Jump to content
marija

Јеромонах Иларион Ђурица

Оцени ову тему

Recommended Posts

„О молитви“
  • У парохијском дому цркве Св. Василија Острошког на Бежанијској коси, 28. марта 2017. године јеромонах Иларион Ђурица одржао је предавање „О молитви“. Препуној сали се обраћао речима како се треба молити, када смо у прелести, када молитва постаје обред и прелази у секту. Велики број верника који се сабрао поставио је и велики број питања на које је јеромонах Иларион одговарао. 

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13247

Share this post


Link to post
Share on other sites

Почетком фебруара је изашла из штампе књига о ИларионаImage may contain: text

Беседама је обухваћен читав годишњи  празнични круг.Једна од ретких ако не и једина књига оваквог садржаја од наших духовних савременика,после Пролога св вл Николаја жичког

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1815024398764356&set=a.1384597008473766.1073741829.100007704397657&type=3&theater

 

 

 

 

 

 

 

 

https://pouke.org/forum/topic/623-жру-интервју/?do=findComment&comment=1593858

Share this post


Link to post
Share on other sites

    СЛЕПЦИ ОД РОЂЕЊА И УМИВАЊЕ У БАЊИ СИЛОЕ(НЕДЕЉА ШЕСТА -СЛЕПОГА ДАП 16,16-34 ЈН 9,1-38 ЗАЧ 34) НЕДЕЉА 21.МАЈ 2017

Браћо и сестре, нама ово чудо није непознато! Нама, као бившим слепцима од рођења, који смо се крстили у име Оца и Сина и Светога Духа и чудом задобили вид. Нама који смо прогледали, а били смо људи који су живели у мраку. Крстивши се, ми смо се поново родили, и то овога пута заувек, за вечност. Започели смо нови живот, нове спознаје, нову осећајност, нову љубав, па и сасвим нове догађаје. Много тога се догађа у подареној нам светлости, виделу. Новопросвећени се одевају светлошћу као хаљином, односно, они су просвећени – просветљени, том живом вером која се опире искушењима и постаје непоколебива. Међутим, у овом случају исцељења слепорођенога је завршила увредама и избацивањем из друштва, из синагоге. У овом догађају су сви симболи коренитог, језгровитог преображаја у новокрштеном: „Јер некада бијасте тама, сада сте светјлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости“ (Еф 5,8). Благодаћу Духа Светога прелази се из таме греха у светлост живота у Христу, а из духовног слепила прелази се у светлост живота у Христу. Из духовног слепила прелази се у просветљење вером.

Бог сабира све људе које је грех распршио, а света Црква уводи у јединство управо одлагањем бремена грехова. Грех је тај који ослепи и сапиње (Јевр 12,1-2). Упркос људској грешној неверности, Бог не кажњава, већ указује милост (Изл 34,7). Бог се увек јавља као „богат милосрђем“ (Еф 2,4), те и ослобађа од слепила, од греха. Он моћ свог милосрђа управо показује тако што у највишој мери опрашта грехе и тако нас усиновљује и укћерује (2 Кор 6,18). Драма греха се размрежава даром Светог Духа. Он уређује ћуд, нарав – карактер. Укида зло у човеку, али и у историји, у повести. Зло и грех не може се разобличити у својој суштини, ако одбијамо и опиремо се Богу. Грех није само заблуда, обмана, психичка слабост, већ је злоупотреба слободе да га љубимо и не, и да се љубимо међусобно или не. Пали анђели (2 Пт 2,4) из свог бића су неопозиво одбацили Бога, а да би били као Бог (Пост 3,5). Сатанаило греши од почетка и он је отац лажи (Јн 8,44). Као што „нема кајања за њих (анђеле) после пада, нема кајања ни за људе после смрти“ (Свети Јован Дамаскин, De fide orthodoxa, 2,4: PG 94,877C). Бог у Господу Исусу Христу обнавља сву историју спасења у корист човека. Огреховљена природа је болест која иште да се лечи. Та природа ољагана грехом је пала да би била подигнута, умрла је да би била воскресла, утонула је у таму, утманичена да би била ослобођена. Ослобођена!? – Ослобођена одузимањем „греха света“ (Јн 1,29). Искупљењем. Својом смрћу Искупитељ ослобађа од греха, односно оправдава нас враћајући нам благодат да бисмо „ходили у новом животу“ (Рим 6,4). Људски грех увек доноси раздор, поделе, ускраћивање, али и кривоверје, отпадништво и расколе. „Где је грех, ту је светина, ту су расколи, ту су кривоверја, ту су разилажења; а где је надврлина, крепост, ту је јединство, ту је заједништво које чини да сви верници буду једно срце и једна душа“ (Ориген, Homiliae in Ezechielem 9,1). О тај расколнички Исток!? Грех распршује Цркву, заваде распршују Цркву и такозвана „негативна селекција“ у Цркви је не само распршује, већ је осакаћује. Црква у којој има суза покајања, а не само сребра и злата, мора нудити најпре јединство и спасење. Све мимо јединства и спасења је раскол. Покајничка Црква, Црква покајника је „помирени свет“ који „плови пуним једрима Господњег Крста“ (Свети Амвросије Милански, De virginitate 18,188 : PL 16, 297B). Смрт је у Христу преображена као проклество у благослов. Свето Причешће нас прожима бесмртношћу. Оно нас чисти, али и чува од греха. Крштени покајник више не пристаје уз грех, него уз дела светлости, док окорели грешник заувек остаје у тами. Разуме се, свети Оци овај одломак светог Евангелија тумаче као праслику светог Крштења. Слепац од рођења је сваки човек који се рађа лишен Божје светлости и благодати. Благодат се добија са вером на крштењу које симболише ово чудо. Господ је огласио слепца и примио га у високу школу сатражитеља преко везе, у катехуменат – „мастер“, управо када му је помазао очи да би прогледао када се крстио у Христу.

