Jump to content
marija

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Оцени ову тему

Recommended Posts

                                                             feofan.jpg

 

Онај ко жели да исправи себе, треба да позна себе; онај ко жели да позна себе, треба да испита себе; а онај који жели да испита себе, треба да уђе у себе, да подвргне разматрању све што тамо постоји, да би кроз то навикао да у себи разликује све добро и лоше и у складу са тим да ради на себи. Нека свако затвори своја спољашња чула, и нека управи око пажње унутра и погледа шта се налази тамо.

На први поглед тамо нећете видети ништа, али не зато што тамо нема ничега, већ зато што је тамо превише свега и све је збијено и плови у хаотичном нереду. Доживећете исто оно што се доживљава кад настане густа магла. Магла, као зидом ограђује од нас све предмете и скрива их у себе; исто тако и онај који се први пут окреће себи види да све његово унутарње као да је покривено мрачним покривалом. У ово се можете и сада уверити. Али не прекидајте напор самоудубљивања. Истрпите мало и ви ћете ускоро почети да разликујете мало-помало оно што се дешава унутар вас, слично као што онај ко споља уђе у слабо осветљењу просторију, постојавши мало, почиње да разликује један по један предмет који се у њој налазе.

Удвостручите пажњу и гледајте: предмет који вас је занимао је склоњен, његово је место заузео други, овај је овог тренутка замењен трећим, овај није успео да се покаже, јер га је истиснуо четврти, који је гоњен петим у свом редоследу и тако даље. Једна се помисао журно смењује другом, тако да скоро да нема могућности да објаснимо себи шта је прошло кроз нашу главу. Ова покретљивост не само да нас спопада у расцепу између два посла, на пример, при прелазу са једног места на друго, већ и за време ових послова, ма како важни они били: и у време молитве у храму или дому, за време читања или чак удубљеног размишљања. Обично ово називају размишљање, а уствари ово је покраденост (може и: разбацивање) ума, или расејаност и одсуство усресређене пажње, толико потребне при управљању самим собом. Ово поставите као прву црту вашег унутрашњег човека. Стање код светитеља супротно овоме јесте пажња ума, при чему ништа самовољно не улази у главу и не излази из ње, већ је све потчињено слободи и сазнању у којем обично пребивају само Бог и лице које Га созерцава. Између ових супротности постоје разни стадијуми душа које се труде у борби са помислима и ревнују за то да их умире.

Погледајте још пажљивије и ви ћете у себи под том сметеношћу помисли у уму, разликовати у вољи непрекидну бригу о уређењу вашег живота, бригу која непрестано изједа душу, као црв, гони човека-трудбеника са једног посла на други, стално га усмерава напред, чинећи га незадовољним оним што поседује и по извршавању једног стално представља стотину других послова, који као да су неизбежни. Од самог буђења душу опседају бриге и не допуштају нам ни да седимо на једном месту, нити да проговоримо ма са ким како треба, чак ни да једемо мирно, док нас преморене дубока ноћ не обори на одмор, узмућујући нас у сну сновиђењима пуним брига. Та се болест назива многобрижност, која изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе. Њу поставите као другу црту тога што се дешава у вама.

Супротна овоме особина светитеља јесте безбрижност, која ипак није потпуна незаинтересованост за обавезе, већ правилни, смирени труд који се састоји у предавању себе и свог учешћа свепромислитељном старању Божијем. Средину између њих чини борба између самопромишљања и смиреног предавања себе Промислу Божијем према својој снази.

Погледајте још дубље у себе и увидећете заробљеника везаних руку и ногу, против воље повлаченог тамо-амо, самопрелештеног, који, међутим умишља о себи да он ужива потпуну слободу. Окови овог прелешћеног сачињени су од пристрашћа према различитим лицима и стварима које га окружују од којих нам је тешко да се осамимо и болно да се растанемо. Као што и риба која се упецала на удицу плива, али никако не даље од тога колико јој дозвољава нит на коју је прикачена удица, или као птица у кавезу, која премда лети, мада не даље но што јој то дозвољавају зидови кавеза; тако и пристрашћа још увек остављају слободу да се делује како се жели, док се деловање не дотакне нечега у вези са предметом пристрашћа, а чим се посао дотакне тих предмета, душа више не може да влада собом. И што је више пристрашћа, то је мањи круг слободе. А дешава се и то да је неко потпуно свезан и да не може да направи покрет у једну страну, а да себи не причини бол на другој страни. Онај који је пристрасан према многим стварима материјалнe природе осећа се слично ономе који се, шетајући шумом, и рукама и ногама заплео у лепљиву траву, и ма којим делом тела да се покрене, осећа да је везан. Ово поставите за трећу ставку вашег унутарњег стања: пристрасност. Супротна њему особина код светитеља је одрешеност од свега, слобода срца, унутрашња независност. Средина између њих је рад на ослобођењу срца од пристрашћа.

Расејаност ума, многобрижност и пристрашће нису сва наша невоља. Премда су оне унутрашњег својства, ипак пребивају на површини срца. Проникнимо, пак, дубље у ово срце и ослушнимо шта има тамо.

Поспешићу ваше разумевање поређењем: путник види у гори пећину чији је улаз прекривен травом, а унутра је мрак. Прислонивши уво, чује сиктање змија, рику и шкргут зуба дивљих звери. Ово је слика нашега срца. Да ли сте икада имали прилике да пратите његове покрете? Покушајте да то учините, макар и кратко време и запазите шта се тамо догађа. Десила вам се непријатност и расрдили сте се; сусрела вас је невоља и ражалостили сте се; непријатељ вас је срео и распламтели сте се осветољубивошћу; видели сте равног себи који је заузео више место и почињете да завидите; помислили сте о својим савршенствима и разболели сте се гордошћу и надменошћу А човекоугодништво, сујета, похота, сластољубље, лењост, мржња и остало једно за другим спопадају срце и то само за неколико минута. Све ово излази из срца и у срце се враћа.

Оправдано је један од подвижника, који су пазили на себе, созерцавао људско срце пуно змија отровница, то јест страсти. Када се разгори нека страст, исто је као да змија излази из срца, усмеравајући се ка њему и убада га својом жаоком. Болно је и када змија излази и када уједа... Ујевши за срце, она се храни његовом крвљу и дебља се. Дебљајући се, она постаје отровнијом злобнијом, и још више тиранише срце у коме живи. Ово не се дешава само са једном страшћу, већ са свима, а оне никада не наступају појединачно, већ увек све скупа, покривајући, али не уклањајући једна другу.

