Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сатанизам у музици


Руски социолози и културолози су истраживали популарне песме које се тренутно слушају на свим радио и ТВ програмима и том приликом су утврдили да око 35% песама говори о самоубиствима и убиствима. У једном ширем међународном истраживању је показано да се близу 6000 младих у Америци убије под утицајем такве музике.

Према истраживањима сатанизам је популаран међу тинејџерима који потичу из проблематичних породица.

http://www.spc.rs/sr/zivot_crkva_i_mladi?page=4

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Чудим се људима који рецимо могу код нас да одгледају један Турбо Пинк Гранд Шоу, мислим да

ту брате има свега само да музике нема :cheesy2:.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Треба упозоравати.

Ти знаш,и добро је да знаш да је Христос донио свјетлост,али шта са онима који још не знају?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ovakvim upozoravanjem samo sirite strah, a psihologija straha se pokazala " dobro " samo medju multiturbo... potrosacima ( ako ne perete zube kolgejt pastom za zube, svi ce vam zubi iz vilice ispasti i nikada necete naci devojku, ustvari nikada se onda necete ni ozeniti jer cete biti gabor.......) da ne sirim dalje, shvatili ste sta zelim reci. Samo ne vidim poentu, moze se ukazati i lepim iskustvima koja coveka podsticu, a mene licno ova tema nije podstakla.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Alefshin

Па пази, није лоше и о томе да се продискутује јер има доста клинаца који се пале на нпр.:

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

итд.

Штавише, таквих није мали број, а нису они баш неки сатанини добро ђаци, више им је то онако `in`.

P.S. Ове безвезне фотографије ћу мало касније избрисати да не плаше народ, али поједини клинци су окружени по њиховим собама оваквом `иконографијом`, мо`ш мислити шта је у њиховим главама кад су још и задојени оним блек-метал вриштањем

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest nikolastojanoviccuprija

Treba da se ukaze na svako dusepogubno ponasanje pa i na ovo ! DA sto rece Alefshin sreca je sto pojedina deca samo udju u tu fazu na neko vreme pa ih to prodje  ! Al i meni se ponekad koza najezi kad cujem krikove i vristanjeee

Ma Seka Aleksic je zakon ,dovoljno samo da vidis a mozes i da slusas i samo dobro moze da ti budee ! Skace sve od krvnog pritiska pa ....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Рапсоди,
      Класичну музику  воооолем (не сву и не све компзиторе)не познајем је у смислу да сам стручњак за исту, али је негде дубоко у мом бићу осећам . 
      Понекад (кажем,  само понекад ) размишљам, да ми лаици боље  осећамо исту од зналаца, нешто по принципу  ....." ко боље познаје цвеће биолози или поете  "  
      Па,  лаици изволите .....
    • Од Логос,
      Данашњица је обојена бројним новинским чланцима и телевизијским извештајима који разоткривају деструктивне активности разних култова или секти.   http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/08/26/14894483/sekta.mp4    Број, добра организованост и упорност да придобију што већи број чланова – довољни су разлози да се друштво брине за своју безбедност, јер секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу, каже Зоран Луковић, члан Европске федерације за борбу против секти.   Око 2.500 следбеника Универзалног белог братства окупило се поред ледничког језера на бугарској планини Рила како би прославило своју божанску Нову годину.   Члан Европске федерације за борбу против секти Зоран Луковић каже за РТС да "Бело братство" постоји више деценија, делују у источној Европи и имали су неколико инцидената.   "Оно што је битно за њих је да су следбеници неопаганизма и да је то нешто што је видљиво – они су реални, можемо да их видимо и чујемо како размишљају, зашто се окупљају. То је по питању методологије рада секти већ, на неки начин, превазиђено. Имамо нову методологију њиховог рада", рекао је Луковић.   Наводи да су секте увек изненађивале, а данас то раде преко интернета.   "Оне иду трагом наших потреба, оног што ми желимо, за чим жудимо. Најчешће у комуникацији преко интернета одајемо неке своје потребе и жеље. Они нуде одређене ствари, нама се свиде та лака решења и кренемо ка томе", нагласио је Луковић.   Сматра да било која прича о безбедности на интернету која прескаче проблематику секти није потпуна.   Комерцијална природа деловања секти   Истиче да у ситуацијама када се оствари контакт са сектом или њеним чланом треба имати на уму да особа са друге стране размишља комерцијално.   "Ми смо њима конзументи, потрошачи, неко ко треба нешто да уложи. Са друге стране, ми очекујемо помоћ, а она нам се даје у етапама. Кроз те етапе ми најчешће дајемо новац. Изгуби се време, наде", рекао је Луковић.   Након тога неретко долази, како каже Луковић, до конкретније комуникације - путем Скајпа - и то раде "извежбани гуруи".   На питање које су то последице које алармирају о постојању утицаја секте, Луковић наводи да је то велики одлив новца – од 1.000 до 30.000 евра – који људи инвестирају у свој духовни развој.   "Људи заиста верују у то, желе да иду ка духовној аристократији. Прихватају могућност да буду месије и гуруи, да руководе одређеним људима. Такве понуде коштају", упозорава Луковић.   Истакао је да то раде и средњошколци из непосредних интереса – потреба за положеном матуром, да буду у центру пажње. Новац се узима од родитеља, према речима Луковића, за курсеве страних језика, а затим се преусмерава "на другу страну".   "Секте се данас могу уочити кроз технике, односно начине на које нам се нуде, а не кроз организацију", тврди Луковић.   Када су у питању механизми који се предузимају поводом откривеног деловања секти, важно је имати сарадњу блиских особа које ће имати стрпљења.   "Рад на неком ко је у секти не може да буде испод шест месеци. То је један стрпљив рад, пун одрицања и педантних пажљивих потеза, јер неко ко је у секти је заиста поверовао у нешто и кренуо од неког свог дефицита у животу", рекао је члан Европске федерације за борбу против секти.   Напоменуо је да је важно да се са времена на време јавност обавештава о променама облика манипулације.     Извор: РТС
    • Од Логос,
      Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично. Мој отац је у младости уредно ”стругао” виолину, читао ноте из нотне свеске и био је нада у области хармоничних звукова. Али, није се отворило. Ни њему, ни мени. Као у ”Рубљову” код Тарковског, ”рецепт за бронзана звона” отац је однео са собом. А ја не да сам остао без слуха за музику, него са уобичајеном неписменошћу када је реч о музици. Такав сам, генерално, и сада. Нажалост. Мада…

