Jump to content

Свети Симеон Нови Богослов

Оцени ову тему


Препоручена порука

Христос је близу!

Свети Симеон Нови Богослов

Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они".

Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.

У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој  који је на небесима"  (Мт.  16,  16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проловеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!

Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванћеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).

Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.

Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.

Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!

Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"

Зар је далеко Онај Који тако говори!?

преузето из "Православног мисионара"

број 2, 1977. година

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Чудо од човека, Симеон нови Богослов. Ко не зна, један од тројице светих са надимком Богослов( заједно са св Јованом и св Григоријем) и један од највећих мистика православља.

Постављена слика

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Potpuno ste u pravu oce!!!!

Ma predivan, predivan je Gospod u svetima svojim!!!

Evo jos nesto malo od njega!

Iz himne XX bozanstvene ljubavi

Какав би спис могао обухватити Твоја добра, Боже, и силне милости, које си учинио за мене?! Јер, када би ми дали и милијарде руку и језика не бих знао да да их све искажем или опишем, јер су безгранични, прави бездан, непостижан величанством Твоје Славе.

Разбољевам се разумом и изједам срцем, што немам, о мој Боже, моћи да говорим о Теби! Када год помислим шта сам све починио, јадан, и чиме си ми Ти помогао, и из каквих ме беда тргао, и из каквих зала, Спасе, човекољубиво избавио, не памтећи ми почињена злодела, него као да сам учинио огромна добра, и од рођења остао чист, примајући ме, почаствујући, украшујући царском ризом, целог ме обузима трепет и избезумљујем се у дивоти од радости, без гласа, и сав занемоћавам, јер као Створитељ света, као Бог, дао си се мени, гнусавом и међу свима омраженом човеку, омраженом међу људима и међу демонима, јер чак и демоне превазиђох у вршењу неприличних, злих дела до (саме) крајности! Са мном кукавним и нечистим сјединио си се по безмерном милосрђу.

О Човекољупче, Који си силан по Својој чистоти, огроман по светости, неупоредив по моћи, недостижан по слави, што снисходећи сиђе са неизмерне висине, и спусти се до најдоњих врата ада – мојих грехова, и до таме убожјаштва и, од силних безакоња и превеликог немара, разрушеног ми пребивалишта сасвим оскрнавље-ног.

Ти, Који си мене, на дну полеглога, дигао и утврдио на камену заповести Божијих, окупао, очистио од глиба мојих порока, и оденуо у ризу бељу од снега, и упрљано ми станиште поспремио и ушавши настанио се у њему, о Тројице, о мој Боже, учинивши ме престолом свог Божанства, дворцем Твоје неприступне славе и величанства, сасудом мане, свећњаком божанске неугасиве Светлости, ковчежићем прекрасног бисера, пољем у коме је сакривено благо света, врелом воде живе, од које се не жедни, која оне што пију чини бесмртнима, новим Рајем са дрветом живота усред њега, земљом која обухвата у потпуности Несместивог, Тебе, Кога некад потражих из целог свог срца и о ком сам жудео да слушам без предаха, и желео да сећање на Тебе увек чувам у својој души, и да још чешће о теби и говорим и другог да слушам!

Molitva prepodobnog Simeona Novog Bogoslova da nase reci potvrdimo delima

Подај ми и да говорим и да чиним оно што говорим, Створитељу, Саздатељу и Боже мој! Јер, ако (само) говорим, а не чиним то, онда сам звоно које узалуд гломогласно звечи, када оно само не чује звон (сопствених) удараца! Зато ме не одбаци, не остави ме, и не допусти ми да блудим, о мој Спасе, оваквом зловољнику, убожјаку и странцу, дужном Ти десет хиљада таланата, него ми учини и сада као што си ми некад учинио!

Тада си ме одвојио од наследства и свог имања, оца, мајке, браће, земљака, странаца сродника, другова и свих осталих. Мене, који сам грешник и ништавији од свих њих, Спасе мој, и примио си ме у Своје бескрвно наручје, иако сам испао незахвалан за добра!

