Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'zašto'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 52 results

  1. Na najvažnije dane pravoslavlja u kalendaru, crveno slovo, ne radi se, a novije tehnologije mogu da unesu zabunu: vrti veš-mašina, a ne mi, ni ne preznojiš se ako uključiš usisivača robota. Ipak, istovetnosti možda nema na prvi pogled, ali ona je nemala, jer se u veri ne može posmatrati tako bukvalno. Fizički se odmara, ali duhovno se obnavlja. - Možda radi mašina, ali mi smo incijatori - objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević, dodajući da je Bog uvek prisutan. Stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi. Pojašnjava to i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja, odnosno svaljivanja odgovornosti: Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: "Daj joj neki lek da prekrati patnje", a lekar mu odgovara: "Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom", pa je prijatelj odustao. - Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet - napominje otac Sredojević. Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka. - Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u Ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji, kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini. - Zaboravljaju da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti. Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao. Ovakav vid ima i duboko istorijsko, egzistencijalno, značenje za pravoslavni srpski narod. - Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom... Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo - navodi otac Sredojević. link
  2. Милан Ракић

    Zašto sam otkazao kablovsku TV

    „Vi ste nekorektan partner“, to sam napisao nedavno u zahtevu za raskid ugovora sa kablovskim operaterom. Momku na šalteru koji je primio formular bilo je malo nelagodno, a valjda po službenoj dužnosti upitao me je da obrazložim takvu ocenu. Nije mi bilo teško. Rekoh , kada smo započeli saradnju vi ste se obavezali da ćete mi isporučivati toliko i toliko programa, po toj i toj ceni. U međuvremenu broj kanala se smanjivao, cena je pomerana naviše, a mene, kao drugu ugovornu stranu, niko ništa nije pitao. Mic po mic, račun je uvećan za 400 i kusur dinara, a broj TV kanala smanjen sa 80 na ispod 70. Za pet, šest godina koliko traje naša “saradnja” ja sam uredno plaćao uslugu. Istovremeno, operater mi je često ostajao dužan, jer retko koji mesec je prošao bez prekida signala. Bilo je slučajeva da po dan, dva, nemam sliku ili Internet koji sam, takođe, kod njih kupio. Nikada se nije desilo da mi račun bude umanjen za jedan jedini dinar. Naravno da mi to umanjenje ne bi finansijski mnogo značilo, ali bi psihološki delovao. Osetio bih da neko poštuje mene i moj novac. Imao bih utisak fer poslovanja, čak bih to i raspričao. Nikada me “moj” kablovski operater, kao urednog platišu, nije nagradio nekim gratis programom, nikada pitao da li sam zadovoljan uslugom, nikada ponudio kakav popust. Ništa, samo račun. E zato sam rešio da svoj džep i svoj novčanik zaštitim od tih glodara. Prvo sam pokušao da se iznova dogovorimo, da nastavimo saradnju, ali ne na moju štetu. Tražio sam da se vratimo na start našeg ugovora – da mi se isporučuje 80 programa i da plaćam koliko i na početku – 2.100 dinara. Dečko sa šaltera je nekoga zvao, objašnjavao šta „stranka koja je došla“ hoće, onda je taj neko rekao „ne može“. Predložio sam drugu varijantu, da ja napravim spisak od 20-30 programa a oni neka odrede cenu. Ne tražim popust, samo da smanjim broj „smeće kanala“ i da kupim ono što hoću da gledam. To ih je tek zbunilo, usledile su opet telefonske konsultacije. I isti odgovor – „ne može“! Kome god ispričam svoj slučaj dobijem sličan ili isti odgovor. Ljudi su, čini mi se, i u većem problemu nego ja. Naročito ovi što im se operateri spajaju ili jedan preuzme drugog. Njima su još više smanjili broj kanala, a takođe povećali cenu. Samo, retko se ko odlučuje na raskid ugovora, zato što država štiti, koga drugog nego prodavce signala, da ne kažem pljačkaše. Pitali su me mnogi šta ću sad? Ništa, vratio sam antenu i hvatam petnaestak programa, sasvim dovoljno. A sport i poneki film ću gledati preko Interneta, već sam našao novog dobavljača. Neću da budem kokoška za čerupanje, a vi kako hoćete. Da, u međuvremenu me je moja bivša kablovska zvala i tražila da joj vratim opremu. Imao sam kontra pitanje, a ko je tu opremu doneo? – Pa naši majstori, odgovorila je kablovska. – A piše li u ugovoru da ja moram da vratim? – Ne piše, zna ona. Pa, dođite po vašu opremu, neći da mi smeta u kući! Tačka. Čekam ih. Milenko VASOVIĆ
  3. Ana B.