      Некада давно сам водио ауторску емисију. Имао сам слободу да позивам интересантне саговорнике, што сам и чинио. Испред микрофона су неретко били преводиоци, филмски критичари, рок музичари, педагози. Једном је био и он. Назваћемо га Гена. Виолиниста. Од тада смо пријатељи.
      Гена је остављао утисак особе која је врло напета. Ако бисмо сви били лутке које се напајају обичним батеријама, Гена би највише личио на нешто што се напаја на високоволтни кабл. Он би све време или нешто слушао у својој глави, или о нечему тешком размишљао, или гунђао, или дубоко у души превртао неке велике камене блокове. Било је врло интересантно.
      Пре свега, поразио ме је његов скептични однос према музици, као према средству за усавршавање унутрашњег света. Знате како сваки сељак хвали свога коња? Глумци и режисери се представљају као мистични служитељи у храму уметности. Тако и кажу, да је позориште храм уметности. Научници своје институте називају ”храмови науке”. Они су, веле, служитеље у том храму. Сликари и песници настоје да се прикажу као проводници. И сви они, наводно, имају приступ вишим сферама. И без свих њих би мајка-природа неизоставно пресушила. Како је уопште, – размишља човек, док слуша све то, – могуће да живи, а да нема потанко знање о једној или другој уметности? Ето сав тај снобизам, подмазан уљем самољубља, Гени је бивао сасвим стран.
      – Музика не може направити бољег човека – рекао ми је, не мењајући израз лица, док је слушао нешто у својој глави, или премештао неки блок.
      – Ма немојте! – рекао сам. Чему онда све? Ако не због унутрашњег развоја?
      – Не знам, – узвратио је. – Можда и због унутрашњег напредовања. Само, музика неће створити бољег човека.
      Тада смо се присетили Јановског концентрационог логора у Лвову, чији је командант био истанчани естета. Од четворице јевреја који су пре рата свирали или у опери, или у филхармонији, овај есесовац је направио квартет. Јадни затвореници су свирали “танго смрти” док су људе водили у смрт. Присетили смо се филма где официр свира Бетовена, док војник Мићка, измучен ударцима шипки, умире. Још много чега смо се присетили.
      – Чему онда музика? – питам.
      – Ничему, – одговара. – Она је антрополошко својство, као ходање по правој линији и владање говором. Без ње се не сме. Нема немузикалног човека. И она је, наравно, од Бога. Од кога би другог била? Исто као и способност човека за науку о Богу. Али, како наука може бити сумњива и штетна, исто тако може и музика. И сви таленти, које човек има, због греха су постали двострани.
      Он је још причао да се музика није развијала од једноставне ка сложеној. Вели, прво је био ”Чижик-Пижик”, потом ”Или у врту, или у башти” а потом Моцарт. Не. Музика је, вели, од постанка била сложена. Јер је, опет, од Бога. Причали смо још о томе да су у старој Кини били чиновници, који су, док су обилазили провинције, слушали песме које је певао народ. На основу тих песама, долазили су до закључака о расположењу у народу, о стању народног духа. Па би, у случају нарушавања народне хармоније, примењивали смртну казну. Јер онај који мења древне и традиционалне мелодије, колеба и дух народа. Ни мање ни више: разштимава васељену.
      Још смо говорили да је књижевна цензура увек могућа, с обзиром да се информација кодирана разумљивим речима лако може контролисати, а музичке цензуре нема. Јер скоро да нико не уме да разуме, и научно протумачи музику. Отуда око нас, свакодневно, без контроле облећу најзлобнији, најнеморалнији звуци и сазвучја, која руше унутрашњи свет, а ми ни прстом да макнемо, јер не схватамо важност овог проблема. Причали су да би новајлија који тежи самообразовању, требало да почне од европске музике XVIII века. Управо XVIII века. Јер везе са хришћанском духовношћу, са Светим Духом, још нису биле искидане, а техничко умеће је било на изузетно високом нивоу. Тако је емисија прошла између, по добру споменутих, Хендла и Мусоргског.
      Реците ми, да ли сам могао и да се не сретнем са таквим саговорником? Наравно да нисам могао. Може човек годинама да живи као риба, и ни са ким да не проговара – и одједном такав саговорник.
      Спријатељили смо се. Био сам гост у Гениној кући. Више пута. Наравно, говорили смо о до-ре-ми-фа-со, које је на чудесан начин повезано са Житељима небеса. Не сећам се свега. Када нема основног знања, информација нема за шта да се ухвати. Али, ипак се нечега сећам.
      * * *
      – Ево, види. (Узео је у руку виолину.) Ово је мелодија Хајдна. Она почиње са нотом ”си”.
      Прешао је гудалом преко струна и зачуо се звук. Потом је направио још неколико покрета, и одсвирао кратку музичку нумеру.