Помилуј ме и сада тако, о Сажаљиви; тако, о мој Боже, па и више од тога. Буди ми милостив, и чувај ме од свих (напасти). Смири смутње срца и оспособи га да дуготрпељиво подноси свако искушење и жалост живота и све што на себе навлачим (својим) злим мислима, (преко) којих ме куша завидна ђаволска нарав; и оно што слаби од моје браће, навлаче на мене речју или делом...

Једна моја нога стално корача напред, а друга се, пак, окреће натраг; вуку ме и повлаче тамо и овамо, и ја падам на земљу тако растрзан, јер не могу ићи за сваком од њих. Зло је лежати, али је овако ићи горе од лежања, и чини се да надилази све друге несреће! Подај умиљења, о Господе, и туге (подари), и удостој ме да Ти у тами живота, у овом свету, месту жаловања, будем слуга и да Ти добро служим и да чувам Твоје свете заповести!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

САЈТ ПОСВЕЋЕН ПРЕПОДОБНОМ ОЦУ НАШЕМ СИМЕОНУ НОВОМ БОГОСЛОВУ - http://www.snb.dzaba.com/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 years later...


Свети Симеон Нови Богослов

ХИМНА I

Које ли се то тајанство трепетно у мени збива­?!

Реч не може да изрази ни злехуда рука моја

да напише николико у похвалу ил у славу

Оног Који изнад хвале, Који нам је изнад речи!

Ако ово што се врши сад у мени у блудноме

неисказиво, неизречно ако јесте, та зар 

Онај Уделитељ и Творитељ таквог нечег - де, реци ми! -

потребује нашу хвалу или славу да добије?! 

Не! Прослављен од нас бити не може Препрослављени,

ко ни сунце што не може, што на овом свету зремо,

сјајним бити учињено ил примити светлост туђу:

оно светли а није осветљавано, и сјаји се а не прима,

јер већ има светлост ону, коју 

јоште од искони задоби од Створитеља. 

Ако, дакле, створив сунце, Бог Створитељ 

свију твари створи га беспотребитим - 

да виделом штедро сјаји и никада ни од кога 

ништа више не требује, 

како славу да добије Бог од мене од ништавног?! 

Јер, Он, сунца Створитељ је савршено Беспотребит, 

Који космос испуњује свим добрима сваке врсте, 

моћ имајућ да то чини мигом неким и хотењем.

Али, ево, језику ми овде речи понестају и тајанство што се врши 

ум гледа ал не тумачи:

види га и жели рећи а израза не налази! 

Јер, посматра Невидиво, савршено Безоблично, Просто, 

сасвим Несложено, величином Безгранично. 

Почетак му не опажа пи свршетку траг не види, 

ни за какву среду не зна, па што види - како рећи?! 

Возглављена се Целина - чини ми се - 

то сагледа, али не суштаствовањем но учешћем... 

Кад на огњу огањ палиш, ти добијаш огањ цели;

што остаје несмањен је, неподељен ко ономад, 

а предати од оног се од првога одељује и све даље светиљкама многим даје, 

ко телесан. Духовни пак овај Огањ, 

Који је и неразделан и посвема неоделив а и неподелив бива, и кад ми је једном предат на многе се не раставља, него и у мени стоји и остаје неподелив:

помаља се, гле, у мени, унутар сиротог срца као

сунце или као колут сунчев, куглолик се 

показује и светлолик попут плама. 

Не знам, ко што рекао, сам о овоме шта да кажем, 

па да ћутим и хотијах (камо среће да могадох!). 

ал трепетна чудесност ми крену срце и нечиста 

ова уста широм она раскрили ми 

те нехотног и нагна ме на зборење и писање... 

Ти Који се у трен јави у мом срцу помраченом 

и чудеса исказа ми што их очи не видеше, 

Ти Који се у ме спусти у од свију последњега, 

и сином и учеником апостолским створи мене, 

што у власти бех аждаје, 

грдног човекоубице, ко чинитељ, 

извршилац свакојаког безакоња! 