Такво је срце човека које греши, ма ко он био. Супротност овоме је срце светитеља слободно од страсти, или украшавано бестрашћем. У средини стоје они који се боре са страстима и похотама под обележјем подвигоположника Господа и Његовог свеоружја.

Ето на чему се може радити у свакоме од нас. На основу написаног можемо одредити шта је заиста у мени и теби, и где смо и шта можемо да очекујемо.. Тешко расејанима, многобрижнима, привезанима за материјално и онима које муче страсти! Напротив, блажене су душе које пазе на себе, које се успокојавају у Богу, које су се ослободиле од свега и очистиле своје срце од страсти! Благословени су и они који остављајући погибао првих, стреме ка блаженству других.

 

http://podmaine.weebly.com/blog/category/0d202b172c

Share this post


Link to post
Share on other sites

Браво, браво, браво! Само овакве ствари треба читати и о њима дискутовати, не о ратовима и дневној политици.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Многи ће се сложити самном да је ово изузетно запажање. И ја мислим да бисмо се требали озбиљно позабавити испитивањем по узору на наведено.
Више пута сам разговарао са једним колегом о сличним стварима. Ако сам га добро разумео, човек је и сам донекле свестан али не жели да се упушта у даље самопосматрање а камоли исправљање јер сматра да је то немогуће, а самим тим и непотребно људима у свету. Отприлике...
Мислим да није сасвим у праву. Слажем се да није лако али је свакако потребно и то потребније од свега!
С друге стране чини ми се да је већина нас препуштена самима себи (у чулном свету), не умемо да "ослушкујемо" тихи Божји глас који нам је често и нечујан. Остаје ми (једино?) да плачем... "Из дубине вичем теби Господе..." (Пс 129,1)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Искушења кроз маштања - Свети Теофан Затворник

Учи се да разликујеш слободне помисли од наметљивих маштања. Помисао стоји близу речи. Мишљење је природна делатност нашег ума којом се бавимо слободно. Кроз разборито размишљање ми се удубљујемо у познање света и нашег сопственог бића и решавамо питања личног и друштвеног живота. То занимање називамо умним радом. Оно је природно својство наше душе као и осећање и хтење.

Нешто друго су невољне помисли или маштања. Оне не зависе од наше слободне воље. Оне се појављују нехотице у нашој свести као представа, слика, претпоставка, намера, жеља, сећање, итд. Учитељи духовног живота саветују да их одбијамо, без обзира да ли су добре или рђаве, будући да слободан човеков дух не треба да буде поробљен нехотичним, у његову свест убаченим помислима.

Нажалост, ми смо највише робови заправо тих помисли. Оне се нашој свести намећу, ометају јасноћу, чистоту, сталност, снагу и плодност нашег ума и отежавају нашу унутрашњу сабраност кроз свакојаке безвредне, празне или надражавајуће садржаје (нпр. увредљиве разговоре, чулне сусрете, уличне утиске, свакодневне бриге, неиспуњене дужности и др.) Све се оне намећу силовито као из неког света изобиља, и то управо онда кад човек хоће да се моли. У срцу се ствара немир, наслада и срџба, и молитва је ометена. Она се тада обавља брзо, тек да би се извршила дужност, да би се затим прешло на нешто наводно важније. Откуд то долази? Од недостатка васпитаности и способности усредсређивања ума на одређени садржај, те од демонске силе која на безбројне начине покушава да запрља нашу душу, да је одвоји од Светог Духа и да је сасвим потчини својој власти.

При томе, сваки човек поседује нарочито, њему својствено, маштање или помисли од којих страда и од којих не може да се ослободи својим сопственим напорима. Највећи број људи и не слути да има таквих маштања, а још мањи зна како се она сузбијају. Духовно искусни расветљавају такво стање и уче да душевни живот треба да се проверава најоштровиднијом пажњом. Свему томе и ти ћеш да се научиш уколико си у стању да прозреш самог себе. Пази на помисли које долазе и одлазе, на мисли које нарочито смућују, на расположења и стања која су у теби трајно, која сатима и данима трају. Све је то предзнак онога што у теби живи. Против тих наметљиваца се треба борити.

Ту борбу олакшава околност што маштања не долазе одједном, већ нас узимају под своје у мери у којој им се ми подајемо. Она испитују какав је терен душе и, уколико не наиђу на одбојност, потпуно нас хватају у мреже. Ако их код њиховог првог наступа не одбијемо из незнања или из нехата, борба са њима ће сваки пут бити све тежа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДЕЛОВАЊЕ НА УМ

 

Разборитост се код деце да приметити веома рано. Она се развија упоредо са говорењем, и усавршава заједно са њиме, Зато је неопходно обликовање ума везати за развој говора. Оно основно што ваља имати у виду јесу здрави појмови и судови о свему што дете окружује и што може да привуче његову пажњу, засновани на хришћанским начелима: шта је добро, а шта зло, шта ваљано, а шта рђаво. Са овим појмовима и судовима дете се може упознати веома лако, кроз уобичајене разговоре и питања.

Рецимо, узмимо да родитељи разговарају међу собом: деца слушају њихов разговор, усвајајући готово увек не само мисли, него и говорне обрте и манире родитеља. Зато нека родитељи, разговарајући, све ствари називају њиховим именима. На пример: шта значи овоземаљски живот, чиме се он окончава, од Кога исходи сваки добри дар, шта су то истинска задовољства, каква је вредност ових или оних обичаја, и слично. Нека родитељи разговарају о свему томе са децом, дајући им или непосредна тумачења, или, још боље, објашњавајући им смисао свега у причама. Тако се може разговарати, рецимо, о томе да ли је добро и лепо кинђурити се, да ли је добијање похвале од других највећа срећа, и слично. Или нека родитељи питају децу за њихово мишљење о овој или оној ствари, исправљајући при томе њихове погрешке и заблуде. За веома кратко време на овај једноставни начин детету се могу пренети здрава начела расуђивања, која, једном укорењена, доцније задуго, ако не и за читав живот, неће бити избрисана. На тај начин ће се у самом корену сасећи испразно мудровање и злобна, незасита знатижеља. Истина смирује и задовољава ум тиме што га засићује, док се овосветским мудровањем ум не да нахранити, због чега се у њему распаљује љубопитство. Зато ослобођењем од испразне знатижеље деци чинимо велико добро. То је потребно учинити пре него што се деца лате књига.