      – Чујеш?
      – Да.
      – Ево Бетовенове мелодије. И она почиње нотом ”си”. Али је, из неког разлога, то друга мелодија.
      Он је извукао из виолине почетно ”си”, потом још неколико звукова који образују мелодични почетак. И, заиста, то је била другачија нота. Слично једном истом човеку, али десет година старијем. Видиш да је то тај човек, само су му власи седе, и у очима му је туга. Тако некако.
      – Зашто је тако, не знам. И таквих трикова је у музици на сваком кораку – на хиљаде. А генерално музика, звук, имају исповедни карактер.
      – Не разумем?
      – Кроз звук се свет и човек исповедају, откривају своје унутрашње тајне.
      Ударио си о дрво, и чујеш одређени звук. То дрво говори: ја сам дрво. Удариш ли о стакло, и стакло ће звуком указати да је стакло. Исто је и са каменом, и циглом, па и човеком. Музичар пише музику и сам до краја не схватајући шта је том музиком рекао. Истанчани и мудри критичар увек зна боље од аутора, шта је управо кроз ту музику речено.
      Он ми је причао о томе, како је једном приликом свирао сонату неког савременог композитора. Неколико месеци је вежбао. У сваки акорд се пажљиво удубљивао: шта овде каже аутор, на шта циља? Потом је био премијера, овације у сали, и захвалност аутра. И ето, после концерта, уз чашу шампањца, Гена је упитао аутора музике: ”Зашто си оставио прву породицу?” Овај је запањено гледао, а Генка га је још једном упитао: ”Зашто си отишао од прве жене, и оставио је са дететом?” ”Одакле ти то знаш?” – љутито и гневно узвратио је композитор. ”Па у твојој музици – узвраћа Гена – све је написано. Све је врло драматично. Породична драма, муке савести, самооправдање и томе слично.” Тада су се посвађали. Јако, и могуће, заувек. Ето то је музика.
      * * *
      О чему смо тада, и приликом других сусрета разговарали? Не сећам се. Кажем, недостаје ми основа. Информација улеће у душу, и попут Нојевог голуба, који нема где да спусти ножице, одлеће. Вода Потопа се још није повукла. Штета. Али сам од тада почео да слушам музику. И с времена на време, почело је да ме “облива”. Једном ми је душу исцепао Бетовен. Тачније неки део Седме симфоније, алегрето, чини ми се. Слушао сам је у колима. И нешто ме је испунило, да сам морао да сиђем са пута, угасим мотор, и да се исплачем. Иначе бих се разбио. Да ме је било који саобраћајац тада видео, паркираног с краја улице, лица мокрог од суза, забачене главе, помислио би да би ме требало лишити права, и звати Хитну. Зовем Гену, ужурбано му причам о Бетовену и Седмој симфонији. А он мирно, и полако ( изгледа да стално у глави премешта неке блокове) одговара: ”То је то. То је музика од Бога”.
      После сам сличан случај имао и са Рахмањиновим. Други концерт за фортепиано са оркестром. Чак је Рахмањинов више од Бетовена утицао. Укратко, Гена је унео у мој живот изненадне промене.
      Да, сетих се. Он је још говорио да музика никако не постоји да би испунила животну празнину, ради ”лепоте” и осталих невиних прича. Она такође не постоји да би направила живот човека естетски бољим или пријатнијим. То је, каже он, чиста јерес.
      Желите да знате зашто постоји висока музика, и висока уметност, уопште? Напрегните се. Висока уметност, према Генки, постоји да би се страдало! Страдало! Истински, узвишено и оправдано страдало.
      Човек је изгубио Рај. Човек овако или онако страда. Али, ако је он по облику живота –теретна животиња, и ништа више, страдаће само од јаке палице у рукама волара. Велика уметност подсећа на Велики губитак, и наводи нас да трагамо за изгубљеним. Сама по себи, уметност, неће вратити изгубљени Рај, и зато ствараоци не треба да се надимају. Они само буде успавану душу и терају је да ”подигне очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја.” ”Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље.” (Пс. 121: 1–2). Стога је истинском творцу тако тешко на земљи. Јер нико не може да га разуме. Све је код њега са душом, као код Љермонтова:
      Не заменише јој звуке небеске
      Туробне песме земаљске.
      * * *
      Да, још је помињао да су трозвук мола и дура попут Тројице у музици. У трозвучју мола средња нота је узвишена. То је радост. То је Христос у слави. А у сазвучју дура средишња је нота снижена. То Син Божији страда: оваплоћује се, смирава се, моли се о Чаши, трпи Распеће.
      Већ сам поновио, да нешто не могу да разумем до краја, а нешто нисам успео да запамтим, јер немам основу. Тајну ”бронзаних звона” отац је са собом однео, и ја сам, као и многи други, музиком називао нешто што она није.
      Док се у мом животу није појавио Гена.