Рибњак Силое значи Послан. Христос је послан од Оца ради нашег спасења. У уводу у ово чудо говори се о Божјим јавним делима Христа Господа као светлости света. Управо, ово чудо даривања вида слепцу од рођења је доказ Христове божанске моћи. Свети Иринеј Лионски о томе вели: „Будући да је као Адамов син у грех пали човек требао бању препорођења, после него му је очи помазао блатом рече му: „Иди, умиј се у бањи Силое!“ Тако му је купјељ дала очима природну способност и уједно му пружила надприродну – пропорођење. У томе налазимо поуку“. Поред мистагошког тумачења овог чуда, од велике је користи да се истакне слепчева вера. Без ње нема исцељења, односно крштења. Мазао се и он, мученик, безброј пута блатом, али није прогледао. Дочим, сада, пун наде, он верује Господу који му је наградио веру бистрим видом. Све свете тајне имају веома скромне знакове који упућују на примљену благодат, као што је веома скроман изглед људске прилике Господа Христа за незнабошце и пагане велико спотицање. У сваком опредељењу за Бога и просвећење Богом претходи вера у Христа, односно у Благодат. Од како крштења и миропомазање врше свештеници, припрема за крштење, оглашење, катехуменат је најпре сведена на обавезну припрему, да би се у наше време свела ни на шта. Може се само желети да свету тајну миропомазања врши опет епископ, а да свештеници воде школу оглашених бар 3-4 године. За крштење деце морали би се припремати родитељи и кумови. Потребно је да се поново уведу и кум и кума, мушко и женско, као слика потпуног људског бића. Крштења би морала бивати у саборној цркви на васкршњем или богојављенском јутрењу. Вера се запечаћује крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа. „Навео је, додуше, три ипостаси, али је означио једно име: дакле, један је Бог, једно име, једно божанство, једно величанство“ (Свети Амвросије Милански). „Стога је и дошао после прања гледајући да човек може упознати свог Творца и гледати оног који му је уделио натприродни живот, обожење“ (исти). Пошто обуче новокрштеном бели стихар, даје му и свећу певајући: „Одећу ми подари светлости, ти који ме одеваш светлошћу као хаљином, многомилостиви Христе Боже наш“. И додаје: „Христова светлост просвећује све!“ Светлост је увек имала велику и важну улогу која се даје новопросвећеном, зато су се новопросвећени звали илуминати, а само крштење „φωτισμός“ – светлост. „Крштењем смо просвећени Божји синови, а као Божји синови примамо савршен дар (евхаристију), а примивши савршен дар поседујемо бесмртност. Кад смо крштени, ослобођени смо греха чија је тама одбијала Духа Светога. Стога нам је духовно око слободно, бистровидо и просветљено, те њиме гледамо Бога“ (свети Климент Александријски). А „гледање Бога“ и јесте спасење – Рај.

Непријатељи Господњи су се највише бавили испитивањем овог чуда. Свети Оци веле да тама означава грешника, а хришћанин је светлост. Господ Христос је светлост јер је Бог (Јн 1,4-13; 8,12; 12,46-47), а Стари завет благовести светлост као Месију (Ис 9,1-6; 42,6-9; 60,1-9; Лк 1,78-79; 2,32; Мт 4,15-16). Владајете се као деца светлости: „Устани ти који спаваш и воскресни из мртвих и обасјаће те Христос“ (Еф 5,14). Ово би могла бити химна на крштењу. Смрт обесмишљује живот, а воскресење га осмишљује. Овај позив апостола Павла је упућен оглашенима да се пробуде из сна – из смрти греха, е да би их Христос просветио. „Будући да се у вечност радости не може вратити друкчије него временитим трпљењем, читаво се Свето писмо труди да нас за време привременог трпљења окрепи, освежи надом и радошћу која заувек остаје“ (Свети Григорије Богослов).

http://pomozboznica.com/слепци-од-рођења-и-умивање-у-бањи-силое/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Реч-две о празноверју

Где је вера, ту је и празноверје. Ово са сигурношћу можемо рећи јер нас свакодневица непрестано сусреће са овом деформацијом вере. Празноверица се угледа у томе што људи неспособни и незаинтересовани да чињенице вере прихвате са расуђивањем, пристају на инстант решења, на пречице које ће, саме од себе и саме собом, разрешити њихове егзистенцијалне проблеме и недоумице. Бог у празноверици престаје да буде Личност већ је сведен на пуко средство за задовољавање потреба и решавање проблема.

Већ на самом почетку свог јављања човеку Бог у првој заповести свога Декалога  (десет Божијих заповести) забрањује празноверје и безверје. ''Ја сам Господ Бог твој и немој имати других богова осим мене''. Празноверје је једна потпуна деформација, потпуно супротна побожности, може се рећи настрана, изопачена, претерана религиозност. То је оно што каже Свето писмо ''Немој да будеш одвећ побожан''. Не мисли се, наравно,  на здраву побожност, већ на ове деформације. Безверје је, такође, једна деформација, где мањка религиозно осећање. Празноверје је потпуна настраност религиозног осећања и свега оног што из њега проистиче.