Ти о Сунце, о Превечно, 

Које и у аду сину и касније 

просветли моју душу помрачену и милодар 

Дана Светог Безвечерњег подаде ми 

(тешко у то поверује ко ја млитав и лен човек!) 

и испупи сваким добром убогост у мени худу

- о подари и словесност и речи ми Сам прибави

да бих свима испричао чудодејства Твоја силна

и што год мед пама твориш мед слугама Својим данас,

да и они што у тами ленивости још спавају,

тврдећ да је немогуће грешницима да се спасу

и ко Петар и остали Апостоли, људи свети

и побожни и праведни, да помиловање приме,

еда знају и увиде сасвим лако изводиво

то доброти Твојој беше и јесте и увек биће!

И ти што се граде да Те, Светлост целог света држе,

а и они што говоре како, ето, не виде Те,

у Светлости не бораве и не будућ осијани

ни не зру Те беспрестано, Спаситељу,

да увиде да Ти досад не сину у њиној мисли

и у срцу гнусавоме у њином се не настани,

те да залуд веселе се надањима својим празним,

мнећи да ће Светлост Твоју по кончини угледати!

Јер, залогу управ овде, на земљи од Тебе печат

получују, Спаситељу, овце с Твоје десне стране!

Јер, ако је смрт за сваког - затворење оних двери

и ако је свим људима подједнако немогуће

да делају по кончини те не може више пико

ни што добро нит рђаво да учини, о мој Спасе,

каквим свако нађен буде јамачно ће и остати!

То, Господе, и страши ме, то у дрхат нагони ме,

од тога ми обамиру чула моја свеколика!

Јер, ко слепи када умре и одавде када оде

што никада сунце чулно потом неће опазити,

чак ни светлост кад очињу, васкрсавши најзад прими,

ни човек са умом слепим неће исто, ако умре,

Тебе тамо угледати, Умно Сунце, о мој Боже,

но, из таме изишавши, у таму ће и да уђе

и од Тебе одељен ће ту да бива у векове!

Нико, Господе, од људи од у Тебе верујућих, 

нико од њих који јесу крштени у Име Твоје, 

не би тешки и дрхатни јад поднео, 

Милосрдни, одвојености од Тебе! 

Јер, печал је преужасна, преужасиа, неиздржна, та жал вечна! 

Ох, од Тебе одељеност зар од свега није гора, 

од Живота растављеност зар бол није најболнија, 

то мртвачко чамовање што живота лишено је, 

и добара свеколиких других скупа та лишеност, 

јер од Тебе одељени "лишава се сваког блага' ?! 

Јер, гле, т а д а - како бива овде сада - бити неће! 

Сада опи што не знају Те телесно се наслађују 

и по земљи веселе се, ликујући бесловесно;

имајућ што дао си им за ужитак овог жића

и једино то видећи, замишљају - исто тако

и по исходу је душе и свршетку земаљскога.

Ал погрешно наслућују, ал погрешно ствари цене

кад тврде да не са Тобом, но "у миру" починуће

и за место справљају се - ох, лудости! - које нема

ни удела у Светлости нит учешћа пак у тами,

изван Царства место неко, али изван и геене,

и од двора Женикова и од огња казненога

удаљено, камо стићи прижељкују, несрећници,

говорећи да ни вечна Слава ни Небесно Твоје Царство

не треба им, него само - у починку пребивање.

Ах, помрачености њине! ах, незнања њиног слепог!

ах, несреће и надања тих испразних!

Нигде није описано такво штогод нит ће бити,

но у Светлости добара делатељи Божанственог,

а у тами казнитељној чинитељи зла стајаће,

а мед њима по среди је понор страшни што их дели,

како Сам нас Ти научи, Који ово и приправи.

Оном ко у среду пада биваће то пропадање

страхотније од мучења сваког иног и одмазде,

будућ да у бездан казне, у провалу погибељни

јадовно се стропоштава и доспева камо тешко

да би хтели приступити они што па мукама су

да у земљу праведника покушају - туда проћи,

већма волећ да се огњем у пепео грдан створе

но да себе суноврате у провалу страхотницу!

