Jump to content
раб.аџија

БУШИДО - етика самураја и душа Јапана.

Recommended Posts

To je sasvim logično jer je RA novonastala veština,mnogo efikasnija,pa su se mnogi majstori TA prebacili na RA.

da je TA dobar ostali bi oni u njemu.

Пааа... не.

РА је настао када се Љуба Врачарвић одвојио од Аикидо Савеза Србије. А мотив за то није била еволуција вештине, него подела лове.

Share this post


Link to post
Share on other sites

TAJANSTVENI AINU NAROD

Постављена слика

Ainu narod je prvi narod koji je naselio današnja japanska ostrva, dakle starosedeoci, pre dolaska Japanaca.. Njihovo poreklo se nikad nije dokazalo, ali fizički izgled današnjih stotinak čistokrvnih Ainua ukazije na to da se radi o specifičnoj ljudskoj zajednici čiji pripadnici imaju izgled koji nije ni nalik Japancima.

Narod Ainu se do danas toliko izmešao sa Japancima da skoro nema ni stotinak čistokrvnih Ainua. Aini su visoki ljudi i imaju izraženu kosmatost delova tela. Odeća im je specifična, a religija je zapravo kult medveda.

Ainu jezik je jezik starosedilaca Japana, tj. Ainu naroda. Jezik je na pragu izumiranja.

Ainu jezik ima vrlo malo glasova, a u pisanju koristi japanski slogovnu katakanu, uz neke dodatke, pošto Ainu jezik ima slobodne suglasnike, za razliku od japanskog, kod kojeg je svaki suglasnik vezan za samoglasnik. Takođe se u pisanju koristi i latinica, nedavno konstruisana. Standard još nije definisan, ali pretpostavlja se da će biti standarizovana oba pisma. Ainu rečnik nije mnogo bogat, ali je vrlo interesantan, jer se iz njega može primetiti da se radi o jedinstvenom jeziku koji nema srodnika, i kojem se poreklo uopšte ne zna. Mada je japanski jezik takođe nepoznatog porekla, ne može se reći da je ainu jezik uprkos mešanju naroda ostavio uticaja na japanski. U zadnje vreme se sprovodi akcija očuvanja ovog jezika. Mnogi koji se bore za njegovo očuvanje su zapravo Japanci kojima je neko od predaka bio pripadnik ovog naroda, pa se i oni takvim smatraju.

Ainu su autohtono stanovništvo ostrva Hokaido i Honšu na sjeveru. Također su poznati i kao Utari (stari), kako oni vole da ih zovu, jer se zna da su porijeklom veoma stari, a danas se smatra, da potiču iz Sibira, i bili su prva grupa stanovnika Azije. Prema arheološkim nalazima nađenim na Hokkaidu, Ainu su došli tu tokom posljednje glacijacije, pre više od osamnaest tisuća godina.

U davna vremena oni su bili žestoki ratnici, i mogli su pružiti tvrdoglavi otpor najboljim vojskama.

Nakon toga, oni subili raseljeni naseljenici na teritoriju Japana.

Oni tvrde da samuraji toliko poštovani u Japanu su u stvari potomci naroda Ainu, ne od Japanaca.

Danas su male manjine u Japanu. Oni su narod lovaca i ribara, čije je porijeklo ostalo kontroverzno.

Vjerojatno su došli iz Sibira ili južnog Pacifika. Stoljećima, Ainu kultura je posebno razvijena od ostatka japanske.

Međutim, bila je politika japanske vlade zbog modernizacije i integracije u posljednjih nekoliko godina, pa su Ainu prošli isto kao starosjedioci Sjedinjenih Američkih Država (Indijanci), dakle skoro potpuno su istrebljeni.

Hokaido je otok, koje pokriva petinu Japana i dva puta je veći od Švicarske. Ranije, Ainu narod je živio na Južnim Kurilskim ostrvima i poluostrvu Kamčatka, i u regiji Južni Honšu. Njihovi preci su verovatno živjeli u Japanu. Ostrvo je okruženo lijepim obalama, planinama, jezerima i rijekama. Njihovo zemljište je vrlo šumovito i dijeli se na dva planinska vijenca – Kitami na severu, i Hidaka na jugu.

Područje na jugoistoku je Hokaido, i tu je centar drevne Ainu kulture.