Празноверје се додуше, каткада, поткрада и верницима. Празноверје може узети потпуно маску православног понашања. Међу нама, заправо, има много празноверних који нису истински прихватили трезвеност наше вере. Најлакше је залуђивати се са једне стране празноверјем, а много је теже трезвеноумно веровати. Оно се испољава тако што се неким чиновима наше свете вере, пре свега чудодејствима, а пре свега светим тајнама, и светом божанском причешћу даје магијско значење и магијска моћ. У магијском врзином колу налазе се они православни верници који се усуђују да, као да су духовни лекари, преписују другима одређене молитве или свете тајне, освештања или благослове.

Имао сам прилике у свом животу да причестим једног умирућег верника у смртном часу. Он је боловао од рака и родбина која је била празноверна, а уједно и православна, притискали су да свето причешће буде сваког дана. Болесник је попустио притисцима и замолио духовника да му то благослови и причешћивао се. Пошто је био врло трезвеноуман и своју болест је примио као своје страдање, искупљење и као нешто што ће га избавити великих и жестоких мука онога света , он није ни очекивао да ће бити исцељен. Међутим родбина је њему преписивала свете тајне, управо са жељом да га исцели. То је празноверје. И када сам га једном приликом причестио, родбина га је питала да ли му је боље, на шта је он одговорио да му ништа боље. ''Ја се страшно мучим, али, ја сам ослобођен од греха. Разумете, мени је дато да трпим да бих се спасао, а свето причешће ми је дато за вечно блаженство'' – одговорио је болесник.

Исто тако много грешимо када наиђемо на проблеме у нашој околини. Видимо младић је огрезао у дрогу, неваљао живот или се потпуно посувратио. Онда се међу нама неко нађе ко му „препише“ свете тајне. То је исто потпуно празноверје. Свете тајне нам нису дате да из њих избијемо неку конкретну корист овога света. То је празноверна употреба светих тајни. Оне су нам дате за оно главно - за нашу вечност. Та свештенодејства су чудотворна, али су чудотворна само вером. Без вере она су преписана или подељена као потпуно празноверје. Тога се треба клонити јер је то јако велики грех.

Став ''ја знам боље'' је потпуно супротан духу православља. Православље је неупоредиво више од правоверја. Православље је обожење. Ми смо кроз позив на светост позвани да се обожимо и постанемо богови. На Западу, али и код нас хришћански свет је пао у потпуно празноверје. Отуда та тмурна слика моралне декаденције око нас. 

О. Иларион Ђурица

http://www.prijateljboziji.com/_Rec-dve-o-praznoverju/74886.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

У сусрет ноћи вештица и вукодлака у Београду, 31.октобра 

Вештице, виле, вампири и вукодлаци бића су која је, по Карлу Густову Јунгу створило нашенесвесно. Све те демонске силе су наводно зли плодови дуге историје, утиснуте у психичком, и лични преноси којима је узрок спутана еволуција и које су легенде хипостазирале (подметнуле, исталожиле), оденуте и прометнуте у непријатељска бића. Вампир је неосвештани мртвац за ког се верује да је изашао из гроба како би сисао крв живима. Ту се убројавају младе и згодне вештице каракоџуле, чуме и чоме. Ова веровања су нарочито распрострањена у Русији, Пољској, Немачкој, Грчкој, Србији, Црној Гори и Албанији. Код свих Словена глогов колац се забија у мртваца чија се дух-душа претворила у вештицу или вампира. Вештичије и вампирске жртве постају и саме нечисте силе! Они истовремено остају без крви којим се хране, а и жртве су заражености демонима. Сабласт мучи живог човека страхом, вампир га убија одузимајући му срж из костију, он може опстати у постојању само уз помоћ своје жртве. 


Сабласти увек наступају као двојници: крвник и жртва. Увек је то дијалектика прогоњеног и прогонитеља.
У том удару вештица и вампира, човек-жртва је психолошки раздирана, уједа и једе саму себе, и постаје мучитељ самог себе, али и других. Вампир симболизује окретање психичких снага против себе.


Хеловин (енгл. Haloween), светковина која се обележава масовно у Америци и Европи, да би у паганском граду Београду тријумфовала. Ове године ће учешће у овом празнику узети и драмска списатељица Биљана Србљановић као устројитељка празника у својој згради. Вероватно ће се том слављу придружити и други познати и славни. Хеловин у Србији и Црној Гори ће настојати и ове године да обележавање Светог Луке, Светог Петра Првог и Светог Петра Другог, цетињских тајновидаца, 31. октобра, у ноћи уочи католичког празника Свисвети према западнохришћанској традицији, потисне и гурне у страну. Овај многобожачки празник претставља почетак тродневног, не само сећања на мртве, већ и слављење смрти. Већина обичаја везаних за Хеловин потиче од келтске светковине жетве и привидно је и незграпно христијанизиран, тобоже као самоталожење искључиво „хришћанског“ празника. За тај празник се сви учесници костимирају и забављају правећи лампе од издубљених тикава, гледања хорор-филмова и читања застрашујућих прича.

