Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'zoran'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Eh, da nema ZAIRA, ko zna da li bismo se setili mobilnih telefona i takozvane "opasne" elektronike u putničkim avionima, a usput i dr Aleksandra Simića, zaslužnog za epski serijal u mojoj radio emisiji pod naslovom pozajmljenim sa korica njegove knjige - "Sve što je potrebno znati o putovanju avionom". Odlučio sam da iz ovonedeljne emisije izvučem odgovor na pitanje: šta je istina u vezi sa mobilnim telefonima i prenosivim elektronskim uređajima - da li su zaista opasni po letenje? Čitajte, ako već na radiju niste odslušali intervju sa dr Simićem... Malo je pravila koja više zbunjuju putnike od onih koja se tiču upotrebe mobilnih telefona i prenosivih elektronskih uređaja u letu. Ljudi žele jednostavan odgovor u koji se sve uklapa. Nažalost, nema ga. Zavisi od spravice i kako i za šta se ona koristi. Uzmimo prvo laptopove. U teoriji, stari, slabo zaštićeni kompjuter mogao bi da emituje štetnu energiju. Međutim, glavni razlog zbog koga laptopovi treba da budu odloženi tokom poletanja i sletanja je, najpre, da se spreči da postanu projektili velike brzine u slučaju iznenadnog zaustavljanja ili udara, a zatim da se osigura da ne zakrče prolaze ako dođe do evakuacije. Zato, nakon sletanja, letačko osoblje objavljuje dozvolu za korišćenje telefona, ali ne i kompjutera. Ma koliko neznatna bila, i dalje postoji mogućnost hitne evakuacije, a pritom ne želite da se ljudi sapliću preko svojih mekbukova dok hitaju ka izlazima. Dalje, imamo tablet uređaje. Iz perspektive ometanja, teško je ozbiljno shvatiti zabranu sada kad i piloti koriste tablet u kokpitu. Onaj argument sa projektilima deluje dosta uverljivo - niko ne želi ajped koji fijuče u lice brzinom od 200 kilometara na čas, ali knjige sa tvrdim povezom isto toliko su teške, ako ne i teže: ako ćemo zabraniti tablete tokom poletanja i sletanja, zašto bi knjige bile izuzetak? Vazduhoplovne vlasti razmišljaju o tome i moguće je da u trenutku dok ovo čitate pravila za tablete postaju sve opuštenija. I najzad, ono glavno: mobilni telefoni: mogu li mobilne komunikacije zaista da ometaju opremu u kokpitu? Očekivani odgovor je da, ali isto tako i ne. Aviokompanije i vazduhoplovne vlasti su, jednostavno, neodlučne, pa rezonuju linijom manjeg otpora i kažu: bolje sprečiti nego lečiti. Elektronika aviona je konstruisana sa idejom da bude imuna na ometanje. Ovo bi trebalo da eliminiše sve loše efekte i do danas nema dokazanih slučajeva da je nečiji telefon negativno uticao na ishod leta. Svejedno, nikad se ne zna. Ako je zaštita aviona stara ili falična, na primer, šansa za nevolju postoji. Čak i ako se ne koristi aktivno, režim rada uključenog telefona odašilje nalete potencijalno štetne energije. Zato telefoni moraju da se isključe pre rulanja, kao što nalažu nikada dosadna saopštenja o bezbednosti pre poletanja. Ova politika je jasna, ali se očigledno ne sprovodi dosledno. Logična pretpostavka je da su rizici minimalni, inače bi osoblje aviokompanije pokupilo ili vizuelno pregledalo telefone, umesto što se oslanja na savest putnika. Usudiću se da nagađam, kaže Aleksandar Simić na kraju, da bar polovina telefona, bilo greškom ili zbog lenjosti njihovih vlasnika, ostaje uključena tokom leta. To je bar milion telefona dnevno samo na nebu Evrope. Ako je ovo recept za katastrofu, onda bismo do sada morali da imamo i neki dokaz! * * * Tako je ovog puta govorio Aleksandar Simić. Nemam bogznašta da dodam, osim serije vlastitih iskustava - dakle, esperimentisanja sa mobilnim telefonom u avionu na platformi, u rulanju, na poletanju i u vazduhu. Nema šta nisam činio da uznemirim avionsku elektroniku, ali je ona ostajala tvrdoglavo nema i ledeno mirna, koliko god da sam sve to radio sedeći u prvim borbenim redovima - u kokpitu, za komandama aviona! Zaključak: nema ometanja. Mada, što reče Simić, nikad se ne zna... Zna se jedino da sa deset hiljada metara baš nikog ne možete pozvati telefonom oslanjajući se na zemaljske repetitore. Gluvi ste i nemi, pa vam je đaba uključen telefon. Možete "progledati" samo uz pomoć satelitskog linka ili internet veze za putnike, ukoliko je aviokompanija bila toliko ljubazna da vam uz kupljenu kartu obezbedi i to zadovoljstvo. Link ka emisiji: http://modli.rs/zair/zair2019/Zair_2019.html
  2. U suštini, mnoge političke dileme i sukobi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom Dolu. Nažalost, Duboki Do nije stekao slavu Prerova (Dobrica Ćosić), Petlovca (Radoš Bajić), Končareva (Dragan Marković Palma), ali je proročki poučan. Duboki Do je nulta tačka naše sabornosti, naših raskola, mistični naturalizam, mig pluralizma, pokušaj egzitovanja samoupravljanja, kad niko nije ni mogao zamisliti Egzit, pokušaj da se predupredi dekadencija Guče i duh ‘Hajdučke česme’ unese u Marićevića jarugu. Duboki Do je glavni toponim iz antologijskog filma ‘Sok od šljiva’ Branka Baletića iz 1981. Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Dovoljan je bio pogled iz prigradske perspektive na ‘Rudo’ – poznatiji kao ‘Istočna kapija Beograda’. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Ako je ‘Bolji život’ pokazao terminalnu fazu samoupravnog socijalizma, ‘Sok od šljiva’ je kao eksperiment ‘kontrolisanog primitivizma’ oslikao raspusni vrhunac tog sistema, tačku kada se prosvećenost i dekadencija, anarhizam i glamur, nađu i istoj tački i od kada prosvećenost malaksava, a dekadencija se zahuktava spremajući teren za fatalnu ‘antibirokratsku revoluciju’. Za svoj ‘hepening u prirodi’ Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni ‘Šljivokombinat’, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog ‘hepeninga’ (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – ‘Treba li nešto da akontiram?’ Ne treba zanemariti da je film snimljen 1981, samo godinu dana od Titove smrti, a u godini kada izbijaju velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu. Jedini film koji bi se u (ne)namernoj subverziji mogao uporediti sa ‘Sokom od šljiva’ je hrvatski film ‘Medeni mjesec’ iz 1983. u režiji Nikole Babića, koji je adaptacija romana ‘Marko na mukama’ Zvonimira Majdaka. Glavni junak je Marko Bilogara (glumi ga Slobodan Milovanović), provincijalac i seoski švaler koga u hrvatskoj provinciji ‘snima’ zagrebačka top riba – Vanda. Ona ga dovodi u Zagreb kao svog ljubavnika i ubacuje ga u džetsetersko purgersko društvo, dekadentno, kriminogeno i promiskuitetno. Marko Bilogora postaje seksualni predator među Vandinim frendicama koje su uglavnom ‘imućne privatne poduzetnice’ u vezi s murijom i komunističkim glavonjama. I kao što se u ‘Soku’ dalo naslutiti ‘događanje naroda’, u ‘Mjesecu’ je famozna ‘hrvatska šutnja’ (mimikrija nakon maspokovske galame), postala nesnošljiva. Film je intuitivno nagovestio dolazak tuđmanizma i ‘svetonazora’ koje je ona donela, dok je svojim tretiranje privatluka najavio i tajkunsku sudbinu Hrvatske. U ‘Medenom mjesecu’ su i koreni konteksta na kome se bazira do sada neprevaziđena hrvatska TV novela ‘Vila Marija’ u kojoj Žarko Radić glumi tajkuna Tomu Juraka. I to tako uverljivo da vam se učini da nikad nije bio komandant Bošku Buhi u istoimenom filmu u kome je Oliver Dragojević otpevao jednu od svojih najlepših pesama, tako mučki prećutanoj (izuzev kolumne Miljenka Jergovića) u danima nacionalne žalosti povodom njegove smrti. Sa ‘Kombinatom’ protiv koga se kao hajdučki di-džej bori Miki Rudinski, lakše se kasnije razumela i afera Agrokomerc s Fikretom Abdićem u glavnoj roli, ali i sudbine Todorićevog Agrokora, ili našeg PKB. U ‘Mjesecu’ se pojavljuje i DŽimi Stanić kome uporno traže da iznova peva lascivnog ‘Dimnjačara’ koji ‘mlad ili star svakoj peći zna naći kvar’, da bi se konačno neko pobunio da se preteruje jer je čovek u drugom separeu (s indikativnom bradom) već odavno naručio (u sred Zagreba, zamislite) ‘Oj, Moravo, moje selo ravno’. ‘Medeni mjesec’ je za to vreme imao prilično eksplicitne erotske scene. Film sam prvi put gledao u bioskopu ‘Partizan’ u Titovom Užicu te 1983. i sećam se da se u gradu na Đetinji, za tih nekoliko dana prikazivanja, film pročuo po tim softcore scenama, a ne kao lucidna anatomija YU krize. Tadašnja kritika je većinski popljuvala film, kao što se na tom polju nije proslavio ni ‘Sok od šljiva’ koji takođe ima veliki erotski naboj. Od nastupa Vesne Zmijanac, preko kafanske euforije koju s trubačima izvodi Radmila Živković s pesmom ‘Puče bruka’, do Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića ujutru na livadi. Danas je kultni status jedino što zaslužuju ova dva filma. Kao ona replika ‘Treba li šta da akontiram’ u srpskom filmu, u hrvatskom je na sličan način bitna ona kad Biserka Ipša koja glumi Vandu uhvati DŽeka (Zvonka Lepetića) za muda, a on je pita da li je svesna koliko se dnevno izdvaja para za Kosovo? Ali, pravi razlog zašto sam se setio ‘Soka od šljiva’ je pogibija Šabana Šaulića koji tu glumi sam sebe u nekoliko briljantnih minijatura. Interesantno je da se Pavle Vuisić pojavljuje u oba filma. Karijera Šabana Šaulića je impresivna, ali treba znati da je on i daleke 1981, dakle godinu dana nakon Titove smrti i godinu dana pre Mundijala u Španiji, imao ultimativnu popularnost. Zato Pavle Vuisić kao LJuba kaže u onoj čuvenoj sceni Mikiju Rudinskom – ‘dovedi mi Šabana, ne mora da peva, samo da ga narod gleda’. Bože kako sad deluje jezivo scena kad Miki nudi Šabanu da po njega dođe svojim kolima da idu na ‘tezgu’, a Šaban mu odgovora – ‘ne, ja sam sebe vozim’. Dok se u pozadini vidi pevačev ‘mercedes’. Da se podsetimo kako je Živojin Pavlović opisivao neistrošenu (bez fasade) Srbiju: … Nevezani kerovi u hladu, ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa, nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima, farme kokošaka nosilja, plastenjaci sa zimskom salatom i ranim paradajzom, prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja, vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem, iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora veseli jecaj Šabana Šaulića…’ Upravo u takvoj sceni ‘Soka od šljiva’, ispred kuće je istovaren teški nameštaj, dok se na terasi (bez ograde, ali sa svadbarskim ćilimom) pojavljuje gotovo nestvarni – astralni – Šaban sa leptir mašnom da otpeva svoj megahit – ‘Ne plači, dobri domaćine’. E sad, napravite parabolu od te scene do spota benda Let 3 iz Rijeke, i pesme ‘Dijete u vremenu’ kao moćnoj obradi Šabana u Deep Purple maniru. Više puta sam slušao ljude (od Bugarske do Nemačke), koji o Šabanu govore maltene kao o polubožanstvu, a kad sam imao čast da me Hasan Dudić upozna s njim, ostavio je utisak jako skromnog i pristojnog čoveka. Na omotu singlice ‘Dva galeba bela’ iz 1979. Šaban je zaista ličio na ‘strane pevače’, a retko koji pevač ima raspon od takve pesme za koju neko napisa da je ‘ispunjena divnim simbolima, neprikosnovenim glasom i lirskom dramom’ do nezaboravnih stihova ‘… a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’ iz čuvene ‘Vojničke pesme’ (1985) koja je u ‘zlatnim osamdesetim’ ubedljivo bila najpopularnija za ispraćaje u vojsku. Šabanova harizma imala je pokriće u moćnim hitovima, snažnim identifikacijama, poverenju, i decentnosti koja je zračila i pod šatrom i na gala sceni. Moramo shvatiti da Srbija neće biti dobra država dok viziju modernosti ne budu podržavali većinski i ljudi koji slušaju narodnu muziku, odnosno interpretatori te muzike. Ohrabrujuće je bilo kad je Šaban 2007. podržao LDP, jer nezavisno od potonje sudbine same partije i njenog lidera, program LDP je i danas superioran. Omot albuma ‘Soldatski bal’ (1985) Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je ‘postavka’ koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, pomenuti DŽimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike NJegoša – kralj Šaban Šaulić! https://www.danas.rs/kolumna/zoran-panovic/dijete-u-vremenu/