Prema studijama, identificirano je gotovo 25.ooo ljudi Ainu identiteta. U devetnaestom stoljeću, japanska vlada je osnovala Kolonijalni ured za ekonomski razvoj Hokaida, i to je ohrabrilo doseljenike iz drugih dijelova Japana da naseljavaju taj otok. Ured vlade nastavlja da promoviše razvoj Hokaida. Sa gubitkom svojih zemalja, sredstva za život i tradicionalne kulture, Ainu narod je postao žrtva društva brze industrijalizacije.

Ime "Ainu" znači "ljudi". Njihova zemlja se zove "Ainu Mosiro", što znači " Zemlja mirnih ljudskih bića."

Ainu folklor se temelji na poeziji i mitologiji. Prema njihovim legendama, Vrhovni Bog je stvorio Zemlju i druog Boga, koji su pali u šarenim oblacima. Iz tih oblaka, dva su Boga stvorili mora, zemljišta, minerale, biljke i životinje. Zatim, dva Boga su bili u braku i stvorili su više bogova, uključujući i dva najsjajnija - bog Sunce i bog Mesec, koje je postavio na nebo da osvijetle tamu .

Druga priča je da je o Okikurmi u regiji Saru, koji je bio polu-božanski heroj, koji je sišao s neba da pomogne čovječanstvu.

Ljudska bića su živjela u predivnoj zemlji, ali nisu znali kako da dobiju vatru i da naprave lukove i strijele. Okikurmi ih je učio da ih prave, da pale vatru, lov, ribolov, losose, proso, biljka iz koje se vino pravi od prosa, i slavljenje Bogova. Oženio se i ostao u selu, ali na kraju se vratio u božansku zemlju.

Heroji povijesti su Kosamainu Ainu i Samkusainu. Prvi je živio u Istočnom Hokaidu, i organizovao je pobune protiv japanskih naseljenika. Na jugu Hokkaida, uništeno je dvanaest japanskih baza, ali je ubijen 1457. Samkusainu organizirao pobunu Ainu u južnoj polovici otoka tijekom 1669, ali nakon dva mjeseca su bili masakrirani od strane snaga Matsumae.

Ainu religija je panteistička. Oni vjeruju da Bog planina živi u njima, i Bog vode su živjeli u rijeci. Veruju da su životinje posjetitelji iz drugog svijeta, koji su privremeno preuzeli oblik životinje na Zemlji, kao medvjed, sova ili kit, kojima ukazuju najveće poštovanje, kao božanskim inkarnacijama. Imaju mnogo bogova. Na primjer: Bog kuće, Bog vatre, Bog planine, Bog rijeka i jezera, Bog mora, i tako dalje.

Najvažniji Bog za žene, kod kuće, bio je Bog vatre. Svaka kuća imala je ognjište, gde se kuha, jede i gdje se obavljaju rituali.

Drugi obredi su se sprovodili na otvorenom, u najvišim lugovima ( šumama).

Najvažniji Ainu festival je u gradu Ja-omante, i posvećen je sovi ili medvjedu. To je grad koji obožava medvjeda, a također su poznati jer puštaju da im raste  mnogo dugačka kosa.  Poslije tri dana poštovanja prema medvjedu, uz molitve, ples i pjevanje, ubijaju ga  strijelama. Glavu mu ukrašavaju i postavljaju na oltar, dok meso pojedu pripadnici seoske zajednice. Veruju da tokom boravka na ovom svijetu, duh je privremeno bio u obliku medvjeda. Ritual služi da oslobodi duh na taj način, da bi se mogao vratiti u drugi svijet. Bilo je mnogo festivala u mnogim gradovima gde su živeli Ainu.

U djetinjstvu, djeca uče tradicionalni lov, rezbarenje, i uče da naprave oružja, kao što su strelice. Osim toga, djevojčice uče tkanje, šivenje i vezenje.

Mladić daruje rezbareni drveni nož mladoj djevojci, kako bi pokazao njegovu ljubav prema njoj. Darujući mu vez, mlada žena, također iskazuje sposobnost i spremnost da prihvati njegov prijedlog. U nekim slučajevima, podnositelj zahtjeva da posjeti obitelj mlade žene za dozvolu od devojčinog oca, da se oženi, a također pomaže budućem tastu u lovu, rezbarenju, i drugim djelovima tradicionalnog života.

Ako porodica zaključi da je ovaj mladi čovjek pošten i iskusan radnik, otac onda odobri brak.