Деца иду од врата до врата и коринђају тражећи слаткише и указују „trick or treat“ („смицалица или посластица“, што у слободно преводу значи: „дајте нам слаткише или ћемо иначе бити приморани да урадимо нешто неваљало“). Ноћ вештица и вампира се у CAД, Уједињеном Краљевству, Шведској, Порто Рику, Новом Зеланду, Јапану и неким деловима Аустралије слави увелико као црвено слово. Новопагански феномени ће и ове године и у Београду палити огромне инквизиторске ломаче и спаљивати усеве и животиње, као жртве келтским демонима. У току тог паганског славља носиће костиме углавном од животињских глава и коже. У њу ће бити укључени предшколска деца из вртића, али и она школска. Деца носе издубљену лудају са изрезаним очима, носем и устима, а унутра запале свећу као жртву злом духу.
Свети Дионисије Аеропагит вели да су демони анђели који су издали своју природу, али који нису зли ни по пореклу ни по природи, већ по властитом опредељењу. Када би по природи били зли, не би произилазили из добра и не би се убрајали у ред бића. Демони нису били зли зато што се покоравају својој природи, него су зли, јер јој се не покоравају. 
За светковину Хеловин неки психолози и психијатри веле да је она само пробијање граница, и да је безазлена дечија игра. 


Пакост непријатеља наше свете вере више не преза ни пред чим. Господ Исус је дошао да обори Сатанино царство, и да подигне Божије. Што је лаж дрскија, тим боље, треба је гласније и бар једном годишње пропагирати. Хеловин је хришћанима и смешан и страшан. И много непријатељски. Следбенике Сатане у Хеловину руководи мржња и заслепљује ихзадајући мучки ударац свим хришћанима. Они се руководе пакосним клеветањем самих истина вере. Али, на сву срећу, Господ Исус је јачи од Сатане. Он га је свезао и већ делује да му одузме плен, то јесте људе. И овај удар против вере Београђана је бесмислен и застрашујућ. Света Црква се мајчински стара да видљивим запрећењима демонима их протера их у пустопашна места. Црква је та која мора да отима комад по комад од Отмичара и друге његове жртве. Сатана је мушица, док је Господ Исус све. Сви гријеси опростиће се синовима човјечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења ва вијек, него је крив вјечном суду (Мк 3, 29). Није реч о ограничењу божанске моћи или божанског милосрђа, већ се ради о за спасење непримљивом, неприступачном и потпуно затвореном срцу. Човеку који се затворио за Христа нема помоћи. Ипак, браћо и сестре, молимо се и за њега, Бог зна пут и до његовог срца. На нама је да не радимо против своје хришћанске савести, да остајемо одани врлинама Христовим, те и да га славимо у векове векова.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1937224926544302&set=a.1384597008473766.1073741829.100007704397657&type=3

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
 
5Нов2017
bogata%C5%A1-i-lazar.jpg

РАЈ И ПАКАО (недеља по Духовима 22. Ап. Гал 6,11-18 Дап 12,1-11 Лк 16,19-31 зач. 83 Јн 15,17-27;16,1-2 зач. 52) Недеља, 5. новембар 2017. године

Огрезла у материјалним богатствима наша морално натрула цивилизација са растаче и друштвено-политички се обесмишљује. До данас нисмо ништа научили из ове приче о богаташу и убогом Лазару. Као сладострасници, потпуно отуђени од вере и савремени богаташи се одричу и Бога и брата, те тако бирају вечну пропаст. Не тиче их се стрпљиви и јадни Лазар који лежи пред вратима њиховим, јер им је Бог стран. Међутим, Лазар је трпео и подносио све док га анђели не однесоше у недра Аврамова. Богаташ се, авај, обрео у тешким мукама пакленим.

У овој причи оштро је наглашена неумољива досуђеност раја или пакла који су пресликана стања наше душе у тренутку смрти. Верујући наслеђују вечност с Богом, а неверујући ће бити лишени гледања Лица Божјег. Сиромаштво помаже да нађемо вечне вредности и да се у потпуности надамо само на Бога, док нас богатство чини узноситим, гордим, па чак и непријатељима Божјим. Наша верност Богу зависи од начина живота на земљи. Очигледно је из Еванђеља, већ од самог часа смрти свака душа прима привремену награду или казну. Они који умиру у благодати, уподобљени Богу, наслађују се гледајући Бога лицем у лице, јер вечни “Живот значи бивати с Христом” (Св. Амвросије Милански). А тај живот у небеском Јерусалиму, апостол Павле описује као рај “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (I Кор 2,9). Таква ће бити рајска “радост постигнуте бесмртности” (Св. Кипријан Картагенски). А пакао? – Пакао је у нашем самоодлучењу, у нашој одељености од Бога. Пакао је у нашем самокажњавању искључењем из заједнице с Богом. Стога, “ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ни један човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему” (I Јн 3,14-15).

Шта је корен те мржње на брата?

– “Јер је коријен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе. А ти, о човјече Божји, бјежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вјером, љубављу, трпљењем и кротошћу” (I Тим 6,10-11), вели св. Апостол. “Човјек Божји”, дакле свештеник!? О, да, саблажњава се и шкоди Светој Цркви Јудиним грехом, кесом и тарифником, пожудом за новцем – мамонизмом. Брине се за новац, не стара се за вечна добра, и стога је већ осуђен као симониста који купује или продаје духовне ствари.

http://pomozboznica.com/рај-и-пакао-недеља-по-духовима-22-ап-гал-611-1/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ГОСТОЉУБИВОСТ
ФИЛОКСЕНИЈА
ΦΙΛΟΞΕΝΙΑ
HOSPITALITAS

gostoljubljeWEB.jpg

Славни филмски уметник Роберт де Ниро, из дана у дан сведочи како је дочекан са великом љубављу, наравно „као цар“, са погачом и сиром, у селу Чокот код Ниша, још онда када није био познат. Сада пак, када је прослављен као уметник, он се свагда посведочује као велики пријатељ нашег народа. Због тих и сличних разлога наш народ има велики број пријатеља међу многим народима. „Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки не знајући примише анђела“ (Јевр 13,2), саветује нас Апостол народа.

