Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Милан Меденица :)

КОЛИКО Бог опрашта, коме и зашто?

Recommended Posts

ЧЛАН

Знамо ли?

колико знамо?

да ли опрашта све?

шта се лепи за човека, шта одлепи?

кривица, појам.

крст, појам.

кад се опрашта?

корист праштања. зашто не, зашто да?

пијетизам-мантија, лицемерје-лаж.

покајање, појам.

исповест, колико се отпусти - један, исповеђен, неисповеђен, два, три, све ?

ЛИТУРГИЈА.

ЦИТАТИ, сопствено мишљење, слобода уображености и сујеверја су позване.

мош се пише до есхатона.

ај сад.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Уххххххххххххххх, Медо, какав си нам задатак поставио  0212_rolleyes

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ево једног цитата на ту тему :

Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах-пустињак. Било му је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице, тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о себи следеће:

"Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом, ипак - не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: "Зашто тако плачеш?" Ја сам ћутао. "Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?" И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: "Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога"

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ево једног цитата на ту тему :

Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах-пустињак. Било му је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице, тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о себи следеће:

"Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом, ипак - не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: "Зашто тако плачеш?" Ја сам ћутао. "Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?" И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: "Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога"

cuo sam ovo ranije.....

(odakle ti ovo? mislim jel iz neke knjige??)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Nisam siguran da li sam pravilno shvatio postavljeno pitanje, jer dajem odgovor kroz neko svoje vidjenje i stav.

Znanje je subjektivan pojam, Sokrat rece “znam da nista ne znam”. Jos kad je rec o ovoj temi, tesko mozemo  tvrditi da nesto znamo, a jos manje koliko. 0102_laugh

да ли опрашта све?  Verujem  da  da, ukoliko je trazenje oprosta greha iskreno.

шта се лепи за човека, шта одлепи?  ?? Na greh mislis? Kako lepi?

Кривица?  Osecaj da sam uradio nesto lose, cime zalostim Tvorca. Beskrajno me voli, a opet idem protiv Njega. Najteza je kad svesno idem u greh.

крст, појам?  Simbol Hristove neizmerne ljubavi prema coveku.

корист праштања?  Da, ogromna dusevna rasterecenost, osecanje vece bliskosti I ljubavi. (bez obzira ko oprasta covek ili Bog)

покајање, појам?  Sagledavanje svojih grehova, uvidjanje zbog cega su losi I ostavljanje ili iskrena zelja za ostavljanjem tih grehova.

исповест, колико се отпусти - један, исповеђен, неисповеђен, два, три, све? Mislim da se otpusta svaki, ukoliko smo se iskreno pokajali I ispovedili one koje smo ustanovili da imamo. One kojih ne mozemo da se setimo, su takodje oprosteni (ne mozes se pokajati za nesto sto ne znas ni da si uradio), a ako su bitni za tvoje spasenje Bog ce ti vremenom dati da se setis takvih. Ako si zaboravio slucajno da pomenes neki na ispovesti, nista strasno pomenuces na sledecoj (mada licno mislim da je I taj oprosten, u trenutku pokajanja I ostavljanja istog), ali svakako ga treba pomenuti.

ЛИТУРГИЈА?  Moze do sutra da se pise (na svako pitanje ustvari)  leteti  Kratko: susret sa Bogom ili ti sreca sreca radost  0304_smile4

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ево једног цитата на ту тему :

Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах-пустињак. Било му је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице, тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о себи следеће:

"Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом, ипак - не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: "Зашто тако плачеш?" Ја сам ћутао. "Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?" И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: "Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога"

Ovo je predivno,ali PREDIVNO!Toliko da su i meni suze krenule!Koliko ljubavi u ovim rečima,toliko da  ni reči ne mogu da obuhvate takvu Ljubav.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ТЕОЛОГ

Знамо ли?

колико знамо?

да ли опрашта све?

шта се лепи за човека, шта одлепи?

кривица, појам.

крст, појам.

кад се опрашта?

корист праштања. зашто не, зашто да?