    Zašto su jake žene naporne?

    https://bgonline.rs/zoran-milivojevic-jake-zene/
  4. Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne? Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva. Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne. Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih. Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti. Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija. Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi. Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj. Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
  5. 1 Korinčanom 3 10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj. https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
  6. JESSY

    Zašto neki ljudi imaju sreće u životu?

    1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak. Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde. Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice. Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
  7. Поуке.орг инфо

    Vlog Altruista: ZAŠTO SAM NAPUSTIO POSAO IMAMA, HODŽE, EFENDIJE?

    Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то
  8. Mediji nas konstantno bombarduju najavama novih automobila na električni pogon, koji će, čim se mi kupci „opametimo“ i odlučimo da ih kupimo, spasiti planetu od ekološkog uništenja. Sa druge strane, svako mišljenje koje se usudi da ukaže na nedostatke električnih vozila proglašava se nazadnim. Nećemo se baviti teorijama zavera naftnih kompanija, već samo iznosimo realne probleme koji čekaju vlasnike električnih automobila u Srbiji. Nećemo se baviti ni stanjem u razvijenim zemljama, jer ono zaista ne može da se poredi sa stanjem u Srbiji. Ima tamo i besplatnih punjača za električna vozila, nama nezamislivih subvencija prilikom kupovine, poreskih olakšica, besplatnog parkiranja... Dakle, samo Srbija. Jeftina vožnja na struju? Ništa od toga. Zamislimo da veći broj vozača pređe na „struju“ i napusti benzin, dizel i plin. Danas je akciza na jedan litar dizela 54 dinara i to bez PDV-a od 20%. Mislite da će se država tek tako odreći ovog novca? Neće! Stoga postoji više opcija: da drastično poskupi struja da se na električna vozila uvedu potpuno nove takse i porezi da se drastično poveća PDV, tj. porez na sve ostale proizvode koje kupujemo kombinacija svega navedenog... Koja opcija bi vam najviše odgovarala? Dakle, čitava priča o jeftinoj vožnji na struju se svodi na sledeće: neće biti toliko jeftina koliko se misli manjak u državnom budžetu će se verovatno „prebiti“ preko leđa vozača koji nemaju električno vozilo i/ili ostatka stanovništva koje nema nikakvo vozilo Struja tri puta skuplje u crvenoj zoni Ako trošite mnogo struje, možete da uđete u crvenu zonu, u kojoj jedan kWh košta 16.880 din, u odnosu na 5.628 din u zelenoj zoni, kada je u pitanju viša tarifa. Niža tarifa je svaki dan od ponoći do 08h narednog dana u letnjem sistemu računanja vremena, a u zimskom od 23h do 07h narednog dana. Prosečno domaćinstvo obično bude u plavoj zoni, ali ako počnete da punite svoj električni automobil, potrošnja lako može da probije u crveno. Viša tarifa Niža tarifa Zelena - do 350 kWh 5.628 din 1.407 din Plava – od 351 do 1.1600 kWh 8.440 din 2.110 din Crvena – preko 1.600 kWh 16.880 din 4.220 din Gde napuniti električni automobil? Osnovna ideja jeste da svako može da ga napuni u sopstvenoj garaži ili dvorištu. Međutim, garažu ili dvorište najčešće imaju samo vlasnici kuća u predgrađima ili prigradskim naseljima, a električni se zbog slabe autonomije