      Извор: Православие.ру
    • Од Ромејац,
      Трајна опомена
      Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.

      Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
      Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
      Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом.
      Један од српских сватова Ацо Јованчић присјећа се да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.
      Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.
      Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.
      Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.
      Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.
      Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
      Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
      Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.
      Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник.
      http://www.srna.rs/novosti/670580/ubistvo-srpskog-svata-i-paljenje-srpske-zastave---trajna-opomena.htm
    • Од Логос,
      Последњег јутра свога живота, Јоан Кулијану (Ioan Culianu), харизматични професор Теолошког факултета Универзитета у Чикагу, држао је предавање о гностицизму и тајним мистичним сектама. Његов постдипломац, Александар Аргелес, излагао је тога дана, први пут пред својим професорима, један рад. „Био сам нервозан, а он је рекао: ’Немаш чега да се бојиш, то је само обред прелаза’ – присећа се Аргелес. Потапшао ме је по леђима и насмешио се.“ И ту Аргелес застаје. „Никада нећу заборавити тај осмех.“
      Два сата касније, Кулијану је погинуо од метка калибра 2, 5 mm, испаљеног у потиљак. Његово убиство, атентат који се догодио у универзитетском купатилу, пренеразило је све на факултету, застрашило студенте и збунило чикашку полицију и ФБИ. Данас, после шеснаест месеци, тај злочин све више личи на оно што су Кулијануови пријатељи мислили све време: први политички атентат на једног професора на америчком тлу.
      Полиција је у почетку сматрала да је убиство дело незадовољног студента или колеге, можда чак и неког ко је практиковао окултне вештине које је Кулијану проучавао. Али истражитељи нису пронашли ниједан доказ који би поткрепио те претпоставке. Напротив, открили су да је Кулијану, као румунски емигрант, скоро две године нападао румунску владу у часописима, емисијама и интервјуима широм света. Њему, као и другим избеглим Румунима после његовог убиства, прећено је смрћу.
      У својој 41. години професор Кулијану био је омиљен међу студентима и уважаван међу учењацима попут Умберта Ека или Харолда Блума. Кулијану, који је течно говорио осам језика, написао седамнаест књига и имао три доктората, био је „бриљантан и славан у Европи“, вели др Моше Идел, професор Хебрејског универзитета и стручњак за јеврејски мистицизам. Висок, загонетног осмеха и упалих очију које су гледале негде изнад саговорника, Јоан Кулијану је учио да паралелно постоји мноштво универзума, да ум креира стварност, те да магија може да надмаши модерну науку. Недељама пре убиства, 21. маја 1991, он је завршавао три књиге, планирао женидбу, припремао се за дуго ишчекивани повратак у Румунију и био домаћин конференције у Чикагу која је имала изазован назив – „Друга подручја: смрт, екстаза и путовања у друге светове у савременој науци“.
      Па ипак, профетски карактер жртвиних политичких ставова, као и борхесовска имагинација, највише доприносе застрашујућој димензији ове узбудљиве приче. Стручњак за окултно, Кулијану је волео да предсказује будућност својим студентима, а његова предвиђања су често била невероватно прецизна. На једној прослави у Хајд парку, он је разоткрио скривену забринутост једне постдипломке за каријеру; другој је опет рекао да „понижава себе у љубавном троуглу“, а тачност онога што је говорио, како она вели, „скроз ју је одувала“. У фантастичним и детективским причама које је објављивао у авангардним књижевним часописима попут Exquisite Corpse, Кулијану је писао о политичким догађајима који су се збивали месецима или годинама касније – о тајним сектама и убиствима која су и те како подсећала на његово властито. То убиство била је својеврсна академска верзија загонетке ко је убица и тицало се мучних детаља румунске историје, мита и мистике, скривених веза између научникових политичких и интелектуалних склоности. Као фикција, оно представља невероватну трагедију. Као збиља је велика трагедија.
      Као предавач, Јоан Кулијану је био отворен, духовит, незабораван, а као пријатељ – тајанствен и затворен. Родио се 5. јануара 1950. године у угледној породици у румунском граду Јаши надомак совјетске границе. Јаши има велелепне булеваре, цркве од камена, кривудаве поплочане улице, а за Кулијануа он чува и избледеле успомене на некадашњу славу његове властелинске породице. Кулијануов прадеда и деда били су ректори универзитета, најстаријег у Румунији. За време фашизма у Румунији, њеног припадништва силама Осовине, његов деда био је познат као заштитник Јевреја који је својим штапом с мермерном дршком претио њиховим угњетачима.
      Дечак је одрастао под комунистима који су преузели власт после Другог светског рата. Партија је запленила кућу његове породице, а њих сместила у четири просторије које су „несносно заударале на труо намештај“, писао је касније Кулијану. Пошто му је било забрањено да се игра с другом децом, он се, у својој башти ограђеној зидовима, забављао како је сам знао и умео. После убиства, полиција је на његовом радном столу пронашла три кестена с дрвета из те баште.
      „Живели смо у страху од Секуритате, тајне полиције“, присећа се Кулијануова сестра, Тереза Петреску (Therese Petrescu), удата за једног од водећих румунских дисидената. Његов отац, адвокат опозиције и математичар, није смео да објављује или нађе посао; умро је, скрхан, у 51. години.
      На Универзитету у Букурешту, Јоан Кулијану и његови пријатељи забављали су се интелектуалним играма, изазивајући своје професоре измишљањем дугих библиографских цитата за научнике са страним именима. Када је освојио прво место на такмичењима из националне књижевности и језика, Секуритате је попут већине најбољих дипломаца покушала да га заврбује. Такозвани капетан Урехе (Ureche), „Капетан Уво“, повео га је „у шетњу кроз многе улице“, наводећи га да цинкари своје колеге, писао је Кулијану 1989. године у својој изјави за америчку Имиграциону и исељеничку службу. Када је Кулијану то одбио, схватио је, као и његов отац, да никада неће добити пристојан посао или издавача.
