grobnice, jedna žena, Diana Budisavljević, uspela je iz čeljusti smrti, predstavljene u obliku ljudi u crnim uniformama, da otme više od dvanaest hiljada dece. Srpske dece. Priča o Diani Budisavljević, jedinstvenoj, humanoj i nadasve lepoj ženi, čeka da krene u svet. Držali su moćni i bahati, a oni znaju i zbog čega, tu priču iza brave, u tami godina koje su minule, nisu joj dali da postane predmet divljenja, a divljenja je dostojna kao malo šta na ovom svetu. Na nama je da to promenimo. „Večernje novosti“ važnijeg posla od ovog i ovakvog - nemaju.

Na tribini je pozdravljena inicijativa da se njenim imenom nazove ulica i izgradi spomenik.

FILM

VEĆ šest godina pripremam film o Diani Budisavljević i o koncentracionom logoru Jasenovac. U pripremama oko tog projekta najviše mi je pomogao feljton u „Novostima“. Zahvaljujući njemu, pisanju o Diani i njenoj humanoj misiji lakše mi je bilo da komuniciram sa javnošću, sponzorima i potencijalnim finansijerima, sa ljudima koji odlučuju o novcu. Oni sada znaju o čemu se radi i zato je javna tribina u Gimnaziji po broju i profilu prisutnih pokazala da postoji ogromno interesovanje kulturne i šire javnosti za ovaj film.Sigurno ću ga realizovati - kazao je glumac Tihomir Stanić.

Novosti.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites
Naslovna-slika.jpg
Хероина Другог светског рата, Диана Будисављевић, из логора смрти НДХ спасила је преко 12 000 деце.

 

Рат из људи извлачи оно најгоре и најбоље. Диана Будисављевић је највећем сукобу у историји човечанства показала најузвишеније људске особине: пожртвованост, човекољубље, саосећајност и херојство. Дианина листа броји 12 000 имена. И док за Оскара Шиндлера зна читав свет, за Диану су чули ретки.

Дианино срце је било велико, веће чак и од туге због оних које није успела да спаси. Рачуна се да је око 3500 малишана умрло приликом извлачења, од глади, физичког малтретирања или болести. Према записима из Дианиног дневника, многи су умрли на њеним рукама, а да она није била у могућности да им помогне. Упркос тим стравичним доживљајима, наставила је даље, покушавајући да их спаси што више и да завара сенку смрти која ју је увек у стопу пратила. Обилазећи логоре, бринући се о болесној деци и сама се заразила тифусом и преживела нервни слом. Није је то поколебало. Наставила је даље, одлучније, храбрије.

 

Slika-1.jpg

Диана Будисављевић (1891-1978)

 

 

Диaнa Будисaвљeвић je рoђeнa 1891. гoдинe у Инзбруку, у пoкрajини Tирoл, тaдaшњeој Aустрo-Угaрској, у увaжeнoj пoрoдици Oбeксeр. Нa кући у којој је рођена данас нeмa спoмeн плoчe кoja би укaзала на место њеног рођења, као што аустријска јавност није на адекватан начин упозната са великим делима своје сународнице. Године 1917. удaлa се за др Jулиja Будисaвљeвићa, Србина, кojи je у тoм пeриoду стaжирao у инзбрушкoj болници. Двe гoдинe кaсниje, пaр сe oдсeлиo у Зaгрeб, гдje су oстaли свe дo сeдaмдeсeтих гoдинa прoшлoг вeкa.

Влада НДХ је oдмaх пo формирању „независне“ хрватске државе пoчeлa сa политиком решавања српског питања. Отварани су логори и отпочело је физичко истребљење српског народа. Дo Диaнe је вeћ у oктoбру 1941. дoшлa инфoрмaциja o зaтвoрeним српским и jeврejским жeнaмa и дeци у oкoлини Зaгрeбa. Србима није имао ко да помогне, па се Диана сама понудила да предводи акцију спашавања, чиме је започео један од навећих хуманитарних подвига у другом светском рату..

Немачке комисије су радно способне мушкарце и жене упућивале на присилни рад у логоре широм Европе. Усташе су, са друге стране, тежиле систематској ликвидацији комплетног српског етноса: мушкараца, жена и деце.

Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за жене, мајке и децу у логору Горња Ријека. Касније се њена акција шири на бројне логоре НДХ, као што су Јасеновац, Стара Градишка, Јастребарско… Заједно са својим сарадницима, организује помоћ у храни, лековима, одећи и обући деци и њиховим мајкама. Међу логорашима  се налазило и много сирочади којима су оба родитеља била убијена. Многа деца су била једноставно одузета и депортована у логоре да чекају смрт. Захваљујући угледном аустријском пореклу, везама и познанством са немачким официрима, Диана је успела да ослободи огроман број деце. Спашена деца била су углавном смештена у хрватским породицама,  један део у објектим католичке цркве, црвеног крста и другим установама са којима је Дијана остварила везу. Акцију спашавања малих логораша животом је платило једанаест Дианиних сарадника и помагача. Убијени су од стране џелата беспомоћне деце.

 

Slika-2.jpg

Дианина листа броји 12 000 дечијих имена

 

 

У свом дневнику,  који покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, Диана каже:

10. јул 1942, Стара Градишка:
Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол. Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Рекао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

Toкoм акције, Диана је вoдилa кaртoтeку сa свим дoступним пoдaцимa o дeци кoja су извeдeнa из лoгoрa. Свe je рaђeнo с циљeм дa сe дeцa, по завршетку рата, врaтe својим породицама. Упркос Дианиној доброј жељи, многа деца одрасла су са промењеним идентитетом и никада нису сазнала истину о свом пореклу. Наиме, одмaх нaкoн рaтa припaдници OЗНA-e су oд Диaнe Будисaвљeвић oдузели кoмплeтну кaртoтeку сa фoтoгрaфиjaмa. Скoрo сви учeсници акциje нaшли су сe у нeмилoсти режима и били пoсмaтрaни с пoдoзрeњeм. Дианина понуда да својим радом помогне на идентификацији деце у Министарству није прихваћена. После више покушаја да на било какав начин помогне деци да пронађу своју родбину, најпосле се повукла, не говорећи никада о ономе што се дешавало тих ратних година. Црвени печат „братства и јединства“ за дуго година онемогућио је било какво сазнање о Диани Будисављевић и њеној акцији.