  3. Moja prijateljica Natasa Ristic, koja je ovo i snimila, juče me je tek tako, na puc' prsta, prozvala: "Jutros nebo čisto plavo, potom "ižvrljano". Sad se štrafte pretvorile u oblake. Kako je Zoran Modli za mene autoritet u mnogo čemu, a apsolutni u nebeskim temama, možda bi on mogao da zna dal' su ovo regularne mlaznice ili 'onako'!" :-) E pa, posle ovako ozbiljne prozivke nemoguće je ne uozbiljiti se, a pošto sam na Natašin zidić stigao sa dan i po zakašnjenja, najpre sam morao da joj se izvinim: Draga, Nataša, oprosti što se sa zakašnjenjem uključujem u priču - počeo sam, a onda: Pretpostavljaš sigurno da neću “ogovarati” ovako lepe kondenzate što se vijore iza aviona... Ako neko želi bilo koga da otruje, pa tako i nas, važne stanovnike planete od čije neviđene srpske pameti i dominacije cvika ceo svet, sve sa Amerikom na čelu, sigurno se neće služiti providnim trikovima vidljivim sa kilometarskih daljina. Valjda će se potruditi da bojne i kakve sve već ne otrove učini nevidljivim, umesto da pravi ovoliki spektakl dok ih neštedimice posipa po gologlavim Evropljanima! Kondenzovana vlaga iz izduvnika mlaznih motora ponekad ostaje, ponekad nestaje, a ponekad je uopšte i nema. Koliko li smo puta visoko na nebu primetili trenutni bljesak sa sićušnog srebrnog aviončića na koji su zraci sunca pali pod povoljnim uglom, potom začuli daleki zvuk njegovih motora, ali traga nigde... Pojava tragova i dužina njihovog boravka na nebu zavise od trenutnog stanja (što bi meteorolozi rekli - stratifikacije) atmosfere, a to znači od odnosa između relativne vlažnosti vazduha i njegove temperature na visini leta aviona, ali i od smera prostiranja i brzine visinskih vetrova. Ako nema vetra, tragovi će neko vreme ostati nepromenjeni, a sa vetrom će se razvlačiti u maštovite mrežaste strukture, ponašajući se praktično kao (njima identični) visinski oblaci cirusi i cirkokumulusi. Kondenzat koji ostaje iza aviona identične je strukture kao i cirusni oblaci: sastoji se od sitnih kristala leda, jer na tim visinama temperature su nekoliko desetina stepeni ispod nule, pa se vodene kapljice lede trenutno. U "prosušenoj" atmosferi odgovarajuće temperature kondenzat iza aviona će opstati vrlo kratko vreme, a onda ispariti, generišući tek omanju "perjanicu" dugu svega nekoliko stotina metara ili koji kilometar. E sad, kome ovi tragovi na nebu najviše smetaju? Verujem, filmadžijama kada u eksterijeru snimaju antičke i srednjovekovne filmske spektakle. Zamislite da iznad glave kralja Artura iznenada preleti avion - ko bi ikada poverovao u istorijsku autentiku holivudskih priča? :-) Za ostale ne znam. . * * * Ova storija očekivano ima i svoj post scriptum, zahvaljujući uvek vispreno artikulisanim komentarima Kapetana Balda s naučne pozicije, naravno, a kao odgovor na večiti skepticizam pristalica verovanja da nas neko odozgo truje. Jedan od brojnih skeptika (ne navodim imena, mada ćete ih lako naći nešto niže) kaže da je "...broj preleta iznad Beograda višestruko veći od broja chemtrailsa na nebu. Zašto u istom danu pod istim uslovima neki ostavljaju celodnevne tragove, a neki ne? Znam da ne lete svi na istoj visini, ali veliki broj leti, a ne ostvljaju iste tragove. I zašto ih nije bilo kad smo mi bili deca i zurili u nebo gledajući avione, makar jedan dnevno?" - da bi se sledeći nadovezao: "Управо тако, али овима из науке ништа не пије воду од тога што кажемо. Ја лично не верујем у ово што Зоран Модли објашњава, уз сво дужно поштовање према поменутом." Kapetan Baldo: "Zašto se vama kada dišete nekada vidi para iz usta, a nekada ne? Mislim, čovek je lepo objasnio u gornjem tekstu da od odnosa relativne vlažnosti i temperature zavisi da li će doći do efekta kondenzacije vlage iz vazduha, ali vi to jednostavno nećete da čitate, nego uporno postavljate isto pitanje. Iz istog razloga nam nekada izlazi para na usta, magle se stakla na prozorima i šoferšajbnama, pojavljuje se magla itd itd, a nekada NE. Tragove aviona gledam od kad sam se rodio i stvarno ne znam od kuda vam ta priča da ih nije bilo. Možda su zaista izgledali malo drugačije u smislu potencijala za grupisanje sa ostalima, ali su i motori tada bili drugačiji. Danas dominiraju dvostrujni turbo motori sa velikim procentom vrućeg vazduha u odnosu na sagorelo gorivo koje u sebi sadrži više vlage nego klasičan turbo mlazni motor. To je jedan od mogućih razloga zbog čega se danas tragovi na kraju pretvore u ciruse na velikim visinama. Ponavljam, mi možemo da diskutujemo da li ove hiljade aviona, emitujući u svakoj sekundi produkte sagorevanja u zemljinu atmosferu, utiču na klimatske promene, ali da vam neko puni nekakve boce i zaprašuje vas sa 10.000 metara je budalaština: zamislite da vi probate da zaprašujete vaše breskve u dvorištu sa 10.000 metara visine. Razmislite kakvu kontrolu zapravo imate nad tim gde će taj prah otići... Ja zaista ne mogu da shvatim zašto ljudi jednostavno ne uključuju svoje mozgove i zaista ne procesiraju ispravno sve podatke koji su im nesumnjivo danas, u 21. veku, lako dostupni. Ali, tako to ide kada preovlada religija. Onda sve, pa čak i nauka, postane stvar verovanja ili neverovanja, što je naravno suludo. U boga se veruje, a nauka raspolaže eksperimentima kao dokazom. Probajte da se namirišete ispod miške dezodoransom sa rastojanja od 10.000 metara. Jasno vam je da nećete imati kontrolu gde to završava. Zato to radite sa 10-20 centimetara, zar ne? Otuda je budalaština pomisliti da bi neko sa visine od 10.000 metara ciljano mogao da zaprašuje bilo koga, a da ne zapraši i sam sebe - osim ako ne ide ulicama sa gas-maskom, a ja takve nigde nisam video. Ili su se genetski modifikovali, tako da njima taj prah ne smeta? Da li shvatate koliko je to besmisleno?"
  4. Sigurno ste se naslušali priča o malignom uticaju Rusije na Balkanu, kao i onih da ruski uticaj podriva stabilnost Srbije i njenu briselsku budućnost. Ali, povodom ove Putinove posete Srbiji, čuo sam od ozbiljnih i upućenih ljudi i ovaka neobična tumačenja: Ako je neko cinično primetio da je realizam u ruskoj književnosti svojevremeno bio upropastio rusku realnost, onda sigurno nije cinično ako konstatujemo da sadašnji ruski racionalizam u spoljnoj politici možda upravo spasava srpsku realnost, jer da je do nekih patriotskih radnika i revizionista najglasnijih u Srbiji, bilo bi globalno krajnje neizvesno na šta bi ispalo kad bi se Rusija ponašala baš kako oni to intimno priželjkuju. Odmerenost i indikativna škrtost na rečima, kao karakteristike Putinove posete Beogradu, potvrđuju pomenutu racionalnost. I među dovedenim prostim narodom a i među zvaničnicima bilo je mnogo onih koji su očekivali da se Putin ponaša kao njegov prethodni ambasador u Beogradu – Konuzin, pa da u jednom trenutku ultimativno pita narod okupljen ispred Hrama Svetog Save – ‘Ima li ovde Srba’? Sigurno bi se iz raspamećene mase prolomilo – ‘Idemo na Kosovo!’ Pa da je Putin ostao još koji dan, da zađe po Srbiji sa crnim koferčetom, da obilazi zaseoke i ćuprije sa svojim imenom, da proba rakije, vidi crkve u izgradnji, da čuje repertoare emotivnije i od onog koji je Dačić bio spremio. Medijsko-marketinški, Putin i Vučić su se obostrano ispomogli. Srpska napredna stranka je deo evropske narodnjačke internacionale. Vučić je u novembru prošle godine učestvovao u Helsinkiju na Samitu Evropske narodne partije (EPP). Ali, SNS ima i jako dobre odnose s Putinovom partijom. Odnosi su produbljeni oktobra prošle godine kad su potpredsednik SNS Marko Đurić i sekretar Generalnog saveta Jedinstvene Rusije Andrej Turčak potpisali u Moskvi Sporazum o saradnji. Iako je, uprkos tome, bilo previše očekivati da mu Putin još bude i govornik na naprednjačkoj bini, Vučić je pokazao da veštije pravi kontramitinge od Miloševića, mada je svaki naš političko-mitingaški autobus u poslednje tri decenije ‘događanja naroda’, u stvari onaj autobus iz filma ‘Ko to tamo peva’. Iako titoistički zavodljivo zvuče reči reditelja i julovca LJubiše Ristića izrečene u osvit Putinove posete da Srbija treba da vodi politiku ‘aktivne miroljubive koegzistencije’, u suštini takva politika znači ekvidistancu, dakle otklon i od evroatlantskih integracija, ali u nekim tumačenjima i eufemizam za prorusku poziciju. S obzirom na stanje EU i njena raspoloženja, punopravno članstvo Srbije i dalje je fatamorgana, ali i u ovakvim depresivnim perspektivama treba se podsetiti reči Majka Davenporta, bivšeg šefa delegacije EU u Srbiji, koji mi je u u jednom razgovoru prilikom posete redakciji Danasa rekao poludobronamerno, polucinično, da je svaka država u EU ušla dobrovoljno i da Srbiju niko neće naterati da uđe u EU ako ona to ne želi. Kao što se naknadno, prilično cinično, pokazalo da i Britance niko ne može naterati da ostanu u EU ako oni to ne žele. U funkcionisanju svake harizme, pa i kulta ličnosti kao njene monumentalizacije, bitna je proporcija spontanog i manipulativnog prihvatanja od strane naroda. Naravno da je u obezbeđivanju srpske mase za Putina bilo vulgarno prinudnog, ili napadno ‘učtivog’ kao kad ti direktor kaže – ‘firma je obezbedila prevoz za Beograd ko želi da vidi Putina’ – ali obožavanje Putina ovde, kao i u Republici Srpskoj, severu Kosova i delovima Crne Gore je većinski dobrovoljno. Gde se čudno miksuju ponos i snishodljivost. Iako bi bilo politički neozbiljno reći da Vučić nema harizmu, u ovakvim spektaklima, ma koliko da su režirani, nakon petnaest susreta sa Putinom, ta harizma dobija uverljivost u svojoj delegiranosti od moćnog pokrovitelja. Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kada u istoriji imale demokratski tok i karakter. Uglavnom je dolazilo do supstitucije autoriteta, do nekritičkog vezivanja za harizmatske vođe. Možda su preterane tvrdnje o ‘restaljinizaciji Srbije’, i ‘kontra četr’es osmoj’, ali jedna upadljivo ikonička slika ‘pravoslavnog socrealizma’ je neupitna. Autoritarnost nije izolovana psihološka dispozicija, radi se o sindromu koji je usko povezan sa tradicionalizmom i kolektivizmom. Za razumevanje dubljih procesa preporučujem sociološku studiju ‘Razaranje društva’ (1994), a iz nje za ovu priliku izdvajam reči socijalnog psihologa Bore Kuzmanovića, da autoritarnost kao deo socijalnog karaktera ‘otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i olakšava postojanje raznih formi autoritarne vlasti, čak i ako se jedna ideologija napusti i zameni drugom’. Na primer, dodali bismo, socijalističko samoupravljanje kad se zameni sabornim nacional-kapitalizmom. Vučiću sigurno nije lako da svoju ‘obrenovićevsku’ politiku normalizuje sa pokroviteljskom ulogom Rusije prema njegovoj Srbiji. Da ‘protestantsku’ etiku iz liberalnije faze režima sinhronizuje sa pravoslavnim misticizmom koji obogočovekuje Vladimira Vladimiroviča. NJegov kult pored opštih svojstava svakog kulta – raskrinkavanja zavere, obnavljanja države, moralnog preporoda i eshatološkog projekta ‘zlatnog doba’, po ‘srpsku stvar’ ima ‘lekovite’ efekte u intervenisanju po istoriji. Zbog Putina sigurno nijedan srpski predsednik – Koštunica, Tadić ili Vučić neće položiti vence poginulim partizanima na Sutjesci ili Neretvi (tamo bi otišli samo da je tamo bilo i poginulih crvenoarmejaca pa da ih Putin povede), ali će biti zgodno zbog moći ruskog predsednika julovsko-radikalsku ‘patriotsku politiku’ i tekovine Miloševićeve ‘antibirokratske revolucije’ predstaviti kao globalnu avangardu koja tek sad dobija satisfakciju. Bizarno, ovo je možda zaista pravo vreme za Miloševića. Da ga je istorija bolje tempirala. Bolje čak i od onoga da je pobedio maršal Jazov. A da je Gorbačova u Beogradu 1988. umesto Miloševića, sačekao neko ko je bio logičniji za to vreme. Estetski, ovo je ipak bilo konvencionalnije nego na Marakani marta 2011. kad nije lako bilo biti Mirko Cvetković u loži. Znam ljude koji voli Putina a nisu hteli da ga ‘pozdrave’ zbog naprednjačkog kontramitinga (doduše ona ‘jedan od trista miliona’ efektno je smišljena parola), kao što znam i neke dovezene koji ne ljube Putina, ali ne bi da sebi otežavaju poziciju u javnom preduzeću u kome rade. Gubitnik je i deo putinovske antivučićevske opozicije. Znate ono kad zapadnjaci dođu, pa odu kod Vučića, ali posle prime i lidere opozicije. I Putin je mogao da nađe petnaestak minuta da primi Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na primer. Iako bi bilo nezgrapno da ih spaja sa Šešeljem. Ali nije. Što ostavlja sumnju da baš toliko prezire Vučića i da je orden baš mnogo manje bitan kao što smatra Jeremić i nacional-demokratska opozicija. Doduše, čujem i autocinična, ali smela opoziciona tumačenja da je Putin uvažio pismo lidera Dveri i da je propao Vučićev pokušaj da Putina totalno uvuče u rijaliti, da ga popnu na binu da održi govor. Tek su bile opskurne strepnje revnosnih stratega u režimu da bi seksi afera s Jelenom Karleušom mogla da malkice zaseni Putinovu posetu, posebno jer ni režimski tabloidi nisu mogli da joj odole pa je Putin morao da deli naslovnice sa Karleušom. Bitna će jako biti sledeća prestonička šetnja opozicione Srbije, da se vidi da nije demoralisana Vučićevom demonstracijom moći jer tako se namestilo da je ‘kontramiting’ imao i funkciju poklapanja opozicione ‘šetnje za Olivera’ veče pre. Trezveni u opoziciji znaju da će ih zaista biti više tek onda kad i mnogi iz autobusa sutra pređu na njihovu stranu. I 2000. i 2012. suštinskih promena ne bi bilo da neki s jedne nisu prešli na drugu stranu. Ne treba nipodaštavati efekte ekonomske saradnje sa Rusijom i potpisane ugovore, ali opreza radi uvek treba u malom mozgu držati reči moćnog staljiniste Mikojana (da, da, i ime mu zvuči kao marka nekog jermenskog konjaka), koji je kao trgovački pregovarač Sovjetskog Saveza uvek govorio surovo iskreno potencijalnim partnerima: ‘Cilj mi je da napravim što povoljniji ugovor za svoju zemlju, i što nepovoljniji za vašu.’ Kosovo? Biće vam ono što se dogovorite sa Amerikancima. Pošteno.