Даље, уколико не будемо децу упознавали са књигама које садрже саблажњиве појмове и представе, њихов ум очуваће се у својој целосности (целомудрености), у светом и божанственом, здравом стању. Није добро не бринути се за овакво усавршавање детињих умних способности под изговором да је за то још рано. Истина је, наиме, доступна сваком људском бићу. Искуство је показало да мали Хришћанин бива премудрији од мудраца овога света. То искуство присутно је и у наше доба, а раније је оно представљало правило. Тако, у доба прогона Цркве и мученичког страдања Хришћана, мала деца расуђивала су и богословствовала о Господу Спаситељу, о безумљу идолопоклонства, о животу будућега века, јер су им родитељи све то објашњавали у једноставним разговорима. Те истине постајале би толико блиске и драге детињим срцима, да су мали Хришћани били спремни чак и да крену у смрт њих ради.

 

''ПУТ КА СПАСЕЊУ''

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДЕЛОВАЊЕ НА ВОЉУ

 

Деца су склона бројним жељама: њих све занима, привлачи и самим тим у њима рађа одређене жеље. Будући неспособно да разликује добро од зла, дете за свим жуди, и све што жели спремно је и да учини. Ако дете препустимо самом себи, оно ће постати неукротиво својевољно. Зато родитељи треба да строго пазе на ову страну душевне активности. Најједноставније средство да је сведемо у прихватљиве оквире састоји се у томе да дете научимо да ништа не чини без одобрења. Стога нека деца, желећи ма шта да учине, прилазе родитељима и питају: "Могу ли да учиним ово или оно?". Неопходно је, на основу властитог и туђег искуства, децу уверити у то да је за њих веома опасно да без питања задовољавају своје жеље. Штавише, пожељно је да се код деце изгради такав став опрезности, захваљујући коме ће она чак и осећати бојазан пред својом вољом. Овакво расположење свакако је за дете најбоље, и оно се најлакше да очувати у души. Наиме, деца се и иначе често обраћају одраслима са најразличитијим питањима, свесна свога незнања и своје слабости. Потребно је ту праксу подићи на виши ниво и оплеменити је, прогласивши је за закон од кога нема одступања. Природна последица таквог настројења биће савршено послушање и потпуна покорност родитељској, насупрот својој вољи, као и расположење, навика и умеће свесног самоодрицања од многога. Најважнија, пак, последица јесте на искуству утемељено уверење да није добро у свему слушати себе самог. До овога деца најлакше долазе на основу властитог искуства, које потврђује да би много шта што су желела нанело штету њиховом телу и души.

Напоредо са одвикавањем од ослањања искључиво на своју вољу, неопходно је код детета изграђивати навику да чини добро. У том циљу нека сами родитељи пружају истински пример доброг живота својој деци и нека их упознају са људима који се не старају само за насладе и признања околине, него пре свега за спасење своје душе. Деца су склона подражавању. Веома рано она показују способност да "копирају" мајку или оца, као што подједнако наштимовани инструменти производе истоветан звук. Међутим, напоредо са пружањем примера за подражавање, децу би ваљало подстицати да и сама чине добра дела - најпре заповедањем, а касније подстрекивањем на пружање милостиње, састрадавање, милосрђе, помирљивост и трпељивост. Овоме није тешко научити дете. Прилика има доста, оне се пружају свакога трена, тако да их ваља само погодно искористити. Ако тако поступамо, обликоваћемо у детету вољу настројену на чињење добрих дела и усмерену у целини према добру. Чињење добра такође се учи, као и све друго.

Share this post


Link to post
Share on other sites

САМОУГАЂАЊЕ

 

На дух човеков најтешње належу узе свестраног самоугађања, које је својствено нашем биолошко-душевном бићу. Те су узе тачка међусобног повезивања и других уза, које долазе од света и ђавола. Зато је веома важно али и веома тешко раскинути окове самоугађања. Јер, будући да необраћени живи искључиво биолошко-душевним животом, узе се са те стране растежу и многоструко и разнолико сплићу онолико колико далеко сеже живот као биолошко-душевна стварност. Да бисмо разумели како се раскидају ти окови духа, треба узети у обзир да оно чему приања овај живот, чиме се храни и у чему се претежно изражава, представља за њега чврст ослонац на коме се утврђује и на коме стоји без страха од пораза, на пораз чак ни не помишљајући нити га очекујући. Када се човек, на пример, пристрасти уметности, биолошком живљењу или учености, и за то стане сав да живи, он у томе налази ослонац и пребива свим снагама, мислима и надама. Будући да одатле затим проистиче сав самоугодљиви живот који сапиње дух, овај ослонац самоугађања, природно, постаје темељ чврстине и јачине уза које оно намиче на дух, и такорећи тачка за коју се узе причвршћују. Зато, напротив, да би се човеков дух ослободио окова самоугодништва, пробуђујући божанствена благодат обично и руши ослонце самоугодљивог егоизма. Пољуљавши их из темеља, благодат заправо разлабављује узе и омогућава измученом и изможденом духу да подигне главу.

Многи су ослонци нашег самоугодништва. Своје упориште оно налази и у самом нашем бићу, тј. у телу и души човековој, и у стварима којима се храни наш спољашњи живот, и уопште у свеколиком поретку наше свакидашњице. Такво је плотоугодништво у разним видовима - сластољубље, Склоност ка раскоши, похотљивост, ленствовање, страст за забавама, житејеко многобрижје, частољубље, властољубље, видива пословна успешност, имућност, лагодан начин живота, вредност друштвених веза, световност спољашњих односа са људима, пристрашће према уметности и разним вештинама, страст за подухватима сваке врсте. Све то у својим најразличнијим видовима саздаје чврст ослонац нашем егоизму, који уверен у своју безбедност и постојаност, спокојно на њему почива и, обилно се хранећи, нараста из дана у дан код једнога претежно на овом пољу, код другога на оном. Спасавајућа Божија благодат, пак, да би грешника пробудила из уснулости, своју силу управља на разорење упоришта на коме се утврдио и на коме почива својим егоизмом. Ево шта у тим случајевима благодат чини: Онога ко је спутан угађањем телу, баца у болести и, раслабљујући му тело, даје његовом духу слободу и снагу да дође к себи и отрезни се. Онога ко је заслепљен својом лепотом и снагом, лишава лепоте и одржава у стању изнемоглости. Онога ко се уљуљкује влашћу и моћи, подвргава ропству и унижењу. Ономе ко много полаже на богатство, она то богатство одузима. Онај, пак, ко високо мудрује, бива осрамоћен као неко ко мало зна. Човеку који се ослања на постојаност веза, те се везе кидају. Онај ко се узда у то да ће успостављено стање ствари око њега бити вечито, доживљава да смрт људи или губитак неопходних ствари то стање напросто разоре. Како би се, уосталом, они које у узама безбрижја држи спољашња срећа, и отрезнили ичим другим до жалостима и несрећама?! И није ли ради тога сав наш живот испуњен недаћама - да би садејствовао Божијој намери да нас држи у трезвености?!