Smrt Ainu duboko osećaju i oplakuju, i svi oblače za tu priliku vezene haljine, muškarci opašu svečani mač, a žene stavljaju na vrat biserne ogrlice. Na sahrani se upućuju molitve božanstvu vatre, i oni izražavaju želje za uspješan put preminulog na drugi svijet. S vremena na vrijeme, sahrani slijedi paljenje kuće.

Ukočaranke (uzajamne rasprave) je način rješavanja nesporazuma kroz diskusiju, a ne borbom. Natjecatelja sjede i čuvaju svoju odbranu satima ili čak danima. Najbolji predstavnici besedništva koristili su svoje vještine u rješavanju sukoba između različitih sela.

Ranije, kuće su Ainu gradili od drveta i slame, najveće mjere oko sedam metara. Kuća šefa sela korištena je kao mjesto okupljanja seljana kada je to potrebno. Umjesto korištenja namještaja, Ainu su sjedili na podu, koji je bio pokriven s dva sloja tepiha, trske i tkanine.Kuće su građene dovoljno blizu jedan drugom, tako da glas za pomoć od nekoga tkome je pomoć bila potrebna, mogao se čuti u opasnosti.

Ainu ljudi su vrlo gostoljubivi, i uvijek dijele hranu i piće s lokalnim stanovništvom.

Psi su kućni ljubimci kod Ainu naroda. Kao primjer, postoji scena iz epske poeme koja opisuje silazak mladog božanstva u ovom svijetu u obliku psa, i on im je bio rekao za zrna prosa. Psi su također korišteni u lovu.

Ainu tradicionalna nošnja je napravljena od tkanih vlakana. Koriste pojas kao većina japanskih kimona. Zimi, nose kratke jakne bez rukava ili jelensku kožu. Ženska nošnja dopire do gležnjeva, nošnje su vezene rukom ili mašinom za šivenje. Nošnje još uvijek koriste samo u posebnim prilikama. Međutim, Ainu nose odjeću sličnu onoj koju koriste i Japanci u svakodnevnom životu.

Ainu narod u Japanu  - beli, nisu kossoki, skoro istrebljeni u etničkom čišćenju od strane Japanaca, obratite pažnju na dekorativne elemente nošnje : Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

i povežite slikovne elemente nošnje naroda Ainu i sa elementima datim u uporednom prikazu dve kulture: Krita (Minojska civilizacija) od pre više od 4000.godina, i Kelta...

Постављена слика

Tradicionalna jela Ainu su losos i meso jelena, kao i ljekovito bilje, proso i korijenje ubrano u šumi. Također i riža na početku ovog stoljeća. Svježi losos narezuju i kuhaju juhu od njega, ili jaja ovih riba sa žitaricama. Oni ne jedu sirove ribe, kao ostatak japanskog naroda.  Kada jedu, muškarci koriste štapiće, a žene koriste drvene kašike.

Tradicionalno, djeca su obrazovana u svojoj kući. Babe i dede su im recitirali pjesme i priče, a roditelji ih učili praktične vještine i zanate.

Od devetnaestog stoljeća, su obrazovani na japanskom školama.

Ainu usmene tradicije sačuvani su iz generacije u generaciju.Glavne kategorije su kratke i duge epske pjesme, stare priče i autobiografska proze, i pjesme i ples. Muškarci pričaju priče o ratu polubogova i ljudskih bića, a žene pjevaju epove o Bogovima.

Saru regija na jugu centralnog Hokkaida, je naročito poznata kao zavičaj mnogih bardova i pripovjedača.

Od sredine devetnaestog stoljeća, tradicionalne aktivnosti kao što su lov, ribolov, sakupljanje divljih biljaka i gajenje prosa zamijenjeni su uzgajanjem riže, poljodjelstvom, i komercijalnim ribolovom. Ostale aktivnosti na Hokkaidu su proizvodnja mlijeka, šumarstvo, rudarstvo, prehrambena industrija, i industrija za obradu drveta i celuloze.

Tkanje, vez i rezbarenje su među najvažnijim simbolima popularne umjetnosti, koja daleku Aziju oslikava.  Kasete urezanog medvjeda se čuvaju kao atrakcija.

Odlična zbirka tradicionalnih elemenata može se naći u Muzeju Ainu Šigeru Kaiane, osnovanom 1984. u Shiraoi, u jugoistočnom Hokkaidu.