Они, дакле, који желе ту да буду по скончању

достојни су многих суза и тужења,

јер ко живо бесловесно потпуно су нерасудни

и зло сами себи желе и сами се прелашћују!

Ти, о Царство о Небесно! Ти, о Земљо кротких, Христе,

Ти, о Рају мекотравни! Ти, Ложнице Божанствена!

Ти, Постељо Неисказана! Ти, Трпезо свеколиких!

Ти и Хлеб Живота јеси, Ти Напитак Најсвежији!

Ти и Сасуд Воде Живе, Ти си и Живота Вода,

Ти - Светилник Неугасни посведневно свим Светима,

Ти - и Риза, Ти - и Венац и венаца Уделитељ,

Ти - и Радост и Починак, Ти и Слава и Наслада,

Ти - и Раздрагање, Христе, Ти - и Миље,

и Благодат сијаће се, попут сунца, о мој Боже,

Свесветога Духа Твога у Светима свеколиким,

и сијаћеш, Ти о Сунце Неприступно, усред ових,

и сви биће осијани у размери вере своје,

дела богоугоднога, наде своје и љубави,

очишћења и од Духа од Твојега просветљења,

о Једини Дуготрпни и Судијо свију, Боже,

Који ћеш им досудити разна места и станове,

праву меру Осијања и Љубави меру праву

и самога Богозрења, омер чијег величанства

разлике у слави опет, у милини и угледу

конака им и станова непојамних одредиће.

Гле, скинија разноликих! гле, конака многобројних!

и одежди пресјајнијих о многоврсног достојанства,

и венаца свешарених и драгуља и бисерја

и лежаја и покривки и трпеза и престола

и свег другог што нам служи за најслађе Наслађење,

што беше и јесте и биће - Јединога Тебе зрење!

Они, дакле, рекао сам, што не виде Светлост Твоју

- гледани од Тебе нису, него тако одељени

од Свеблагог Твог погледа лишени су свију блага! 

Где би нашли ти починка, где без бола место неко, 

где ли би се настанили, не поставши справедљиви?! 

Јер ће само справедљиви с Лицем Твојим пребивати

- Ти у срцу у њином си справедљивом изображен, 

те у Теби пребивају с Твојим Образом, мој Христе! 

О дивоте! О Доброте Твоје Дара Вељег, Непојамног! 

То у Образ у Божији људи преизмењују се 

и негде се Несместиви изображава у њима, 

Бог Који је по Јестаству неизменив, непроменив, 

Који воли да се стани у достојним тога свима, 

тако да васцелог Цара у нутрини има свако и 

Његово Царство само и скривница царских Благо,

-те да сија ко што онда - васкрснувши - Бог мој сину, 

од сунчевих луча јаче што их овде сад гледамо! 

Свијајућ се уз Онога Који их је прославио, 

такви стоје у препасти од преизобиља Славе 

и прилива несустајна Божанственог Осијања, 

јер Бујању томе конца неће бити у векове! 

Прилива би тог престанак о концу Бесконачнога 

значио обухваћење стварно Необухватнога и Оним, 

Ког твар сва је незасита, засићење. 

Ал, Пунота Бића Божјег и Светлости Божје Слава 

бујања ће Бездном бити и Началом Бесконачним. 

Ко они што, имајућ Га у себи изображеног, 

уз Христа се неприступно Сијајућег и свијају, 

тако ће кончина бити у њима Начало Славе и имаће - 

да појасним мисао Ти своју сада -

у кончини ти Начало и у Началу кончину. 

Помисли да Препунотном потребан додатак 

пије и до конца Бесконачног да "тркачи" не достижу.

И кад буде прошло небо које сада ту гледамо, 

и земља и све на земљи, замисли ми што ти рекох,

моћи ће се докучити место где ћеш конац наћи 

не телесно, то не велим, него умом бићеш кадар 

да докучиш ти Пунину бестелесног једног света 

што свет није, него Ваздух као год што беше јуче, 

не Ваздух но Сместилиште Неописиво, Све што зову, 

бездан силни савршено бесконачан, што такав је 

цео одсвуд подједнако, и одовуд и одонуд,

С в е Које Божанством Божјим бива преиспуњавано!