  5. Šetnja unazad: privatne iskrice iz dvehiljadeosamnaeste Nisam hroničar velikih događaja. U mom malom životu svaki događaj, pa i ne bio veliki, veliki je. Ovih nekoliko su iz moje ovogodišnje beležnice. Ima ih još i svi su mi podjednako važni, ali nije fer da time previše zamaram ljude čiji se životi kreću u drugačijim koordinatama. Zato se nadam da ću sad i ja ponešto iz vaših beležnica pročitati na, jel' te, vašim zidićima... ZAIR na Radio Laguni Prvih dana marta iskreno sam se zahvalio prijateljima iz stvarnog i sajber života na dobrim željama zbog događaja nevažnog za sudbinu sveta, ali zato meni bitnog: preseljenja ZAIRA na katkad mirne, katkad uzburkane talase Radio Lagune. Nisam selebriti s hordom obožavalaca, tek tipski (mada prilično trajući) radio prezenter koga zanimaju teme bliske maloj, ali važnoj grupi slušalaca. To su oni koji vole dobro upakovan zvuk i pomalo esejistički pristup multidisciplinarnim temama tzv. treće i četvrte industrijske revolucije. Dolazak na Radio Lagunu nije bio moja zasluga. Bio je posledica iskazanih simpatija ove male radijske porodice i lakog lobiranja Darka Mitrovića. Bio sam srećan što je ZAIR, posle dvomesečne pauze koliko je proteklo od časa kada sam ga povukao sa Beograda 202, ponovo dobio priliku da se oglašava na FM nebu glavnog grada. Ipak su ka Beogradu uprti pogledi bar polovine Srbije, a nešto od toga i živi u njemu. Tango na šesti stepen Moj prijatelj Petar i portal Tango Six trebalo bi da su tu negde oko jubilarnog rođendana. Za proteklih deset godina T6 je prošao kroz uzbudljiv morfing - od bloga, preko blog-portala, sve do mega-portala. Posledica svega što je sada mega jeste da je njegov osnivač Petar Vojinović prvo ime na spisku ljudi čiji telefon naše medijske kuće okrenu kad god se dogodi nešto važno ili dramatično u svetu avijacije. Pretprošle godine desilo se nešto važno: T6 portal je organizovao prvi Vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope SEAS (Sout European Aviation Summit), impozantan skup predstavnika avio-kompanija, aerodroma i uopšte avio-privrednika ex-YU regije. Ovog marta održan je i drugi, u beogradskoj Crown Plazi. Ako mene, kao jednog od učesnika ovog drugog Samita pitate, spektakularno je što je naš najreferentniji vazduhoplovni portal Tango Six, nakon onog inauguralnog SEAS-a iz 2016, sazreo do te mere da je svojim autoritetom uspeo da zainteresuje sva bitna imena avio-industrije oko tema bitnih za dalji razvoj civilnog letenja na nebu jugoistočne Evrope i na taj način posadio Beograd u centar mete! Proleće je počelo s jednom, a jesen se završila s drugom, do tada još neviđenom Tango Six konferencijom. Bila je to Konferencija o bezbednosti aerodroma ASCE (Airport Security Convention and Exibitio), pod budnim sponzorskim okom Aerodroma Nikola Tesla. I ova je trajala dva dana, i ova je okupila 550 domaćih i inostranih delegata. E pa, za tako nešto, čak i posle deset godina, stvarno treba imati... sad bih rekao koje visuljke, ali ću biti fin i reći: petlju. Knjiga uoči ponoći Za one koji ponekad uživaju u istoriografiji, dogodilo se posthumno izdanje knjige "Tvorci vazduhoplovstva kraljevine Jugoslavije" Čedomira Janića. Za neupućene: da njega nije bilo, ne bi bilo ni one staklene pečurke na aerodromu "Nikola Tesla" u kojoj je Muzej avijacije. Nažalost, ne i njegov osnivač, Čeda Janić, nesumnjiva legenda avijacije i čovek koji je opevavao našu vazduhoplovnu istoriju na svim medijima i kroz desetine publikacija - od feljtona i novinskih članaka, pa do bukleta i blistavih monografija. Sada mi opevavamo njega, a knjigu o kojoj govorim Čeda je želeo, ali ne i stopostotno uspeo da završi pre no što je otkucala ponoć njegovog života na 14. spratu solitera u Gramšijevoj ulici - uzgred, tačno prekoputa zgrade starog "Ikarusa", zgrade na koju su se nameračili i, takođe ove godine, do temelja srušuli "neimari novog doba"! Tačku na "i" stavio je njegov prijatelj i saradnik Ognjan Petrović. Završio je knjigu. Osamnaesta beogradska opština Niš Bila je ovo BRAKE NEWS iz juna meseca: „Konstantin Veliki“ predat državi na upravljanje. Preneti objekti, zemljište i osnivačka prava. Kraj citata. O, kakav radostan dan, ptice su pevale aleluja. Mi, naivni, mislili da će aerodrom ostati Nišlijama, c-c-c, kakav obrt. Jasno je da aerodrom ostaje usidren u Nišu, nećemo ga valjda seliti u Beograd, govore političke siledžije kao i obično. Gle, a mi mislili da će ga, kao nekada Egipćani Abu Simbel, seliti kamen po kamen, svetiljku po svetiljku i avion po avion na LYBE. Hvala na besplatnoj utehi. Uteha bez naknade za aerodrom bez naknade. I, dok Nišlije zapomažu zbog oduzimanja aerodroma protiv njihove volje, preostala dva (nepreuzeta) aerodroma, Kraljevo i Ponikve, na kolenima mole državu da ih preuzme. Uzgred, u Niš avioni sleću. U Kraljevu i Ponikvama nema nijednog. Jedni će reći: dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane, drugi - svako se češe tamo gde ga svrbi, a treći: tamo gde svrbi, solidarnosti nema. A što bi je i bilo? - reći će četvrti. Mada ostaje pitanje o kakvoj solidarnosti govorimo? Solidarnosti sa Nišom kome je išlo dobro, ili solidarnost sa Krajevom i Užicem kojima nikada nije ni krenulo? Verujte mi da ni sam nisam više siguran. Bugi-vugi za disk-džokeja Verujem da će svaki disk-džokej reći da se di-džejem postaje samopregornim slušanjem muzike i učenjem na iskustvu i vlastitim greškama. Za razliku od (mrzim to, ali moram da izgovorim) “mog vremena”, danas je profesija disk-džokeja uveliko u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već priznata kao zanimanje, zašto ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po “rok akademijama”? Ako je neko pomislio da ću se i ja pridružiti horu malicioznih komentatora egzotične ideje o osnivanja Fakulteta za disk-džokeje, istih onih koji već godinama, kao fol, zatvaraju prozor automobila dok voze pokraj Megatrenda, e da im neko slučajno ne bi ubacio diplomu kroz prozor (mada žarko priželjkuju da im se dogodi baš to!) - varate se. Hrabrost je ponekad posledica ludosti, ponekad posledica zdravog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato ću radije sačekati prve diplome, umesto da adhoc seciram utiske. Ni profesija disk-džokeja više nije za sprdanje, a danas od svega možete načiniti nauku. Samo ako umete. Pa, da vidimo. Animacija kao zanimacija Beograd, varošica poznata po novogodišnjim ukrasima s doživotnom garancijom, patriotskim tunelima, trijumfalnim kapijama i lavirintima koji zakrčuju ionako uska šetališta, ume da se bavi i smislenim stvarima: 16. i 17. novembra bio je domaćin druge CGA konferencije u zgodnom ambijentu Muzeja jugoslovenske kinoteke. CGA Belgrade (akronim za Computer Graphics and Arts) je svim kreativcima željnim posla i novih saznanja približio rad na vizuelnim efektima i animaciji s one strane ekrana. Lista govornika je bila jaka, sa globalnim zvezdama Majkom Simorom i Viktorom Perezom na čelu. Konferencije poput ove važne su jer postoje zanimanja za koja ljudi ne znaju, a zanimljiva su koliko i zabavna. Kada se kaže 3D, ljudi uglavnom pomisle da je samo reč o animaciji, modelovanju ili digitalnim efektima. Ali digitalni umetnik nije osoba koja klikće mišem i kojoj softver pruža rešenje. Softver je alatka kao bilo koja druga. Bitni su ljudski faktor i kreativnost. Jedan od učesnika konferencije, Josip Modli, kaže: "Animacija je animacija na bilo čemu, modeling je modeling. 'Regrutovali' smo dosta vajara, oduševljeni su kada otkriju modelovanje. Storibord artisti su kod nas uvek bili sporedna stvar, dok su u našem poslu, pogotovo animaciji, glavni: oni postavljaju režiju, kadrove... To su u svetu veoma cenjena zanimanja, odmah do reditelja. Mogli bismo da popunimo podeblju knjigu samo sa spiskom zanimanja u našem poslu! Sve što može da se uradi u Holivudu, može i kod nas. Uostalom, baš zbog tih naših ljudi u stranim postprodukcijama mi najčešće ostajemo poslednji u sali i gledamo odjavnu špicu i kad svi odu, do samog kraja... Odgledajte svaki film do kraja, pa će vam biti jasno gde smo, jer sve je više 'vićeva' među postprodukcijskim timovima." Prvi i poslednji potez u partiji šaha Bila je ovo godina predodređena i za dve godišnjice u životu jednog čoveka: jubileja koji se proslavlja, a to je 50 godina od prve emisije borca za pop na radiju i rok uživo Nikole Karaklajića, "Veče uz radio" - i događaja koji obeležavamo smrknutih lica: 10 godina od definitivnog rastanka sa Nikolom. Moram priznati, svih onih prethodnih godina činilo mi se da je besmrtan i da je šah, njegova najveća ljubav, ponajviše zaslužan za to. Nažalost, razuverila me je njegova smrt tačno mesec dana nakon našeg poslednjeg susreta, 16. decembra 2008, kada se srušio pred vratima svog stana u Đurićevoj broj 6. Nikola Karaklajić, za sve nas na čije živote je uticao, čovek za sva vremena.
