Jump to content
after_silence

Свети Симеон Нови Богослов

Rate this topic

Recommended Posts

Христос је близу!

Свети Симеон Нови Богослов

Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".

Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.

У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој  који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!

Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).

Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.

Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.

Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!

Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"

Зар је далеко Онај Који тако говори!?

преузето из "Православног мисионара"

број 2, 1977. година

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Чудо од човека, Симеон нови Богослов. Ко не зна, један од тројице светих са надимком Богослов( заједно са св Јованом и св Григоријем) и један од највећих мистика православља.

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Potpuno ste u pravu oce!!!!

Ma predivan, predivan je Gospod u svetima svojim!!!

Evo jos nesto malo od njega!

Iz himne XX bozanstvene ljubavi

Какав би спис могао обухватити Твоја добра, Боже, и силне милости, које си учинио за мене?! Јер, када би ми дали и милијарде руку и језика не бих знао да да их све искажем или опишем, јер су безгранични, прави бездан, непостижан величанством Твоје Славе.

Разбољевам се разумом и изједам срцем, што немам, о мој Боже, моћи да говорим о Теби! Када год помислим шта сам све починио, јадан, и чиме си ми Ти помогао, и из каквих ме беда тргао, и из каквих зала, Спасе, човекољубиво избавио, не памтећи ми почињена злодела, него као да сам учинио огромна добра, и од рођења остао чист, примајући ме, почаствујући, украшујући царском ризом, целог ме обузима трепет и избезумљујем се у дивоти од радости, без гласа, и сав занемоћавам, јер као Створитељ света, као Бог, дао си се мени, гнусавом и међу свима омраженом човеку, омраженом међу људима и међу демонима, јер чак и демоне превазиђох у вршењу неприличних, злих дела до (саме) крајности! Са мном кукавним и нечистим сјединио си се по безмерном милосрђу.

О Човекољупче, Који си силан по Својој чистоти, огроман по светости, неупоредив по моћи, недостижан по слави, што снисходећи сиђе са неизмерне висине, и спусти се до најдоњих врата ада – мојих грехова, и до таме убожјаштва и, од силних безакоња и превеликог немара, разрушеног ми пребивалишта сасвим оскрнавље-ног.

Ти, Који си мене, на дну полеглога, дигао и утврдио на камену заповести Божијих, окупао, очистио од глиба мојих порока, и оденуо у ризу бељу од снега, и упрљано ми станиште поспремио и ушавши настанио се у њему, о Тројице, о мој Боже, учинивши ме престолом свог Божанства, дворцем Твоје неприступне славе и величанства, сасудом мане, свећњаком божанске неугасиве Светлости, ковчежићем прекрасног бисера, пољем у коме је сакривено благо света, врелом воде живе, од које се не жедни, која оне што пију чини бесмртнима, новим Рајем са дрветом живота усред њега, земљом која обухвата у потпуности Несместивог, Тебе, Кога некад потражих из целог свог срца и о ком сам жудео да слушам без предаха, и желео да сећање на Тебе увек чувам у својој души, и да још чешће о теби и говорим и другог да слушам!

Molitva prepodobnog Simeona Novog Bogoslova da nase reci potvrdimo delima

Подај ми и да говорим и да чиним оно што говорим, Створитељу, Саздатељу и Боже мој! Јер, ако (само) говорим, а не чиним то, онда сам звоно које узалуд гломогласно звечи, када оно само не чује звон (сопствених) удараца! Зато ме не одбаци, не остави ме, и не допусти ми да блудим, о мој Спасе, оваквом зловољнику, убожјаку и странцу, дужном Ти десет хиљада таланата, него ми учини и сада као што си ми некад учинио!

Тада си ме одвојио од наследства и свог имања, оца, мајке, браће, земљака, странаца сродника, другова и свих осталих. Мене, који сам грешник и ништавији од свих њих, Спасе мој, и примио си ме у Своје бескрвно наручје, иако сам испао незахвалан за добра!

Помилуј ме и сада тако, о Сажаљиви; тако, о мој Боже, па и више од тога. Буди ми милостив, и чувај ме од свих (напасти). Смири смутње срца и оспособи га да дуготрпељиво подноси свако искушење и жалост живота и све што на себе навлачим (својим) злим мислима, (преко) којих ме куша завидна ђаволска нарав; и оно што слаби од моје браће, навлаче на мене речју или делом...