Како онда учасници и Његови становници

целог да Га обухвате те да Га се и насите?

То је стварно немогуће, неизводиво посвема,

па зато у Светитеље - ни у ове што ту живе

ни у оне који тамо у Бога се преставише -

не може се баш никако да прокраде та мисао.

Јер, Светлошћу Славе будућ Божанствене преплављени,

осијани сијају се и у томе наслађују

и истински притом знају, с извесношћу савршеном

да /Божијем/ Савршенству конца нигда бити неће

и бујање да је Славе - бесконачно.

А од Бога отпадници, желим знати где ти стоје,

што далеко одступише од Њег свугде Присутнога?!

То је, браћо, чудо грдно и заиста страховито,

које ума просветљена изискује моћ суђења,

да би добро схватило се и у јерес не би пало

што речима Духа Светог не верује, које кажу

да и такви зацело ће бивати унутар С в е г а,

али изван Светлости му и, зацело, изван Бога.

Јер, ко они што не видећ сунце /чулно/ када сија,

мада цели обасјани, пребивају ван светлости,

одељени од ње будућ невидом и негледањем,

тако и у С в е м у јесте Божанствена Светлост Тројице

а у среди грешници су, у тами позатварани,

што не виде и немају ни трун Чувства Божанственог,

у савести у сопственој сажизани и на то

и осуђени - да их печал несказана

и бол их неописана обузима у векове.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...

Мало подсећање...
 

Христос је близу!
Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.
blizu-a.jpg

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.
blizu-b.jpg

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
Зар је далеко Онај Који тако говори!? 
 

Свети Симеон Нови Богослов

http://www.prijateljboziji.com/_Hristos-je-blizu/46342.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 years later...

Химна XXVIII

Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој,

пустите ме да живим са Богом јединим човекољупцем,

одступите, уклоните се, пустите

ме самог

да мрем пред Богом који ме је

створио!

Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина

и пријатељи,

нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме

од сагледавања благог и прекрасног Владике...

https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2016/1/19-30.pdf 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Химна XXVII

Од дома душе своје палату

сачини

за пребивалиште Христу и Цару свега (Еф. 3, 17),

потоцима суза својих, вапајима

и ридајима, приклоном колена и уздасима

многим,...

https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2017/3/399-408.pdf

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина.

       

      Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане.
      Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа.
      Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.”
      По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије.
      Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог.

      Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. 
       
      Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија  разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо.  Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог.    Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ  Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ   Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар)   Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог.

      Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. 
       
      Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија  разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо.  Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог.    Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ  Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ   Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар)   Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Јулско-августовски 380. број тематски је посвећен Богомољачком покрету Светог Владике Николаја.
        Представљање овог броја у медијима: 
       
       
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Милешеву": Без истинске љубави у Христу, нема успеха у мисији
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Источник": Из ваљевског краја су највећи мисионарски прегаоци
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Свети владика Николај је био велики мисионар
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Богомољачки покрет је пример плодне мисије
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Ваш молитвени покровитељ је образац проповеди и мисије
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": "Православни мисионар" негује мисију и речима и делима
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Беседу": "Православни мисионар" је часопис намењен свима
      Катихета Бранислав Илић за Радио "Српски Сион": Мисионарско гласило је утемељено на великој љубави
       