      Међутим, за разлику од оца, Јоан Кулијану је побегао. Четвртог јула 1972. године он је пребегао за време једног стипендијског путовања у Италију. Румунски писци у иностранству су пребијани или убијани у догађајима који су обично наговештавали умешаност Секуритате, тако да су Кулијануове доцније активности у Италији, Француској и Холандији праћене страхом од освете. Избеглиштво му је, међутим, омогућило одличне контакте широм света, нарочито с још једним румунским апатридом, покојним Мирчом Елијадеом, славним религиологом с Универзитета у Чикагу. Елијаде је храбрио младог научника у његовим истраживањима мистицизма и астралне религије и помогао да Кулијану, као гостујући професор 1986. године дође у Чикаго. У часу када је умро, Кулијану је био професор историје хришћанства и историје религија; Универзитет у Чикагу обећао му је стално намештење чим се заврши процедура око његовог усељења.
      У Хајд парку, Кулијану је проширио своје истраживање изван домена религијских студија, преиспитујући наше појмове магије, секса, смрти и сопства. Његова интересовања су се кретала од изучавања многоструких универзума до привида ума, од књижевне теорије до духовних техника екстазе. „Он је имао“, вели Мајкл Фишбејн (Michael Fishbane), колега с Теолошког факултета, „језичко умеће, оригиналност, отвореност и енергију довољну да створи велико животно дело“. Његове три постхумно објављене књиге указују на обим његових амбиција. Једна од њих бави се повешћу гностичких секти, друга испитује путовања с ону страну живота, а трећа представља обухватан речник светских религија.
      Пошто је повезивао окултно, физику, магију, Ерос и историју, његова наука је погрешно означена као знаност Новог доба (New Age). Али она је била много више од тога. Кулијану је трагао за структурама које чине основу фанатизма и вере, како би разоткрио „системску предвидивост самог мишљења“, пише Лоренс Сајивен (Lawrence Suhivan), директор харвардског Центра за проучавање светских религија. „Два су његова главна доприноса науци“, каже Керол Залески (Carol Zaleski), професор религије на колеџу Смит. „Једно је била његова енормна ерудиција. Али његово главно интересовање лежало је у разумевању тога да ум измишља имагинарне светове и чини их толико стварним, да они, на крају, доиста и постају стварни.“
      Још више него о његовој науци, студенти данас говоре о његовој личности. „Он нас је упознао и поздрављао поименично“, вели бивши постдипломац Мајкл Алока (Michael Allocca). „Цело лето сам жељно ишчекивао да га видим“, каже Грег Спинер (Spinner), други Кулијануов студент. „Никада више нећу упознати никога као што је он“. Спинер и Алока су га убедили да предаје курс о ономе што му је била специјалност – прорицање. На завршном испиту требало је предвидети будућност.
      На једном универзитетском тргу, Кулијану је, 1986. године, упознао Хилари Виснер (Hillary Wiesner), постдипломку с Харварда, с којом је доцније заједно написао већину својих дела. Она је била његова вереница, али и предмет мистичног витештва. „Он је изумео неку врсту религије која је била усредсређена на мене“, каже Виснерова. „Моји пријатељи нису могли у то да поверују“. Када су Кулијану и Виснерова видели филм Сирано де Бержерак, она је бар нешто схватила. „Он је плакао гледајући тај филм“, рекла је. „У својој глави, био је Сирано, усамљен, у својој идеалној, али немогућој тежњи да освети свог оца и ране из прошлости“.
      Као добровољни апатрид, Јоан Кулијану је с дистанце пратио румунску политику током седамнаест година. После румунске револуције у децембру 1989, он је започео своје агитовање. Током последњих петнаест месеци Кулијану је, у Lumea Libera (Слободни свет), њујоршким емигрантским новинама, и Corriere della Sera, италијанском дневном листу, написао више од тридесет чланака у којима је нападао румунске лидере. Критички се огласио и на радију Слободна Европа и BBC; на BBC-у су га чак упозорили да ублажи своје изјаве. Писао је и кратке, луцидне приче о земљи Јорманији, фиктивној верзији Румуније.
      Уз помоћ историје може се објаснити његова „латентна експлозивност“, израз који је Норман Манеа сковао за задоцнели политички ангажман овог румунског ињелектуалца у егзилу. Притешњена старом руском, отоманском и аустроугарском царевином, Румунија је била сиромашна, брдовита, често освајана земља, у којој су доминирале криза идентитета и склоност ка корумпираним и садистичким владарима не само страним него и домаћим. (Најславнији Румун, Дракула, фиктивни је лик који води порекло од принца из XV века сугестивног имена – Продорни Влад). Демократске традиције ту никад нису имале корена; ксенофобија и антисемитизам су често цветали и, како истиче Манеа, држали многе младе интелектуалце што даље од националне политике.
      Крајем тридесетих година, фашистичка парјија по имену Гвоздена гарда проширила је свој утицај. Подгревајући властиту верзију митологије крви и тла, Гвоздена гарда, према речима историчара Влада Георгескуа (Georgescu), „унела је култ смрти у румунску политику“ и, својим варварским погромима, потиснула чак и нацисте у други план. Свестан да је толико тога од те историје потиснуто у послератно доба, Кулијану се обраћао истраживачима, попут Елија Визела, да разоткрију истину о румунском холокаусту.
      Године 1944. румунски млади краљ Михаило ражестио је Гвоздену гарду окрећући леђа Немцима и сврставајући земљу у антифашистичку коалицију. Или, како су то екстремни националисти тумачили, капитулирајући пред Русима. Када су комунисти преузели власт 1947, многи чланови Гвоздене гарде побегли су у Сједињене Америчке Државе. Стицајем околности, једна од највећих заједница тих емиграната налази се у Чикагу. „Ту имате једну стару, али активну фашистичку заједницу“, тврди један извор који није желео да буде именован. „Они још увек регрутују људе“, додаје други.