Сва таква рушења ослонаца безбрижног самоугађања представљају животни обрт, који делује запањујуће и спасоносно зато што је свагда неочекиван. У том погледу, најделотворније је осећање животне опасности. То чувство својом силовитошћу раслабљује све узе и у самом корену сасеца егоизам, и човек више не зна где би... Такав учинак имају и тешке животне околности и осећање свеопште напуштености. Тако човек остаје најзад насамо са собом и од своје крајње ништавности сместа се усмерава или обраћа - Богу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1) Благодат се усељава у човека и у њему пребива још од момента примања Свете Тајне. "Благодат се од момента задобијања Крштења (или Покајања) настањује у дубини ума", казује Свети Диодох (т. 77). И даље: "Божанска благодат се кроз свето Крштење сједињује са несазнајном љубављу, цртама изображења по Образу Божијем, ради залога подобија" (т. 78). Свети Макарије учи: "Благодат је непрестано присутна у човеку, укоренивши се у њему још од младости и сјединивши се (са њим), као нешто природно и неодвојиво од срца његовог, поставши попут једног бића са њим." (Беседа 8, т. 2).

2) Приликом првог усељавања преко Светих Тајни, благодат Божија удостојава човека да окуси потпуно блаженство од општења (заједничења) са Богом. "Свесвети Дух," учи Свети Диодох, "у почетку усавршавања (духовног), ако са ревношћу узљубимо добродјетељ Божију, даје души да окуси сласт Божију свим својим чувством и задовољи се њоме, како би ум имао тачно познање коначне награде за богоугодне трудове" (т. 90). И дал3е: "Благодат спочетка обично обасјава душу својом светлошћу тако да је она осети у изобиљу" (т. 69). Ово крајње опажљиво прво обасјање благодати символизује се белом одећом коју током седам дана носе на себи они који се крштавају. Да ово није само ствар обреда и обичаја види се из примера новообраћених међу Светима: једни су се на видљив начин облачили у светлост, на друге је силазио голуб, трећима би засјало лице чудесном светлошћу. Уопште, сви који су искрено прилазили Господу осећали су у себи како им дух игра од радости, као што је Претеча Господњи заиграо у утроби Јелисаветиној када му приђе Мати Божија са Господом у утроби Својој. У Житију Светих Симеона и Јована (прослављају се 21. јула) описује се како су угледали светлост око брата који је примио Крштење и монашки образ, и то читавих седам дана. Пошто су, примивши монашки образ, у себи осетили особито дејство Божије, узажелели су да га занавек очувају, ради чега су се одмах удаљили од света и отпочели живот отшелнички, што је начин подвизавања најпримеренији постизању тога циља.

3) Затим се благодат скрива од човека који ходи путем ка спасењу, и, премда у њему пребива и делује, он то не примећује, па се чак неретко осећа и остављеним од Бога, осуђеним на пропаст, због чега доспева у стање туговања, јадиковања и лаког безнађа. Тако Свети Диодох, после места које смо у досадашњем излагању већ навели, наставља (т. 90): "Уосталом, још дуго се од човека скрива драгоценост тога животворног дара, како бисмо, макар достигли све врлине, себе држали за ништа, јер свету љубав још нисмо стекли као навику" (т. 69), (...) "али, за време подвизавања у души испуњеној богословствовањем Дух Свети производи Своја тајна дејства на њој непознат начин, како би у првом случају нас призиване обратио из незнања у познање, те да са радошћу крочимо на стазу Божанствених сазрцања (сагледања), а у другом, за време подвизавања, наше знање сачувао од таштине". На другом месту (т. 85) он објашњава како, уопште узев, делује благодат: " Благодат најпре скрива своје присуство, ишчекујући благовољење (добру вољу) душе, и чим се човек савршено приволи Господу, она једним неисказаним осећањем открива срцу своје присуство и опет ишчекује покрет душе, допуштајући у међувремену демонским стрелама да продру до њеног најдубљег осећања, како би душа са ревносним благовољењем и смиреним настројењем завапила за Господом... Уосталом, ваља знати да, без обзира што скрива од душе своје присуство, благодат њој ипак пружа помоћ на скривени начин, како би показала непријатељима да победа припада самој души. Због овога у таквом стању душа пребива у унинију, тузи, понижењу, па чак и у умереном очајању" (т. 87). И Свети Макарије Египатски (в. Беседу 9, т. 7) учи да се "сила благодати Божије која пребива у човеку (која му је већ подарена) и дар Светога Духа, којега се душа удостојава да прими, задобија великим трудом - дугим ишчекивањем, дуготрпљењем, кроз искушења и невоље". Овде Свети Макарије нема у виду задобијање прве благодати, већ потпуно њено настањивање и деловање у човеку, што се види из његових речи да "благодат почиње да делује са великим дуготрпљењем, премудрошћу и тајанственим искушавањем ума у човеку који се већ дуго време подвизавао на различите начине". Ову тврдњу Свети Макарије поткрепљује примерима Авраама, Јакова, Јосифа и Давида, који су, удостојивши се великих обећања Божијих, дуго морали да страдају и трпе у неизвесности, док најзад нису видели испуњење завета. (Беседа 9, т. 16). Овде ваља приметити да благодат ипак није потпуно и непрекидно скривена и неосетљива, већ се повремено пројављује у утехама, премда су овакве утехе потпуно другачије од оних које човек прима касније, пошто прими у себе Духа Светога.