       
      Уредничким уводником под насловом „Људи молитвеˮ, презвитер др Оливер Суботић пише о Богомољачком покрету као сабрању благочестивих људи коју су утемељени молитвом и духовним руковођењем Светог Владике Николаја, донели плод достојан сваке хвале. Бити што више Христов и бити што више са Христом – био је и остао мотив како истинских монаха, тако и истинских богомољаца који се Богу клањају „у духу и истини“ (Јн 4, 23). Стално обитавања у присуству Господњем је циљ коме и данас стреме богомолне душе. Значај таквих људи је непроцењив за целокупну људску цивилизацију: ко зна колико би катаклизми и невоља тек било у свету да није људи молитве који задржавају гнев Божији „праведно уперен на нас“, истиче презвитер др Оливер Суботић у оквиру свог уредничког уводника.
      Васкршње искуство вере – узбудљив живот уместо досадне глуме, наслов је текста протонамесника Александра Јевтића који чини осврт на период Великог поста и Пасхалне радости, користећи прилику да из свог пастирског искуства пренесе важне напомене о правилном приступању овом важном периоду црквене године.
      У оквиру рубрике Материк, читаоци се могу упознати са житијем Свете Макрине, оне светитељке чија је породица била једна од најизузетнијих породица Кападокије, са прецима који су постали свети мученици у доба прогона и са учитељем Светим Григоријем Чудотворцем.
      Наш сарадник Раде Билајић, управник Архива манастира Острога, у оквиру нове рубрике „Из острошке ризницеˮ, пише о Светом славном и добропобедном новомученику Станку Острошком. Према сведочанству аутора, у судбини Светог Станка, у његовом подвигу, посебно је одсликана судбина православне Црне Горе… Због бројности и јачине Турци су могли да раде шта су желели, али само једно нису могли, да отму оно најсветије – веру у Васкрслог Богочовека Христа.
      Први део овог 380. броја „Православног мисионараˮ посебно употпуњује разговор са протопрезвитером Немањом Кривокапићем, настојатељем Светониколајевског храма у Котору и професором Богословије Светог Петра Цетињског. У оквиру разговора који је водио катихета Бранислав Илић, прота Немања је са читаоцима поделио своја сећања на свог блаженопочившег оца, протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, чије је име златним словима остало записано у историји древног и знаменитог града Котора, али и много шире, јер је овај верни служитељ Господњи до последњег даха храбро и са пуно жртве и љубави служио Богу и своме роду, никада не престајући да буде делатни проповедник љубави Божје и вере у Васкрсење. У оквиру разговора, из породичне архиве, читаоцима доносимо бројне фотографије из живота почившег архијерејског намесника бококоторског, које на свој начин сведоче о преданом служењу овог незаборавног свештеника.
      Епископ Николај следује хагиографском приступу патристичке епохе, где је житијски текст заправо носилац верске поуке. Тако је Охридски пролог, поред тога што испуњава и своју верскопоучну намену, заправо и својеврсни катихизис у ком су за верне на популаран и прикладан начин образложени хришћански догмати, истиче Срећко Петровић, оперативни уредник „Православног мисионараˮ, настављајући своју причу о Охридском Прологу Светога Владике Николаја. Наведени аутор у овом броју подсећа на Богословске димензије Охридског пролога, уз неколико напомена о богословљу Владике Николаја.
      Др Александар Милојков у оквиру рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, доноси текст под насловом Божански призив човеку — архетип живота. Аутор наглашава да је архетип Живота утиснут у човека, а кроз човека и у васцелу твар.
      Текстом под насловом „Праведни богомољциˮ, почиње тематски део овог броја. Према речима аутора: Кроз проповед неписмених и неуких, али ревносних у молитви и врлини, обраћала су се Господу читава насеља. Хладни за веру су постајали ватрени богомољци, расколници и секташи су се враћали светом Православљу а запустели манастири оживели и препородили. Да ли је то било дело организације, маркетинга, банкета и балова? Не, то је било дело Божије.
      „Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Савеˮ, наслов је разговора са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, ванредним професором Православног богословског Факултета Св. Василија Острошког (Универзитет у Источном Сарајеву), који је водио члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, катихета Бранислав Илић. Прота Дарко подсећа да је хришћанство конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Према његовим речима: Задатак и циљ Владике Николаја био је да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог покрета, али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви.