Једна моја нога стално корача напред, а друга се, пак, окреће натраг; вуку ме и повлаче тамо и овамо, и ја падам на земљу тако растрзан, јер не могу ићи за сваком од њих. Зло је лежати, али је овако ићи горе од лежања, и чини се да надилази све друге несреће! Подај умиљења, о Господе, и туге (подари), и удостој ме да Ти у тами живота, у овом свету, месту жаловања, будем слуга и да Ти добро служим и да чувам Твоје свете заповести!

Share this post


Link to post
Share on other sites


Свети Симеон Нови Богослов

ХИМНА I

Које ли се то тајанство трепетно у мени збива­?!

Реч не може да изрази ни злехуда рука моја

да напише николико у похвалу ил у славу

Оног Који изнад хвале, Који нам је изнад речи!

Ако ово што се врши сад у мени у блудноме

неисказиво, неизречно ако јесте, та зар 

Онај Уделитељ и Творитељ таквог нечег - де, реци ми! -

потребује нашу хвалу или славу да добије?! 

Не! Прослављен од нас бити не може Препрослављени,

ко ни сунце што не може, што на овом свету зремо,

сјајним бити учињено ил примити светлост туђу:

оно светли а није осветљавано, и сјаји се а не прима,

јер већ има светлост ону, коју 

јоште од искони задоби од Створитеља. 

Ако, дакле, створив сунце, Бог Створитељ 

свију твари створи га беспотребитим - 

да виделом штедро сјаји и никада ни од кога 

ништа више не требује, 

како славу да добије Бог од мене од ништавног?! 

Јер, Он, сунца Створитељ је савршено Беспотребит, 

Који космос испуњује свим добрима сваке врсте, 

моћ имајућ да то чини мигом неким и хотењем.

Али, ево, језику ми овде речи понестају и тајанство што се врши 

ум гледа ал не тумачи:

види га и жели рећи а израза не налази! 

Јер, посматра Невидиво, савршено Безоблично, Просто, 

сасвим Несложено, величином Безгранично. 

Почетак му не опажа пи свршетку траг не види, 

ни за какву среду не зна, па што види - како рећи?! 

Возглављена се Целина - чини ми се - 

то сагледа, али не суштаствовањем но учешћем... 

Кад на огњу огањ палиш, ти добијаш огањ цели;

што остаје несмањен је, неподељен ко ономад, 

а предати од оног се од првога одељује и све даље светиљкама многим даје, 

ко телесан. Духовни пак овај Огањ, 

Који је и неразделан и посвема неоделив а и неподелив бива, и кад ми је једном предат на многе се не раставља, него и у мени стоји и остаје неподелив:

помаља се, гле, у мени, унутар сиротог срца као

сунце или као колут сунчев, куглолик се 

показује и светлолик попут плама. 

Не знам, ко што рекао, сам о овоме шта да кажем, 

па да ћутим и хотијах (камо среће да могадох!). 

ал трепетна чудесност ми крену срце и нечиста 

ова уста широм она раскрили ми 

те нехотног и нагна ме на зборење и писање... 

Ти Који се у трен јави у мом срцу помраченом 

и чудеса исказа ми што их очи не видеше, 

Ти Који се у ме спусти у од свију последњега, 

и сином и учеником апостолским створи мене, 

што у власти бех аждаје, 

грдног човекоубице, ко чинитељ, 

извршилац свакојаког безакоња! 

Ти о Сунце, о Превечно, 

Које и у аду сину и касније 

просветли моју душу помрачену и милодар 

Дана Светог Безвечерњег подаде ми 

(тешко у то поверује ко ја млитав и лен човек!) 

и испупи сваким добром убогост у мени худу

- о подари и словесност и речи ми Сам прибави

да бих свима испричао чудодејства Твоја силна

и што год мед пама твориш мед слугама Својим данас,

да и они што у тами ленивости још спавају,

тврдећ да је немогуће грешницима да се спасу

и ко Петар и остали Апостоли, људи свети

и побожни и праведни, да помиловање приме,

еда знају и увиде сасвим лако изводиво

то доброти Твојој беше и јесте и увек биће!

И ти што се граде да Те, Светлост целог света држе,

а и они што говоре како, ето, не виде Те,

у Светлости не бораве и не будућ осијани

ни не зру Те беспрестано, Спаситељу,

да увиде да Ти досад не сину у њиној мисли

и у срцу гнусавоме у њином се не настани,

те да залуд веселе се надањима својим празним,

мнећи да ће Светлост Твоју по кончини угледати!