Стари народ, као што је наш, држао је до гостољубља. У госту је видео бога по благодати, или анђела. За госта – анђела, чувале су се најбоље понуде. У сваком госту смо гледали Христа, и у сваком госту смо примали Христа. Некада смо се и ми као народ поносили хришћанском гостољубивошћу. Гост нам је био светиња. Многима смо приређивали топле дочеке, док сада бацамо са степеница госта – странца. Случај покојног Бриса Татона! Шта се то догодило с нама? Какву то гују негујемо у недрима!? Данашњи одломак светог Евангелија нам предочава свето гостопримство. Предочава нам Христово гостољубље, али и гостољубље које људи пружају Богу.

Сусрет Господа са праоцем Авраамом, и то са три тајанствене личности, које су видљиви Вид Невидљивог – Тројичног Божјег Величанства. Свети патријарх је наслутио божански смисао овог догађаја као „пријатељ Божји“ (Ис 41,8) и смиреним уздањем, надом, служи. Авраам прима обећање да ће добити сина упркос његовим и Сариним поодмаклим годинама. У том догађају гледамо јављање Свете Тројице. Праотац наш ту тројицу поздравља као једну личност.

Евангелије нам благовести и догађај гостовања Господњег у кући Марте и Марије. Одмах да кажем, Марту Господ није прекорео, као што се често проповедало, већ је и њу и Марију похвалио. Очигледна је, види се јасно и то открива само отмена профињеност Господњег геста. Он не куди Марту, него је хвали. Господ је у овом одломку светог евангелија изразио захвалност вредним домаћицама и гласно изразио своје сажаљење над Мартином бригом. Марија је изабрала бољи део. Тај бољи део су духовне вредноте од телесних вредности.

Та вреднота је Христово гостопримство и гозба свете литургије. На њој Господ Христос нас части и дарује нам своје свето Тело и своју свету Крв. Свето причешће је његова Личност, његов живот. Зато је сваки благоверни и благочестиви хришћанин дужан да узврати својим телом и својом душом: својим животом. Ево нам спасоносних примера за угледање: мученица Катарина, свештеномученик Климент, Алимпије Столпник, Андреј Првозвани и многи други. Зар сви они нису примили дар у Евхаристији и узвратили га у властитом жртвовању у мучеништву.

Зар ова света Литургија није размена дарова између Бога и нас? Зар и ми Богу не дајемо оно што нам је он дао? „Твоја од твојих теби приносећи због свега и за све“. Зар хлеб и вино нису плодови нашег мара и зноја који нас представља пред Господом Христом. А, он, Спаситељ наш, претвара их у своје свето Тело и свету Крв и тако нам узвраћа неизмерно већом вреднотом. Вреднотом у којој Потребно постаје Насушно. Наравно, Господ нас Духом Светим просветљује и јача да „Бог чини у нама и хтјети и деловати“, као вели свети апостол Павле.

Ето, људском и божанском гостопримству научило нас је данашње Свето Евангелије.

http://pomozboznica.com/гостољубивост-недеља-по-духовима-24-ап/

Share this post


Link to post
Share on other sites

У правој Цркви Амин народа је био знак да је епископ или свештеник признат као православан,а сада је покадшто епископ изнад народног Амина.Ето то црквено изопачење је клерикализам.Епископ и свештеник владају народом,претварају га у светину(масу) и не траже народни Амин.Шта ће им?

Негативну селекцију у Цркви врши власољубиви, користољубиви и неуки епископат на начин прогоњења најбољих или њиховог гурања у запећак.

Свештеници-улизице се утркују ко це кога висе да нагрди и наружи пред Епископом,а он то подстиче,трази и захтева да му редовно подносе извештаје о својој браћи са дна пакла.

Страх од премештаја гони свештенике на улизиштво.Просто је мука гледати и слусати такве који не слузе Богу, већ свом идолу-епископу.

Јеромонах Иларион Ђурица

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954437308156397

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954437308156397

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954433468156781

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1954433394823455

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕ МАРИТИ ЗА ПОЗИВ ИЛИ ОДБАЦИТИ ХРИСТА (НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА 27. АП. КОЛ 3,4-11 ЛК 14,16-24 ЗАЧ. 76) НЕДЕЉА, 10. ДЕЦЕМБАР 2017. ГОДИНЕ

                                               spasitelj.jpg

Ова еванђелска слика је поређење из стварног живота Господњих савременика и њихових обичаја и схватања. Јевреји су приређивали многе заједничке вечере које су имале побожан и свештени смисао. Све те гозбе углавном су бивале предслике есхатолошке свадбе. На јеврејском језику звале су се хабурот (у једнини: хабура) што на српском значи свечарење или заједничарење, односно заједништвовање. Те хабуре биле су уствари поједностављене пасхалне вечере, а састојале су се из обреда прања руку, благосиљања и ломљења хлеба и дељења званицама, па потом благосиљања вина, те и пијења из путира, а на крају би уследила благодарствена молитва за сва добра, благодат изласка и Савез (Завет), покровитељство сада и у будућности (киддуш), те и отпуст који се састојао од читања завршног псалма.