Иако је последњих година приметна тежња одређених кругова да се српска јавност упозна са херојским делима Диане Будисављевић, она је и данас заборављена. Остављена је на маргинама историје да чека ново време у којем ће потомци народа којег је спашавала сазнати више о њој, њеном подвигу и херојству испољеном у доба највећег страдања српског народа. Њена бесмртна дела говоре више од речи које је штедела до своје смрти. Умрла је у родном Инзбруку 1979. године, заборављена од свих и не тражећи ништа.

 

http://akademskikrug.rs/dianina-lista/

Share this post


Link to post
Share on other sites

SRBI SE IZBORILI: Bečki park dobija ime po spasiteljki 12.000 srpske dece iz Jasenovca!

Nedeljko Savić se obratio Markusu Gremelu, predsedniku socijaldemokratske omladinske organizacije Beča, koji se odmah oduševio tom idejom

nedeljko-savic-srdan-mijalkovic-bec-1412

Nedeljko Savić i Srđan Mijalković

BEČ - Park uzduž Dunavskog kanala u bečkom kvartu Rosauerlende (Roßauer Lände), u Alzergrundu (Alsergrund), 9. bečkoj opštini, dobiće u ponedeljak 13. oktobra naziv "Park Dijane Budisavljević“. Dijana Budisavljević je bila žena izuzetne humanosti, koja je u Drugom Svetskom ratu, iz fašističke Nezavisne Države Hrvatske, pre svega iz logora Jasenovac, spasila živote 12.000 srpske dece.

Tim povodom razgovarali smo sa Nedeljkom Savićem, politički aktivnim mladim Austrijancem srpskog porekla, od koga je krenula ideja o ovakvom oživljavanju sećanja na Dijanu Budisavljević, kao i sa Srđanom Mijalkovićem, predsednikom Srpskog prosvetnog i kulturnog društva "Prosvjeta“ u Austriji.

Prosvjeta je uspela, u saradnji sa austrijskim političkim strukturama, pre svega socijaldemokratama,

konačno da realizuje svoju zamisao da se Srbi u Austriji, Beč i čitava Austrija oduže heroini koja

na najbolji mogući način povezuje austrijsku i srpsku naciju.

"Pre tri godine mi se javila ideja da javno obeležimo sećanje na Dijanu Budisavljević. Prethodno sam čitao o njoj. O njoj je medijski izveštavala Srpska pravoslavna omladina u Inzbruku. Postalo mi je jasno da je Dijana, na žalost, još uvek nepoznata i u našoj javnosti, iako su u međuvremenu ulice u više gradova nekadašnje Jugoslavije, Inzbruku u Austriji dobili ime po njoj. Priča o njoj je veoma lepa, Dijana spaja zapravo više naroda: srpski, jevrejski, romski, nemački i hrvatski. Da nije imala dozvole i nemačkih oficira, ne bi mogla da izbavi decu, te da ih uputi u porodice na čuvanje, koje su većinom bile hrvatske", kaže Savić za Kurir.

On kaže da je genocid u NDH nad Srbima nešto najstrašnije što se dogodilo na Balkanu ikada  i da smatra da se sećanje na delo Dijane Budisavljević mora čuvati.

diana-budisavljevic-1410088489-563749.jp
Srbi nisu zaboravili njena dela... Dijana Budisavljević

"Shvatio sam da nije nemoguće da se po njoj nazove neka ulica ili park u Beču. Predložio sam to Prosvjeti, u koju sam se tek bio učlanio. To je odmah prihvaćeno, pa sam krenuo u akciju. S obzirom da je sedište Prosvjete u 3. bečkoj opštini, javio sam se opštinskoj skupštini ove opštine. Oni s mi odgovorili da je prezime Budisavljević teško izgovoriti na nemačkom. Napisao sam im zatim, argumentovano, na dve stranice, kako već postoje mnoge ulice u ovoj opštini čija imena je teško izgovoriti. Na ovo pismo mi uopšte nisu odgovorili“, kaže za Kurir Nedeljko Savić.

Savića to ipak nije demoralisalo. Obratio se Markusu Gremelu (Marcus Gremel), predsedniku socijaldemokratske omladinske organizacije Beča, koji je istovremeno i odbornik u 9.

bečkoj opštini.

"Gremel se oduševio idejom  i tako je krenulo“, dodaje Savić.

Srđan Mijalković kaže da je Nedeljko Savić došao u Prosvjetu sa ovom idejom upravo u vreme kada su u ovom srpskom prosvetno­-kulturnom društva razmišljali kako bi najbolje bilo obeležiti sećanje na Dijanu Budisavljević.

"Nedeljko je predložio konkretno rešenje. Formirali smo tim, slali podatke, odgovarali na korespondenciju, lobirali u bečkim strukturama. Tehnički deo posla nije bio jednostavan. Ipak, naš tim, na čelu sa Nedeljkom, uspeo je da iznese ceo posao“, kaže Mijalković.

U ponedeljak, 13. oktobra, u 10 časova prepodne, biće svečano imenovan Park Dijane Budisavljević. Tu će biti postavljena i posebna tabla o njoj, na nemačkom i srpskom jeziku, na latinici i ćirilici, kaže Mijalković, te dodaje:

"Na ovoj tabli će ukratko biti opisan rad Dijane Budisavljević i njenih saradnika, kao i njene zasluge. Ona nije samo oličenje humanizma, nego je i najbolji primer austrijsko-­srpske saradnje. Dijana je bila udata za Srbina u teškim vremenima Drugog Svetskog rata u fašističkoj Hrvatskoj. Njeno delo se uzdiže iznad lokalnih i nacionalnih vrednosti. Smatramo da njeno delo treba biti nanovo vrednovano i mnogo šire, evropski i univerzalno. Davanje imena ovom parku je samo jedan skroman korak u tom pravcu", kaže Mijalković.

On ističe da je ovo pravi primer saradnje i kako se ona može ostvarivati na lokalnom nivou, u gradu, bez obzira na etničku, versku ili drugu pripadnost.

 

http://www.kurir-info.rs/austrija/srbi-se-izborili-becki-park-dobija-ime-po-spasiteljki-12000-srpske-dece-iz-jasenovca-clanak-1585974

Share this post


Link to post
Share on other sites

Боље икад, него никад!!! Како се одужити оваквој људској величини?!