Јер, залогу управ овде, на земљи од Тебе печат

получују, Спаситељу, овце с Твоје десне стране!

Јер, ако је смрт за сваког - затворење оних двери

и ако је свим људима подједнако немогуће

да делају по кончини те не може више пико

ни што добро нит рђаво да учини, о мој Спасе,

каквим свако нађен буде јамачно ће и остати!

То, Господе, и страши ме, то у дрхат нагони ме,

од тога ми обамиру чула моја свеколика!

Јер, ко слепи када умре и одавде када оде

што никада сунце чулно потом неће опазити,

чак ни светлост кад очињу, васкрсавши најзад прими,

ни човек са умом слепим неће исто, ако умре,

Тебе тамо угледати, Умно Сунце, о мој Боже,

но, из таме изишавши, у таму ће и да уђе

и од Тебе одељен ће ту да бива у векове!

Нико, Господе, од људи од у Тебе верујућих, 

нико од њих који јесу крштени у Име Твоје, 

не би тешки и дрхатни јад поднео, 

Милосрдни, одвојености од Тебе! 

Јер, печал је преужасна, преужасиа, неиздржна, та жал вечна! 

Ох, од Тебе одељеност зар од свега није гора, 

од Живота растављеност зар бол није најболнија, 

то мртвачко чамовање што живота лишено је, 

и добара свеколиких других скупа та лишеност, 

јер од Тебе одељени "лишава се сваког блага' ?! 

Јер, гле, т а д а - како бива овде сада - бити неће! 

Сада опи што не знају Те телесно се наслађују 

и по земљи веселе се, ликујући бесловесно;

имајућ што дао си им за ужитак овог жића

и једино то видећи, замишљају - исто тако

и по исходу је душе и свршетку земаљскога.

Ал погрешно наслућују, ал погрешно ствари цене

кад тврде да не са Тобом, но "у миру" починуће

и за место справљају се - ох, лудости! - које нема

ни удела у Светлости нит учешћа пак у тами,

изван Царства место неко, али изван и геене,

и од двора Женикова и од огња казненога

удаљено, камо стићи прижељкују, несрећници,

говорећи да ни вечна Слава ни Небесно Твоје Царство

не треба им, него само - у починку пребивање.

Ах, помрачености њине! ах, незнања њиног слепог!

ах, несреће и надања тих испразних!

Нигде није описано такво штогод нит ће бити,

но у Светлости добара делатељи Божанственог,

а у тами казнитељној чинитељи зла стајаће,

а мед њима по среди је понор страшни што их дели,

како Сам нас Ти научи, Који ово и приправи.

Оном ко у среду пада биваће то пропадање

страхотније од мучења сваког иног и одмазде,

будућ да у бездан казне, у провалу погибељни

јадовно се стропоштава и доспева камо тешко

да би хтели приступити они што па мукама су

да у земљу праведника покушају - туда проћи,

већма волећ да се огњем у пепео грдан створе

но да себе суноврате у провалу страхотницу!

Они, дакле, који желе ту да буду по скончању

достојни су многих суза и тужења,

јер ко живо бесловесно потпуно су нерасудни

и зло сами себи желе и сами се прелашћују!

Ти, о Царство о Небесно! Ти, о Земљо кротких, Христе,

Ти, о Рају мекотравни! Ти, Ложнице Божанствена!

Ти, Постељо Неисказана! Ти, Трпезо свеколиких!

Ти и Хлеб Живота јеси, Ти Напитак Најсвежији!

Ти и Сасуд Воде Живе, Ти си и Живота Вода,

Ти - Светилник Неугасни посведневно свим Светима,

Ти - и Риза, Ти - и Венац и венаца Уделитељ,

Ти - и Радост и Починак, Ти и Слава и Наслада,

Ти - и Раздрагање, Христе, Ти - и Миље,

и Благодат сијаће се, попут сунца, о мој Боже,

Свесветога Духа Твога у Светима свеколиким,

и сијаћеш, Ти о Сунце Неприступно, усред ових,

и сви биће осијани у размери вере своје,

дела богоугоднога, наде своје и љубави,

очишћења и од Духа од Твојега просветљења,

о Једини Дуготрпни и Судијо свију, Боже,

Који ћеш им досудити разна места и станове,

праву меру Осијања и Љубави меру праву

и самога Богозрења, омер чијег величанства

разлике у слави опет, у милини и угледу

конака им и станова непојамних одредиће.