promovišu upravo kao idealan prevoz za vožnju po gradu. Ako živite u zgradi, gde ćete puniti vozilo? Stoga su proizvođači i vlasti u mnogim evropskim i američkim gradovima počeli da postavljaju stanice za punjenje, a na mnogima može i besplatno da se napuni baterija. Bogatim gradovima i državama takve investicije nisu veliki problem, ali u npr. Beogradu ili Novom Sadu, neuporedivo pametnija investicija bilo bi unapređenje javnog prevoza. Koliko može da se pređe sa jednim punjenjem? Kao što proizvođači imaju tendenciju da sakriju istinu u vezi potrošnje benzina i dizela, dogodi se da sakriju istinu i po pitanju autonomije svojih električnih vozila. Posebno treba imati u vidu način vožnje - snažna ubrzanja i velika brzina smanjiće obećani broj kilometara i za više od 50%. Na primer, Nissan Leaf, najpopularniji električni automobil u svetu, po fabričkim podacima može da pređe 135 km sa jednim punjenjem. Međutim, ako je zima, pa koristite brisače, grejanje kabine, grejanje retrovizora, grejače zadnjeg stakla, svetla za maglu i slično, autonomija drastično opada. Isto važi i za korišćenje klima uređaja leti. Ne zaboravimo i činjenicu da sam kapacitet baterije opada pri niskim ili ekstremno visokim temperaturama. Šta ako „crkne“ baterija u saobraćajnoj gužvi? Zamislite sledeću situaciju: baterija vašeg automobila je potpuno napunjena i samouvereno krenete do lekara. Zima je i pao je sneg. Na pola puta nailazite na saobraćajni kolaps. Krećete se centimetar po centimetar, dok sneg i dalje neumoljivo pada. Pošto je napolju 5 stepeni ispod nule, neophodno vam je grejanje u kabini, što nemilosrdno crpi energiju iz baterije, isto kao i brisači, grejači retrovizora… Ubrzo shvatate da autonomija ispisana na displeju, tj. broj kilometara koji kompjuter procenjuje da možete da pređete sa trenutnom napunjenošću baterije i trenutnim stilom vožnje, ne obećava da ćete uspeti da se „dovučete“ do bilo kojeg mesta za punjenje. Na sreću, saobraćaj se raščišćava i vi sa novom nadom hitate ka obližnjem tržnom centru, znajući da tamo ima nekoliko mesta za punjenje. Kada stignete na lice mesta, radost zamenjuje šok, a njega očaj, pošto shvatate da se ispred svakog mesta za punjenje već nalazi po 5-6 vozila. Sporo punjenje baterija? Brzina punjenja baterija razlikuje od vozila do vozila, pri čemu kod nekih postoje i različite vrste/brzine punjenja. Na primer, na kućnom priključku mora da se puni celu noć (8h), a na super-punjaču, kakav obično može da se nađe pored nekog velikog tržnog centra, za samo pola sata. Verujte, priča oko punjenja je znatno komplikovanija nego što na prvi pogled deluje.... Životni vek baterije Baterija bi trebalo da traje 7-8 godina, što zavisi do vrste, proizvođača, načina punjenja (brzo ili sporo) i vožnje, vremenskih uslova (ekstremne temperature joj skraćuju vek), itd. Međutim, poseban problem je to što bateriji vremenom opada kapacitet, tako da i čitavu deceniju možete da koristite istu bateriju, ali ćete na kraju sa jednim punjenjem moći da pređete samo 15-20 kilometara. Nissan za bateriju koju ima najnoviji Leaf garantuje da će i posle 5 godina imati između 66% i 72% kapaciteta, ali garancija važi samo do pređenih 100.000 kilometara. Ekologija? Šta država misli o ekologiji, pokazuje povećanjem akcize na ekološko gorivo kao što je tečni naftni gas, tj plin. Dakle, na prvom mestu je novac, tj. punjenje budžeta, a ekologija je sporedna stvar. Dakle, čitava priča o električnoj energiji kao ekološkom pogonu u startu pada u vodu. Polovni električni? Kod nas se prodaje sve manje i manje