      Револуција против Николе Чаушескуа (Nicolae Ceausescu) изгледала је испрва као срећан преокрет у румунској мрачној историји. Али један број новијих књига које се баве догађајима из децембра 1989. године – укључујући и извештаје Андреја Кодрескуа (Codrescu), новинара Едварда Бера (Edward Behr) и дописника радија Слободна Европа Нестора Ратеша (Ratesh) – потврђују оно што су Кулијану и други говорили о последњој и најкрвавијој побуни у источној Европи. Они тврде да су оно што је почело као аутентичан народни устанак у Темишвару убрзо преузели Секуритате, армија и партија који су дуго планирали да свргну Чаушескуов режим. Извештаји се разликују у томе колико је брзо и дефинитивно ова побуна злоупотребљена. Неки коментатори истичу да је револуција коју смо видели на телевизији била у великој мери исценирана и чак тврде да је КГБ имао удела у томе. Други кажу да је устанак био аутентично народни и спонтан, али да су завереници у пучу ускоро нашли изговор да се укључе у акцију. Сви су јединствени у мишљењу да су многи функционери у постреволуционарној влади ветерани Чаушескуовог режима који су, у великој мери, осећали презир према демократији. Као што Ратеш каже, децембарске борбе имале су, за исход, „велики парадокс суштински антикомунистичке револуције што је произвела режим у коме су доминирали бивши комунисти“. Румунска влада суочила се са заосталом економијом и честим протестима, али је опозиција уситњена и режим је опет могао да преузме власт на септембарским изборима. Антисемитска десница, којој су неки од Чаушескуових бивших сарадника тежили и коју је изгледа финансирала једна фракција у Секуритате, била је у успону.
      За разлику од других у источној Европи, румунска влада задржала је већи део својих тајних полицијских снага (иако она сада има нов, безазленији назив – Румунска информативна служба). Чак и у иностранству, бивша Секуритате, или бар њени остаци, очигледно наставља да учествује у прљавим пословима. Један службеник Обавештајне секције ФБИ сведочио је прошлог новембра пред Конгресом да, иако су Чехословачка, Пољска и Мађарска знатно смањиле своје обавештајне операције у САД, „ми не можемо исто рећи за Румунију… Још увек смо веома забринути у вези с њиховим намерама“.
      Јоан Кулијану је био међу првима и најгласнијима, који је румунску револуцију назвао пучем. Његова имагинација била је врло перцептивна: шест месеци пре него што је ико помишљао да би Чаушеску могао пасти, Кулијану је у Италији објавио кратку причу Интервенција у Јорманији, у којој је описао побуну сличну оној румунској. Друга прича, Слободна Јорманија, говори о пучу усред аутентичне револуције, у коме учествују делови тајне полиције, док вође пуча снимају ископане лешеве како би повећали број жртава и збунили гледаоце. Доцније је, у једној емисији програма Nightline на ABC, откривено да су вође румунске револуције прибегле баш таквој језивој стратегији – на видео тракама су снимљени низови лешева ископани из гробова сиромашних грађана за које се тврдило да представљају тела демонстраната које су побиле Чаушескуове снаге. У Румунији, као и у Кулијануовој уобразиљи, политичка реалност је постала игра ума.
      Месец дана пре његове смрти, велики интервју с Кулијануом појавио се у румунском дисидентском часопису 22. „Он је врло негативно оценио ново јединство између крајње левице и крајње деснице у Румунији“, вели Владимир Тисманеану, професор политичких наука на Универзитету у Мериленду и аутор књиге Репродуковање политике: Источна Европа од Стаљина до Хавела. Испрва уздржан, Кулијану је у даљем разговору назвао Секуритате силом „епохалне глупости и неслућене комплексности“. Упитан о румунским слободним изборима и штампи, одговорио је да су од тога највише користи имали новоослобођени фашисти. Професор се супротставио не само крајњој левици и десници, већ и новинару који га је интервјуисао, називајући револуцију „трагичним губитком“ који је наметнуо КГБ. „То је била његова смртна пресуда“, каже Јон Пацепа, бивши шеф Румунске контраобавештајне службе који је пребегао 1978. године и сада се крије у Америци.
      Није случајно што је Кулијану био забринут због могуће освете јер је осећао да докази за то већ постоје. Месец дана пре револуције, његов стан у Хајд парку је испретуран. Извештај чикашке полиције потврдио је да су телевизор, компјутер, флопи дискови и флаша вина украдени. Према речима његовог пријатеља Стелиана Плесоиуа, Кулијану, који је покушавао да сестру и зета изведе из Румуније, осећао је да га Секуритате упозорава.
      Други нису делили његово мишљење. „Није то ништа политичко, само лоше суседство“, говорио је Грег Спинер који је свом професору помогао да се пресели у добро обезбеђени облакодер на Лејк Шор Драјву.
      Кулијану није никад помињао пријатељима с универзитета или полицији претње смрћу које је добијао. „Он је био тип човека с подигнутом горњом усном“, тврди Скинер, коме се Кулијану једном поверио да својим политичким текстовима ступа на „опасну територију“.
      О претњама је једино разговарао са својим пријатељем Дорином Тудораном, дисидентским издавачем и песником. „Оне су стизале у писмима или телефоном. Није знао ко их шаље“, присећа се Тудоран. „Говорили су да ће га убити ако настави да пише о Румунији. Најпре га је то забављало. А онда се и уплашио.“
      И поред тога, он се још више ангажовао у емигрантској политици. Априла 1991, месец дана пре него што је убијен, Јоан Кулијану је на Универзитету у Чикагу посетио старог краља Михаила, јер је сматрао да је прогнани монарх једина нада за стабилност њихове земље. Три дана пре смрти, отказао је пут у Румунију, посету болесној мајци и учешће на конференцији Америчко-румунске академије, с групом научника познатих по антикомунистичкој делатности. Рекао је сестри да му стижу претње од екстремно десне групације Vatra Romaneasca (Румунски огањ), „у сваком случају“, према мишљењу једног пензионисаног капетана Секуритате, од „органа Румунске информативне службе“.
      А онда је променио и браву на вратима своје канцеларије.