Прича о великој вечери или о свадби царевог сина уверљива је слика живог живота. Она описује Царство Божје предсликовано у великој вечери – хабури – духовној свадби – савезу Бога и човека.

                                                                        

“Неки човјек” или “цар” је Бог, а “слуга Божји” је Господ Христос. Званице су првобитно изабрани јеврејски народ, а потом и сви народи. “Званице су све душе које пророци никад нису престали да позивају на Христову вечеру. Јевреји су примили слуге, али су одбили вечеру: читали су пророке и распели Христа. Пошто су га убили, и не знајући припремили су вечеру нама. Када је вечера већ била спремна и Христос жртвован, након васкресења дао је евхаристијску вечеру коју је освештао својим рукама и својим речима, а потом је послао апостоле да понове позив на вечеру ”, тумачи један свети отац.

Поражавајуће је како се јеврејски народ до данас није одазвао. Много је изговора за то њихово и наше одбијање Христа. Према источњачким обичајима смртна је увреда одбити позив домаћина. Зашто званице одбијају Домаћинову великодушност? – Зато што одбијају Сина Домаћиновог, а одбијајући Сина, остају без свечаног свадбеног руха које је покајање.

Ова еванђелска прича разговетно говори о односу Бога према човеку и односу човека према Богу. Бог гори од љубави према човеку, а човек је двоједушан, лицемеран: Не може без Христа, али не може ни да му се потпуно преда без задршке. Човек одбацује Христа, јер га Он ставља пред јасну одговорност према животу, а та одговорност се човеку чини немогућом. Из истих разлога и Јевреји одбацују Христа. Из истих разлога и ми одбацујемо Христа. Презрели смо Божји позив и одбили Христово пријатељство и братство као немогуће: “Много је званих, али мало је изабраних.”

http://pomozboznica.com/не-марити-за-позив-или-одбацити-христа/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЈОГИРАНИ ЗЛОЧИНЦИ И ХРИШЋАНСКА ПОРОДИЦА (НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА 29. АП. ГАЛ 1,11-19 МТ 2,13-23 ЗАЧ. 1) НЕДЕЉА, 24. ДЕЦЕМБАР 2017. ГОДИНЕ

 

Застрашујућа је европска и америчка небрига за брата и за сваког, па и за генерације које долазе. Да ли ћемо брзо и потпуно раскинути сваку везу са вером и заувек је одбацити и заборавити? Човек човеку све више постаје вук, само вук. Нема више пријатељства и братства ни по црквама, ни међу црквама. Зацело, још има само односа и одношења. Отворено се сви људски односи изједначују са добробити, са интересом. Сви од реда, савременици, узимају часове равнодушности, мртвог мира, јогирају се. Само се професионални мртвозорци, гробари, предузећа за погребне услуге, интересују за смрт других. Школовани јогирани злочинци лажног мира убијају све око себе равнодушношћу. Та равнодушност није имуна од пантеизма и политеизма. Запала је у мртвило, летаргију, мада се клања општој Души света као божанству. Ти савремени многобошци производе богове са којима ће се виђати, дотицати, којима се могу обратити за помоћ. Желе их обожавати и имати њихове слике и кипове по кућама. Савременик, многобожац је и гладијатор који се бори са људским зверима. Уједињена Европа се дави, гуши се и тоне; али то никог не занима. Увек недостаје пружена рука са европске стране. Европа ће коначно људско биће одгурнути у амбис заборава. Долазе у Европу и преплављују је све саме сексуалне идеологије и све саме сексуалне варијенте од егзактне науке проглашене као нормалне и пожељне. Млади одлучно одбацују заувек свете Оце и учитеље Цркве, те и свето предање, али и здрав разум. Воља је новог света да деца не поштују своје родитеље, да свештеници и првосвештеници не посвећују народ, руљу, плебс. Ту децу задњих времена не занима дуговечност, нити благословен живот на земљи. У школама се вежбају како да непоштују све свето. Да буду зли и груби, те да хуле на све свето и да никог не помажу. За њих не постоје породице. Нема обитељи. Утицаји средстава јавних обавештавања потпуно су посуновратили јогираног савременика на странпутицу која води у вечну пропаст. Чак су нестали и сурови „очеви господари“ и умножиле су се мајке господарице. Тим мајкама се приноси жртва, као божанству. Велики је празник 8. март, Клара Цеткин, Дан заљубљених и раслабљених, Дан копилади, односно Дан мањинских права. На видику нема никог ко показује такозвану хришћанску орјентацију. Недостатак хришћанског опредељења, или пак религиозног, видљив је не само у свештенству, већ и првосвештенству. Да Бог поживи светог оца папу Фрању и да га сачува у животу. Можда ће он помоћи, ако га не убију. Не дај, Боже, да сви, па и првосвештеници, све чине у своје име. Има ли таквих који нешто чине у Христово име!?