Izgradnja brane na rijeci Saru u Distriktu Nibutani, je primjer kršenja ljudskih prava Ainu. I pored otpora na čelu sa Šigeru Kaiane i drugima, izgradnja je nastavljena početkom 1996. i grad je bio sahranjen pod vodom. Na sastanku o korištenju zemljišta na Hokkaidu, Kaiane je rekao da će prihvatiti plan za izgradnju brane Nibutani samo ako narodu Ainu vrate tradicionalno pravo ribolova na  lososa, u zamjenu za uništavanje njihovih domova i polja. Njihov zahtjev je ignoriran.

Ainu ljudi se bore za opstanak.

Japanski admiral Haikačiro, – nije Japanac, nego Ainu.

Постављена слика

Rjuoko Munemicu,

supruga Japanskog tadašnjeg ministra inostranih psolova, isto Ainu

Постављена слика

Постављена слика

Ево пра самураја!  :)

Мени је јако интересантан овај народ!

preuzeto:http://atlantidaforum.com/publikacije/Maje-i-druge-drevne-civilizacije/tajanstveni-ainu-narod.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иназо Нитобе

Бушидо - Етика самураја и душа Јапана

Постављена слика

Бушидо је био једноставно дух препознаван у ставу, речима, понашању... Ако хоћете, можете га назвати кућним васпитањем или неписаним правилом, менталном склопу јапанског народа

          Плодови јапанске културне баштине: Хаику, оригами, бонсан, акупунктура, шијацу, ђакузи, карате, џудо, аикидо и јединствена кинематографска остварења ушли су у наше животе упоредо са надмоћном јапанском технологијом освојивши, готово у потпуности, цео свет. Сан о војној доминацији Азијом заувек се изгубио у двадесетом веку, када је Јапан од изолованог феудалног друштва издрастао у модерну нацију и економског џина. Али, поред ових аутентичних јапанских вредности, Јапан је пре свега плод самониклог етичког система – БУШИДОА, који аутор књиге Иназо Нитомбе дефинише као пут ратника и извориште врлине које су у Јапану на цени: честитост, одважност, милосрдност, учтивост, искреност, част, оданост и самоконтрола. Јунаци попут Шингена Такеде, којима смо се дивили гледајући филмове Акире Куросаве “Кагемуша“ и “Седам самураја“ и Масакија Кобајашија „Побуна самураја“ и „Харакири“, само су неке од историјских личности које Иназо Нитобе више него сликовито дочарао у својој књизи, објашњавајући идеале јапанских витезова – Самураја, њихов ратнички кодекс и улогу коју су одиграли у обличавању моралности, етике и естетике Јапана, како у прошллости тако и у садашњости. Од тренутка када је први пут објављена ова књига не престаје да привлачи пажњу читалачке публике, па не чуди податак да је преведена на више од 30 светских језика. Она открива одакле потиче изворни Јамато дух и како ради вековима стари компас оличен у животима јапанских самураја и мудраца, упоређујући их са универзалним тековинама западне цивилизације, откривајући сличности и разлике између Јапана и Запада, између старог и новог. Генерације студената и осталих читалаца заинтересованих за јапанску културу окретале су се овом класику не би ли стекли увид у природу јапанског друштва, јер је Бушидо био, јесте и биће жила куцавица душе Јапана.

Постављена слика

              Кратак абстракт изнад довољно говори чему се ради. Волео бих да вам, пре свега, приближим пар мисли која ова књига носи са собом. Пре свега морам да кажем да је српско издање издала кућа "Исополин" у врло малом тиражу од само 1000 комада и да га је превела Сања Вајзовић. Књигу сам добио на поклон од мојих добрих пријатеља са жељама за даље усавршавање моје личности.

              Прво бих хтео да вам кажем пар речи о аутору. Иназо Нитобе је рођен 1862. године у месту Мориока, а његова породица припадала је локалном Намбу клану. Преминуо је 1933. године. Јапански хришћанин, агроном, филозоф, предавач и међународни политички активист. Уписао је агрономију на колеџу у Сопороу. На трећој години студија, под утицајем Др. Вилијема Ц. Кларка, постаје један од првих учесника јапанско – америчке размене студената и одлази на универзитет Џон Хопкинс у Балтимору. Ту га затиче именовање за професора на институту за агрономију у Сапору, али уз препоруку да пре почетка бављења професуром усаврши своја знања у Немачкој, што и чини на универзитетима у Берлину, Бону и Халеу. По повратку, изабран је за декана Царског колеџа у Токију. Политички рад на међународним односима Нитобеа је довео на место генералног подсекретара Лиге народа. Књигу "Бушидо - написао је 1898 године И то је његово најпознатије дело са којим је хтео свима приближи дух јапанских идеја. Нитобеов портрет је штампан на новчаници од 5000 јена, а такође постоји Нитобеов Меморијални парк у Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу.

