Jump to content
Макрина

Почетак Великог Часног Поста - почнимо са праштањем

Rate this topic

Recommended Posts

Молим све вас да ми опростите ако кога увриједих, ожалостих, ако се посвађах, ако сам био груб и све остало, да уђем с вама у свјетлост васкрсења Христовог...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Познајући себе, грешног, који уме да људе и ражалости, и разгневи, и увреди,

Молим вас, из срца свога маленог и страстима упрљаног, да ми опростите....

Ја свима већ јесам.....

:cmizdrenje:

1405_love

0442_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

????????? ????, ???????, ???? ??? ?? ???? ? ?????????, ? ????????, ? ??????,

????? ???, ?? ???? ????? ??????? ? ????????? ????????, ?? ?? ?????????....

?? ????? ??? ?????.....

:cmizdrenje:

1405_love

1405_love

0442_feel dada

Share this post


Link to post
Share on other sites

????????? ????, ???????, ???? ??? ?? ???? ? ?????????, ? ????????, ? ??????,

????? ???, ?? ???? ????? ??????? ? ????????? ????????, ?? ?? ?????????....

?? ????? ??? ?????.....

:drugarstvo:

1405_love

:drugarstvo:

:drugarstvo: 0442_feel 0442_feel 1405_love 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dorotej mu je odgovarao: «Čedo seti se da vredjaš ne bližnjega svoga, već Samog Gospoda». I kada bi video da je taj čovek već dovoljno otplakao rekao bi: «Gospod će ti oprostiti čedo, sada ćemo započeti novi život i trudićemo se da ne činimo zla bližnjima». Kako mi treba da opraštamo?

Bližnjima treba da opraštamo u rečima, delima i osećanjima. Ako nam se neko sveti, čini zlo, otima od nas nešto, progoni nas iz jednog mesta u drugo, mi sve treba da podnosimo sa trpljenjem, sećajući se zaveta svepraštanja. Ako nas neko uvredi rečju, i osudjuje treba ćutati.

Ali ako srce ne izdrži, ako ispliva na površinu gorčina uvrede, onda treba sebe ukoravati, govoreći za onoga koji nas je uvredio: «Možda sam ja vredjao još više i radio gore stvari». I ako budemo opraštali od sveg srca, od srca čistog i koje ljubi, i ukoravali sebe za svoje grehe, onda će i nama milosrdni Gospod oprostiti u Budućem Životu. Amin.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ред је да се и у овом вуртуелном свету измиримо. Праштајте, оци, братијо и сестре. Нека нам је свима благословен почетак Поста. Да изађемо духовно јачи и једни другима ближи, дазаједно са великом радошћу дочекамо Празник над празницима - Васкрсење Христово. Брате Родољубе, са тобом сам се највише препирао. Зато те морам посебно замолити за опроштај. Праштај и не замерај.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Опростите сви које увредих, намерно или нехотице. Праштајте.

Нека вам је благословен и срећан почетак Поста.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али руку на срце никад ми није био баш најјаснији овај обичај. Па зар не треба сваку ноћ пре него легнемо са свима да смо измирени...

Но, свеједно, праштајте ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Одлазак проте Момчила Кривокапић догађај је који оставио снажан утисак не само на вјерне у Котору и Боки, већ на читаву Црну Гору па и читаву СПЦ. Неуморан трудбеник у винограду Господњем отац Момчило Кривокапић био је и остао прва асоцијација за свештеника у Црној Гори.     Генерације вјерника али и свих грађана Црне Горе памтиће његов господствен и непоколебив став у одбрани Светиње Божије. Љубав коју је показивао према младима у Црној Гори учинила је да га се све генерације сјећају са радошћу.   Свјестан значаја мисије посредством електронским медија отац Момчило је нарочиту пажњу и љубав показивао према трудбеницима радија „Светигора“ па и екипе емисије „Интернет литија“ у којој је наравно велики дио емисије био посвећен управо проти Момчилу.   „Отац Момчило Кривокапић је уливао утисак сигурности када сте поред њега, без тога да било шта каже“ рекао је гостујући у емисији „Интернет литија“ архимандрит Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији.   Отац наглашава да је прота Момо био један од отаца који је пружао утјеху само својим присуством. „То потврђује његов испраћај и утисак који је на све његова смрт оставила“ рекао је архимандрит Иларион.   Овај угледни јеромонах српске Цркве рекао је да му долазе у сјећање различити коментари о оцу Моми из најмлађим данима   „Сјећам се у дјетињству да је један пријатељ мог оца говорио у нашој кући о једном изузетном свештенику из Котора који му је улио оптимизам, снагу и дјеловао му је мужаствено и чојствено, који је био пут неке снаге“ присјетио се отац Иларион узнијевши молитву господу за покој душе овог чувеног проте. „Нека би му господ дао да се радује у рајским насељима, он је отишао у вјечну литију, сада путује тамо гдје се сви надамо да ћемо да стигнемо“ закључио је отац Иларион.   „Неко је оца Момчила упоредио са храстом и он је заиста такав и био“ рекао је у свом присјећању на оца Момчила историчар др Милош Ковић.   „Знам оца Мома по чувењу и прије него што сам га упознао“ рекао је Ковић додавши се радило о аутентичном човјеку, човјеку искуства, који је много тога видио и знао.   „Имао је један мир и неку природну господственост и мудрост“ рекао је овај угледни професор Филозофског факултета у Београду присјетивши се њиховог првог сусрета у Котору. „Ми смо имали дужи разговор у Котору, он ми је говорио о томе како он гледа на историју и садашњост и свака му је ријеч била на мјесту“ додавши да тај утисак о оцу Мому употпуњује читава которска хришћанска заједница. „Котор, СПД Јединство, господство и симбиоза српског и италијанског све то се преламало у личности протојереја Кривокапића“ рекао је проф. др Милош Ковић.   Екипа „Интернет литије направила је скроман прилог сјећања на оца Момчила а у редакцију радија Светигора пристигле су и бројне поруке саучешћа.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче.     Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2]   Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему.   Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света.   Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу.   Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула.   Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим:   „И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28)   „А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8).   Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност.   „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2)   Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења.   Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“.   Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс.   Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека.   Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места.   Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили.   Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста.   Јован Пантелејмон Манусакис   Извор: Теологија.нет
    • By neca995
      На Велики Четвртак уместо Херувимске песме.
       
    • By Поуке.орг - инфо
      У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан.    Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.      Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.     Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара.    „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе.      „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина.   „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.     Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!   Извор: Епархија ваљевска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...