Заслужила је минимум да се и парк и булевар(колико схватих једна улица у Београду носи већ њено име) назову по њој. Ал' не у Бечу, него по сред Београда! И то је нешто најмање што можемо да урадимо!! А ваљало би размислити о подизању споменика у знак захвалности. Ја сам тек од скора чуо за ову дивну жену.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ух, колико ми још имамо величина које смо заборавили.

Док ми нешто не урадимо, ови сигурно неће.

Share this post


Link to post
Share on other sites

NAJVEĆA SRPSKA DOBROČINITELJKA: Spasila je 12.000 dece iz pakla Jasenovca! (FOTO)

 

Za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku, koja je iz krvavih ustaških logora izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela - do skoro nije znao gotovo niko, sem istoričara
Diana-Budisavljevic-620x350.jpg

Foto: wikipedia.org

Sedamdeset godina navršiće se 22. aprila od proboja zarobljenika i oslobođenja Jasenovca; sedamdeset godina, a da se žrtve nisu ni pobrojale, da se sa njima cenjkalo. Sedamdeset godina bilo je potrebno da saznamo makar deo životopisa možda i najveće srpske dobročiniteljke svih vremena, Diane Budisavljević.

 

 

Sedamdeset godina, i nešto više, prošlo je od 12. jula, godine prestrašne, 1942, kada jedna žena, u društvu medicinskih sestara ali sa osećajem da je sama na čitavom svetu, stisnutih zuba i s prezirom u vodnjikavim, nekada tako toplim očima kojima posmatra ustaše, retke sede kose pod belom kapom, stoji pred ulaznom kapijom Jasenovca. Priču o Diani Budisavljević pre nekoliko godina otkrio, a danas za Nedeljnik ekskluzivno sabrao Marko Prelević

Bila je to humanitarna akcija od koje bi zastao dah celokupnom čovečanstvu, samo da je čovečanstvo dovoljno znalo za nju. Onda bi znalo i da je veća od Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. I od Irene Sendler, spasiteljke 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, koja je dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka.

 

Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.

dIANA-BUDISAVLJEVIC.jpg

Foto: Arhivska fotografija

Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge – ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale… Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:

– Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ‘Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.

POSTHUMNO ODLIKOVANA: Spasla 12.000 srpske dece iz ustaških logora!

Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih – majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ‘Dedo, pokrij me, hladno mi je.’

Podrška je stizala od ponekih Nemaca – koji su i sami bili zgroženi zverstvima u Jasenovcu – ali problemi su se gomilali. Posebno pri susretu sa Alojzijem Stepincem, koji je još 3. decembra 1941. odbio da pomogne srpskoj deci, pod izgovorom da nema nikakvog uticaja na vlasti NDH.

DECA-2.jpg

Foto: Arhivska fotografija

Pola godine kasnije, Diana će ponovo pokušati da umilostivi Stepinca, znajući da će se njegova reč slušati. “Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad je uprkos tome nameravaju iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu”.

Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu?

Bio je 10. jul, godine najgore, 1942, svega nekoliko dana posle sloma partizanskih odreda na Kozari, sloma koji će predstavljati startni signal za možda najveći sistematski zločin nad civilnim stanovništvom na Balkanu tokom Drugog svetskog rata. Koncentracioni logor Jasenovac i dotad je radio kao fabrika smrti, gotovo neprestano, ali će tek padom Kozare dostići svoj pun, crni, neljudski kapacitet.

Početkom jula ustaše, domobrani i Nemci su sistematski češljali Potkozarje, neke su žitelje ubijali odmah, većinu su ipak slale u logore. Njih stotine, hiljade, desetine hiljada… Saberi, odvoji, ubij, dovedi još, saberi, odvoji, ubij, dovedi… I tako sve do aprila 1945.

deca.jpg

Foto: Arhivska fotografija

Sada je bio 10. jul, godine užasne, 1942, kada se na kapiji logora Stara Gradiška, jednog od pet podlogora Jasenovca, tamo gde su zločinci Nikola Gagro i Ante Vrban nadgledali ubijanje dece Ciklonom B, dece nedužne, krupnooke, kozarske, kada se na toj kapiji pojavila mršava žena, glave pokrivene belom medicinskom kapom sa velikim crvenim krstom na grudima, vodeći pod ruku nekoliko bolničarki.

Na fotografijama nastalim deset, petnaest, dvadeset godina pre toga, žena je nasmejana, ima milo lice i oči koje se raduju životu; ima jedan snimak sa mora na kojem je sa ćerkama i sa suprugom, na Rabu, 1935. godine, široko se osmehuje u letnjoj haljini, njen suprug je u odelu, taj ugledni profesor nije se ni na moru umeo opustiti, i žena mu je često prebacivala, kroz osmeh, ponekad na nemačkom jeziku, njenom maternjem.

Sada, na ulazu u Jasenovac, dok joj ustaše gledaju dokumenta i nervozno prevrću papire na kojima je potpis kapetana nemačke vojske Alberta fon Kocijana i nevoljni potpis Andrije Artukovića, nema smeha u njenim očima. Ono milo okruglo lice iz bezbrižnih godina dobilo je grube crte, kao kad kamenom udarite spomenik na kojem ostane ožiljak, uporan i neizbrisiv, kosa joj je retka, slaba, prošarana sedim vlasima, usne koje su nekada na nemačkom pevale uspavanke deci su stisnute, bez krvi, da izraze prezir koju oseća prema ovim ljudima.

Nedeljnik.jpg

Reprint: Nedeljnik

Ne, nisu to ljudi, u stvari, ni Menschen, ni Leute, ni Personen, ma kakvi, svako od njih je Monstrum, svako od njih zaposlen u tvornici smrti, u toj fabrici Ungeheuerlichkeit-a, svako od njih je tu samo sa jednim zadatkom: da ubije što više muškaraca, žena, dece.

Decu im Diana – jer to je njeno ime, rođena je kao Diana Obekser u Insbruku, u Austriji, tamo će upoznati zagrebačkog Srbina iz ugledne porodice, Julija Budisavljevića, budućeg profesora Medicinskog fakulteta, rodiće se ljubav kao iz romana koje je Diana čitala kao devojčica, pristaće, jer je to baš takva ljubav, da ode 1919. godine u nepoznatu zemlju, u neki Zagreb, u neku Kraljevinu Jugoslaviju – neće oprostiti.