Гле, скинија разноликих! гле, конака многобројних!

и одежди пресјајнијих о многоврсног достојанства,

и венаца свешарених и драгуља и бисерја

и лежаја и покривки и трпеза и престола

и свег другог што нам служи за најслађе Наслађење,

што беше и јесте и биће - Јединога Тебе зрење!

Они, дакле, рекао сам, што не виде Светлост Твоју

- гледани од Тебе нису, него тако одељени

од Свеблагог Твог погледа лишени су свију блага! 

Где би нашли ти починка, где без бола место неко, 

где ли би се настанили, не поставши справедљиви?! 

Јер ће само справедљиви с Лицем Твојим пребивати

- Ти у срцу у њином си справедљивом изображен, 

те у Теби пребивају с Твојим Образом, мој Христе! 

О дивоте! О Доброте Твоје Дара Вељег, Непојамног! 

То у Образ у Божији људи преизмењују се 

и негде се Несместиви изображава у њима, 

Бог Који је по Јестаству неизменив, непроменив, 

Који воли да се стани у достојним тога свима, 

тако да васцелог Цара у нутрини има свако и 

Његово Царство само и скривница царских Благо,

-те да сија ко што онда - васкрснувши - Бог мој сину, 

од сунчевих луча јаче што их овде сад гледамо! 

Свијајућ се уз Онога Који их је прославио, 

такви стоје у препасти од преизобиља Славе 

и прилива несустајна Божанственог Осијања, 

јер Бујању томе конца неће бити у векове! 

Прилива би тог престанак о концу Бесконачнога 

значио обухваћење стварно Необухватнога и Оним, 

Ког твар сва је незасита, засићење. 

Ал, Пунота Бића Божјег и Светлости Божје Слава 

бујања ће Бездном бити и Началом Бесконачним. 

Ко они што, имајућ Га у себи изображеног, 

уз Христа се неприступно Сијајућег и свијају, 

тако ће кончина бити у њима Начало Славе и имаће - 

да појасним мисао Ти своју сада -

у кончини ти Начало и у Началу кончину. 

Помисли да Препунотном потребан додатак 

пије и до конца Бесконачног да "тркачи" не достижу.

И кад буде прошло небо које сада ту гледамо, 

и земља и све на земљи, замисли ми што ти рекох,

моћи ће се докучити место где ћеш конац наћи 

не телесно, то не велим, него умом бићеш кадар 

да докучиш ти Пунину бестелесног једног света 

што свет није, него Ваздух као год што беше јуче, 

не Ваздух но Сместилиште Неописиво, Све што зову, 

бездан силни савршено бесконачан, што такав је 

цео одсвуд подједнако, и одовуд и одонуд,

С в е Које Божанством Божјим бива преиспуњавано!

Како онда учасници и Његови становници

целог да Га обухвате те да Га се и насите?

То је стварно немогуће, неизводиво посвема,

па зато у Светитеље - ни у ове што ту живе

ни у оне који тамо у Бога се преставише -

не може се баш никако да прокраде та мисао.

Јер, Светлошћу Славе будућ Божанствене преплављени,

осијани сијају се и у томе наслађују

и истински притом знају, с извесношћу савршеном

да /Божијем/ Савршенству конца нигда бити неће

и бујање да је Славе - бесконачно.

А од Бога отпадници, желим знати где ти стоје,

што далеко одступише од Њег свугде Присутнога?!

То је, браћо, чудо грдно и заиста страховито,

које ума просветљена изискује моћ суђења,

да би добро схватило се и у јерес не би пало

што речима Духа Светог не верује, које кажу

да и такви зацело ће бивати унутар С в е г а,

али изван Светлости му и, зацело, изван Бога.

Јер, ко они што не видећ сунце /чулно/ када сија,

мада цели обасјани, пребивају ван светлости,

одељени од ње будућ невидом и негледањем,

тако и у С в е м у јесте Божанствена Светлост Тројице

а у среди грешници су, у тами позатварани,

што не виде и немају ни трун Чувства Божанственог,

у савести у сопственој сажизани и на то

и осуђени - да их печал несказана

и бол их неописана обузима у векове.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мало подсећање...
 

Христос је близу!
Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.
blizu-a.jpg

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.
blizu-b.jpg

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
Зар је далеко Онај Који тако говори!? 
 

Свети Симеон Нови Богослов

http://www.prijateljboziji.com/_Hristos-je-blizu/46342.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...