      Купатило на трећем спрату, где је Јоан Кулијану убијен, није прометно место. На једном држачу тоалет-папира нађена је урезана свастика, што вероватно нема везе са злочином. Кулијану је умро сунчаног мајског поподнева, за време одмора око ручка, када стотине људи пролази Свифт холом током годишње распродаје књига на Теолошком факултету. Његов убица се највероватније попео на седиште тоалета у WC-у поред Кулијануовог и уперио пиштољ право у његову главу. Један једини метак разнео је његов мозак и изишао на другу страну, кроз нос. Нико није видео убицу у бекству. Пиштољ никада није пронађен. Кулијануови кључеви и новчаник нађени су у његовом џепу, а црни сат од опала на руци. Убиство је прецизно и вешто изведено па када је један студент ушао у купатило после неколико минута, скоро да није било крви – испод врата WC-а беживотно је висила помодрела професорова рука.
      „Ти људи су знали шта раде“, приметио је Роберт Ј. Стајн (Stein), главни медицински вештак из области Кук. „Убити једним метком из пиштоља тако малог калибра као што је 2, 5 mm – није лако“. Бивши шеф обавештајне службе Јон Пацепа само је додао: „То је типично КГБ убиство, један метак у потиљак“.
      Кулијануово убиство покренуло је читав низ загонетних догађаја, гласина и дезмформација. Дан после убиства, пакет с књигама, које је Кулијану поклонио и послао краљу Михаилу у Женеву, у Швајцарску, стигао је у коверти типа Jiffy Pak – отворен и празан. Дан уочи убиства, неко је телефонирао породици и многим пословним партнерима Андреја Кодрескуа да им јави како је Кодреску, румунски емигрант и Кулијануов пријатељ, извршио самоубиство. Кодреску је накнадно дознао да је позиве упућивала „једна особа из Калифорније“. Али је додао и да се боји да открије њен идентитет, рекавши само да је „ширење дезинформација типично за стратегију Секуритате“.
      Наредних дана, удовица Мирче Елијадеа, жена коју је Кулијану познавао, суочила се у свом стану у Хајд парку са узнемирујућим позивима. Елијаде је пре смрти именовао Кулијануа за свог књижевног заступника. Занимљиво је да су последњих година старог научника, нападали као апологету Гвоздене гарде. Тим критикама придружио се и Кулијану. Узнемирена госпођа Елијаде променила је број телефона и одбила да о томе говори.
      Неколико недеља потом, састанак Америчко-румунске академије у Букурешту је пропао јер је део научника са Запада отказао учешће. „Тај састанак је био пресудан за слободну опозицију у нашој земљи“, присећа се Мирча Сабау (Mircea Sabau), физичар у универзитетској болници у Чикагу и Кулијануов пријатељ. „После убиства, мали број људи се појавио“.
      Румунски званични лист Libertatea (Слобода) објавио је тобожње саопштење полиције у Чикагу добијено од Кулијануове сестре, у коме се тврдило да ниједна страна служба није умешана у злочин. У чикашкој полицији пак кажу да такво саопштење никад нису издали. Седмог јуна 1991, председник Румуније Јон Илијеску (Ion Iliescu) на конференцији за штампу такође је прокоментарисао овај злочин, истичући да му је „високи амерички званичник“ рекао да то није политичко убиство. Међутим, стручњак Стејт Департмента за источноевропска питања негирао је да било шта зна о наводном коментару неког америчког званичника.
      И другим румунским писцима у САД-у и иностранству почеле су да стижу претње смрћу. Екстремно десни лист Romania Mare (Велика Румунија), који издају бивше Чаушескуове присталице, напао је професора политичких наука Владимира Тисманеуа: „Чувајсе, пацове, истребљивачи су за тобом“. У Вашингтону је дисидент Дорин Тудоран свакодневно добијао претеће поруке у којима се помињао Кулијану. Примао сам позиве: „Послаћемо те за твојим пријатељем Кулијануом. Имамо метак с твојим именом на њему“, поручивали су незнанци. ФБИ је, најзад, успео да похапси Румуне који су претили и узнемиравали Тудорана, али ни он ни Биро нису открили имена тих људи.
      У Атини, румунском писцу и блиском пријатељу професора Кулијануа прећено је двапут током недеље јер се појавио његов чланак о убиству. У Њујорку, један новинар је примио сличне претеће поруке. У Чикагу, румунски радио-спикер, који се залагао за краљеву посету Румунији, примио је неколико претећих телефонских позива и писмо у коме се помињао Кулијану.
      Неке од тих претњи су, можда, проблематичне и воде до старих избеглица који носе успомене из прошлости. Али има ту и нечег чудног и, свакако, значајног у вези са начином на који су многе од поменутих порука састављене: оне позајмљују архаични језик мистичног национализма Гвоздене гарде. У Атини су та писма била обележена архаичним акцентима. Већина посматрача тврди да је то била стара тактика прерушавања практикована у Секуритате. У својој књизи Црвени хоризонти, Јон Пацепа указује на међународне тихе кампање у којима је Секуритате користила националистичку реторику како би застрашила дисиденте, понекад чак измишљајући и нове десничарске групе.
      Фебруара 1992, један чланак из Romania Mare користио се сличним језиком да похвали Кулијануово убиство. У том чланку, испуњеном вулгарним референцама на место у коме је он убијен, истиче се како је Кулијану убијен на правом месту, „у смртоносном тоалету који је за њега припремила судбина“.
      Место злочина је својеврстан текст, а једног мирног мајског поподнева професор Ентони Ју (Anthony Yu) анализирао је место у купатилу где је убијен његов пријатељ, недалеко од канцеларије испуњене књигама. „То има ритуални значај“, каже професор Ју. „Ту се испољава симболичко и физичко понижење, мрља, нечистоћа, најпрофаније место на коме се може окончати живот. У ствари, запитао сам се није ли овде реч о култном убиству.“
      Полиција није искључила могућност да је то било култно убиство – или чин неког незадовољног колеге, студента или љубавника. „Он није имао никаквих непријатеља“, тврдио је Нетенијел Дојч (Nathaniel Deutsch), Кулијануов асистент, уз сагласност осталих.
      Повремено је, међутим, Кулијануово истраживање у домену окултног доносило невоље. У Француској, на једном предавању о ренесансној магији, три жене су се представиле као вештице и негодовале против његовог уплитања у њихов свет. Кулијану, други предавач и неколико људи из публике озбиљно су се разболели. Тема предавања гласила је: „Подухват који ћу избегавати у будућности“, записао је он јетко у својој књизи Ерос и магија у ренесанси.
      Многи Румуни били су скептични да је то било политичко убиство. Зашто би некој неконтролисаној групи у Секуритате сметао професор у Чикагу који није био никакав „играч“? То питање је културна енигма. Одговор на њега лежи, можда, мање у рационалном него у митском или култном фанатизму који је Кулијану проучавао и критиковао.