I decu im, koliko god može, neće dati.

Tog 10. jula Diana Budisavljević, najveća nepoznata heroina Drugog svetskog rata, došla je u Jasenovac i Staru Gradišku da spasi što više mališana, da ih otme ispred ustaškog noža, da im podari slobodu, kakvu-takvu, da ubedi njihove majke da deci nema života u logoru.

asdddddd.jpg

Foto: Nedeljnik

One snažnije žene biće poslate u Nemačku, u tamošnje logore, na prinudni rad, one slabije biće ubijene u najstrašnijim mukama, baš kao i njihova čeda. A Diana je nudila spas: ispred zakrvavljenih očiju ustaških manijaka trebalo je otrgnuti decu, dovesti ih u Zagreb, oporaviti, pa potom ih udomiti u hrvatske porodice, kako bi mališani preživeli rat…

Bila je to humanitarna akcija od koje bi zastao dah celokupnom čovečanstvu, samo da je čovečanstvo dovoljno znalo za nju. Onda bi znalo i da je veća od Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata. I od Irene Sendler, spasiteljke 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, koja je dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.

Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece – uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela – doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka. A akcija koju je organizovala Diana Budisavljević, bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi.

Poduhvat je, u grubim crtama, izgledao ovako: Diana je sa ekipom saradnika, koji su pre svih činili sestra Crvenog krsta Hrvatske Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković i Kamilo Bresler, od nemačkih vlasti dobijala ausvajz da ide u Jasenovac i druge manje logore raštrkane oko tog kompleksa smrti – Jastrebarsko, Lobor-grad, Mlaku, Gornju Rijeku – i da odatle odvodi decu, uz pristanak majki. Mališane, od odojčadi do već tinejdžera, smeštala bi u nekoliko prihvatnih domova u Zagrebu, a onda bi uz pomoć Karitasa, ali i oglasa u novinama, tražila ugledne porodice koje će im sačuvati živote. Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.

Diana-Budisavljevic.jpg

Foto: wikipedia.org

To je bilo njeno jedino i najveće obećanje uplakanim majkama.

Poduhvat je počeo gotovo slučajno, već početkom rata, o čemu čitamo u “Dnevniku Diane Budisavljević”, koji je pedantno i uredno vodila čitavog rata, na nemačkom jeziku, od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945, sve do oslobođenja. Pa čak ni taj dnevnik, koji predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, nije priču o ovoj izuzetnoj ženi proširio dalje od uskih stručnih krugova, sve do pre neku godinu.

Ne samo zato što teme Drugog svetskog rata nisu više u žiži interesovanja – pa i Jasenovca, tog najvećeg stratišta našeg naroda, setimo se samo o godišnjicama, i to uglavnom ako su okrugle – već i zato što je štampan u svega sedam stotina primeraka, pre desetak godina. U Beogradu je postojala samo jedna kopija…

- Moja šogorica, gđa Mira Kušević saznala je da postoji veliki koncentracijski logor u kojem se osim Židovki nalaze i pravoslavke s decom. Odlučile smo se o tome pobliže informirati u Židovskoj općini… U to vrijeme smo samo namjeravale mjesečno davati novčane priloge. Uvijek se našao netko da pomogne Židovkama i komunistkinjama, dok se za pravoslavne nije nitko brinuo.”

Diana.jpg

Foto: wikipedia/Muzej Istorije Jugoslavije

Tek kada je spoznala razmere zločina nad srpskim stanovništvom, Diana je shvatila da obična pomoć, poput novca, prikupljanja čarapa i džempera, neće biti dovoljna. Igrala je na oštrici noža tanjeg od žileta: kao Austrijanku, Nemci su je poštovali i uvažavali, ali kao suprugu Srbina, ustaše su želele da joj stanu na kraj. Pa ipak, ni Artuković nije smeo da protivreči Nemcima, i u jednom će razgovoru sa Dianom, na njeno pitanje da li joj je dozvoljeno da pomaže srpskoj deci, samo glasno otćutati. Njoj je to bilo dovoljno.

Svaki odlazak u logor, svaki susret sa Artukovićem, Kvaternikom ili Luburićem, svaki telefonski razgovor u kojem se pričalo o pomoći malim logorašima, predstavljao je opasnost za Austrijanku i njene saradnike. Toliku da je čak 11 učesnika Dianine akcije spasavanja srpske dece, svoju plemenitost platilo – životom.

Radili su mimo ustaških vlasti, na neodobravanje Nemaca, pod stalnim strahom od Gestapoa, domobrana, prekidani pretresima kuća i stanova, oduzimanjem mleka i vitamina stiglih iz inostranstva, pelena i čarapa koje su žene danonoćno šile. Diana Budisavljević nije prezala ni od čega. O tome će napisati:

Deca-i-majke-u-logoru-Stara-Gradiska.jpg

Foto: wikipedia.org/Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije

Pozivala sam se na usmeno odobrenje ministra Artukovića i odobrenje dr Kinela, koja, međutim, nisu postojala u pismenom obliku. Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih.”

Nepokolebljiva Diana je na svoju ruku ulazila u logore – čak i u one iz kojih se nikada nije izlazilo. Diana će tako tokom 1942. proći kroz logore Mlaka, Jasenovac, kroz Staru Gradišku, Sisak, Gornju Rijeku, Lobor-grad. U svakom je pregovarala sa majkama da joj daju decu, ne bi li makar njih spasli.

I evo nas opet u tom 10. julu 1942, njena prva poseta kompleksu Jasenovca, njeno prvo suočavanje sa ženama, majkama, sa uplakanom decom…

Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol…

Deca-Jastrebarsko-2.jpg

Foto: Arhivska fotografija

Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora. Njegova majka je svoju decu takođe morala odgajati u najtežim okolnostima, u najvećoj bedi, itd. Onda nam je opet pretio. Ima mogućnosti sakriti nas tako da nas niko ne može naći. Može nas tražiti i za nas pitati ko god želi. Šta ministri odluče, to se njega uopšte ne tiče.