4) Најзад, када се оконча период скривеног општења (заједничења) са Богом и скривеног дејства Божијег у души - а колико ће он трајати, не зависи од самог човека, већ од руководне премудрости благодати која га спасава - Бог се на један особити начин усељава у човека, дакле, испуњава га, сједињује се и општи (заједничи) са њиме, што заправо и представља циљ свакога подвижништва, свих трудова човекових, свег домостроја његовог спасења и свега што се са сваким човеком збива у овоме животу од доласка његовог на свет до гроба. Свети Макарије поучава да се благодат, након дугих искушења, на крају потпуно пројављује, те душа прима савршено усиновљење Духа. Бог се Сам поверава срцу, и човек се удостојава да буде један дух са Господом. Искушан човек, према Светом Диодоху (т. 82), постаје већ у потпуности обиталиште Светог Духа. Благодат осењује читаво његово биће у некаквом најдубљем осећању (т. 85). Овакво дејство открива се на различите начине и има различите пропратне појаве.

Два описана начина делатног богоопштења (богозаједничење) изванредно је представио и описао Премудри Сирах (Сирах 4,1821), говорећи о Премудрости, која заправо и јесте благодат Божија што нас спасава: "У строгости она ходи с њим испрва, бојазан и страх наводи на њ, и помучи га у поучавању својем, све док веру не усели у душу његову, и не искуша га у држању закона својих; и опет се враћа право њему, и весели га, и открива му тајне своје".

"У строгости опа ходи с њим испрва" - односно, поступа сурово, строго, немилосрдно, чак и са, рекло би се, неким одсуством љубави;

"бојазан и страх наводи на њ" - страх да ће га Бог оставити и готовост на свагдашње нападаје љутих непријатеља; при томе, по Светом Диодоху (т. 89), благодат делује слично матери која се скрива од детета, а дете због бојазни почиње да плаче и тражи мајку, особито када пред собом угледа непозната лица;

"и помучи га у поучавању својем" - дуго га задржава у овом свом скривеном и строгом поучавању. По Светом Макарију (Беседа 8, т. 2), "благодат на најразличитије начине, по своме произвољењу и саобразно користи човековој, свиме располаже, одржавајући човека у многим искушењима и у тајанственим испробавањима ума";

"све док веру не усели у душу његову, и не искуша га у држању закона својих" - односно, све док га не доведе до таквог стања у коме се на њега, као на искушаног и верног слугу, можс у потпуности ослонити.

Свети Макарије говори: "Када воља, након многих искушења, уобичаји да благоугађа Светом Духу и када се дуже времена у томе показује као трпељива и непоколебива, када душа ни у чему не жалости Духа, већ је сагласна са благодаћу у свим заповестима", тада

"и опет се враћа право њему" - отворено му се, лицем у лице, јавља као после дугог одсуства и невиђања. Тада се, по Светом Макарију (Беседа 9, т. 1), благодат у њему у потпуности пројављује, те он прима савршено усиновљење; или, по учењу Светог Диодоха, благодат осењује читаво биће човеково у једном најдубљем чувству, те он постаје сав обиталиште Светог Духа, на њему се одражава светлост лица Божијег (Пс. 4, 7); Госиод и Бог долази и у њему се настањује (Јн. 14, 23);

"и весели га" - "Радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" - говори Господ (Јн. 16, 22). Царство Божије "радост је у Духу Светоме" (Римљ. 14,17). Светлост која сија у човеку, учи Свети Макарије, тако прожима сво биће човеково, да се он, погружен у сласт и пријатно осећање, налази изван себе због преизобилне љубави и скривених тајана које сазрцава (сагледава). "Душа тада пламти, и са неизрецивом радошћу и љубављу стреми да изађе из тела и оде ка Господу, као не познајући овај привремени живот", говори Свети Диодох (т. 13).

"и открива му тајне своје" - тајне Божанске Премудрости, Премудрости сваког поклоњења достојне Свете Тројице, домостроја нашега спасења, његовог усвојења, тајне греха и врлине, промишљања о умним и вештаственим тварима и уопште свега Божанственог поретка ствари, што се подробно описује у Посланици Симеону Светог Исака Сирина. "Када се ум обнови и када се освешта срце (...), осећа се духовно познање творења, у срцу просијава сазрцање (сагледање) тајанстава Свете Тројице заједно са тајнама Њеног промишљања о нама достојног клањања, и тада ум задобија свесавршено познање наде будућег века. Такав се човек не учи, не истражује, већ сазрцава (сагледава) славу Христову, наслађујући се задовољством сазрцања (сагледања) тајни новога света. Такво савршенство познања долази са примањем Светога Духа, Који уводи наш дух у онај свет, поредак или област сазрцања (сагледања)" (Слово 55, од стр. 375 и даље). Дух Свети одузима души њену покривку, одводи је у онај свет и показује јој чудеса (Свети Макарије Велики, Слово о узвишењу ума, т. 13, о слободи 24, 20 и 21. Беседа 17, т. 4).

Share this post


Link to post
Share on other sites

О ОЧУВАЊУ ДУХА РЕВНОСТИ ПО БОГУ

 

Неопходно је држати заповести Господње, и то без изузетка; међутим, у нама нема природне жеље, усрђа и ревности да то чинимо. У Светој Тајни покајања, благодарећи нашој скрушености у духу и завету да ћемо творити вољу Божију, Божија благодат зажиже огањ ревности у нама. Тај огањ је она сила која нам је нужна за држање заповести, и само је она способна да понесе то бреме. Ако је испуњавање заповести Божијих темељ спасења, онда је јасно да је дух ревности једина сила која нас узводи ка спасењу. Где је ревност, ту је и марљивост, старање, усрђе, готовост, бодро прихватање богоугодних дела. Где ње нема, ту је само застој и пад; нема духовног живота, дух се гаси и замире. У овом потоњем случају, чак и ако чинимо добра дела, она су таква само по форми, али не и по сили и духу. То је онај огањ који је дошао да на земљи запали Господ наш Исус Христос, огањ који се у срцу зажиже Духом Светим, који попут огњених језика силази у срца верних.

О духу ревности Господ казује: "Дођох да бацим огањ на земљу" (Лк. 12, 49). Апостол заповеда: "Духа не гасите", и о себи сведочи: "И трчим према циљу" (Филипљ. 3,14). Свети Оци различито називају дух ревности: трагањем, решеношћу, усрђем, топлином духа, горењем и једноставно ревношћу.

Судећи по овако великој важности и огромном значају ревности, најважније дело Хришћанина-подвижника ваља да буде чување ревности и усрђа као силе из које извире богоугодни живот. А то значи прибегавање нарочитим поступцима и занимањима која доприносе остварењу тога циља. О чему је заправо реч? Ревност се мора чувати на исти начин на који се и појавила; а њена појава плод је унутарње промене у срцу под невидљивим дејством благодати Божије.