novih automobila. Polovni su preuzeli tržište. Stoga je lako zaključiti da ako i dođe do ozbiljnije popularizacije električnih vozila, većina će biti polovni, što nas dovodi do sledećeg problema - u kakvom će stanju biti baterija tog polovnjaka nakon 5, 7 ili 10 godina? Onaj ko nema novca za nov automobil, obično nema ni dodatnih nekoliko hiljada evra za novu bateriju. Nije stvar samo u tome da li je ona potpuno otkazala, već i u tome koliko je kapaciteta preostalo, o čemu smo već govorili. Na primer, dok je bila nova, sa jednim punjenjem moglo je da se pređe 135 km, ali nakon pet godina korišćenja ona može da se napuni samo toliko da sa jednim punjenjem može da se pređe manje od 60 km. U roku od godinu-dve dana, ova autonomija će možda pasti na samo 50 km. Cena? U Evropi Nissan Leaf može da se kupi za tridesetak hiljada evra, u zavisnosti od države, a slična je i cena njegovih glavnih konkurenata. Međutim, mnoge zemlje daju razne subvencije, oslobađaju vlasnike poreza i taksi, nude besplatno punjenje, besplatan parking, vožnju u trakama rezervisanim za autobuse... Po nepisanom pravilu je drugi ili treći automobil u domaćinstvu U razvijenim zemljama je uobičajeno da porodica ima više automobila, pa uvek postoji rezerva ako električni mora da ostane na punjenju. Kod nas je situacija znatno drugačija. Nepredviđene situacije Prirodna katastrofa ili ljudski faktor – uglavnom, struja je nestala i ko zna kada će doći. Sećate li se poplava 2014. godine? Takođe, zamislite da zimi dođe do ozbiljnog udesa na auto-putu, zastoja zbog snega ili gužve na granici – stotine električnih automobila čije se baterije prazne iz sata u sat zbog grejanja stajaće u mestu, a ne možete da im dopremite gorivo kao što to može da se uradi sa benzinom i dizelom. Zaključak Niko ne sumnja da će doći do ozbiljnog tehnološkog napretka na polju baterija, koji će električne automobile učiniti vrlo poželjnim, ali niko ne može ni da predvidi kada će se to desiti. Naučnici grčevito rade na novim idejama, tehnologijama i konceptima. Nećemo ih nabrajati, zato što će proći još mnogo godina pre nego što krenu u serijsku primenu. Ipak, ostaje pitanje koliko će neka nova baterija, koja će zameniti litijum-jonsku, koštati, hoće li biti dovoljno sirovina za njenu proizvodnju i slično? No, kako god bilo, činjenica je da električni automobili unose nove mogućnosti i nova uzbuđenja u auto-industriju, a tako i treba da bude. Dragan Romčević https://www.polovniautomobili.com/auto-vesti/saveti/zasto-u-srbiji-nikada-nece-zaziveti-elektricni-automobili.php
  9. U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica. Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor: – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom. Protojerej Stojanović dalje objašnjava: – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”. Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje. Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni. Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti. Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno. Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri. A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice. Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada? – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima. Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo. Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune. Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović. (Emilija Cvijanović ) http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge
  10. Ana B.