  6. Evo ovde je g. Djurovic umilno poceo da me poducava. Odgovoricu cim budem stigao.
  7. "KOLEGAMA KOJI SU POZVANI DA UČESTVUJU U RADU KOMISIJE ZA ISPITIVANJE POSLEDICA NATO BOMBARDOVANJA PO ZDRAVLJE GRAĐANA REKAO SAM DA SE POLITIKA MENJA I ZA GODINU DANA VUČIĆ MOŽE DA KAŽE, ULAZEĆI U NATO, DA SU NJEGA OBMANULI DA JE OSIROMAŠENI URANIJUM KRIV ZA RAK, I DA JE ON KAO POLITIČAR BIO ŽRTVA LAŽNIH INFORMACIJA, A ZA STRUČNJAKA JE TO DOŽIVOTNA BRUKA, MRLJA KOJE SE NE MOŽE OPRATI" Ne postoji epidemija raka u Srbiji. Kada se uzme u obzir starenje populacije, kretanje stopa u ovom veku je skoro pravolinijsko. Po obolevanju od raka nalazimo se blizu sredine liste evropskih zemalja poređanih prema učestalosti ove bolesti, dok smo po umiranju blizu vrha, ali je to posledica dveju okolnosti: a) kasnog javljanja lekaru, i b) suboptimalnog lečenja. Samo 5-10 odsto svih malignih tumora uslovljeno je nasleđem. Među spoljašnjim činiocima pojave raka, na prvom mestu je pušenje (33%), pa prekomerna telesna težina (20%), zatim infekcije (17%) i drugi uzroci. U narodu se veruje da je stres faktor rizika za rak. Sva naučna ispitivanja, ali i zdrav razum, to isključuju. Danas se živi mnogo manje stresno nego za vreme ili neposredno posle Drugog svetskog rata, kada se lako gubila glava i živelo u uslovima strepnje i neizvesnosti. Stres je okidač za srčane, ali ne za maligne bolesti. Nijedna ozbiljna naučna ustanova u svetu ne dovodi uranijum (bilo prirodni ili osiromašeni) u vezu s rakom. Nekoliko puta manje osiromašenog uranijuma (OU) palo je na centralnu Srbiju nego što mi svake godine bacimo po njivama sa mineralnim đubrivima. Ako su u pitanju uranijumska isparenja (aerosol nastao paljenjem), više je OU sagorelo kada se boing sručio na stambenu četvrt u Amsterdamu nego na području centralne Srbije. Najzad, zamajavanje nepostojećim uzrocima raka (stres, OU) vodi fatalizmu ("Izloženi smo, šta ćemo, ostaje nam samo da umremo"), a postoje vrlo važne preventivne mere kojima se rak može sprečiti. Ovo su ključne poruke knjige "Istina o raku – učestalost, uzroci, sprečavanje" Zorana Radovanovića, profesora epidemiologije u penziji. Autor ove knjige bio je šef Katedre i upravnik Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Savezne komisije za zarazne bolesti SFRJ, generalni sekretar Saveza lekarskih društava, osnivač i predsednik Lige za imunizaciju, radio je u Kuvajtu, bio konsultant na Harvardu. Sada je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i član Akademije medicinskih nauka SLD. Poznat je i kao neumoljiv borac protiv antivakcinalnog lobija. "VREME": Otkud zanimanje epidemiologa za rak, zar time ne treba da se bave onkolozi? ZORAN RADOVANOVIĆ: Epidemiologija je nauka o učestalosti bolesti, uzrocima i sprečavanju. Najveći deo fonda znanja o bolestima potiče iz epidemioloških istraživanja. Na primer, zašto posle infarkta treba biti fizički aktivan, pokazale su epidemiloške studije, Ne možete na osnovu iskustva pojedinca da zaključujete i uopštavate. Ne možete da kažete: "Evo, Čerčil je pušio tompus celog života i pio mnogo viskija, pa je živeo preko 90 godina", jer on bi možda živeo 110 godina da nije pušio ili spada u jedan odsto ljudi na koje ta dva činioca ne deluju tako pogubno. Ima i suprotnih slučajeva, moja majka nije ni prišla duvanskom dimu, a umrla je od raka pluća. Postoji mali procenat ljudi koji nisu pušili, nisu bili izloženi radonu ni drugim sredinskim uticajima, i tu je reč o osnovnoj učestalosti svake bolesti. Recimo, u knjizi piše da nepušač može da dobije rak pluća, kao i bilo kog drugog organa. Ali, ako pušite 15-24 cigareta dnevno, rizik je 25 puta veći, odnosno 32 puta je veći kako raste broj cigareta. Postoji rizik i od pasivnog pušenja (second hand smoking), a sad se sve više govori i od third hand pušenju (mi tu reč još nismo preveli na srpski) – pepeljare, pikavci. Dakle, skoro sve što znamo o uzrocima raka i kardiovaskularnih bolesti potiče iz epidemiloških studija, jer jedino ukoliko poredite ljude koji su bili izloženi duvanu ili nekim spoljašnjim uticajima sa onima koji nisu bili, možete da dođete do zaključaka. U knjizi kažete da ne postoji epidemija raka u Srbiji kao posledica osiromašenog uranijiuma. Da li je osiromašeni uranijum opasan po zdravlje? Predsednik parlamentarne komisije za ispitivanje uticaja osiromašenog uranijuma Darko Laketić kaže da će ići u Vranje da ispitaju da li postoji opasnost po zdravlje građana, ali to nije validan naučni pristup. Da biste zaključili da li uranijum utiče na pojavu raka, posmatrate rudare u rudnicima uranijuma i rudare iz nekih drugih rudnika. Konstatovalo se da su se rudari koji su radili u rudnicama uranijuma zaista češće razboljevali, ali zbog gasa radona a ne zbog uranijuma. Kad je reč o osiromašenom uranijumu, postoje 27-godišnja istraživanja o posledicama Prvog zalivskog rata, kada je 700.000 ljudi krenulo na Sadama. U slučajevima kada su NATO snage slučajno pogađale svoje ljude u tzv. prijateljskim vatrama, dešavalo se da su mnogi vojnici bili ranjavani gelerima u kojem ima osiromašenog uranijuma. Neki od njih nisu bili operisani jer je bilo rizično, geler je bio blizu kičme ili u lobanji. Ti ljudi su praćeni od 1991. godine i utvrđeno je da nije povećan rizik obolevanja od raka, jedino imaju laka oštećenja bubrežne funkcije i tragove uranijuma u mokraći. Posmatrani su vojnici koji su uspeli da se izvuku iz pogođenog tenka i potom udisali uranijumska isparenja i utvrđeno je da nemaju povećan rizik od raka. Naši se pozivaju na Italijane koji su, navodno, masovno obolevali od leukemije, a ono što je nauka utvrdila jeste da su podjednako obolevali ili nisu vojnici koji su bili na Balkanu kao i vojnici iz drugih misija, čak je manji broj oboleli iz balkanskih misija. U knjizi su navedeni podaci i o drugim nacijama, među kojima takođe nije bio povećan rizik od raka. U Srbiji se smatra da smo svi ugroženi zbog osiromašenog uranijuma koji je trajno zagadio zemlju i vazduh. Da li je to tačno? Cela ta priča je besmislena zato što mi svake godine bacimo nekoliko puta više uranijuma sa mineralnim đubrivima nego što je palo na centralnu Srbiju. Na centralnu Srbiju je palo manje od jedne tone osiromašenog uranijuma, dok mi svakog proleća po njivama pobacamo nekoliko puta više. S druge strane, pominje se da se uranijum pretvorilo u aerosol, da je otišlo u vazduh. Poređenja radi, 1992. godine na Amsterdam je pao teretni avion boing koji ima više od 300 kg uranijuma u krilima i udario je u dve 11-spratne zgrade, poginulo je oko 80 ljudi i isparilo je više aerosola nego u centralnoj Srbiji. Holandske zdravstvene vlasti su rekle da preživelima koji su se nadisali uranijumskih isparenja ne preti nikakva opasnost od raka. Zanimljivo je da postoje četiri prestonice koje su kilometarski bliže Metohiji (gde je padalo najviše bombi) nego Beograd – Podgorica, Sarajevo, Sofija i Skoplje, i oni se uopšte ne uzbuđuju zbog osiromašenog uranijuma, a mi ovde, navodno, stradamo. Međunarodna agencija za izučavanje raka IARC tvrdi da osiromašeni i prirodni uranijum ne dovode do raka, a to je zasnovano prevashodno na epidemiološkim ispitivanjima. To tvrdi i Nacional Cancer Institute, to tvrdi i Svetska zdravstvena organizacija, Centri za kontrolu bolesti i druge vodeće naučne organizacije. To je opšti konsenzus u svetu. I sad ovi naši ljudi idu u Vranje da razgovaraju sa meštanima da vide da li ima raka. Ispada da su na Zapadu znali da će nas bombardovati mnogo godina ranije, pa su, navodno, falsifikovali naučne podatke. Svet skriva prave podatke zato što su nas bombardovali, a naučnici su plaćenici njihovih vlada, a mi smo strani plaćenici jer o ovome govorimo, zar nije tako? To je potpuno suludo i paranoidno. Takva retorika služi samo u politikantske svrhe. Nije problem ako to kaže neko neuk, ali je problem u tome što Vođa, nažalost, i predsednica Skupštine tvrde da je postojanje epidemije raka u Srbiji neupitna istina čiji je uzrok osiromašeni uranijum. Oni su već nametnuli zaključak i kako će sad komisija, sastavljena od poslušnika, da tvrdi da Vođa laže. Šta vođa želi da postigne tvrdeći da postoji epidemija raka od osiromašenog uranijuma? Vođa je između Istoka i Zapada, malo namiguje jednima, malo drugima, a najviše pokušava da homogenizuje svoje heterogeno biračko telo. On manipuliše iz političkih razloga, a efekat je sluđivanje naroda, i zato u ime struke dižem svoj glas. U Srbiji se stvara fatalizam – pušio, ne pušio, jeo ili nejeo zdravo, suđeno mi je da umrem od raka jer su nas oni ozračili. Takav stav vodi pasivizaciji i to je veoma opasno. Epidemiju raka su izmislili. Nema epidemije raka, učestalost raka je ista kao i na početku veka. Nema skokova učestalosti. Kad bi to bilo tačno, logično bi bilo da se najviše umire od raka u Pčinjskom okrugu (Preševo, Bujanovac, Vranje), tamo gde su padale bombe. Međutim, tamo je skoro najmanja stopa učestalosti raka u Srbiji u zavisnosti od pola i vrste raka. Imajući sve to u vidu, Epidemiološka sekcija Srpskog lekarskog društva kao najpozvanija da sudi o uzrocima bolesti i Etički komitet zaključili su da nema epidemije raka u Srbiji i da uranijum nema veze sa rakom, i osudili su kao moralno nedopustivo ponašanje kolega koji izmišljaju epidemiju. Taj stav su potvrdili Predsedništvo i Skupština Srpskog lekarskog društva 14. decembra 2017, čak su i oštrije reagovali u osudi ponašanja kolega koji tvrde da postoji epidemija raka zbog osiromašenog uranijuma zato što to demorališe i sputava celishodne akcije protiv pojave kancera. Dakle, nije tačno da su podeljena mišljenja, to je podvala koju lansiraju pojedinci. Da li je stres jedan od uzroka raka, u šta se naširoko veruje? Nema dokaza da je stres uzrok raka i to je stav nauke. U literaturi se spominje metabolički stres, ali to je nešto sasvim drugo. Najuglednije naučne ustanove ne prepoznaju psihološki stres kao okidač za kancerogene bolesti. Velika je