Унутарње, невидљиво усхођење нашег духа до степена ревности било је отпочето благодатним пробуђењем, а завршено је нашим одлучним заветовањем да ћемо неодступно пребивати у испуњењу воље Божије. У том усхођењу постојала је веома строга поступност. Човек-грешник, који је сав живео "извана", те се стога и називао спољашњим, благодарећи посети Божанске благодати погружава се у себе, и ту, унутра, као да је пробуђен иза сна, опажа потпуно нови, раније њему непознат свет. То је први подстрек, након кога се, уз Божију помоћ, преко различитих помисли и чувстава, човек постепено ослобађа првог света, прелази у други и стаје пред свога Цара и Господа, заветујући се да ће вазда бити Његов слуга. Следствено томе, онај који жели да своју ревност чува неугаслом, ваља да:

а) пребива у себи,

б) гледа нови свет и

в) пребива у оним чувствима и помислима преко којих ће, као по степеницима, доћи до подиожја престола Господњег.

 

Ето шта треба да буде непрестано занимање, подвиг и делање Хришћанина-подвижника!

Share this post


Link to post
Share on other sites

У вези са исповешћу:

 

1) Сваки грех који оптерећује савест треба што преочистити покајањем, не ишчекујући одређено време за припрему.Добро је не носити га на души ни један дан, а најбоље ни час, јер грех одгони благодат, лишава нас молитвене смелости, доводи до огрубелости и хладноће, и то тим више што се дуже носи. Онајко покајањем избаци грех из себе оросиће се сузама умиљења.

2) Сваки дан, одлазећи на починак, треба да исповедамо Господу грехе своје, да Му откривамо све нечисто у нашим помислима, жељама, чувствима (осећањима), страсним покретима, па и у, рекло би се, ваљаним делима, и то са покајним чувством(осећањем), као нешто што се десило и против наше воље, али што ипак постоји у нама, чинећи нас нечистим и ништавним пред Богом и сопственим чувством (осећањем) чистоте и савршенства. Одлазећи на починак, ваља имати осећај да одлазимо на онај свет; а исповест нас припрема за то. Ваља знати да све што смо током дана стекли у сну постаје наша природа, па је зато неопходно све унапред преиспитати и оно рђаво одбацити са скрушеношћу, да би се у нама задржало само оно чисто.

3) Свакога трена исповедати Свевидећем Богу сваку помисао, жељу, осећање и сваки порочни, нечисти порив, чим тога постанемо свесни; ово ваља чинити са скрушеношћу духа, молећи за опроштај и за даривање снаге која ће нам помоћи да то касније избегнемо. Тако ћемо се тога трена очистити од нечистоте. Овакво делање веома је спасоносно. Оно се може упоредити са трљањем очију када ветар наноси прашину у лице. То делање захтева најстрожу пажњу срца. Онај ко је сабран у одаји свога срца стално је усрдан и ревностан. Међутим, ако греховне и страсне помисли и жеље не одбацујемо са скрушеношћу и покајањем, на срцу нам остаје рана. А колико је само неприметних рана, огреботина и убоја! Стога није чудно што се због њих дух гаси и човек пада. Када једна помисао сустиже другу, лако се рађа страсна жеља; када жеља сустиже жељу, рађа се сагласност, а затим следи унутарња прељуба и пад. Онај ко се непрестано каје стално очишћује своје биће и поравнава пут пред собом.

4) Треба бити отворен, односно откривати другој особи са којом смо у јединомислију или духовном оцу сваку недоумицу, све што нас смућује или сваку нову спознају, с тим да та особа то процени и изрекне свој суд. На тај начин избегавају се застоји и скретања у духовном животу, стиче се навика самосталног одлучивања, и, следствено томе, чува се време, које се некада троши на испразне маштарије. А најважнија последица тога јесте стална сигурност, непоколебива чврстина убеђења, са којом је у вези и снага воље, као и истрајност у делању.

Свим овим делањима исповест заиста постаје непрекидна. Дух се држи у скрушености, умиљењу, самоунижењу, молитвеном припадању Господу, другим речима, дух живи. А то је најпримереније за очување духа ревности и жара усрђа, те због тога многи читаво своје духовно делање, као и оно што другима препоручују, сажимају у једно: кај се свакога трена и плачи због греха својих.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У вези са причешћивањем:

 

1) Одлазити што је могуће чешће на литургију, и за време њеног вршења стајати у чврстој и светлој вери у жртву Божију која се тада свршава. Тајна Тела и Крви Господње за Хришћане је и храна и жртва. На литургији се не причешћују сви,нити се причешћују увек, али се жртва приноси од свију и за све.Због тога су сви дужни да учествују у Литургији - са вером, са болном скрушеношћу због грехова, са понизним припадањем Господу, Који Себе приноси на жртву као Агнца за живот света.Већ само живо сазерцање ове Тајне снажно оживљава и буди дух. Вера и скрушеност увек доносе очишћење греха, а неретко и скривени Господњи дотицај човековог срца, којим се оно наслађује и оживљава - а то је својеврсно причешћивање у духу.

Дотицај Господњи слађи је од меда и шећера и више крепи од свих укрепљујућих духовних средстава. Али ваља имати на уму да је он у потпуности дар Божији, и да од Самог Господа зависи када ће га, коме и како подарити. Хришћанин треба да га прихвата са страхом Божијим и радошћу, веселећи се ако га се удостоји; али не треба се напрезати да до тога дође, не измишљати могућне начине за постизање тога, не испитивати да ли је до тога дошло и да ли је оно што се осећа заиста дотицај Господњи. Ово препоручујемо да би се избегло преузношење и да би се предупредила преласт.

2) Ако не можеш да будеш у храму, час када се свршава свештена и Божанска жртва немој оставити без уздисаја и обраћања Богу; ако можеш, стани на молитву и учини неколико поклона. Страшне појаве у природи сву твар нагоне на дрхтање:тако бива код грмљавине, земљотреса, силне буре. А у тренуткусвршавања Божанствене жртве у храму се дешава нешто најстрашније, најузвишеније и на земљи и на небу, али се то чини невидљиво, духовно, пред лицем Безграничног Тријединог Бога,Светих Ангела и свију чинова Небеске Цркве, пред оком вере свих који се подвизавају и који живе на земљи; то се дешава невидљиво, али због тога не мање реално. Стога онај ко верује у Господа не сме да ове тренутке оставља без пажње. А када их се сећамо, самим тим сећањем разгорева се дух и вазноси ка Богу, чиме се и привлачи благодат.