Постављена слика

                  Већина вас је, претпостављам, гледала “Последњег Самураја”? У сваком случају филм није толико битан колико је битна чињеница да је Иназо Нитобе савременик тог периода и да је дух самураја јако присутан у његово време. Књига коју је написао је материјал који је хронолошки јако осетљив и даје нам јединствен пресек и крај једног система и почетак “препорода” и отварање јапанске нације западу. Нитомбе, будући да је упућен у западну књижевност и упознат је са западном цивилизацијом, врло вешто прожима идеје и мисли у којима се свако ко није велики познавалац јапанске културе може пронаћи у свом ван-јапанском еквиваленту. Истичући највеће моралне и етичке вредности јапанског друштва упознаје нас са једним крајње чудим светом, са свакодневницом самураја и њиховим животом, осећањима... Открива нам саму срж мита који окружује ове ратнике и њихов јединствени поглед на свет. Потребно је било много да би се постало самурај, а оно што они представљају је отелотворење перфектног ратника. Оно што их одваја од свих осталих је кодекс по коме су живели. Да се одмах разумемо, бушидо или сам кодекс никада није био записан у циљу преношења на будуће генерације. Бушидо је био једноставно дух препознаван у ставу, речима, понашању... Ако хоћете, можете га назвати кућним васпитањем или неписаним правилом, менталном склопу јапанског народа. Оно што је евидентно је да је бушидо био темељ старог јапана, био је водећи принцип прелазног периода, биће и покретачка снага новог доба у добру и у злу. Имајући у виду да Нитобе није видео, нити био учесник Другог светског рата, баш би ме занимало шта би му прошло кроз ум када би био у могућности да му покажем пар минута филма од Хирошиме и Нагасакија до садашњег тренутка. Последњим поглављем увидео сам да је и покушао да предвиди будућност.

Постављена слика

Завршићу са је његовим мислима које су пре свега поетске природе:

“Бушидо може да нестане као независни етички кодекс, али његова моћ неће нестати са земље, његове школе ратничких подвига или грађанске части могу да буду порушене, али ће његова светлост и слава наџивети њихове рушевине. Као цвет који му је симбол, иако разнесен на све четири стране, и даље ће доносити блаженство човечанству миомирисом којим ће обогаћивати живот. Вековима касније, када његови обичаји и само његово име буде заборављено, његов мирис ће доћи ношен ваздухом као са неког далеког, непознатог брда, куд поглед не сеже...”

извор:

http://www.trablmejker.com/emisije/14/1005

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постављена слика

Симбол душе Јапана је трешњин цвет. Sамураји често су себе поистовећивали са пролазном лепотом и крхкошћу „сакуре”, као симболом сопствених кратких живота. И пилоти камиказе, у Другом светском рату, китили су се ружичастим цветовима пре него што би полазили у самоубилачке нападе.

Главна карактеристика трешњиног цвета је да када цвет пада то уради одједном. Он симболизује  самурајски дух Јапана. Трешњин цвет који расте у Кореји и Америци нема мирис. Међутим у Јапану људи величају мирис трешњиног цвета и о њему се често говори у поемама. У почаст његовој лепоти и кратком животу, Јапанци прослављају његов долазак годишњим фестивалом. Пријатељи се скупљају испод дрвећа да би уживали у сакију (пиће од пиринча) певају песме и прослављају долазак пролећа.

Користи се у венчаним церемонијама зато што Јапанци воле да уживају у мирису трешњиног цвета током славља и весеља. Многи догађаји, који означавају почетак нечега веома битног и значајног се одржавају током "месеца цветања трешњиног цвета" у априлу. Постоји израз; "Цвет је трешњин цвет, личност је Самурај". То значи да када се Самурај суочи са опасношћу, он се не плаши смрти, јер као трешњин цвет, он ће се скупити и пасти одједном без оклевања. Према Јапанцима ово дрвеће представља не само аскетску лепоту, већ такође пролазну меланхолију и слављење грациозности одлазећег цвета.

Зашто је трешњин цвет " симбол Јапана ? " Нипошто не због своје " лепоте " ( која је можда и помало  " сентиментална " ),  већ зато што је трешњин цвет симбол ратника. Он се осипа док је још млад и на врхунцу лепоте, " не плашећи се одласка ", као што се и ратник не плаши смрти док је још млад и у напону снаге. Ружа није такав цвет, њој се латице понекад и потпуно осуше пре него што отпадну. Ратник " оклева у одласку " и зато не може бити симбол Јапана !