Pobrinuće se da i ministri dođu u logor. I kad ih bude tamo imao, onda će samo on odlučivati šta će se desiti. U logoru jedino on ima vlast”, pisala je Diana Budisavljević. Tog dana ipak je uspela da izvede nekoliko desetina dece iz logora.

Žene koje već tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu, koje su ono malo što su imale od kuće već potrošile, koje su za hranjenje svojih plačućih najdražih imale samo svoje suze i svoj očaj, sada su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan; njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako vlastito srce iskrvari – spasti, spasti najdraže. Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale su se i molile: ‘Uzmite, uzmite, ne možemo ih hraniti, ne možemo dozvoliti da umru od gladi’.”

Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge – ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale… Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:

 

public-domain-1.jpg

Foto: Wikipedia/public domain

Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: ‘Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe’. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.

Poslepodne je bilo snimanje za neki propagandni film. Malim dečacima su obukli ustaške uniforme izrađene od vrlo loše papirnate tkanine. U tim uniformama smo ih i mi poveli, ukoliko nisu imali ništa drugo za obući. Odvedeni su u mali ograđeni park, kojim je inače smeo raspolagati samo komandant.

Deca su postavljena kao da im se deli hrana. Dovedena su i deca s livade koja su već tri dana gladovala, koja su vapila za hranom. Dugo su stajala na žarkom suncu, a onda je bilo samo snimanje; hranu nisu dobili.”

Diana je istrpela i to ponašanje ustaša; bilo je važno samo dokopati se Zagreba, ostaviti za sobom žice, gasne komore, spasiti decu na svaki mogući način. Putovalo se vozom, dugo, predugo…

public-domain-3.jpg

Foto: Wikipedia/public domain

Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih – majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: ‘Dedo, pokrij me, hladno mi je.’ Tokom vožnje nisam mogla da se pomerim, kako ne bih nekoga nagazila. Veća su deca stalno sedela na noćnim posudama, mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečjih glista.”

Mesec dana kasnije, 4. avgusta 1942. Diana je ponovo posetila Jasenovac.

Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći.

Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina.

gulag2.jpg

Foto: Wikipedia/public domain

Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju. Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna.”

Transport je trajao čak 36 sati, koliko je trebalo da se prevali put od Okučana do Zagreba. Jana Koh, književnica i aktivistkinja Crvenog krsta i profesor Kamilo Bresler, usprkos zabrani, već su iz ovoga prvog transporta kradomice uzeli po jedno dete, a to su kasnije učinili i mnogi drugi Zagrepčani.

Spasenu decu Diana i saradnici smeštali su na nekoliko lokacija u Zagrebu. Onda su pokušavali da ih udome u porodice, ali da sačuvaju njihov identitet. I da unesu bar malo radosti u male živote:

– Dobila sam za novu 1943. godinu dve trajne kobasice. Odlazim u Staklenik. Najpre sam nameravala da ih dam samo bolesnoj deci. Ostala deca su zbog toga nesrećna, pa me žena koja ih čuva moli da režem male komadiće, ali da svakom detetu nešto dam. Uz dosta muke, uspela sam svakom od preko stotinu dece dati mali komadić. Tamo je bila i jedna majka, s jednomesečnim detetom, druga s bebom od 14 dana. U Stakleniku je bilo hladno i duvala je promaja.”

Sovjetski-ratni-zarobljenici-u-nemackom-

Foto: Wikipedia / Bundesarchiv

Podrška je stizala od ponekih Nemaca – koji su i sami bili zgroženi zverstvima u Jasenovcu – ali problemi su se gomilali. Posebno pri susretu sa Alojzijem Stepincem, koji je još 3. decembra 1941. odbio da pomogne srpskoj deci, pod izgovorom da nema nikakvog uticaja na vlasti NDH.

– Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup mi je rekao da nema nikakvog uticaja na vladu, tamo ništa ne može ishoditi. Spreman je zauzeti se za stvar, ali unapred zna da ne može ništa postići”, piše Diana Budisavljević u svom dnevniku.

Pola godine kasnije, Diana će ponovo pokušati da umilostivi Stepinca, znajući da će se njegova reč slušati.

– Odlazim nadbiskupovom sekretaru. Odmah mi je isposlovao audijenciju. Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad je uprkos tome nameravaju iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo kritikovati Nemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi. Kažem mu da se nemački biskupi jako zauzimaju za svoje vernike i suprotstavljaju Hitleru. Mnogi od ovde progonjenih su prešli na katoličku veru i njegova je dužnost zauzeti se za njih. Od velike je važnosti za Crkvu da ljudi znaju kako se u vremenu njihove najveće nevolje za njih brinula. Na kraju obećava da će se zauzeti. Budući da u to mnogo ne verujem, nazivam poslepodne kanonika i molim za prijem. Molim da sa svoje strane utiče na nadbiskupa. Molim da se kanonici sastanu i da se svi zajedno zauzmu za progonjene s Korduna.”

Deca-sa-Kozare-u-logoru-Stara-Gradiska.j

Foto: wikipedia.org/Muzej Istorije Jugoslavije, Inv.br. 9426

Neprospavane noći, gotovo opsesivna briga za srpskom decom u logorima i van njih, uzeli su danak u Dianinom zdravlju. Za svega nekoliko meseci, smršala je 16 kilograma. U septembru 1942, zapisaće ovo:

– Nakon poboljevanja, započetog odlascima u logore, patila sam od stomačnih problema koje nisam mogla da sprečim nikakvim lekovima. Svi pregledi na klinici, sve terapije su bile bezuspešne. Konačno se zaključilo da su moje tegobe izazvane psihičkim problemima. Otpalo mi je više od pola kose.

Diani su još tokom rata stizala pisma, čak i iz inostranstva: ljudi sa prisilnog rada pitali su je šta je sa njihovom decom. Ona je te dopise prosleđivala Ministarstvu udružbe i Crvenom krstu. Upozoravala je ljude da ne dolaze, već da šalju pisma, jer je postojala opasnost da ih odvedu u ustaški logor smrti, umesto u nemački radni logor. Neka od tih pisama – i to ona kada je čak i Diana bila nemoćna – ostala su kod nje.