На описани начин делања која сачињавају припрему за исповест и причешће могу да се приближе непрекидности, те да, заједно са унутарњим делањем, одржавају жар ревности и дух богоискатељства у сталној напетости и снази, а помоћу тога и да све душевно-телесне подвиге претварају у спасоносна средства за узрастање и јачање у духу нашег унутарњег човека.

Овакав је најопштији поредак руководствених правила. Будући да је заснован на самој суштини живота, тај поредак суштаствено је неопходан свакоме ко трага за Господом. На овом месту указали смо само на начела, дух и снагу тих правила: на пример, у односу према телу то је неугађање плоти и свим телесним функцијама; у погледу свакодневног (спољашњег) живота - удаљавање од свега што је прожето духом страсти, спутавање свих душевних снага и пребивање под утицајем благодатних средстава. Ово су суштаствене тачке подвижничке делатности. Што се тиче примене ових начела, она може бити веома различита, у складу са разноврсним стањима појединаца, тако да се никако не може свима прописати једно правило. На пример, ради исцељења ума у њега ваља утиснути Божанске истине, онако како их тумачи Света Црква. То се може учинити читањем, слушањем, кроз духовне разговоре, или се преузети из речи Божије, светоотачког учења, житија Светих и проповеди. Духовни отац дужан је да води рачуна коме је какав начин делања најпримеренији и како може да га испуни. Није толико важно који начин делања коме одговара, важно је делати. Стога, премда је у бити јединствено, подвижништво се пројављује у бескрајно разноврсним спољашњим облицима. Ваља само знати да је духовни отац који гаси дух ревности различитим попуштањима и индулгенцијама, или умирује и успокојава охладнеле заправо упропастилац душа и убица; један је само пут, тесан и мукотрпан.

Најпотпуније и најуспешније се све о чему смо говорили испуњава у монаштву. То је начин живота који у најбољем, најчистијем и најсавршенијем виду остварује захтеве подвижништва, и то управо у живљењу по духу. Монаховање је тежак и покајнички начин живота: у њему су увек они који духовно руководе и они духовно руковођени; по својој бити удаљено је од свега спољашњег, подразумева спутаност у погледу телесних потреба, а пружа најшири простор за различита духовна занимања, за читање, богослужење, молитве, послушање; монаховање је нарочито прилагођено делатном искорењивању страсти, како у општем поретку - преко нестицања (сиромаштвољубља), строгости, неспокојства, тако и у посебном, појединачном поретку под руководством духовног оца. Због тога у пажљивом монаху брзо сазрева унутарње стремљење ка Богу, ради његовог одлучног самопожртвовања и удаљавања од свега, зарад веће могућности пребивања у себи и зарад преизобилног испуњавања духом молитве. Из овог разлога ће пажљив монах брзо узнапредовати до безмолвија, осамљивања ума, те ће се и посветити тиховању - у осамљеном манастиру или затворништву.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почетак благодатног хришћанског живота полаже се у Крштењу. Али, ретки су они који ту благодат очувавају, већина је Хришћана - губи. Видимо да су у стварном животу једни - мање или више развраћени, са злим клицама, којима је било омогућено да се у њима развију и укорене. У друге су, можда, и били постављени добри почеци, али их у младим годинама млади људи заборављају, по сопственој склоности или услед туђе саблазни, почињу да се навикавају на зло, па се и навикну. Нико од њих још нема у себи истински хришћански живот, па им је потребно да га опет започну. Наша света вера нуди нам за то свету Тајну Покајања. "Ако неко сагријеши, имамо заштитника код Оца, Исуса Христа Праведника" (1. Јов. 2,1). "Ако си сагријешио, увиди грех свој и покај се. Бог ће ти опростити грехе и даће ти "срце небо и дух нови" (Језек. 36,26). Другога ти пута нема: или не греши, или се кај! Судећи по многобројности оних који после Крштења падају, ваљало би чак рећи да је за нас покајање постало једини извор истинског хришћанског живота.

Треба знати да се у светој Тајни Покајања код неких људи - само очишћује и ражарује дар благодатног живота, који су већ примили и који у њима дејствује; код других пак - полаже се сама основа тога живота, дар им се поново дарује и они га поново примају. Ми ћемо разматрати овај последњи случај. Овде је посреди одлучна измена набоље, преокрет воље, одвраћање од греха и обраћање Богу, ужизање огња ревности ради нарочитог угађања Богу, уз одрицање од себе и од свега другог. Карактеристичан је ту, пре свега, болни покајни преокрет воље. Човек се био навикао на зло, а сада би требало да такорећи разруши себе. Ожалостио је Бога, сада би требало да гори у огњу сопственог неподмитљивог суда. 

Онај ко се каје, трпи страшне муке, и у осећањима свога срца, на известан начин, окушава адске муке. Јеремији који је плакао. Господ је заповедио да, "разори и опет сазида и насади" (Јер. 1, 10). И плачевни дух покајања послао је Господ на земљу да би код оних што га примају, продирући до "раздељења душе и духа, зглобова и сржи" (Јевр. 4, 12), разорио старога човека и положио основе за назидање новога. У покајнику се тако смењују час страх, час тиха нада, час бол, час тиха утеха, час страхоте готово правог очајања, час вејање радости милосрђа Божијег. Смењују се и држе га у стању некога ко се растаче или раставља са животом, а ипак остаје у нади да ће примити нови.

То је болно, али спасоносно, отуда, дакле, онај ко није осетио тако болан преокрет, неминовно, није ни почео да живи покајањем. И нема наде да би човек узмогао и почео себе да очвршћује у свему, не прошавши кроз ту кушатељну ватру. Одлучно и живо супротстављање греху долази само од мржње према њему, од осећања његове злости, а то чувство окуша се свом снагом баш у томе болном покајном ломљењу. Само у њему човек свим срцем осећа колико је грех велико зло, и зато потом од њега бежи као од геенскога огња. А без овог болног преживљавања, ако неко и почне да се очишћује, чистиће се само овлаш, више споља него изнутра, више у поступцима него у расположењима, а због тога ће и срце његово и даље остајати нечисто, као непретопљена руда.