Обесхрабрујућа је млакост верујућих хришћана. „Лешеве“, „троструке нуле“ са свештеничким инсигнијама, како за нас вели свети ава, преподобни Јустин Нови. Домови савремених хришћана све више су затворени за све, па и за модерне хришћане, али и за модерне пагане. Између хришћана и пагана разлика је скоро занемарљива. Нема породичне атмосфере па зато нестаје, ишчезава Црква. Нема праве обитељи ни у такозваном свету, а ни у такозваним манастирима. Хришћани се ни по чему не разликују од модерних пагана и неверујућих. Хришћани су постали тмурни, безнадни, потиштени и неутешно тужни исто као многобошци. Много је несрећних, незадовољних, али и покварених људи међу савременим хришћанима. Несрећна и обезбожена породица, а и света обитељ манастирска, живи саможиво, без смисла и без наде у Бога. Све су те породице на психотерапији. Вера јој је на последњем месту. Хришћани све дају за „бизнис“, за профит и за баналну, круту стварност. Или за традицију, мртвачницу вере. Или за потрошњу – једини рај! У промету и свате ствари, црквени положаји, црквене секте, клерикализам, саблазни сваке врсте, негативна селекција, непотизам, „лажна браћа“. Нажалост, светости нема ни за лек. Није остао на земљи ни један угао рајски. Он је недоступан, јер је измакла светост, измакла је стална Божја присутност. Савремени лажни Јосиф нема циљ да ради у зноју лица свога да би обезбедио живот Богомладенцу. Овај лажни Јосиф (или Јосип) не живи за Богодете Исуса. Дао га је у дом за незбринуте. О није Смисао његовог живота. Литургија више није принос живота и рада, већ чиста трговина, услужна делатност. Уз трговину је и дунђерисање. Богочовек и Свесвета су само далека позадина, е да би упечатљивије дошао до изражаја само декор и црквени кич. Грозе иконе које се свиђају веома тој лошој цркви. Грозно појање, које истиче Певачицу и Певача! И грозна поповштина! Са Голготе, ми лажна браћа, протерујемо Господа Сладчајшег у азил, протерујемо га ван живота. Поповштина је велики инквизитор, али и крсташки освајач и православног Истока. Она је довољна самој себи. Назаретска обитељ у прогонству је. Ометена у развоју, у животу и раду. Гурнута је немилосрдно у тешка искушења. Савремени Ирод је не само социопата, психопата, зликовац, силник, који је у паклу са Сатанаилом одлучио да не умре. И сада, када назаретска породица умире од глади, чудесно живи од огњевите заједничке молитве. Небо се отворило мањини изабраних

joga (1).jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Господ Исус хлеб/крух живи
Мт 14, 14-22

Већ су од почетка апостоли и први хришћани повезивали ово чудо умножења хлеба, односно круха, са Пресветом Евхаристијом рекавши: Ја сам хлеб/крух живи који сиђе с неба (Јн 6, 51).
Молим вас, браћо и сестре, да вам не смета моје настојање да хлеб назовем српски крухом или крувом, јер је у тој речи откривено литургијско својство његово – крхкост: ломљивост, раздробљивост.
У канону Евхаристије предложење се приноси, гласно говорећи: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све (литургија светог Јована Златоуста). Зацело, само вером можемо познати Бога присутног под светим видовима. У овом случају наша чула ништа не могу докучити. Штавише, изглед, осећај и укус нас варају, јер не запажају ништа друго до мало хлеба/круха и вина. Али у Светом писму стоје речи које је Господ Христос рекао: Ово је Тело моје... Ово је Крв моја. Хришћанин верује у истинитост тих речи, и за хришћанина не постоји ништа истинитије од светог Причешћа. Заиста многи хришћани немају никакву сумњу у Евхаристију, али је та вера сувише често слаба. Код оних који се причешћују само једном или четири пута у години, несумњиво отупљује тај доживљај, па се тако догађа да су причесници равнодушни и према најсветијим светињама ако се површно схватају. Премда они иду у цркву редовно, а причешћују се само у време четири годишња поста, остају и хладни и неостљиви. Верују у стварну Господњу присутност, али не поимају величину ове спасоносне неизрециве више стварности, немају живе и „срасле“ вере коју су имали свети. Судећи према држању већине хришћана и свештенства према Евхаристији, могло би се рећи да смо ми, у нашој помесној Цркви, људи мале вере. Што се тиче наше помесне Цркве она подоста заслужује овај прекор Господа Исуса. Морамо се, браћо и сестре, молити за живу веру, па смирено и са надом понављати молитву апостолâ: Господе, дометни нам вјере (Лк 17, 5). 
Молим вас, узмите у памет да када је Господ Исус наговестио Евхаристију: од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим (Јн 6, 66). Апостол Петар је рекао ове дивне речи оданости и сведочење чврсте вере: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си ти Христос Син Бога живога (Јн 6, 68-69). Како верујемо у свето Причешће, таква нам је вера. Вера у свето Причешће је пробни камен правих Христових следбеника. Што вам је вера јача, то дубље откривамо присно и дубоко пријатељство са Христом. Ко, као апостол чврсто верује у Њега, прихвата сва Његова светотајинства од Оваплоћења до Евхаристије. Вера је изнад свега дар Божији, односно нико не може поверовати, нико не може доћи (Христу) ако га не привуче Отац (Јн 6, 44). Да бисмо задобили тако живу и дубоку веру у свето Причешће, потребно нам је за то дух-душевна, унутарња чежња која нам може доћи само од Бога. У овој црквици, свете успомене оца Дејана Дејановића, видим много привучених правилном причешћивању. Поставио бих онима који још нису привучени питање једног светога који пита: Зар још ниси привучен? И одговара: Моли се Богу да те привуче?
Вера у свето Причешће мора нам будити ревност према литургији, која је наше животно средиште саме Евхаристије, и ревносном према честом, и живом учествовању у пресветој Жртви. Та наша ревност мора се протећи и на наше деловање и после ње. 
Завршићу ово слово речима из Апостолских установа, а које се спомињу и у Дидахе пред причешћивање: Нека дође благодат и прође овај свет. Осана Богу Давидову! Ако је ко свети, нека приступи; ако ко није свети, нека се покаје! Мараната, амин. 
Нема ту хоћу/нећу! Јесмо ли или нисмо хришћани! Ко не једе, умире! И то стопроцентно. Ко жели да живи, мора јести. Зато Господ кад нема алтернативе каже: Заиста, заиста вам кажем... причешћујмо се!