Д.Т. Сузуки


У јапанској традицији - цвет трешње је симбол чистоте. Амблем је Бушија, витешког идеала. Крхкост трешњиног цвета је симбол идеалне смрти и привременог постојања.

(Мали речник традиционалних симбола

Приредио: Марио Лампић

Либретто, 2000.)

ТРЕШЊА

''1. Цвет трешњиних стабала, који је један од најпоштовањијих природних призора у Јапану – и који је уистину једно од најпривлачнихих исказивања лепоте у њеном чистом стању – не произлази само из естетизма, као што би се могло претпоставити с обзиром на то да су цветне трешње у Јапану неплодна стабла.

Цвет сакуре је симбол чистоће, па зато амблем бушија, витшешког идеала. За време свадбених обреда обичан чај замењује се оним од трешњихог цвета, што је тада симбол среће.

Треба напоменути и то да се цветање најпознатије врсте сакуре подудара с пролећним еквиноцијем: то је прилика за јавне свечаности и верске обреде које ће помоћи и заштитити жетве. Цветање трешања је префигурација цвета пиринча, те би, размером дарежљивости и трајањем, могло указати на обиље жетве која предстоји. Свакако је оно слика напретка и среће због овоземаљског постојања који су, мада се то одмах не примети, заправо префигурација ванвременског блаженства.

Трешњин цвет, пролазан и кратак, који убрзо односи ветар, симболизује у Јапану идеалну смрт, одвојену од добара овог света, и привременост постојања.

Упитају ли ме

Да одредим дух Јапана,

Рекао бих, Цвет планинске Трешње

Што шири мирис под јутарњим сунцем

(Мотури Норинага)

2. Плод трешње је смбол ратничког позива јапанског самураја и судбине за коју се мора спремити: раскинути црвено месо трешње да би се стигло до тврде коштице или, другим речима, принети жртву од крви и меса, да би се стигло до угластог камена људске особе. (Самураји) су узели за амблем трешњин цвет окренут излазећем сунцу – симбол побожности њихових живота. Штитник сабљи био је украшен трешњама, другим симболом тражења невидљивог унутрашњим путем, западних иницијација.''


кад би могао само,

пасти као плод,

трешње у пролеће

чисто и невино

Хаику песма непознатог 22-годишњег камиказе-пилота написана непосредно пре полетања у смрт фебруара 1945.


Адмирал Ониши Такајиро, је покренуо први концентрисани напад камиказа на Филипинима.Ујутро је постројио своје посаде на писту и само им прочитао песму Мотоори Норинага (1730-1801), самураја и филозофа:

Shikishima no Yamato-gokoro o hito towaba

Asahi ni nioo Yamazakura kana.

Ако вас некада ико пита,какав је јапански дух,

Кзите да је чист, невин и јасан

као дрво трешње под јутарњим сунцем.

Постављена слика

Кад је и задња посада полетела и адмирал схватио да више нема војску отишао је у собу и починио сеппуку


Постављена слика

Као пример ретко моћне жене у раном феудалном периоду Јапана обично се спомиње Хоџо Маса-ко. Ова снажна вољом жена окупила је остатак шогуната после смрти свога мужа, првог шогуна Yоритомо Минамотоа, који је умро 1199. Брзо је окупила своју фамилију, Хоѕо клан, и прогласила их за чуваре свога сина Yориие.

Врло брзо затим, успела је да са својом армијом потпуно унисти војску императора Го-Тоба, 1221 године. Клан Хоџо је остао као регент свих будућих схогуна породице Минамото следећих 150 година. Због ових разлога Хоџо Маса-ко, је у историји остала позната као "Мајка Шогуна


Психологија самураја


Постављена слика

Овладавање борилачким умећем на путу ратника захтевало је од самураја стрпљивост и истрајност током обуке. Фазе обуке некада су биле врло напорне и дуготрајне и у том смислу право искушење за њега. Ипак, од свега је било најбитније да ратник пред собом има јасан циљ и да према њему креира свој правац. Стара мудрост учи да онај ко види циљ не може да изгуби пут. Стрпљење и упорност значе доследност у изабраном позиву и током обуке имају доминантан утицај. Самураја који има исправан циљ, јасну намеру и одредиште сигурно ће одликовати стрпљење. Пут ратника као начин размишљања и живљења био је непрекидан тренинг целог живота. Стрпљивим и систематичним начином рада и понашања, карактер се многоструко бодри за позитивно деловање, а упорношћу и филантропским ставом развија се аутономија моралне свести.