Такву промену производи у људскоме срцу божанствена благодат. Само она може одушевити човека да "дигне руку" на себе да би се "заклао" и принео на жртву Богу. "Нико не може доћи к Мени, ако га не привуче Отац који Ме посла" (Јов. 5, 44), Срце ново и дух нов даје Сам Бог. Човеку је жао самога себе. Сливши се са телесношћу и грехом, човек је постао једно са њима. Само виша сила, са стране, кадра је да га од њих одвоји и наоружа противу њега самог.

Тако је препород грешника производ благодати, ипак не без његове слободне тежње на томе. На Крштењу (ако смо крштени у детињству) благодат нам се даје у тренутку савршавања те св. Тајне на нама, а слободно хтење долази касније и присваја даровано. У покајању, пак, слободна воља и тежња треба да учествује у самом чину препорађања.

Промена пак набоље и обраћење Богу изгледа да треба да буде магновена или тренутна, како и бива... Али, у припреми која претходи, промена набоље пролази кроз неколико обрта, који значе сједињавање слободе и благодати, при чему благодат овладава слободом и слобода постаје покорна благодати, - обрта који су за свакога неопходни. Једни кроз њих пролазе брзо, за друге се то пролажење протеже кроз читаве године. И ко би могао да истражи шта се ту све збива, нарочито с обзиром на веома разнолике начине благодатних дејстава, и на безбројна људска стања на која благодат почиње да делује?! Треба, ипак, очекивати да овде, при свој разноликости, постоји један општи поредак препорађања, које нико не може да мимоиђе. Свако ко се каје јесте неко ко живи у греху, и свакога од таквих преображава благодат. Отуда је, на основу поимања стања грешниковог уопште, и поимања односа слободе и благодати, и могуће предочити тај поредак и определити га правилима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи ( Лк. 8. 17 ). Ради се, дакле, о томе да, ма колико се ми трудили да сакријемо своја рђава дела, о њима се независно од нас води записник, који ће се у своје време показати. Каква је то хартија на којој се води тај записник? То је савест наша. Ми је понекад присиљавамо да ћути - и она заиста ћути. Но, ипак, премда и ћути, она врши своје дело, и води најтачнији летопис наших дела. Шта да се ради ако је ту записано много рђавог? Потребно је избрисати написано. А чиме? Сузама покајања. Те сузе ће све умити тако да неће остати ни трага од онога што је рђаво и што је било записано. А ако то не умијемо, онда ћемо бити принуђени да, на суду, све написано сами прочитамо. А пошто ће тада нашом свешћу овладати правда, сами ћемо себи донети суд, а Господ ће га потврдити. И одлука ће тада бити неопозива, зато што ће свако сам себе осудити и до других му тада неће бити. И све ће се то завршити у трептају ока: погледаћеш и увидећеш какав си; и тог часа ћеш чути од Господа свудаприсутног потврду суда; а после је свему крај...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом данашњег празника-преподобних Јакова и Зосима Туманских гост радија Светигора посредством телефонске везе био је игуман свете Туманске обитељи из браничевске епархије јеромонах Димитрије (Плећевић) са којим смо говорили више о ова два новопросијавша угодника Божија, о животу и историјату манастира Тумане као и о великом броју чуда која се тамо догађају.   Звучни запис разговора     Извор: Радио Светигора
    • Од Zoran Đurović,
      Свети Лав Велики, папа римски
      Беседа на Преображење Господње
       
      Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство...


      Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461)
      Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma)
      Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му  је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал  крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4).
       
      * * *
       
       
      - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава
      „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“.
      Лавове текстове превела Сузана Ђуровић.
      Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Свети Лав Велики, папа римски
      Беседа на Преображење Господње
       
      Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство...


      Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461)
      Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma)
      Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му  је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал  крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4).
       
      * * *
       
       
      - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава
      „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“.
      Лавове текстове превела Сузана Ђуровић.
      Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран
    • Од Логос,
      На дан када прослављамо пренос моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана 15. августа 2019. године, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Никоље. Њему су саслуживали архијерејски намесник орашачки протојереј – ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић, Никола Илић, јереј Никола Симић, протођакон Иван Гашић и ђакони Александар Бабић и Стеван Илић. Певали су чланови хора “Опленац” из Тополе. Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је преосвећени владика Јован.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        На крају свете Литургије пресечен је славски колач у име Светог архиђакона и првомученика Стефана, а у славу Божију. Игуманија манастира мати Евдокија заједно са својим сестринством угостила је у манастирској трпезарији све вернике који су данас дошли у ову свету обитељ.     Извор: Епархија шумадијска   ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У НИКОЉУ
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS На дан када прослављамо пренос моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана 15. августа 2019. године, Његово Преосвештенство епископ...
    • Од Логос,
      На грчком острву Крфу у недељу, 12. августа 2019. године, поново је испоштована велика годишња традиција – обележено је чудо које је острвски заштитник учинио пре више од 300 година.     Ујутру је служена Божанска литургија у част Светог Спиридона, после чега је уследила литија улицама старог града са његовим светим моштима. Чесну литију је предводио Његово Високопреосвештенство Митрополит Крфа, Паксоса и Димапонтијских острва г. Нектарије заједно са још петорицом митрополита Грчке Цркве, преноси Ромфеа.   Владу је представљала министарка културе Лина Мендони.   За време литије није престајало свечано звоњење звона у свим црквама на острву. Према устаљеној традицији, становници су обасули улицу ловоровим гранама и повешали ћилиме на својим балконима.   После молитве, митрополит Нектарије је истакао да се свештене мошти Светог Спиридона носе улицама острва по великој суши - не само по временској, него и духовној - где се људска личност све више отуђује и прогони  се вера у Христа. Такође је напоменуо да Свети Спиридон и даље свакодневно чини чуда, као и пре 300 година, за оне који их искају искреном вером.   Године 1716. острво је опседала велика турска војска. 40-дневно сукобљавање умањило је одбрамбену моћ локалних становника. Надајући се божанској помоћи, беспомоћни људи су се окупили у цркви Светог Спиридона и у сузама уздизали молитве свецу. Изненада, у ноћи 10. августа, на мору је избила страшна олуја. Припремајући се за одлучујућу битку, острвски становници су сазнали за велико чудо које се догодило у ноћи: очевици су рекли да је Свети Сипридон, с непрегледним мноштвом анђела и пламеним мачем, протерао са острва многобројну турску војску.       Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...