zabluda da mi živimo posebno stresno, a ranije je bilo bolje. Drugi svetski rat je bio stres, ko će da vas likvidira, da li će doći nedićevci ili partizani. Na selu je bio posebno stresno, koja god vojska da dođe, strelja zbog, na primer, skrivenog brašna. Radilo se šest dana nedeljno, saobraćaj nije funkcionisao, a kad dođete kući, čekate u redu za brašno ili ulje, pa vas nedeljom zovu iz Narodnog fronta da učestvujete u obnovi i izgradnji i raščišćavate ruševine, a ako ne dođete, proglase vas protivnikom vlasti. Stres može da poveća opasnost od infarkta, šećerne bolesti i utiče na dužinu života, ali ne dovodi do raka. Stres može da pomogne da se ispolje psihopatološka oboljenja ako je pacijent graničan slučaj. Skoro je otkriven stresni gen koji reaguje na stresne situacije, ali on ne dovodi do raka. Strastan pušač, da ponovimo, ima 3200 odsto veći rizik od nepušača da dobije rak. Stres jedino može da dovede do preteranog pušenja, gojaznosti, alkoholizma i to su pravi uzroci raka i drugih bolesti. Dakle, kad ne bi bilo pušenja, bilo bi za trećinu manje raka, za petinu manje kad ne bi bilo gojaznosti itd. (videti tabelu). Koje su vrste raka nasledne? Od ukupnog obolevanja od raka, genetički rak čini 5-10 odsto. To su razne vrste bolesti, od raka debelog creva, limfoma, leukemije. Rak dojke je poseban, postoje geni BRC1 i BRC2 (Breast Cancer) koji su odgovorni za maligni tumor dojke (slučaj Anđelina Žoli). Ako postoje ti činioci, verovatnoća da će doći do raka dojke je i do 80 odsto. Individualna je odluka žene kako će rešiti taj problem, da li preventivno ili tek kad se na mamografiji pojavi rani tumor... Postoje i slučajne mutacije pri deobi ćelija u pojedinim tkivima koje dovode do raka, i to se zove loša sreća. U tabeli postoje i nepoznati uzorci raka, što znači da će budućnost možda pokazati da postoje i neki za sad još nepoznati činioci. Da li su mobilni telefoni mogući izazivači? Dva do tri odsto malignih tumora izazvano je zračenjem, pre svega utraljubičastim zracima, sunčevi zraci i kvarc lampe. Ostalo su medicinska zračenja – kad je pacijent već bio na zračenju, postoji opasnost od nastanka novog raka na istom organu ili na nekom drugom, ali to je relativno mala opasnost, i druge vrste zračenje – radon. Niskofrekvetna zračenja mikrotalasnih pećnica, radio-talasa i mobilnih telefona nisu dovoljno ispitani i rezultati su neubedljivi. Ako postoji rizik, on je mali. Mobilne telefone svakako treba držati malo podalje od uva, za svaki slučaj. Teoretičari zavere, a i poneki političar, reći će da sve te organizacije falsifikuju izveštaje da bi opravdali bombardovanje. Šta vi na to kažete? To je toliko glupo. Oni tvrde da je izveštaj iz 2000. godine sakriven i pozivaju se na Bakarija Kantea iz UNEP koja ga poslala za vreme bombardovanja da ispita situaciju. On je savesno napisao da se zagađuje sredina, pozvao se načelno na rizike, ali u uslovima bombardovanja nije mogao mnogo ni da ispituje. Kontaktirao sam sa njim dok sam pisao knjigu i pitao da li bi pristao da razgovaramo o izveštaju i on je pristao. Međutim, kad sam mu objasnio da ovde vlast tvrdi da postoji epidemija raka zbog osiromašenog uranijuma i da se pozivaju na njegov izveštaj, čovek se povukao jer nije hteo da ulazi u politikantsku priču. To je zloupotreba dokumenta koji je on malo naivno napisao i preterao sa nekim ocenama. Šta radi Komisija za ispitivanje posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije? Najveća je nesreća što su predsednik i predsednica Skupštine već rekli da postoji epidemija raka u Srbiji i da je uzrok osiromašeni uranijum. Ni jedno ni drugo nije tačno. Kako će komisija da se usudi da im protivreči? Kolegama koje učestvuju u radu komisije rekao sam da se politika menja, i za godinu dana Vučić može da kaže, ulazeći u NATO, da su njega obmanuli da je osiromašeni uranijum kriv za rak i da je on kao političar bio žrtva lažnih informacija, a za stručnjaka je to doživotna bruka, mrlja koje se ne može oprati. Mnoge kolege su mi rekle da se i rukama i nogama bore da ne uđu u tu komisiju da se ne bi brukali. Važno je reći da su pojedini lekari, nažalost, falsifikovali podatke Instituta "Batut" iz 2006. godine o tobožnjem skoku obolevanja od leukemije, a zapravo je te godine došlo do lakog pada. Međutim, "Batut" se nije oglasio tim povodom jer se nisu usudili da demantuju lažne podatke, uplašeni su i ćute, kako i svi ostali direktori institucija koje se finansiraju iz budžeta. Sve podatke u knjizi "Istina o raku" potvrdili su stručnjaci iz Batuta. Jasno je da je uranijum prevashodno toksičan, ali je manje toksičan od olova i žive. Slabo je radioaktivan. Možete nedeljama da držite u džepu komad uranijuma i da vam ne bude ništa. Uranijum je korišćen čak i za pojačavanje sjaja gleđi zuba u stomatologiji, dok se u radiologiji koristi kao zaštita od zračenja. Američki vojnici koriste abrams tenkove sa oplatom od osiromašenog uranijuma u kojima vojnici provode svoje vojničke dane, već smo spomenuli kargo avion sa krilima od OU-a. Ne bi Amerikanci sagradili u Uroševcu svoju najveću bazu u ovom delu Evrope da postoji rizik od raka. Na rtu Arza Izraelci prave luksuzno letovalište, a tamo su padale bombe. Moramo da verujemo najautoritativnijim naučnim organizacijama da povezanosti nema. Biljana VASIĆ, VREME
  8. Prijatelj koji ima "kućicu slobodicu" u vidu vikendice za odmor nedaleko od Beograda, načinio je mali, rekao bih skoro sociološki eksperiment. Slučajno, ali s povodom. Na krivini koja vodi ka njegovom placu počeli su da osviću popijeni pivski "kenovi", plastike u kojima su se pre toga bućkale fante i koka-kole, zamašne kese pune uredno svezanog kućnog đubreta, pa čak i upotrebljene pelene (ili bar nešto što je ličilo na njih). Lepo mesto, prošarano zelenilom i zaštićeno proređenim bagremarom. Ispostavilo se da je baš zgodna usputna deponija za komšije koje ne bi da se s vlastitim đubretom natežu do prvog sertifikovanog kontejnera dvesta metara niže. U napadu entuzijazma, prijatelj bi navlačio rukavice, pa s džambo-kesom u jednoj, onom drugom rukom skupljao otpatke i, kao kakav bizarni svetski putnik-klošar, s prepunom kesom na leđima odlazio do od države ozvaničenog kontejnetra dvesta metara niže. Pre neki dan ga je, onako strpljivog, ljutnula ta ljudska lenjost i njoj prirođen bezobrazluk, pa je na povećoj tabli iskaligrafisao ljubaznu poruku: "AKO SI STOKA, SLOBODNO NASTAVI DA BACAŠ ĐUBRE OVDE GDE MU NIJE MESTO". Računao je da će ljudi, imajući realnu sliku o sebi po kojoj nisu četvoronožni preživari s dugim repom, pokajnički ustuknuti pred ovom "ponudom" i sa svojim otpadom produžiti do od države ozvaničenog kontejnera dvesta metrara niže. Ali nisu. Sutradan je gomila otpada u šipražju ispod njegove kuće veličanstveno porasla, dostigavši bezmalo epske dimenzije, jedino je tabla s natpisom "AKO SI STOKA, SLOBODNO NASTAVI DA BACAŠ ĐUBRE OVDE GDE MU NIJE MESTO" završila na dnu od države ozvaničenog kontejnera dvesta metara niže. Vrlo zanimljivo, ljudi su samo zbog inata pristali da budu ono što im je na tabli predloženo... Da li je inat je ono što nam daje nadljudsku snagu i čini da se očas pretvorimo u vola ili nešto drugo, a rogato? Ako jeste, treba ga s ljubalju negovati, Uvek naiđe neko ko ume da to kreativno iskoristi. Jedan je baš naišao i koristi li, koristi. Zoran MODLI, FB
  9. Svi o fudbalu, pa ću i ja, iako nikada nije bio razlog mog postojanja na ovom svetu. Igralište za mali fudbal poznato među redovnim posetiocima peronskih tribina kao "Glavna železnička stanica" preseljeno je iz centra grada na lokalni teren "Topčiderca". Kao pripomoć mu je dodeljen i nedovršeni teren FK "Prokop", do sada rezervisan za drugoligaške vozove i vozove prigradske lige okićene poletnim grafitima navijača. Postoji mali problem: "Topčiderac" je tesan, pa na teren može da stane samo jedan gol, tako da su oba tima svih 90 minuta na istoj polovini terena. I od goreg ima gore: "Prokopovo" igralište nema čak ni čučavac, akamoli svlačionice i tuševe za umorne igrače. Moram reći da je ideja o ukidanju GŽS u centru grada u suprotnosti sa željama Međunarodne federacije staničnih navijača. Jer svoja igrališta su zadržali, pa ih još pretvorili u velelepne železničke stadione (nabrajam napamet) London, Pariz, Strasbur, Rim, Minhen, Beč, Njujork, Vankuver - pazi, bogati, i Zagreb! - Cirih, Ženeva, Keln, Nirnberg... Dal' i Istanbul, šta mislite? Onaj ko kaže, "pa šta to mene brine?", sigurno nikad nije ni čuo za šine! London ima dva glavna železnička stadiona u srcu sitija: Kings Cross i St. Pancrass, kojima su britanski navijači oduševljeni. Nalaze se na najvećim saobraćajnim čvorištima, gde se nacionalne linije ukrštaju sa linijama drugoligaškog metroa. Pariz čak ima više takvih stadiona, sa pokrivenim železničkim tribinama u centru grada. Saobraćajno čvorište ispod Severne stanice je podvig podzemne gradnje, sa deset nivoa ispod zemlje povezanih ispod starog jezgra Pariza. Strasbur (grad u kojem se 8. juna obesio Entoni Burdejn) primer je stanice na kojoj je stara zgrada oslonac. Na nju je dodata staklena konstrukcija koja je pokrila i povezala sve koloseke. Fantastična destruktivna ideja o gašenju večnog olimpijskog ložišta u centru Beograda i pripaljivanju tek dve sirote vatrice, prokopske i topčiderske, na obzorju moći snalaženja svakog došljaka i odšljaka, daje šansu gotivnijim sportovima u kojima smo, naravno, uspešniji - plivanju i vaterpolu. Za razliku od GŽS, oni imaju sponzora. To je STR za prodaju kupaćih gaća i vlažnih stanova "Beograd na vodi". Šinski fanovi će se ionako snaći, pa "trojkom" u špicu stići do tribine "Topčiderca" ili peške dogegati do "Prokopovog" sever stajanja. Čujem da će ipak vratiti staru, dobru i ulepšanu GŽS na dnu Nemanjine ulice, ali samo pod uslovom da osvojimo Svetsko fudbalsko prvenstvo. Uostalom, to i planiramo. Neka nam je "Ruski voz" u pomoći. Skretničaru Kolarove, sledeći šut je tvoj.