    Zašto se rađaju bolesna deca?

    Kroz rad sa decom u privatnim vrtićima sretala sam dosta bolesne dece. Neka deca imaju autizam u različitim oblicima, neka problematično ponašanje, pa slabo napreduju. Baš se jedno dete koje je bežalo od kuće skoro krstilo, pa je mama u šali rekla možda đavo izađe iz njega. Ponekad ti se učini da može da dođe do znatnog napretka kad vidiš konstantno pravi gluposti sebi na štetu... Da li je moguće da dete nosi neke roditeljske nepokajane grehe? Da li toj deci nedostaje pažnje i ljubavi, pa dolazi do poremećaja? Negde sam čitala roditelji ne treba da brinu ako imaju ometeno dete, samim tim što je intelektualno ograničeno već je spašeno. Kad se setim kad sam radila u udruženju ometenih oni zaista jesu čista bića, neiskvarena... Puno im je uskraćeno u ovom životu...
  11. Сања Т.

    Zašto je zlo privlačno?

    ...Ili, zašto nam je privlačnije ono što je zlo? Zašto njemu moramo da se odupiremo ( i to jako teško ponekad ), a na dobro se teško nateramo?
  12. Već osamdeset pet godina Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran“ na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana. Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima. Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti.. Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran“ tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita“, a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić. Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran“ mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran“ ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod ‘Jadran’ je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava.“ Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama. Političko obeležavanje rođendana broda Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana “ iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate “ ukrdeni jedrenjak“ koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije. Kuliminacija bure oko “ Jadrana“ usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako? Ko je i kako kupio Jadran? Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač “ Orao“ ili minolovac „D-2“ sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru. Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja. Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke). U “ Glasniku Jadranske straže“ od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio. Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara; Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara; Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara; Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara. Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara. U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je “ Jadranska straža“ imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara. Školski jedrenjak “ Jadran“ izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem “ H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas. U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine. U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda. Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila “ Jadranska straža“. Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati “ Jadranske straže“ iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol. Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava “ Jadranske straže“ i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica. Opis jedrenjaka Jadran Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran“ je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole. Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca. Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar. Aprilski rat 1941 Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač “ Zagreb“. Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom “ Marko Polo“ za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu “ Sava Kovačević“ u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan. Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra. Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana. Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević“. Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu. Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu. Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ “ Savo Kovačević“ u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da “ Jadran“ nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933. Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran. “ Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj“, kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić. Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže: “ Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje: “ Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena. Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji. “ Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić. Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran“ Antić ističe: “ Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi. S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže: “ Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade. On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno. “ Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on. Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme. Sudbina jedrenjaka Jadran Od samog početka “ Jadran“ je delio sudbinu država koje su nastajale i nestajale na ovim prostorima. Na njegovom jarbolu su se vijorile do sada zastave šest mornarica (Kraljevine Jugoslavije, italijanska, nemačka, SFRJ, SRJ, i Crne Gore. Čudna je ironija sudibine da brod vije do sada najveći barijak- crnogorski 14×7 metara i čudna sudbina da sve države koje su nosile zastavu su se raspale. Poslednje krstarenje Jadranom pre raspada SCG Poslednje krstarenje sa studentima Odseka Ratne mornarice Vojne akademije realizovano je 2005. godine. Tada je školski brod Jadran plovio rutom: Tivat-Kadiz-Portsmut-Kartahena (Španija)-Krf-Tivat. Prilikom učešća u takmičenjima svih mornarica sveta povodom proslave 200 godina Trafalgarske bitke, studenti Odseka mornarice VA iz Beograda postigli su visoke rezultate. U takmičenju u veslanju na čamcu „Dragon boat“ osvojili su prvo mesto. U polufinalu su pobedili ekipu posade nemačke fregate Sashen a u finalu ekipu posade francuskog nosača aviona Šarl de Gol. Pobeda budućih mornaričkih oficira -veslača sa Save i Dunava iznenadila je sve prisutne. Jedan britanski admiral nije mogao prežaliti što trofej ide u Beograd, pa je tražio da se ekipa sa Jadrana još jednom takmiči sa ekipom britanske kraljevske mornarice, koja je već izgubila u takmičenju. Načelnik Odseka RM Vojne akademije mu je rekao tom prilikom da se to može održati 3005. godine na proslavi 300 godišnjice Trafalgarske bitke. Andrej MLAKAR, Vojnopolitička osmatračnica
  13. Милан Ракић