пијетизам-мантија, лицемерје-лаж.

покајање, појам.

исповест, колико се отпусти - један, исповеђен, неисповеђен, два, три, све ?

ЛИТУРГИЈА.

ЦИТАТИ, сопствено мишљење, слобода уображености и сујеверја су позване.

мош се пише до есхатона.

ај сад.

- не знамо довољно.

- ако и препознајемо не делујемо максимално.

- прашта све ако је искрено.

- лепи се све оно што човек жели да се лепи - зато је слободан :cheesy:

- кривица - психологизам који колико може да штети толико и да помогне човеку у духовном животу. Шмеман каже да западни хришћани воле да муче себе кривицом.

- крст - некад га преувеличавамо а некад га избегавамо, некад га ни нема а мислимо да га има

- прашта се кад се воли и кад тражиш обострани а не себични мир.

- пијетизам - имао већ ту тему.

- лицемерје - сувишно је писати.

- покајање - повратак блудног сина под окриље Цркве.

- исповест нема тарифу

- Литургија - узрастање у Таворској светлости... :cheesy:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: "Зашто тако плачеш?" Ја сам ћутао. "Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?" И даље сам ћутао... Господ ми затим рече: "Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога"

Слава Теби Господе. 0442_feel 0442_feel 0442_feel algabacaju 0442_feel 0442_feel

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ТЕОЛОГ

Изгледа ми да Господ не условљава свој опроштај (тј. љубав, јер опроштај је љубав на делу),

у смислу - ја ћу тебе да волим ако ти волиш Мене, људе и природу.

Када каже - опростите другима и вама ће Господ,

мисли - ако не рашириш руке у виду крста, у загрљај,  ка Богу и ближњима (ако не отвориш срце душе своје), ни љубав освећења од Господа тј. опроштај, који долази из  Пречистог Срца Исусовог,

не може ући у твоје наручје.

Доказ?

Чудесно ми је да је Господ Исус Христос опростио жени ухваћеној у греху (који је био смртни - казна каменовања). Она је ухваћена и тренутно доведена пред Судију.

Он јој одмах каже - где су они што су тражили твоју душу (живот)?  Отишли су. Ни ја те не осуђујем.

Иди и не греши више.

Исправивши свој живот примила је дати опроштај.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал :drugarstvo: link=topic=12426.msg394917#msg394917 date=1301284070]

Знамо ли?

колико знамо? да ли опрашта све? шта се лепи за човека, шта одлепи?

кривица, појам.

крст, појам.

кад се опрашта?

корист праштања. зашто не, зашто да?

пијетизам-мантија, лицемерје-лаж.

покајање, појам.

исповест, колико се отпусти - један, исповеђен, неисповеђен, два, три, све ?

ЛИТУРГИЈА.

ЦИТАТИ, сопствено мишљење, слобода уображености и сујеверја су позване.

мош се пише до есхатона.

ај сад.

Кад крене човек да се исповеди мислим да је важније да приступи са љубављу и скрушено као дете родитељу, без "самокритике" која је у суштини маскирана гордост. Чим осуђујем себе то значи да сам мислио да сам духовно за боље, односно на "вишем нивоу", а кад знам да сам слаб, пали и расплабљен и да ми никакве помоћи нема до смиреног припадања пред ноге Спаса нашег и Господа онда ту нема мјеста за филозофирање, пренемагање и слично.

Једино што нас изграђује духовно јесте покајање и оно је управо онај принос ("Теби приносећи од свих и за све") који приносимо да би Дарови били освећени и да би приступили св.Причешћу.

Пијетизма, постова на дестилованој води и собном ваздуху има колико волиш, а смирења нигдје.

Фарисејства, лицемјерштине, јереси и секташтва под плаштом "побожности" у неизмјерним количинама.

Све се своди на један неуротични формализам далек свјетлосним годинама од Христа "који је дошао у свијет да грешнике спасе" који је дошао "болеснима а не здравима" који је дошао да спасава раслабљене и пале а не хиперправедне супермене "гробове окречене".