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2080106755589451

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

О жено, велика је вјера твоја
Мт 15, 21-28

Данас, коленопреклоно, ка Господу Христу приступа жена Хананејка, нејеврејка и моли за Господње мрвице, за остатак са Његове Трпезе. Еванђеље у тој прилици упечатљиво приказује Господњи став према нејеврејима, према паганима. Свима је познато да је старозаветна заједница према странцима потпуно ограничавајућа и одбијалачка. То Божије обећање Господ Исус није превидео, као већина Његових саплеменика, већ је по пророцима, нарочито по пророку Исајији, речено да ће Господњи Дом бити и називати се „домом молитве за све народе“. Свети Павле на свој начин тумачи тај однос Јевреја и пагана према Христу Господу и Његовом делу спасења и тврди да је неверство Јевреја довело до покрштавања пагана, али Бог није одбацио свој првоизабрани народ и доћи ће време и његовог спасења. Сада видимо да су сви једнобошци потомство Авраамово. Дакле сви хришћани, затим Јевреји, па и сви муслимани света. Дакле, они који следе веру и Бога Авраамоог, и обожавају га. Јевреји нису ствар схватили тако и одбили су да прихвате Господа Исуса као Христа. Муслимани су га прихватили као највећег од свих пророка, али само пророка. Свако ко има веру у једнога Бога попут Авраама, може постати удеоник Божијег светотајинства спасења у Христу.
Ова Хананејка се приближава Господу Исусу са великом вером и још већом надом. Међутим, још Га није љубила, јер Га није познала. Њен крик је снажно вапијање и запомагање, те и тражење да јој исцели тешко болесну кћерку коју је веома мучио ђаво.
Господ Христос није дошао на овај свет у првом реду да овде чини чудеса, да лечи болесне, теши жалосне и васкресава мртве. Он је дошао да нам благовести Царство Божије, и објави Божију љубав према свима људима. Несумњиво, Јевреји заслужују најпре да им се проповеда свето Еванђеље. Хананејка, будући одбијена у својој молби, није се обезхрабрила. Она не моли за себе и зато је тим више упорна. Она по сваку цену жели да спаси своје дете. И пала је на колена пред Господом Исусом у нади да је неће одбити. Међутим, на њен крик, Господ Исус је ћутао и, овога пута је потпуно (радикално) одбија: „Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима“ (Мт 15, 26). Деца су изабарни јеврејски народ, а сви други су се сматрали, и сматрају се, „псима“ (гојим). „Хљеб“ о ком је овде реч су све речи дела и чудеса Господа Исуса. Он је тај који је људима потребан као хлеб.
Жена Хананејка има веома живу веру прожету смирењем и није негодовала ради веома незгодног поређења. Није за себе тражила предност да се Господ Исус према њој, као са осталим синовима и кћерима изабраног народа. Он је спремна да се према њој понаша поступа као са псима који до ногу својих господара чекају свој залогај, мрвице које падају са стола. Она заправо моли за те мрвице од Христове доброте/лепоте и човекољубља и исцели јој кћи. Зато му говори: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“ (Мт 15, 27). Заиста овај одговор показује величину њене вере, а поврх тога, и њено велико смирење. Тако храброј, јединственој, живој и смиреној вери, задивио се и Господ и није затворио вратнице пред њом. Вера за нас не би смела бити само једно више или мање предавање с колена на колено, прича, традиција, наслеђе од предака. Вера мора бити чин нашег личног опредељења заувек.


У Ђукаоновићима, на Чеву, у Црној Гори није било ни једне цркве те далеке 1996. године у касну јесен, када је Митрополит Амфилохије отпочео изградњу нове цркве, када су ми саслуживали многи свештеници и моја недостојност. Пре него је отпочео са служењем литургије пришли су му тројица и испричали му да је њихова мајка постила све постове од 1941. године у побожној педесетпетогодишњој чежњи да се удостоји светог причешћа, али да због старости не може доћи на црквиште. У том дивном крају Црне Горе срушили су све цркве и олтаре, како се говорило. И Чевљани су се ругали ревносној испосници која је чекала да дође њен поп и причести је, како је говорила. „Не лудуј Анђелија, ми смо све попове побили или прогнали, тако да се никада нећеш причестити“, говорили су јој, готово сви мештани. Ова благостива жена Богу је одговорила са највећим и непоколебивим поверењем. Она педесет и пет година није изгубила веру. Изгледало је „да Бог ћути“, па чак и као је „мртав“, ова света старица је била награђена за своју истрајну и велику веру, као ова Хананејка. Високопреосвештени Амфилохије ми је наредио да у пуном одјејанију и са светим путиром и са њеним синовима, пођем по црногорском кршу, до куће ове дивне хришћанке. Призор је био величанствен. Када сам јој пришао, грануло је сунце тог зимског дана и обасјало је ову светитељку свете евхаристије. Њени синови и кћери, унуци и праунуци су клечали, а она је усправно стајала сва озарена неком посебном духовном светлошћу, и причестила се. То је вера! Господе, дај нам такву веру!

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2385977541669036

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...