Tek negde 2010. godine, nakon feljtona u Novostima, o Diani i njenom poduhvatu počelo se više, slobodnije pričati. Tada je makar jedan deo srpske i balkanske javnosti saznao za njen najplemenitiji čin, od tada je dobila ulicu u Beogradu, spomenik i ulicu u Kozarskoj Dubici. Pretprošle godine, njen praunuk Leonardo Rašica, rođen u Brazilu, doputovao je u Beograd i od patrijarha srpskog Irineja dobio Orden carice Milice za svoju prabaku. Sem ordena Srpske pravoslavne crkve, Srbija je Diani Budisavljević odala priznanje i Zlatnom medaljom za hrabrost “Miloš Obilić”, koju je Rašici uručio predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Banjicki-Logor-1.jpg

Foto-ilustracija: Wikipedia

Malo? A šta ne bi bilo malo za ženu čije je neverovatno humano delo punih pola veka prekrivala patina zaborava? Ne pominje je nijedan udžbenik istorije. O akciji spasavanja dece iz ustaških logora deca ne uče u školama, ni studenti na fakultetima. Podvig ove hrabre žene – nemerljiv, po hrabrosti, po značaju, po humanosti, sa bilo čim što se desilo tokom Drugog svetskog rata – poznat je samo malobrojnim hroničarima stradanja srpskog, jevrejskog i romskog naroda.

Nije to, zaista, ništa novo ni začuđujuće. Ma dajte, čudno bi bilo da je ikako drugačije – da Srbi, eto, pamte svoje dobročinitelje, da im se odužuju kako treba, da ih se sećaju i da ih slave.

Za nešto od toga kriva je sama: nikada posle rata nije pričala o svojoj akciji, čak i Leonardo Rašica kaže da se o tome vrlo malo u familiji. Negde pedesetih godina, sa suprugom i porodicom vratila se u svoj Insbruk, tamo je i preminula, odnevši tajnu sa sobom u grob, i da nije bilo prašnjavih dnevničkih zapisa koje je prikupila njena unuka Silvija Sabo, a potom i objavila, svet možda i ne bi saznao za ovu heroinu.

Čemu tajnovitost? Sem skromnosti, ona je bila i posledica onoga što se dešavalo neposredno posle rata, kada je došlo oslobođenje. Jednog dana na njena vrata zakucali su ljudi iz Ozne, i naredili joj da im preda sav materijal koji ima. Sve kartoteke, sve o udomljenoj deci, i pet punih albuma sa fotografijama mališana, koje bi roditelji na osnovu toga mogli da prepoznaju. Sve to bio je rezultat delanja novih vlasti: insistiralo se na tome da je Komunistička partija Jugoslavije bila jedini borac za unesrećene i porobljene, a u tu njihovu “šemu” nije se uklapala nezavisna akcija jedne buržujke, Austrijanke, koja je pripadala zagrebačkoj društvenoj eliti i uz to sarađivala čak i sa Nemcima da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen muž: kako je, kao Srbin mogao da preživi u Zagrebu?

Deca-u-logoru-Jastrebarsko.jpg

Foto: Arhivska fotografija

O tom zločinu nad njenom kartotekom, Diana piše ovo:

Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i beležnicu popisom posebnih oznaka za decu. Zovem gđicu Kogoj i predlažem g. Madjeru da im ona u Ministarstvu pomaže tako dugo dok se netko ne uvežba u radu s kartotekom. Osim abecednog rasporeda imali smo još i poseban raspored, kako bismo po mogućnosti pokušali identifikovati što je moguće veći broj nepoznate dece (…) Želeli smo što je moguće više male dece vratiti njihovim roditeljima. I bila je to sada velika bol, moja i gđe Đakule, da nam se tako naglo naš rad na našoj kartoteci oduzeo.  Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže.

Diana je posle rata želela da nastavi svoj humanitarni rad, ali joj nije bilo dozvoljeno. Njeno delo je skrajnuto, njen je stan pretresan, prisluškivani su joj razgovori, isključivan telefon. Šikanirali su je i tokom rata i posle oslobođenja, nije valjala ni ustašama ni komunistima.

- Uloga Kamila Breslera i nekih drugih ljudi, koja jeste bila značajna, istaknuta je kasnije u prvi plan, jer su bili povezani sa KPJ”, reći će istoričar Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju.

Zbog svega ovoga, Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu? Koliko roditelja, koliko rana, koliko neprebola i unesrećenih porodica?

ivo-eterovic-u-logoru-ucesnika-prvomajsk

Foto: Ivo Eterović / Foto-arhiv MC Odbrana

Baš zbog takvog postupanja, mnoga deca Kozare – o čemu je sve napisao Dragoje Lukić – nikada nisu saznala da su u stvari Srbi, usvojeni u hrvatske porodice. Poput velike glumice Božidarke Frajt, recimo. Ako su njihovi roditelji i preživeli zarobljeništvo, nije više postojala kartoteka ni fotografije koje bi posvedočile o tome. Neki, ipak, jesu – svojevremeno je pisac ovih redova razgovarao sa nekoliko preživelih logoraša koji su je se živo sećali, poput Brigite Knežević, predsednice Udruženja logoraša NDH i njihovih potomaka. Ona je i sama bila jedno od “Dianine dece”.

Rođena sam u selu Međuvođe, kod Kozarske Dubice, 1940. godine. Kada je bila ofanziva na Kozaru, svi moji su saterani u logore. Na putu do tamo, ubili su mi dedu: izašao je iz vagona, tražio da nahrane decu, a onda su mu brutalno pucali u glavu. Odvojili su me i od majke i odveli u Staru Gradišku. Iz zloglasnog logora uskoro me spasla Diana Budisavljević. Kada su vagoni puni dece pristigli, sestre Crvenog krsta odvele su me u Zavod za gluvoneme, gde je već tada bilo na desetine mališana – prisećala se Brigita Knežević.