Дијету и све остале благочестиве обичаје Христос нигдје не помиње као услов за сједињење с Њим, али само на једном мјесту у читавом Светом Писму стоји описана ситуација у којој он прича о оном чувеном "спреман-неспреман" и каже "ако кренеш да принесеш жртву и сетиш се да имаш нешто на брата својега, иди прво и измири се са братом" и остало. За Христа способност да праштамо је једини услов за причешће и мој драги и предобри Отац К. ме само то и пита "нисте ли у завади с неким?" "праштате ли?", што је реално једини услов - "као што и ми опраштамо дужницима својим" - куку нама ако нам се буде судило по нашој личној ширини душе, љубави према ненавиднима и спремности за праштање јер ће се многи наћи изненаћени на Другом Суду јер се уподобише факирима, а не оној "која је много љубила".

Човек који је кренуо на Литургију да се причести и сједини са Христом и "са свима и за све" је већ учинио акт покајања, припадања ногама Христовим, и ако у срцу не мрзи, не осуђује и прашта, тај је "достојан".

Џаба све факирске дијете и метанисања ако смо "гробови окречени"...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Знамо ли?

колико знамо? да ли опрашта све? шта се лепи за човека, шта одлепи?

кривица, појам.

крст, појам.

кад се опрашта?

корист праштања. зашто не, зашто да?

пијетизам-мантија, лицемерје-лаж.

покајање, појам.

исповест, колико се отпусти - један, исповеђен, неисповеђен, два, три, све ?

ЛИТУРГИЈА.

ЦИТАТИ, сопствено мишљење, слобода уображености и сујеверја су позване.

мош се пише до есхатона.

ај сад.

Кад крене човек да се исповеди мислим да је важније да приступи са љубављу и скрушено као дете родитељу, без "самокритике" која је у суштини маскирана гордост. Чим осуђујем себе то значи да сам мислио да сам духовно за боље, односно на "вишем нивоу", а кад знам да сам слаб, пали и расплабљен и да ми никакве помоћи нема до смиреног припадања пред ноге Спаса нашег и Господа онда ту нема мјеста за филозофирање, пренемагање и слично.

Једино што нас изграђује духовно јесте покајање и оно је управо онај принос ("Теби приносећи од свих и за све") који приносимо да би Дарови били освећени и да би приступили св.Причешћу.

Пијетизма, постова на дестилованој води и собном ваздуху има колико волиш, а смирења нигдје.

Фарисејства, лицемјерштине, јереси и секташтва под плаштом "побожности" у неизмјерним количинама.

Све се своди на један неуротични формализам далек свјетлосним годинама од Христа "који је дошао у свијет да грешнике спасе" који је дошао "болеснима а не здравима" који је дошао да спасава раслабљене и пале а не хиперправедне супермене "гробове окречене".

Дијету и све остале благочестиве обичаје Христос нигдје не помиње као услов за сједињење с Њим, али само на једном мјесту у читавом Светом Писму стоји описана ситуација у којој он прича о оном чувеном "спреман-неспреман" и каже "ако кренеш да принесеш жртву и сетиш се да имаш нешто на брата својега, иди прво и измири се са братом" и остало. За Христа способност да праштамо је једини услов за причешће и мој драги и предобри Отац К. ме само то и пита "нисте ли у завади с неким?" "праштате ли?", што је реално једини услов - "као што и ми опраштамо дужницима својим" - куку нама ако нам се буде судило по нашој личној ширини душе, љубави према ненавиднима и спремности за праштање јер ће се многи наћи изненаћени на Другом Суду јер се уподобише факирима, а не оној "која је много љубила".

Човек који је кренуо на Литургију да се причести и сједини са Христом и "са свима и за све" је већ учинио акт покајања, припадања ногама Христовим, и ако у срцу не мрзи, не осуђује и прашта, тај је "достојан".

Џаба све факирске дијете и метанисања ако смо "гробови окречени"...

facenew22222222 .mislise.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...