      Прво, занемаримо идеју да су професорови списи могли да изазову толико гнева да га неко убије. Многи пореде Кулијануову смрт с убиством Николае Јорге (Nicholae Iorga) из 1940. године. Он је био славни румунски историчар који се супротставио Гвозденој гарди и за кога се верује да су га они и убили надомак Букурешта. „Знам људе који су убили Јоргу“, каже др Александар Ронет (Alexander Ronnett), старији стоматолог и лекар опште праксе, самозвани портпарол Гвоздене гарде у Чикагу. „Једина ствар у којој су погрешили јесте то што су били сувише благи“, вели он. „Требало је да га, јавно, живог одеру.“
      За румунске нове десничаре, Кулијану је био посебна врста издајника – писац чији су напади били директнији и личнији него они упућени од Тисманеуа, Кодрескуа или Манее, који су сви били Јевреји и, према неофашистичком схвајању, искључени из круга румунских пајриота. Он је био Елијадеов интелектуални наследник, један од најславнијих румунских научника у иностранству. Али док је стара Гвоздена гарда поносно називала Елијадеа „једним од наших“, нови румунски десничари презирали су Кулијануа. Чланак у Romania Mare, који је потписао Леонард Гаврилиу, румунски преводилац Фројда, на својеврстан, застрашујући начин коментарише место убиства: ту се указује на „ферментирану визију Кулијануовог фекалног мозга“, називајући га „изметом преко кога није повучено довољно воде“. Вели се и то да Кулијану, „избеглица у гангстерској метрополи Чикагу“, није имао права да критикује румунски антисемитизам или захтева измирење с недавном прошлошћу земље.
      Секуритате се, такође, посебно свети онима који критички пишу о Румунији. Године 1991, Димитру Мазилу, бивши високи функционер владајућег Фронта националног спаса, који је управо завршио рукопис у коме је критиковао нови режим, претучен је и исечен у свом стану у Женеви. Два маскирана човека, која су га напала оштрим сечивима, говорила су румунски и отишла с Мазилуовим рукописом. Други писци и издавачи били су претучени или убијени у Француској, Немачкоји Канади. Према мишљењу Јона Пацепиа, Секуритате из времена Чаушескуа користила је радијацију да би приведене писце кришом отровала.
      Ипак, и они који верују да је Кулијануово убиство политички мотивисано, не могу да објасне зашто је баш он био на удару. Једно објашњење могло би се односити на страст којом је Кулијану нападао нову румунску владу. Кулијануов интервју за 22, који се појавио у априлу 1991, месец дана пре његове смрт и, био је једна од првих критика владајућег Фронта националног спаса и децембарске револуције који је објављен у самој Румунији. У њему је Кулијану „удружио песничке емоције с ерудицијом политичког аналитичара“, тврди Владимир Тисманеану. Окривио је не само Секуритате него и Гвоздену гарду, култни национализам, Православну цркву и румунску културу. Позивао је на истрагу румунског геноцида над стотинама хиљада Јевреја. Било шта од тога могло је подстаћи на освету у земљи која се никад није суочила са својом прошлошћу. „Његова критика била је комплексна, вишеслојна, суптилна. Морате све то повезати“, каже Мирча Сабау. „Тек тада она постаје беспоштедна“.
      Интервју с 22 могао је тадашњи режим у Румунији „добро уздрмати“, каже Јон Пацепа. „Они би рекли: ’Овајчовек доноси невољу. И биће све гори и гори. Отарасимо га се’. То чак није морала бити ни одлука владе“.
      Чињеница да Кулијану није био познат ван академског света могла га је учинити још рањивијим. „Они прогањају мање познате људе да би збунили полицију и застрашили остале“, наводи Сабау.
      Када је реч о балканским сплеткама, чикашка полиција има уобичајену процедуру. „ФБИ се бави међународном димензијом“, истиче шеф чикашке полиције Фредрик Милер (Fredrick Miller), који је недавно наишао на нови траг у Кулијануовом случају.
      Загонетно убиство заокупља све оне који су познавали Јоана Кулијануа. „Изгубити њега равно је спаљивању Александријске библиотеке. Има толико тога што је он знао, биће потребне године да се исцеди оно за шта су њему биле потребне секунде“, тврди Грег Спинер. „Не могу да престанем да мислим на њега“, каже Нетенијел Дојч. Осим бесмисленог губитка, веза између оног чиме се бавио и самог убиства је најузнемирујући елемент самог злочина. Јоан Кулијану је веровао у постојање мноштва светова – можда зато што је и сам живео у многим световима. Подучавао је студенте да превазиђу неверицу у то да могу да постану добри детективи окултног подручја. Веровао је да житељи источне Европе морају да учине исто како би разоткрили окултне политичке преокрете у дубоко завађеној области. Веровао је у моћ прошлости и моћ њеног поновног конструисања, пошто је ту моћ видео на делу у својој земљи. „Његова научна интересовања била су огледало оне организације која је наумила да га убије“, тврди његов пријатељ Владимир Тисманеану.
      Кулијануова последња кратка прича, „Језик стварања“, појавила се у часопису Андреја Кодрескуа Exquisite Corps истог месеца када је убијен. У њој се говори о историчару „старом четрдесет година, који живи у добро обезбеђеној згради на језеру“. У то време предаје на „озбиљном и престижном универзитету у централном делу САД“. Једнога дана добио је тајанствену музичку кутију са шифрованим језиком којим говори сам Бог: Језик стварања. Три бивша власника кутије убијена су у прошлим столећима.
      Садашњи власник кутије размишљао је да употреби кутију против „омраженог политичког режима“, али се плашио да ће проћи као и његови претходници. Колико год је покушавао да открије његову тајанствену шифру, то му није успевало. После много оклевања, он оставља музичку кутију на дворишној распродаји и бежи у слободу од оног што је постало интелектуални затвор наметнут њеном тајном.
      Након двадесет година избеглиштва, са свим достигнућима иза себе, и толико тога пред собом, можемо се запитати зашто Јоан Кулијану није своју прошлост оставио у дворишту. Да ли је схватао прави смисао опасности у којој се нашао? Понекад се чини да јесте. Уколико се довољно усредсредимо на причу о његовом убиству, можемо само видети професора који се несвесно рве са својом фикцијом и научним делом, док се стварне силе удружују да га убију.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...