Nije se beba predugo zadržala u Zavodu za gluvoneme. Na sreću, jer uslovi nisu bili previše dobri: po petoro dece ležalo je u jednom krevetu, gola i bosa, vladale su zarazne bolesti, nije bilo hrane, vitamina ni mleka. I to je, ipak, bilo bolje od logora…

Staro-sajmiste-kolona-logorasa.jpg

Arhivkska fotografija: Politikin zabavnik

Našli su mi familiju na Kozari, moje tri sestre i brata. Tada sam saznala da sam se prezivala Bundalo. Otac i tri strica streljani su na Starom sajmištu. Ni majku Milicu nikada nisam upoznala. Umrla je 1964. Nikada se nije pomirila s tim da nisam živa. Sestre su mi mnogo pričale o tome kako je bilo kada su me odvajali od nje… Ali, eto, sudbina je htela da majka za mene ostane imaginarna ličnost. Znate, ja sam imala sreću da saznam ko sam. Mnogi mališani koje je Diana Budisavljević spasla nikada nisu saznali da su rođeni u srpskim porodicama. Ima ih, sigurno, i u Zagrebu…

Sedamdeset godina navršiće se ovog 22. aprila od proboja zarobljenika i oslobođenja Jasenovca; sedamdeset godina a da se žrtve nisu ni pobrojale, da se sa njima cenjkalo – od Lera, preko Goldštajna, od Dedijera do Jad Vašema – i tako su iznova i iznova ubijane.

Sedamdeset godina bilo je potrebno da saznamo makar deo životopisa možda i najveće srpske dobročiniteljke svih vremena.

Gulag.jpg

Foto: Wikipedia/public domain

Sedamdeset godina, i nešto više, prošlo je od 12. jula, godine prestrašne, 1942, kada jedna žena, u društvu medicinskih sestara ali sa osećajem da je sama na čitavom svetu, stisnutih zuba i s prezirom u vodnjikavim, nekada tako toplim očima kojima posmatra ustaše, retke sede kose pod belom kapom, stoji pred ulaznom kapijom Jasenovca.

Ne, nisu to ljudi, u stvari, ni Menschen, ni Leute, ni Personen, ma kakvi, svako od njih je Monstrum, svako od njih zaposlen u tvornici smrti, u toj fabrici Ungeheuerlichkeit-a, svako od njih je tu samo sa jednim zadatkom: da ubije što više muškaraca, žena, dece.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)

 

http://www.telegraf.rs/vesti/1527682-najveca-srpska-dobrociniteljka-spasila-je-12-000-dece-iz-pakla-jasenovca-foto

Share this post


Link to post
Share on other sites

Diana Budisavljević: Pred nosom režimu, za hiljade života

Piše: Milijana Pavlović / Objavljeno: 15.01.2016. u 11:03h

Tokom Akcije Diane Budisavljević (tako se zvao poduhvat), vodila se detaljna kartoteka sa svim dostupnim podacima o djeci koja su izvedena iz logora.

U noći između 21. i 22. aprila 1945. godine, preživjeli zatvorenici Jasenovca, najužasnijeg logora smrti koji je postojao tokom Drugog svjetskog rata, odlučili su se na proboj jer je bilo jasno da ih čeka nož ili metak. Od preko hiljadu učesnika proboja, preživjelo je nešto više od stotinu. Danas ni njih ni one koji su imali manje sreće od njih, te skončali na stravičan način, ne može zapasti stubac u medijima, a da ne budu iskorišteni za nečiji interes. Broje im se krvna zrnca, dovode se u vezu s idejama s kojima nisu bili povezani, koristi ih se za sukobe koji su došli mnogo poslije njih, slave se njihove ubice. Oni su nijemi i užasnuti, gledaju iz zemlje u one koji njima manipulišu, a ne mogu reagovati. Svjedoci smo svakodnevnog ustupanja medijskog prostora zločincima bilo koje vrste, kriminalcima, svi znaju npr. ime poremećenog mladića koji je ubio na desetine ljudi u Norveškoj, a da li iko zna nabrojati bar dvoje ljudi koje je on ubio?

Prije više od dvadeset godina, listala sam jednu knjigu o spomenicima NOB-a u SFRJ i u poglavlju o Jasenovcu bio je izvod iz dnevnika jedne žene koja se zvala Diana Budisavljević. Jeza me prolazila od onog što sam čitala, jeza me i dan-danas prolazi, kosa mi se na glavi diže od opisa djece nabacane kao vreće u vagonu za stoku koja nemaju više snage ni da dišu, gušeći se u blatu i parazitima. Od tada sam čitala sve što mi je došlo pod ruku, ne bih li saznala nešto o ženi koja je takvu djecu čupala iz ruku krvnika jer je znala da, ako odustane, njima spasa nema. Čupala je i nepovratno bolesnu djecu, da bar mogu umrijeti okružena pažnjom, a ne muvama i smradom. I umirala su joj na rukama. Nikad mi nije bilo jasno kako ljudi ne znaju ko je ona, kako sami Srbi nemaju pojma ko je ta žena koja je omogućila da se ne zatru Kozara i Kordun, te mnoge porodice iz drugih krajeva.

Za Oskara Šindlera zna čitav svijet. Snimljen je i proslavljeni film, a sam Šindler stalno se negdje spominje. U jednom dokumentarcu o Jevrejima koje je on spasio od smrti, oni sami kažu da im do danas nije jasan njegov pravi motiv da ih spase, jer ga je skoro do posljednjeg zanimao profit koji su mu pravili. Bilo kako bilo, zbog njegove odluke da napravi čuvenu listu, danas tih hiljadu Jevreja ima potomke, a njihove loze budućnost. Za Dianu Budisavljević, rođenu Obekser (Obexer), Oskar Šindler je obični rekreativac – ona je, uz pomoć svojih saradnika i pod stalnom prijetnjom hapšenja, izvukla oko 15000 djece iz ustaških logora, od kojih je oko 3000 umrlo tokom transporta ili nedugo zatim. Naprasno su je se sjetili posljednjih par godina, iako je njen dnevnik izašao u izdanju Hrvatskog državnog arhiva još 2003. U taj dnevnik, vođen na maternjem, njemačkom jeziku, Diana nikada nije zapisala najužasnije stvari koje je vidjela kad je, pod okriljem Crvenog Krsta, ulazila u logore. O tim strahotama nije nikad ni progovorila.
 