Ненад Симић, Филозофија ратничке класе

Хагакуре

- текст из 1750-их који је написао стари самурај, водич за живот самураја и њихову филозофију

...

Пут самураја је садржан у смрти. Када дође до ситуације или-или, постоји само брзи избор смрти. То није нарочито тешко. Будите одлучни и хитри. Рећи да је умрети неостварених циљева исто што и умрети псећом смрћу, јесте површан обичај префињених. Када се човек суочи са избором живота или смрти, није неопходно да постигне свој циљ.

Ми сви желимо да живимо и великим делом градимо нашу логику према ономе што нам се свиђа. Али, ако не остваримо наш циљ и наставимо да живимо, то је кукавичлук. Ово је опасна танка линија. Умрети не остваривши свој циљ јесте псећа смрт и фанатизам, али у томе нема срамоте. Ово је суштина Пута самураја. Ако сваког јутра и вечери човек усмери своје срце на добар пут, способан је да живи као да му је тело већ мртво, и тако задобија слободу на Стази. Цео његов живот проћи ће без кривице, и он ће успети у свом позиву.

...

Постављена слика


Особа са мало мудрости критиковаће време у коме живи. Ово је основа за пропаст. Особа која је дискретна у говору биће корисна током добрих времена и избегаваће кажњавање током лоших.


Ако човек жели да искаже ста је то што је добро, у једној речи, онда би то било - истрпети патњу. Не истрпети је, лоше је без изузетка.


Добро је посматрати свет као сан. Када имате нешто слично ноћној мори, пробудицћете се и рећи себи да сте само сањали. Прича се да свет у коме живимо није пуно другацији од овога.


Речено је да самурај треба да избегава превелики понос, рашкаласност и прорачунатост. Нема разлога за бојазан када вам ствари не иду од руке, али када се због нечега мало усхитите, ове три ствари постају опасне. Погледајте човеково стање. Недолично је постати поносан и разметљив када се ствари добро одвијају. Стога је боље бити помало несрећан у младости, јер уколико човек не окуси мало горчине, његова нарав се неће смирити.

Особа која клоне духом кад је несрећна је бескорисна.


Када небо намерава да неком повери велико дело, прво вежба његов дух патњама, а његово тело тешким радом; мучи га глађу и излаже га крајњој беди; осујећује његове подухвате. На све ове начине оно подстиче његов дух, очвршћује његову природу и надокнађује његове недостатке.


Малодушност је помислити да ви не можете да постигнете исто оно сто сте видели или чули да постижу мајстори. Мајстори су људи. Ви сте, такоће, цовек. Уколико мислите да ћете бити инфериорнији у нечему, убрзо ћете се наћи на путу да то и постанете.

Мајстор Итеи је рекао: Конфучије је био мудрац зато што је имао вољу да постане учењак још када је имао петнаест година. Он није постао мудар зато што је после учио. Ово је исто као и будистичка максима: Прво намера, онда просветљење.


Треба свакодневно медитирати о неизбежној смрти. Свакодневно, док су човеков ум и тело мирни, он треба да медитира о томе како изгледа када га прободу стреле, пушке, копља и мачеви, како га носе узбуркани таласи, како је бачен усред велике ватре, како га је ударио гром, како га је снажан земљотрес протресао до смрти, како пада са литице, како умире од болести, или како изводи сепуку после смрти свог господара. И сваког дана, без изузетка, човек треба да сматра себе мртвим.


"Несреће могу донијети раст и просвјетљење", рече учитељ.

То је образложио овако:

Сваки би дан птица налазила склониште у сувим гранама дрвета које је стајало усред велике ненасељене равнице. Једног је дана оркански вјетар ишчупао дрво и присилио сироту птицу да лети стотине километара у потрази за склоништем - док напокон није долетјела до шуме богате плодним дрвећем.

И закључио би: "Да је осушено дрво остало, ништа не би навело птицу да остави своју сигурност и да лети даље."


Зацело не постоји ниста друго осим једноставне сврхе текућег тренутка. Цео човеков живот је непрекидни низ тренутака. Уколико човек потпуно разуме садашњи тренутак, неће бити ништа више што треба да уради, ништа више што треба да следи. Живите доследни једноставној сврси тренутка.