      О односу Богомољачког покрета и обнове молитвеног живота, пише протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У оквиру свог ауторског текста прота Слободан је указао на потребу да се литургијски етос прошири на све сегменте деловања православних хришћана, јер према његовим речима: Данашњи вртоглави темпо живота нам често не дозвољава да погледамо у лице онога који се моли до нас у храму, а о саборовању послије Литургије да и не говоримо. Из тог разлога би драгоцјено било на један начин оживјети богомољачку праксу „довршења службе“ која је често погрешно схваћена као умањене значаја саме Литургије.
      У богатој историји богомољачког покрета у XX веку у нашем народу пажње је вредно споменути име сестре хаџи Чарне Чонкић, рођ. Црни, потоње монахиње Херувиме коју је Свети Владика Николај (Велимировић) у свом Дивану назвао „душом богомољачког сестринства у Новом Саду“. О овој изузетној личности пише ђакон Будимир Кокотовић, из Епархије горњокарловачке.
      Темаски део овог броја закључен је текстом др Ђорђа Вуковића, под насловом: Свети Владика Николај о Епископу Мелентију Хиландарцу. Сведочанства о Епископу тимочком Мелентију Вујићу која је нашао Свети Владика Николај указивала су на великог подвижника, који је остао упамћен као кротак, тих и смирен. Живео је као обичан монах, хранио се, исповедао, причешћивао као обичан монах и умро као обичан монах.
      О важности употребе Псалтира у богослужењу и келејном молитвеном правилу, пише катихета Бранислав Илић. У свом тексту под насловом: Псалтир – Tонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу, аутор наглашава да је Псалтир зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога.
      Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово питање је постало основно у новој књизи Фредерике де Грааф Растанка неће бити. Пореклом Холанђанка, духовна кћи Митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година служила као неговатељица умирућих и њихових сродника у Првом московском хоспису. Године 2015, 24. септембра одржао се у културном центру „Покровска врата“ сусрет са ауторком и приказ књиге. Уочи овог догађаја публикован је један одломак из књиге. У овом броју званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, доносимо текст наведене ауторке, под насловом: Због чега толико страдам?
      Вером у дејство молитве човек може бити ослобођен заблуда и власти греха које га воде у пропаст душе и тела, подсећа др Марија Лазаревић, у свом ауторском тексту који носи наслов: Молитвом до здравља.
      Јеванђелске приче су за сва времена. Могу да оживе, да се актуализују, репродукују, у свим условима. Од Литургије до уметности. Када садимо неку биљку можемо се сетити приче о зрну горушице. О искри вере. Које расте… Управо о зрну горушице пише Милена Стефановић, настављајући успешно вођење рубрике Библијски хербаријум.
      Према већ устаљеној динамици, у завршном делу часописа налази се рубрика Света Земља, која нам доноси занимљиву и поучну причу о Манастиру 12 Aпостола у Капернауму. Према Јеванђељу, овде је Исус исцељавао и чинио многа чуда. Због свега овога Капернаум је од хришћана добио почасно име „Његов град“.
      Скит Успења Пресвете Богородице – Ксилургу, наслов је текста који је објављен у рубрици „Света Гораˮ. Од првих времена постојања овог манастира и скита, преко њега се обављала духовна и културна размена Русије и Ромејског царства. Из овог некада манастира, а данас скита, монах Антоније Печерски пренео је у Русију традицију светогорског монаштва.
      На крају овог 380. броја, подсећамо на наш сајт и на Електронски претраживач архиве Православног мисионара. Циљ претраживача Православног мисионара јесте брзо добијање адекватних информација које су потребне читаоцу, а сакривене унутар архива. Претраживач „Православни мисионар“ је осмишљен да кориснику прикаже шири контекст пронађеног материјала и да омогући даље претраге „на клик“ које обухватају тражену тему, наводи се у тексту.
       
      Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected]  или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.
       
      Препоручени садржај:
       
      Катихета Бранислав Илић: Псалтир - тонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу
       
      Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву
       
      Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером Немањом Кривокапићем, настојатељем Светониколајевског храма у Котору и професором Богословије Светог Петра Цетињског

         Катихета Бранислав Илић,
      члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ  
      задужен за односе са медијима


      Извор: Православни мисионар
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници.

       
      Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић.
      Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије.
      Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог.  
      Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник  општине Плашки г. Перо Дамјановић.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
×
×
  • Креирај ново...