  10. Ono – vratiće se opet osam šezdeset – iz pesme je DŽonija Štulića ’68 sa Azrinih čuvenih ‘Filigranskih pločnika’. Pesma, dakle, o epilozima famozne šezdeset osme godine ispričana kroz sudbinu jednog njenog učesnika – luzera. Prototip domaćeg šezdesetosmaša je glavni lik ‘Tajvanske kanaste’ Saša (Boris Komnenić) – nezaposleni arhitekta zaokupljen izradom ‘mrdalica, bizarnih pokretnih skulptura koje niko osim njega ne shvata ozbiljno. Nema ozbiljnog medija koji se ovih dana ne bavi fenomenom 68. na jubilej – pola veka od studentske pobune, o njenom globalnom i lokalnom značaju. Pravilo kaže da društvo nije dobro ako studenti izgube buntovnost, radnici solidarnost, a inteligencija integritet. Letargija i konformizam ne znače onu ‘dosadnu zemlju’ koju nam je obećavao Koštunica. ‘Osam šezdeset’ je povod i za priču o potonjim studentskim gibanjima. I nije tačno da su studenti uvek u pravu. Kad su krenuli 1988. iz Studentskog grada da pred Saveznom Skupštinom urliču ‘Uhapsite Vlasija!’ bili su deo rulje ‘antibirokratske revolucije’. Od Terazijske česme do Petog oktobra, većina politizovanih studenata je bila deo opozicionog bloka – sa liderima direktno vezanim za političke partije. DEPOS, Zajedno i DOS imali su jake saveznike u studentima. Ratko Dmitrović je na RTS-u 1992. imao oštar intervju jedan na jedan sa studentskim liderom Draganom Đilasom. Pita ga da li zna koliko košta jogurt u studentskoj menzi? Đilas mu odgovara da studenti ne mogu samo da uče i jedu. Da ih još nešto interesuje – demokratija na primer. Danas, kao verovatno najjači lider opozicije, Đilas može samo da mašta njemu naklonjen studentski aktivizam iz 1992. kad doduše nije bilo društvenih mreža, a ni privatnih fakulteta. I bilo je mnogo više radničke dece po studentskim domovima. Vertikalna socijalna prohodnost ka fakultetima se sužava. Svi govore o pametnoj deci koja hoće da posle diplomiranja napuste zemlju, ali niko ne istražuje socijalnu stratifikaciju roditeljka te dece. Studiranje postaje skup sport. Milošević je sebi dozvolio luksuz i jednom došao u Rektorat Beogradskog univerziteta da odgovara na pitanja studenata koji su branili demokratske tekovine Devetog marta. Dobro su ga ispreskakali. Bilo mu neprijatno, zarumeneo se u licu od nelagode i besa. Možete li zamisliti Vučića u sličnoj situaciji? Mislite li da bi pristao da dođe u Rektorat na neviđeno? Da li bi aktuelni patrijarh kao nekad Pavle poveo litiju da skloni policijski kordon u Kolarčevoj ulici? I da li bi danas studenti građanske orijentacije i oni s neradikalske desnice moglo zajedno da protestuju kao tada? Kao onda kad su se zastave Boba Marlija i Mitra Mirića vijorile zajedno. Taj bunt je uspeo i zbog sinergije sa građanskim demonstracijama i partijama Koalicije Zajedno, ali su uspele i zato što su počele na jesen. Kad demonstracije počinju u pozno proleće, režimu je bitno da izdrži najkasnije koji dan posle Vidovdana, dok studenti ne odu na ferije. Studenti su 1968. tražili i ‘više komunizma’ (ravnopravnosti i slobode), 1988. više nacionalizma i hapšenje Vlasija, 1992. monarhiju, Vuka i Matiju, dok su 1996/97. branili izbornu volju građana. Da li se danas samo traži ‘više šansi da se ode iz zemlje’, kao najciničniji odgovor na stanje stvari. Svet iz 1968. je ipak svet u kome je socijalizam u raznim oblicima bio ‘svetski proces’. Samim svojim postojanjem Sovjetski Savez je humanizovao kapitalistički svet. Problem otuđenja i danas je urgentan. Pitanje nove levice je pitanje nove solidarnosti, i uvredljivo je to poistovećivati sa bilansima etatizovanog realnog socijalizma. Možda nas je praksa naučila da suština levica nije vlast, već snaga korektivnog faktora. Marks i danas, dva veka od rođenja i vek i po od objave ‘Kapital’ postaje inspirativan za analizu, ali praktično jalov u političkoj artikulaciji iznalaženja realne alternative kapitalističkom (neo)liberalizmu. Jedina alternativa izgleda može biti još magloviti socijalni liberalizam. Ako je pola veka od ‘osam šezdeset’ bar nakratko povratilo interesovanje za ideje i društvenu akciju, aktuelizovane su i knjige koje pasionirano i kreativno demistifikuju marksizam. Na primer, ‘Kapitalizam i šizofrenija’ Feliksa Gatarija i Žila Deleza. Knjiga raskrinkava veštačke tvorevine, iluzije i manipulacije koje se zasnivaju na dve dogme – klasnoj borbi i Edipovom kompleksu. Kapital u 21. veku Tome Piketija brzo je postao bestseler i proglašen za Novi Kapital. Ni Piketi nema teorijske snage da parira suštinskoj tezi Karla Popera da princip jednakosti negira princip slobode, kao što teško daje jasne odgovore na nerešeno pitanje još od Marksovih vremena – da li je sloboda više antropološka ili istorijska kategorija? Može li Marksova misao biti delotvorna i u sve zloslutnijoj fukoovskoj tranziciji – od društva suverenosti, preko društva spektakla, do društva sigurnosti putem nadzora? U Trampovoj Americi nije malo onih koje nadahnjuje ideja Bernija Sandersa o skandinavizaciji američkog kapitalizma? Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio, pomalo parodirajući Lenjina – tačno u poslednjem – to sad zvuči prilično zlokobno. Pa čak ni kad ‘lakanovski staljinisti’, kako to voli da kaže Slavoj Žižek ne žele novu lenjinističku partiju. I on se divi dometima kapitalizma (i u privredi, i u ljudskim pravima), ali ukazuje na ljude bez uloga (često i bez papira), na deliričnu poziciju Bila Gejtsa i Marka Zakerberga (jer ni Marks ni Lenjin nisu predvideli Majkrosoft, Gugl i Fejsbuk), na biogenetiku i nove Černobile, dakle na sva ona pitanja na koja globalni kapitalizam, i njegova demokratija ne nude rešenja. Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle Petog oktobra knjigu čudnog formata koja se zove ‘Zbogom partije’ (LJudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Problem nije, piše tamo, u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo pažnje obraćao na ovo levičarenje, ali usudi tranzicije su tu – u osvit Vučićevog ‘zlatnog doba’. Profesor i kolumnista Gardijana Gej Stending bio je otkrio prekarijat – novu klasu u usponu. U prekarijatu gde solidarnost (u smislu levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Novinari u Srbiji su, na primer, u velikoj većini prekarijat. Ali u SFRJ nisu bili proletarijat. Nakon Titove smrti, zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjavanja u Savez komunista. Negde 1981. SK Srbije može da se podiči, da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800 hiljada članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzajućeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600 hiljada članova. SNS uspela je maltene da dostigne brojno stanje SKS. Šest stotina hiljada krompira nije malo, kamoli članova. Poučna su iskustva SKS, DSS, SPO, DS… Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjavali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS. Sećam se kad mi se jedan ‘žuti’ žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu rekao: Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče ne mora u struci… Dominantne srpske partije uglavnom se kreću oko pola miliona, gore-dole, članova. HDZ recimo ima oko 250 hiljada. Uplaćeno je oko pedeset hiljada članarina zbog današnjih izbora u DS. Iako je to i iz taktičkih razloga – delegiranja i lobiranja – kao da ovde još ima neke demokratske strasti u koju čak i naprednjaci čežnjivo gledaju. A malo bi i da učestvuju. Kao što su i kolege iz opozicija zainteresovane. Nije sve samo lešinarski plen i labudova pesma ovdašnje demokratije.
  11. Prije 15 godina ubijen je prvi demokratski izabrani premijer Srbije i lider Demokratske stranke dr Zoran Đinđić. Izvodi iz predavanja studentima banjalučkog univerziteta na temu NACIONALIZAM I PATRIOTIZAM. Ovo je bilo posljednje obraćanje studentima prof. dr Zorana Djindjića, održano 21 februara 2003 u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci. Novinari BUKE su tog dana bili u Maloj vijećnici Banskog dvora i jedini zabilježili ovo, kako se ispostavilo, posljednje predavanje premijera Srbije Zorana Đinđića Ovo nije neko predavanje u nekom naučnom smislu, nije ni neki govor u tradicionalnom smislu nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane, da se ona dopuni nekim argumentima koji jesu činjenično obrazloženi, gde se može naći jedno takvo mesto kao što su ovi Banski Dvori u Banja Luci da se pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno. Suština je svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića bilo da su zajednice, bilo da su države ili društva, da se nalaze u nekom okruženju. To znači da izvan njega postoji nešto, i to što je izvan njega je njegovo okruženje koje na bitan način utiče na sudbinu, na opstanak, na uspešnost ili neuspešnost tog organizma, tog bića ili već o čemu se radi. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, ako je moguće da ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog ukruženja i da se prilagodi tome. Naravno postoje retki izuzeci kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava jer ga on definiše. Npr. Amerika danas: jedan organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zamlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje. U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primjeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako koji je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju". To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto- ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi. To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili možda ponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ih preplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo nego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom, i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka, 21. veka, kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i u krajnjem slučaju na informatičke tehnologije. To nije bilo teško predvideti, ali, mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da se svet još uvek kreće po starim zakonomernostima. To je kao da imate mapu grada gde su ucrtane sve ulice i skretanja itd., ali je to možda mapa nekog arheološkog grada koji je tu postojao pre hiljadu godina i kad se vozite tim gradom logično skrenete u pogrešne ulice i zalutate i na kraju ne dođete na taj svoj cilj. Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju je važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese- svoje male interese u velikom svetu. U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni da se mogu čak nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbina celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači ne nešto što je sitno, ne nešto što je prolazno nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda. Ljudsko društvo ili određeni deo ljudskog društvo se od nekog stanja kreće ka drugom stanju. To je proces koji nije završen, ali se može prepoznavati kod određenih manifestacija. Prvi taj veliki prelazak, velika transformacija je od industrijskog ka informatičkog društva.U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku se desio prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu. I to izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi, kojim instrumentima i oruđima se služe da zadovolje svoje potrebe i koje su kvalifikacije neophodne da bi bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince učinilo uspešnim u industrijskom društvu nije dovoljno da bi bili uspešni i u informatičkom društvu. Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije- prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društava. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u kojoj na skoro svakom mestu na zemaljskoj kugli danas ljudi mogu da proizvedu šta žele. Znači više nema privilegije ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazili u Evopskoj Uniji ili bilo gde drugo na zemaljkoj kugli. To je nešto sasvim novo i to stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju. Zamislite sada uporedo kao neki primer da vaši fudbalski klubovi igraju u nekoj igri u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi ti svetski klubovi. Ako želite da dobijete neku utakmicu to bi iziskivalo ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige da postoje ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili da budete na začelju. Nema više ili ste najbolji, ili ste najgori, znači samo postoje uspešni i neuspešni. Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji jedan trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se delegira, da se decentralizuje i da se odluke donose na onom nivou društva gde su ti organi koji na kraju sprovode te odluke, blizu građanima i gde građani mogu da ih kontrolišu, i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti. Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim videćete da se zapravo kod svih njih radi o nečem sličnom, o nečemu što je bilo statično, što je bilo materijalno, što je bilo sadržajno kreće sve više ka nečem što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance. Naravno, u svemu tome se onda postavlja pitanje, šta je sa zemljama, sa narodima, nacijama, šta se sa njima događa. Očigledno da ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, da se to takođe postepeno utapa u ovaj jedan opšti trend. Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas ima MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom. Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država koje su se tu udružile i taj proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali to bi bila velika iluzija, kada bi izveli zaključak da nacionalni interes i države nestaje. Ja mislim da bi to bilo pogrešno. Mislim da se one samo transformišu i da se prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali da neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao, proleteri svih zemalja, ujedinite se. Pa smo svi isti, pa nema granica, nema nacija, nema država nego je čovečanstvo jedna nacija. Ne, mislim da će bar onoliko koliko mi možemo da predviđamo istoriju u narednih sto godina nosioci i zapravo glavna pravna lica i entiteti koji tu budu nastupali ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično postavlja se pitanje nekog kolektivnog identiteta. Šta se onda događa sanjim, sa nacionalnim identitetom, sa tim što se unutar jedne države definište kao interes koji mora na tom svetskom tržištu ili u toj globalnoj konkurenciji da bude branjen, štićen? Uvek govorimo o tome kada govorimo o jednom organizmu i njegovom okruženju, da taj organizam prilagođavajući se tom okruženju mora da uspe da bi ostvario svoje ciljeve. Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam. Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma. Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti. Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja. Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo. Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti. Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu.... Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito. Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare. Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu. Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Postoji diplomatija gde se sad to na lepši način prikazuje. Znači, svako brani svoj interes i svako voli nekog drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva onda nastrada onaj slabiji. Znači na autoputu kada vozite, ako voziš fiću i tamo se oni šleperi ili cisterne pretiču nemoj da se trpaš jer ćeš na kraju ti da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu, na desnu stranu, to će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera ili, šta je već, Amerika, ili Rusija, ili Kina ili ko se već kreće na tim autoputevima i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj. Neki meni kažu, mi smo pravoslavni narod i zbot toga mi nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju i oni idu u zaleđu nekog konvoja i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Znači, Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koje sam pomenuo: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedu nego Grčka koja ima- devet miliona stanovnika. To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su oni jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli: hajde i mi da smo sa tim svetom, ne protiv njega, ne ni da se utopimo u njega. Oni vrlo jasno imaju svoj nacionalni interes- ako treba sa Turskom da stave veto, oni će ga staviti i njihovo veto u Evropskoj Uniji je dovoljno da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju. Znači to je jedan model koji mi moramo da izaberemo. Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Postoje neke konstelacije, gde se određene snage nađu na drugoj strani i uvek treba proceniti koji je rizik i ako je rizik suviše veliki treba se sklanjati iz tih situacija. Mi to nismo bili u stanju da procenimo u Beogradu. Vi ste ovde samo kolateralna šteta loše procene u Beogradu jer naprosto u Beogradu nisu u tom trenutku odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 89-te. je greškom srušen, ali će 92-ge, 93-će, 94-te biti Kineski zid prenesen. Naravno, to je bilo glupo. Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu. Velika bi greška bila ako tu cenu dvostruko platimo. Znači jednom smo je platili i drugi put je plaćamo zato jer ćemo stalno time da se bavimo i da ćemo celu budućnost da obnavljamo kosovskim porazom. Jednom smo poraženi, a onda celu istoriju, od toga pravimo mit. I naravno mi to onda možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, to je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju, desilo se ovo, desilo se ono. Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. I mislim da je to naravno moguće. Ali vam treba izvesna pozicija: da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol i da na kraju pobedite. Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka on gubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama koje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program. Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analizira onda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku. Ako vi pogledate Francusku, Englesku, Njemačku, Austriju vi ćete videti veći stepen "nacionalizma" nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to onda izračuna i kaže se: to je bila greška. Hoću da kažem, da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju da je to dovelo do određenih neuspeha jer je to jedan pristup koji nije primeren modernim društvima. To ne znači da sada mi trebamo nacinalni interes da odbacimo i da kažemo: znači, alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljvavanja svog kolektivnog identiteta na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa. Sve te zemlje koje sam ja pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. To nije baš sasvim samolicemerno da vi kažete: oni rade isto što i mi, samo oni su jači pa kažu to nije nacionalizam to što oni rade. Ne. Tu ima zaista razlike u formiranju njihovog kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od tog nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnim insistiranja na tim tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes koji možemo da definišemo kao patriotizam. Ali ne samo nosioci vlasti nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, kao što je Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. I da se ništa ne izgubi na efikasnosti toga a da ne budu izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, da je to nešto arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou kao što nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi ne možete sa tim, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije- oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije taj teren na kome se mi takmičimo. Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju u određenom smislu. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj gde se krše ograničenje brzine, preticanje, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo u principu da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas jer time ostajemo u svetskome saobraćaju. U kratkoročnom smislu može da se nešto tu uradi levo ili desno, što možda i nije baš sasvim po nekom pravilu, ali ako je to u našem interesu- to se toleriše. Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobro za jedan narod kroz jednu javnu diskusiju- to je etika. Moral je pitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio. Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere ne interesuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ili onakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije. I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije, ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jedna zajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve. Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno. I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komonente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale- i to je pojam pravde. Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje- a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima, da li da se ovo ili ono? Pošto su sredstva ograničena- a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura gdje će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče. I to je jedan uzbuljivi posao koji je praktično osnovni atribut ljudskih društava, rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda. Tekst i fotografija : Aleksandar Trifunović, BUKA
  12. Ispričah li već kako me često me pitaju šta mislim o belim tragovima iza aviona? Kao što su mnogi sigurni da je Zemlja ravna odavde do Kosova, a možda i do kraja sveta, da je osvajanje Meseca holivudski lažnjak i da je vakcinacija opasna za svu decu stariju od nula dana, tako su ubeđeni da baš nas, Srbe, truju sa tih visina ispuštajući otrovnu hemiju. Ja obično kažem: “Aha, u pravu ste. Mi piloti imamo na desnoj strani instrumentalne table jedno crveno dugme na kojem piše Chemtrails, pa ga povremeno pritisnemo.” Poput homeopatskih placebo-lažnjaka koji vas privremeno ubede u ozdravljenje (a onda, naravno, umrete od bolesti kojoj mislite da ste doakali), ljudi će se potrovati samo buljeći u tragove aviona na nebu. Masovna histerija je dokazano delotvorna. Histerija je ta koja ubija sve živo. Mrtve ionako ne možeš ubiti jer su se blagovremeno potrudili da postanu pokojni. Ako sam vam ono gore već ispričao, sigurno vam nisam rekao da sam pilot postajao lagano i mukotrpno. Najteže mi je bilo da na početku karijere pojedinim militantnim paličarima dokažem da nisam “cirkusant” koji je zalutao međ ‘tiće bez mane i straha. Kada sam savladao tu prvu prepreku, sve je bilo lakše. Treba da znate da je većina iskusnih pilota onog vremena nosila na svojim leđima breme vojničkog drila, pa je imala problem da iznebuha prihvati ovakve sumnjivce koji dolaze niotkuda – ili, još gore, sa radija. Obožavao sam posao instruktora letenja. Jatova Pilotska akademija u Vršcu bila je vrlo kosmopolitsko mesto u koje su se, paralelno sa Jatovim klasama, slivali kandidati za pilote iz Angole, Turske, Libije, Indije, momci i s njima poneka devojka koje su tamošnje nacionalne kompanije (pokatkad i vlade tih država) slale na obuku u ovu institucija sa visokim rejtingom. Bio sam ponosan što sam njen deo. Jatova Pilotska akademija bila je istovremeno i odskočna daska za konačni prelazak u tzv. “veliki” JAT, čitaj: na velike putničke avione. U tom transferu, moje kolege i ja izabrali smo “boing 727”, tadašnju zvezdu Jatove flote, prelepi tromotorac sa 160 putničkih sedišta, prostranom putničkom i pilotskom kabinom (rekord smo postavili na jednom letnjem letu iz Tivta kada se u kokpit naguralo ukupno 12 persona! – ali, molim vas, nikome ni reči o tome :-) ). Nismo se pokajali. Lično sam proveo najlepše trenutke baš na tom avionu i, kao što svaki pilot koji više ne leti često sanja trenutke provedene na nebu, u moj san najčešće dolazi taj lepi, beli avion. Boing 727. Posebno me fascinira to što se u snena jutra budim (ili bar otvorim jedno oko) uvek u isto vreme: u trenutku kada digitalni časovnik kraj mog kreveta pokazuje da je sedam sati i dvadesetsedam minuta. Čudno? Kako da nije, kad na displeju čitav minut svetli: 7:27 Zoran MODLI, FB
  13. Sećate li se druga Raje iz filma "Tito i ja"? Verujte da u najnovijem ZAIRU (za neupućene: "Zakon akcije i reakcije", a evo i linka - http://www.modli.rs/zair/zair2017/Zair_2017.html) ima mnogo važnijih i životnijih tema, no ipak stavljam naglasak na "početak pre početka" emisije i onaj deo priče koji se odnosi na druga Gaju, čoveka koji je nekada davno vodio pionire na pohode "Po Titovom rodnom kraju". U filmu Gorana Markovića to je imaginarni lik po imenu "drug Raja", a u stvarnom životu... Ali, bolje da krenem od početka, od Kulina Bana i mog prvog razreda osnovne. Prvi razred protekao je u vidu ružnog sna. Sećam se samo dvorišta zemunske osnovne škole u ono vreme znane kao “Majka Jugovića” i mučnog iskustva kad me je zbog neke moje male bestidnosti školska spremačica na velikom odmoru naružila pred gomilom zabezeknute dece. Nisam više smeo da joj pogledam u oči. Laknulo mi je kada sam sledeće godine osvanuo u školi koja se tada zvala “Goce Delčev”. U osvit demokratije, kada su svi nesrpski narodni heroji infiltrirani u nazive domaćih ustanova proglašeni personama non grata, Goce Delčev je postao Majka Jugovića, a nekadašnja Majka Jugovića Srednja tehnička škola bez imena. Dobro mi je išlo u “Goce Delčevu”. Toliko dobro da sam kao najbolji đak u šestom razredu odabran da sa još pedesetak isto takvih štrebera iz isto toliko drugih škola odem na tradicionalni pohod “Po Titovom rodnom kraju”, dakle Zagorju, potom u Belom dvoru vidim Tita uživo, pa mu čak u ime pionira Srbije i govor održim, e da bih se nakon toga među svoje u školi vratio ovenčan neviđenom slavom. Razume se, i peticama zacementiranim do kraja osmog razreda! Ne verujete? Čemu onda služe ove fotografije koje su nam pre samo 57 godina razdelili ljubazni fotoreporteri "Borbe"? Predvodnik pomenutog pohoda bio je drug Gaja. U filmu Gorana Markovića “Tito i ja” zove se drug Raja. Drug Gaja, to jest Radomir Gajić, legendarni vaspitač, pedagog i upravnik Doma pionira Beograda i Pionirskog grada u Košutnjaku tokom druge polovine prošlog veka, ispraćen je na onaj svet s poštovanjem svih koji su ga znali. Drug Raja u Goranovom filmu se obesio. Zoran MODLI FB