Већина дозвољава да садашњи тренутак прође, а онда га тражи мислећи да је негде другде. Изгледа да ова чињеница остаје непримећена. Ако се ово јасно схвати, низаће се само искуство за искуством. Када се ово једном разуме, од тог тренутка живот бива другачији, иако то мозда неће бити одмах уочљиво.

Када човек подробно схвати ово смиривање у усредсређености, његови проблеми ће нестати.


У мојој малој и непостојаној колиби све је мирно и не треба се ничег бојати. Иако је можда мала,она има собу у којој се ноћу може спавати,а дању седети.Сасвим је довољна за једну особу.Рак-самац одабира малу шкољку због тога сто добро познаје потребе свог тела.Орао рибар одабира сурову и камениту плажу јер зазире од човека.

Такав сам и ја. Ако неко упозна себе и свет у коме живи,неће жудити ни зурити, веж же једино тежити миру и радовати се што нема брига.

Комо но Цомеи 1212.


Не постоји ништа сто се не може достићи, без обзира шта је то. Ако човек покаже ресешност, он може померити небо и земљу по својој вољи, али због недостатка срчаности он се не може усредсредити на то.

Померити небо и земљу без напора је само ствар концентрације


Ниједно људско биће није тако усамљено као самурај.

Можда једино тигар у џунгли. Можда...


У одређеним ситуацијама мораћцете да се ослоните на одређену особу због овога или онога. Уколико ово урадите у више наврата, то постаје досађивање тој особи и може бити прилично грубо. Ако нешто мора да се уради, најбоље је не ослањати се на друге.


...

Самурај носи два мача, кратак и дуги, и његов задатак је да научци како да се њима служи. Медђутим, он не сме да размишља о томе како да искористи своју моћ, и не сме га привлачити мач који убија. Јер осећај моћи увек је подложан злоупотреби. Према томе, мач мора бити средство за убијање ега, који је у корену свих расправа и сукоба.

Постављена слика


Share this post


Link to post
Share on other sites

I Hrišćani imaju svoj adekvat, samo što se u zadnje vreme malo zaboravilo.. Mada poznat i ranije, npr. u viteškom kodeksu srednjeg veka, grčki i vizantijski polimat, πολυμαθής, u doba renesanse se konkretizovalo kao uomo universale, univerzalni čovek. Idealan "muškarac", dakle, je Hrišćanin i humanista, bavi se jezikom (zna najmanje svoj maternji i međunarodni jezik), retorikom, poezijom, muzikom, dalje sa naukama (u ono vreme matematika i astronomija, ne astrologija) i filozofijom i obavezno sa teologijom, i naravno sportom, mačevanjem i rvanjem.. Za razliku od japanskih samuraja koji nemaju svoju slobodu osim da se svega odreknu, hrišćanski "gospodin" gleda da stekne punoću vasione i, sebe usavršavajući, tako da se oslobodi.

http://en.wikipedia.org/wiki/Polymath

;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

0203_cool

Хвала ти на подсећању, истина да се овде често заборавља. Самурајски nobless oblige се разликује од европског, али имају заједничких карактеристика. Нама не треба пример са краја света да би потврдили све те узвишене вештине људског духа, довољно је сетити се деспота Стефана Лазаревића.

Међутим, мислим да данас ниједна европска држава не би имала, овакаво сталожено и прибрано држање својих грађана, посебно у приликама без воде и хране:

Постављена слика

То је тековина њихове цивилизације, Јамато-дамаши

http://en.wikipedia.org/wiki/Yamato-damashii

Зато је нама дат св.апостол Павле да се не позверимо-

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bushido je covek nindza odgovoran za sve sto je doprineo ninjicu..on je dusa Japana i Lojalna licnost...koja je zivela u narodu koji su mu maksimalno odani bez predrasuda i umisljanja kao i uporedjivanja sa njime...svako ko ispostuje kodeks taj je i postovan od strane Ninja koda koji je definisan kao Kanji

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, UROS LEGIJA SUSA рече

Bushido je covek nindza odgovoran za sve sto je doprineo ninjicu..on je dusa Japana i Lojalna licnost...koja je zivela u narodu koji su mu maksimalno odani bez predrasuda i umisljanja kao i uporedjivanja sa njime...svako ko ispostuje kodeks taj je i postovan od strane Ninja koda koji je definisan kao Kanji

 

facebook_1567107546331.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...