Diana Budisavljević je rođena 1891. godine u Inzbruku, u pokrajini Tirol tadašnje Austro-Ugarske, u uvaženoj porodici Obekser, čija kuća i danas stoji u čuvenoj Ulici Marije Terezije, u srcu grada. Na kući i danas stoji natpis Obexer-Haus, ali nema spomen ploče koja ukazuje da je u njoj rođena Diana Budisavljević. Ako danas za nju pitate nekog u njenom rodnom gradu Inzbruku, postoji 1% vjerovatnoće da će znati da vam odgovori. U gradskoj Skupštini je pokrenuta inicijativa da joj se da jedan trg ili ulica, ali u međuvremenu je umro jedan biskup, pa je sad vaganje da li da se određeni trg imenuje po Diani ili po njemu. Pritom je isto tako veliko pitanje da li će ova žena ikad dobiti ulicu (pristojnu, a ne neku zabit Bogu iza tregera) među onima koje je najviše zadužila, pošto je malo vjerovatno da će je zapasti nešto od raznih mitskih likova i kojekakvih spodoba koje ne samo da nisu pomogle ovom narodu, nego baš suprotno, te ljudi koji nemaju veze s ovim prostorima, ali eto, moda je. 

Diana se 1917. godine udala za Srbina dr Julija Budisavljevića, hirurga, koji je u tom periodu stažirao na inzbruškoj klinici. Dvije godine kasnije, par se odseliou Zagreb, gdje će ostati sve do sedamdesetih godina prošlog vijeka. Kako je NDH odmah po izbijanju rata počela sa politikom istrebljenja, bilo je pitanje vremena kad će se pročuti za logore. Tako je i do Diane već u oktobru 1941. došla informacija o zatvorenim srpskim i jevrejskim ženama i djeci u okolini Zagreba. Jevrejska opština je imala određenu mogućnost da organizovano pomaže zatvorenima, a Srbi nisu imali nikog. Akcija se mogla sprovesti samo ako bi se neko ponudio da je organizuje, te Diana preuzima taj zadatak lično i u njega polako uključuje ljude od povjerenja. Tada kreće jedan od najhumanijih poduhvata sprovedenih ne samo na ovim prostorima, nego uopšte. Diana je obilato koristila svoje austrijsko porijeklo kako bi došla do odgovornih ljudi u raznim porama vlasti, te izdejstvovala što god je bilo moguće za nastavak svoje akcije. Te mukotrpne susrete, među kojima su i oni sa Alojzijem Stepincem koji joj je davao obećanja koja nikad nije namjeravao da ispuni (što je vremenom i sama shvatila), te mučne detalje same akcije može da ispriča samo Diana, putem već pomenutog prevoda dnevnika (link ka tom tekstu naći ćete na kraju ovog). Ovdje bih, ipak, da nastavim priču s početka i da se osvrnem ono što se dogodilo poslije rata.

Tokom Akcije Diane Budisavljević (tako se zvao poduhvat), vodila se detaljna kartoteka sa svim dostupnim podacima o djeci koja su izvedena iz logora. Kad je bilo moguće, dodavana je i fotografija. Sve to je rađeno s ciljem da se djeca, čim se za to stvore uslovi, vrate živim članovima porodice. Valja napomenuti da je tokom cijelog poduhvata Diana insistirala da sama Akcija djeluje nezavisno, a ne pod okriljem bilo kakvog pokreta. Ona sama nije bila član bilo kakve organizacije i svesrdno se trudila da Akcija zadrži karakter građanske inicijative, što je istinski i bila, bez obzira na razne pokušaje. To se, može se pretpostaviti, nekima nije svidjelo, jer se nije baš moglo priznati da jedan takav poduhvat nije organizovao pokret otpora, nego jedna žena i još pritom Austrijanka. Bilo da su razlozi bili ovi ili neki drugi, u svakom slučaju, odmah nakon rata pripadnici OZNA-e od Diane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižno vođenu kartoteku sa fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad. Osim toga, skoro svi učesnici Akcije našli su se u nemilosti i bili posmatrani s podozrenjem. Kartotekom su se dalje bavile osobe koje nisu ništa znale ni o njoj ni o metodima kojima je vođena, tako da je, ako je sva ta dokumentacija uopšte čuvana, bilo neminovno da veliki broj djece nikada ne pronađe svoje porodice. Strašno pogođena svim što se desilo uprkos nadljudskom trudu da se sačuvaju životi mališana, Diana Budisavljević do kraja života nije riječ progovorila o svom djelovanju pod ustaškim terorom tokom Drugog svjestkog rata. Godine 1972. s mužem napušta Zagreb i vraća se u rodni Inzbruk, gdje zaboravljena od svih umire 1978. u Anihštrase 24, jedva tristo metara dalje od kuće u kojoj je rođena. Ona i muž su valjda bili sumnjivi novim vlastima koje su uglavnom zaboravile njeno djelo pred činjenicom da je Austrijanka, a njen muž, čuveni hirurg, jedan od veoma rijetkih Srba iz Zagreba koji nisu završili u logoru. Mnogo je tadašnje djece koja i ne znaju da život duguju ovoj nevjerovatnoj ženi. Oni stariji će se sjetiti glumice Božidarke Frajt (za one mlađe – to je majka glumice Bojane Gregorić), koja je zapravo dijete sa Kozare, rođena u porodici Grublješić. Nju je prepoznala tetka kad ju je ugledala na televiziji. A koliko djece koje je spasla Diana sa svojim saradnicima ni danas ne zna svoje porijeklo jer je nekom bilo važnije kako to da je neko uspio da spase svu tu djecu pred očima ustaša, a ne sama činjenica da su ta djeca preživjela? Možda je razlog takvog odnosa prema Diani to što je Austrijanka, možda to što je akciju organizovala ona, a nije potekla iz mozga Partije, možda to što joj je muž bio zagrebački Srbin koji nije odveden u logor, možda hiljadu stvari. Ipak, jedno je jasno – za višedecenijski nemar i sporadična priznanja koja pristižu tek sada prosto nema opravdanja.

Čovjeka ne određuje komad platna koju naziva zastavom, niti vjeroispovijest koju dobija rođenjem. Čovjek nije ni prebivalište u ličnoj karti, ni klub za koji navija, ni država koja mu stoji u pasošu, ni odjeća koju nosi. Nije ni ime koje mu daju na rođenju. Čovjek je ono što čini sebi i drugima.  

Na ovom linku možete naći Dnevnik Diane Budisavljević

http://www.6yka.com/novost/37216/diana-budisavljevic-pred-nosom-rezimu-za-hiljade-zivota-

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...