  14. “Pešadinci umiru bedni i izmučeni, a avijatičari, kad ginu, ginu sveže izbrijani i siti,” izgovara ratni dopisnik Erni Pajl u sceni filma “Priča o pešadincu”, elaborirajući jedan od aspekata drugog svetskog rata dok sa mladim Robertom Mičamom čuči u blatnjavom rovu. Nažalost, letenje je uvek bilo rezervisano za gospodu, valjda zato što je, kao i tenis, foto-safari ili studije na Oksfordu, bilo skupo i šik. Prestižni individualni sport, od braće Rajt naovamo. Uostalom i nebo Engleske (Bitka za Britaniju) branila su aristokratska deca, uz tu i tamo poneku ekadrilu sastavljenu od prebega iz istočne Evrope. Posle se letenje demokratizovalo, ali samo za putnike. Skupo je ako ćete vi lično u ovoj profesionalnoj koridi da hvatate bika (jes, avion!) za rogove poluvolana. Ali čim ga osedlate i ukrotite, pred vama može da se otvori i privlačna, pa često i isplativa karijera. Zvonko Djurić, moj davnašnji poznanik iz doba kad je bio službenik kontrole letenja na vršačkom aerodromu, a ja instruktor u Jatovoj Pilotskoj školi, sada je malo u Vršcu, malo u Beogradu, a najviše na Novom Zelandu. Nedavno je prokomentarisao atraktivnu fotografiju kokpita Boinga 727, onog od onomad, analognog i lepo popunjenog "satovima", kako to mnogi vole da kažu: "... E ovo je bio kokpit, ovo je bila avijacija, bajo, kad su cajgeri bili u upotrebi, a ne ovi današnji smešni kokpiti sa TV ekranima i džojsticima koji više liče na video editing room nego na pilotsku kabinu. 'Bem ti avion bez poluvolana!" Ne citiram slučajno ovu sočnu Zvonkovu opasku. Bogami, s jedne strane je u pravu - nema "opipljivog" letenja u sterilnim uslovima, bez ijednog izazova. Danas dečaci od 13 godina poznaju komandne panele "boinga" i "erbasa" bolje nego saobraćajni pilot na početku preobuke za tip zahvaljujući Microsoftovom X simulatoru letenja. Bez problema će dovesti A380 od Toronta do Londona i uspešno sleteti na "central line" piste aerodroma Heathrow. Znači li to da mogu odmah da se zaposle u British Airwaysu? O, ne. Dug je put od video igre do rasnog letača. O istrajnosti na putu do cilja, obrazovanju i debelom iskustvu da ne govorim. Doduše, sa nekadašnjim "cajgerima" nije bilo lažnog privida koji naturščicima pruža iluziju da sve znaju, jer lagano napredovanje u avijaciji nije samo instant obuka na "zero hour" simulatorima, već dug i temeljan proces vaspitavanja budućih profesionalaca. A to je već kvalitet na kvadrat. Zato su tehno-kokpiti savremenih kruzera čest usklik u Fejsbuk sevdalinkama i, poput priča o ženskim posadama, izazivaju oprečne komentare. Džojstik ili poluvolan, električni provodnik ili čelična sajla, metal ili plastika, lepota ili elementarna funkcionalnost, dileme su samo u komentarima korisnika. Konstruktori su sa njima odavno raskrstili i ne odstupaju od zacrtanih puteva. Ipak, Ameri se sa svojim pragmatičnim duhom nikada olako ne odlučuju na konceptualni skok u nepoznato. Nastupaju s debelom rezervom prema svemu, pa tako i s delimičnim poverenjem u revolucionarni "fly-by-wire" sistem. Uostalom, nikada nisu sagradili ni putnički avion brži od zvuka, pustili su Evropu da se zaleti i probija zvučne zidove (a sa njima i limite rentabilnosti, sve do potpunog "konkordovog" prizemljenja). Stoga, ako nebom ikada budu leteli putnički aviona bez pilota, poslednji koji će to biti biće Boingovi... Zoran MODLI, FB
  15. Aerodrom Nikola Tesla objavio je video snimak posvećen pedesetogodišnjici svog postojanja. U petnaestominutnom snimku prikazane su etape razvoja od otvaranja prvog letelišta do izgradnje današnjeg aerodroma u Surčinu. Narator je Zoran Modli. Prvi beogradski aerodrom – Banjica Priča počinje krajem 1910. godine kada je na vojnom vežbalištu u predgrađu Banjice nastalo letelište kao prvi beogradski aerodrom. Na tom letelištu, letenje avionom prikazivali su pioniri tadašnje avijacije Simon, Maslenikov, Vidmar i Čermak. Ubrzo je kao dodatak aerodromu početkom 1912. godine podignut prvi drveni hangar za avione i bio namenjen ratovanju sa Turskom. Dve godine kasnije na tom letelištu stacionirane su srpska aeroplanska eskadrila i balonska četa. Banjički aerodrom korišćen je i nakon Prvog svetskog rata za potrebe poštanskog saobraćaja na relaciji Skoplje-Niš-Beograd-Novi Sad i Beograd-Sarajevo-Mostar. U blizini mesta gde se nalazio taj aerodrom danas je Vojno-medicinska akademija – VMA. Kalemegdanski aerodrom Jedna od etapa razvoja beleži i aerodrom koji se prostirao od tadašnjeg turskog amama, današnjeg planetarijuma, sve do ušća Save u Dunav. Sa tog mesta prvi avion poleteo je u januaru 1911. godine, a danas se na njemu održavaju aeromitinzi sportske i ultralake avijacije. Aerodrom u Pančevu Priča o razvojnom putu aerodroma nastavlja se nedaleko od Pančeva. Naime, u blizini tog grada sa radom je 1923. godine počeo novi aerodrom, nakon što je vazduhoplovna kompanija “Franko Rumen” pokrenula međunarodnu liniju Pariz-Carigrad. Iste godine sa tog aerodroma uspostavljen je i poštanski saobraćaj, a u jednom vremenskom periodu korišćen je i za obuku pitomaca Vazduhoplovne akademije ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Nakon oslobođenja, aerodrom je korišćen kao vazduhoplovno vojno učilište. Danas se na mestu starog pančevačkog aerodroma nalaze hale fabrike aviona „Utva“, kao i travnata pista koja se koristi za probne, sportske i trenažne letove. Sa aerodroma u Sručinu avioni su počeli da poleću 1962. godine / Foto: Aerodrom „Nikola Tesla“ Međunarodno vazdušno pristanište „Beograd“ Pretposlednju istorijsko-razvojnu etapu čini Međunarodni aerodrom „Beograd“ izgrađen na livadi između Bežanijske kose i leve obale Save koja se zvala Dojno polje. U martu 1927. godine aerodrom je zvanično otvoren za saobraćaj. Međutim, u februaru 1928. godine letove počinju da obavljaju i avioni prve domaće avio-kompanije „Aero put“. Na samom aerodromu 1931. godine izgrađena je moderna pristanišna zgrada, a 1936. godine ugrađena oprema za sletanje pri slaboj vidljivosti . Ipak, 1944. godine aerodrom su pri povlačenju iz Beograda srušili nemci, koji su ga prethodno koristili tokom Drugog svetskog rata. Aerodrom „Nikola Tesla“ Za lokaciju novog međunarodnog aerodroma izabran je prostor u blizini Surčina, 18 kilometara zapadno od Beograda, gde se priča i završava. Kada je pušten u saobraćaj 1962. godine, aerodrom je imao jednu pistu dužine 3.000 metara, rulnu stazu dužine 3.350 metara, pristanišnu zgradu za prijem putnika, kontrolni toranj, kao i platformu za opsluživanje letelica. Kasnije je izgrađena nova zgrada za prijem putnika, produžena pista i proširena platforma za prijem aviona , a 1997. godine ugrađena je oprema za kategoriju 2 i time omogućena upotreba aerodroma po lošijim vremenskim uslovima. Širenjem aerodroma, u maju 2006. godine otvoren je rekonstruisani međunarodni terminal 2, dok je u godini jubileja izgrađen i novi biznis salon, odnosno čekaonica površine 350 kvadratnih metara, namenjena poslovnim putnicima. Kako je “Nikola Tesla” nastavio da se razvija, koliko je radnika potrebno za opsluživanje poletanja i sletanja, na koji način funkcioniše vatrogasna služba sektora bezbednosti, kao i mnoge druge pojedinosti infsrastrukture možete saznati u sledećem video snimku:
  16. Међутим, Јеховини сведоци (ЈС) кажу да се Исусу не треба молити, нити је он сам икада учио да се то треба радити. Молитва је увек упућена Богу. Ако би се неко молио Исусу, то би значило да је он Бог. Током његовог живота, Исусу су се молили. Међутим, после његовог вазнесења, имамо први доказ у Делима молитве упућене Њему. Хајде да видимо шта су ЈС измислили да би негирали ово сведочанство. Дела 7, 59-60: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη. ЈС: Док су га каменовали, Стефан је рекао: „Господе Исусе, прими мој дух.“ Затим је клекнуо и из свег гласа повикао: „Јехова, не узми им ово за грех!“ Кад је то рекао, издахнуо је. Исправан превод: И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи. Молитва коју је Стефан формулисао у тренутку смрти је јасан доказ Исусовог божанства, и пошто је Исус Бог, Стефан га моли. Значајно је да је Стефан, када произноси своју молитву Исусу, „пун Духа Светога“ (Дела 7, 55); није у делиријуми због бола. Тачно је да глагол епикалео (овде ἐπικαλούμενον) такође значи позивати се, апеловати у правничко-законском смислу, како је потврђено и од грчке књижевности (српске јехове веле „рекао“, док америчке пишу: „he made this appeal“, што је „оригинални“ текст за све ЈС у свету, тако да сви преводе са те библије, а не са оригиналних језика! - Дакле, српски ЈС су лоше превели. Италијански ЈС, са којима се ја и расправљам, јер ми дођу често, су превели „добро“: „faceva appello“). Међутим, термини у Новом Завету (НЗ) нису увек коришћени у главном значењу које су имали у класичном грчком. Епикалео се користи у НЗ у законско-правном значењу (апеловати) у Делима 25, 11, 21. У другим случајевима, овај глагол се користи за призивање а не сигурно за апеловање. У том смислу су хришћани призвали Господа (1Кор 1, 2; Дела 9, 21) и у том смислу Стефан призива Исуса, то јест Господа (Κύριε): Господе Исусе, прими дух мој, и Господе, не урачунај им грех овај. Али, за ЈС тек друга прозба је молитва и онда мора да се замени, као и обично произвољно, друго Κύριε са Јехова. Али у НЗ нигде се не среће име Јехова. Ако га јеванђелисти нису користили, ко тебе овлашћује да га убациш по свом нахођењу? Лука је могао рећи Боже или Оче, али није рекао. Срећом, постоје ЈС да исправе Луку! Суочавамо се стога не са једном, већ заправо са две измене у тексту. Лукин текст је у супротности са разумевањем америчког јеховистичког стафа, и тако, да би се заобишао проблем, у Бруклину су лепо смислили да уклоне библијски доказ да је Исус био објект Стефанове молитве. У НЗ глагол епикалео, када се ради о Богу или о Исусу, значи: а) увек „призивати“, осим у случају у коме има смисо „позвати за сведока“ (Дела 2, 21; 9, 14; 15, 17; Рим 10, 12-13; 1Кор 1, 2; Јак 2, 7, 2; Тим 2, 22; 1Пт 1, 17); б) у с смислу правне жалбе (Дела 25, 11; 21; 2Кор 1, 23); в) у једном случају за надимак (Дела 1, 23), и на крају, г) једноставно „назвати“ (Мт 10, 25; Јевр 11, 16). У Делима, када је у питању Отац и Христос увек има смисао „призивати“. И сами ЈС када се глагол односи на Оца стављају „призивати“, а чак у једном случају и за Сина у 1Кор 1, 2 (овде им побеже). У ноти на овај стих италијански ЈС кажу: “Faceva appello o, invocava, pregava” (апеловао или призивао, молио), чиме сугеришу да је свеједно да се преведе на један или други начин. Међу свим могућим значењима Штаб ЈС, међутим, је изабрао управо најмање вероватно, али које највише одговара њиховој теологији, стављајући у напомени „призивати, молити“, као секундарна значења. Дакле, не само да уклањају у ноти оно што их малтретира у Светом тексту, него тврде да „апеловати“ има исто значење као и „призивати, молити“. Било би исправније унети своје разумевање ствари у фусноти (интересантно да српски ЈС то не чине, јер би могли тиме да побуде неку сумњу код својих следбеника). Свети текст се не сме мењати ни из каквог разлога! Стих 59 задаје многе проблеме јеховистима, јер уништава теорију по којој се Исусу не треба молити, него се моли само Оцу. Пада целокупно учење јеховиста које види у Исусу само човек, одбијајући да му припише божанство; у ствари, с обзиром да се моли само Богу (Јехови), који је једини који се сме обожавати, признати да се и Исусу моли, значи признати његово божанство што имплицира обожавање. Наиме, Исусу би припадало исто оно што и Богу. Свему томе нема места у дому јеховиста. Затим, Стефан не види „Михајла“ који седи поред Оца, него Исуса; руши се њихово научавање да се после смрти, Исус вратио поново да буде Архангел Михаило. Због тога: направимо наше Свето писмо! Поново приводим текст Дела да бих показао како Лука прави паралеле са својим Јеванђељем: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη. И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи. Лука 23, 46: καὶ φωνήσας φωνῇ μεγάλῃ ὁ Ἰησοῦς εἶπεν Πάτερ, εἰς χεῖράς σου παρατίθεμαι τὸ πνεῦμά μου. τοῦτο δὲ εἰπὼν ἐξέπνευσεν. „И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“. Врисак и смрт су заједнички елементи, и нису проблематични. Занимљиво је приметити разлику у предавању духа. Исус не моли, него каже: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“. Глагол је παρατίθημι, предати, поверити. Стефан, напротив, моли говорећи: „Господе Исусе, прими дух мој“. Користи аорист императив δέξαι од δέχομαι, прихватити, примити, узети. Глаголски начин наам говори да он моли Исуса да прими његов дух. Императив је употребљен да изрази молбу, а не наређење. Апеловати, као што смо видели је правни термин; нпр., Павле је апеловао на Цезара да избегне шибање пошто је био римски грађанин (Дела 25, 11). У случају Стефана, који је био у трагичној ситуацији, налазио се пред смрћу, једино што му је било преостало је да се моли, а не да апелује! Поред тога што је превод ЈС погрешан, он је исто тако и бесмислен. На кога се позиваш? На Исуса? Да би избегао погубљење!? Наиме, апеловање је прибегавање вишем суду у циљу добијања ревизије пресуде коју је изрекао суд нижег ранга. И, сада, исти људи који су убили Исуса, треба да га послушају? Стварно смешно! Али, ако ЈС желе да разумеју жалбу као захтев за помоћ, поново имамо молитву Исусу! На крају, треба напоменути да је Бог Отац онај који прихвата Исусов дух, а овде имамо истог Бога Исуса који прихвата Сефанов дух! Само је Бог тај који може да прихвати дух. Можда је неки камен већ био погодио Стефана у главу изазвавши тако његову „погрешну“ визију!? Друга паралела. Лк 23, 34: ὁ δὲ Ἰησοῦς ἔλεγεν Πάτερ, ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασιν τί ποιοῦσιν. Исус говораше: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. Опет, Исус се моли Оцу, Стефан се моли Христу. Наравно да се прави забуна ако се промени Господ са Јехова. Али, ми имамо оригинал, где, као што смо видели, није написано Јехова. Ја пак пре верујем Луки него Библији ЈС! Да је реч о молитви, видимо и из начина молења: Лк 22, 41: καὶ θεὶς τὰ γόνατα προσηύχετο. „И клекавши на колена молио се“. Стефан се молио најпре на ногама, а после на коленима. То је интензивнија молитва, у агонији, као она Исусова у Врту, која је тада била упућена Оцу, овде пак Исусу. Према томе, ЈС су намерно направили две манипулације са Светим текстом: 1) веле како је Стефан апеловао на Исуса, што је, како видесмо најобичнија бесмислица, 2) заменили су Лукино Господе са Јехова, давши тако интерпретацију, а не превод. Штаб ЈС нема намере да преводи Библију него да је тумачи својим адептима. Да наметну њихову Библију. Јер, ако се остави, како је у оригиналу, Господе, то ће свима бити јасно да је тај апелатив, приписан Исусу на безброј места у НЗ, уствари потврда да је он Бог. Зоран Ђуровић 01/28/2016
×
×
  • Create New...