    Sergej Trifunović: Zašto mi moramo da radimo njihov posao

    "JA BIH NAJVIŠE VOLEO DA MI, ‘PODRŽI ŽIVOT’, NE MORAMO DA POSTOJIMO. NAJVIŠE BIH VOLEO DA JE TAJ DRŽAVNI FOND DOVOLJAN ZA SVE, ALI OČIGLEDNO NIJE ČIM POSTOJIMO I MI I ŠAPIĆEVA FONDACIJA. A I TO JE MALO..." Sa Sergejom Trifunovićem razgovaramo istog dana kad je ministar zdravlja Zlatibor Lončar nešto ranije na televiziji N1 izjavio: "Čuvajte se SMS akcija, svašta će tu da ispliva." Ova izjava pobudila je sumnje da će sada razne inspekcije navaliti na fondacije koje prikupljaju sredstva za bolesnu decu. Trifunović, međutim, kaže da mu ne pada na pamet da komentariše Zlatibora Lončara: "Interesantno je, što reče neko na Tviteru, da je to osoba čiji je nadimak ‘Doktor Smrt’ i koji je radio za Zemunski klan, jednu od najvećih kriminalnih grupa u ovoj zemlji ikada. Nemam ništa više od toga da kažem o Zlatiboru Lončaru", kaže on na početku razgovora za "Vreme". "VREME": Posle ove njegove izjave, da li bi vas iznenadilo kad bi vam upala neka inspekcija i počela da vam prevrće svaki papir? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ja molim boga da nam uđe inspekcija. Jedino što mogu da nađu je da su nam dve slike na zidu okačene ukrivo, to pričam svaki put kad tamo uđem u kancelariju. Ali ja stvarno molim boga da uđe inspekcija. Pri tome, oni nisu glupi. Oni vrlo dobro znaju šta smo i ko smo. Da znaju da postoji neka nepravilnost, do sad bi nam već nekoga poslali. Ali nama nikada nijedna inspekcija nije ušla u fondaciju. I evo, pozivam bilo koju da dođe iako ne verujem da će to da se desi. Mi radimo njihov posao, ono što bi oni trebalo da rade. Nemaju šta da nađu. Imamo takvog pravnika da, kad bi mu neko stavio pištolj na glavu i naredio da potpiše nešto sumnjivo, njegove poslednje reči bi bile: "Ali ovo nije po zakonu." Ovo nije prvi put da se krene krizni PR države svaki put kad neko uspe da skupi pare za neko bolesno dete. Meni je žao što smo bili brži od države, žao mi je što država nije sposobna. Da je država sposobna, ja ne bih imao ovu fondaciju, nego bih se bavio samo glumom. Dva i dva su četiri i sad će Lončar da nam dokaže da je šest. I to me uči ministar zdravlja koji ima sliku sa Dušanom Spasojevićem i koji vodi nekakav fond iako već postoji RFZO, i taj Fond za lečenje u inostranstvu ima u startu četiri miliona evra. Ne znam šta je s tim parama uradio, mi smo petoro dece do sad poslali na lečenje, a on ih je odbio. Koliko često vam se javljaju roditelji dece koju je taj fond odbio? Javljaju se po četvoro-petoro odbijenih. Čak se u jednom trenutku desilo da se pojavio slučaj dečaka koji je odbijen, mi smo ga prihvatili. Održali smo konferenciju za štampu na kojoj je dečak rekao da ga je fond odbio, ali ga je prihvatila Fondacija "Podrži život". Lončar je odmah reagovao i javio se telefonom, pošto njima ne treba loš marketing, nego samo ovakav, dobar i odmah ponudio isto ovako teatralno i novac i helikopter. Onda se uopšte više nije bavio tim detetom, tako da... Manite me tih njihovih priča. Lončar tvrdi da roditelji nisu podneli zahtev Fondu za lečenje u inostranstvu. Koliko je verovatno da neko na internetu ne ume da pronađe Fond za lečenje u inostranstvu, a ume da pronađe referentnu kliniku koja je najbolja za njegovo dete? Pa eto, očigledno da taj fond nije transparentan i da nije poradio na svom imidžu, da bi ljudi prvo došli kod njih. Očigledno je do fonda, nije do nas, nama se svi obraćaju, što znači da za nas znaju, a za njih ne. Ovo sad im je odličan PR, 250.000 evra, ali to može da se reši sistemski, mnogo bolje. Ja bih najviše voleo da mi, "Podrži život", ne moramo da postojimo. Najviše bih voleo da je taj državni fond dovoljan za sve, ali očigledno nije čim postojimo i mi i Šapićeva fondacija. A i to je malo... Mi ne određujemo roditeljima ništa, oni sami odaberu kliniku, čak im ništa ni ne sugerišemo. Čim nađu kliniku, sakupljamo novac i uplaćujemo bolnici. Da li je vama Vučić praktično preoteo humanitarnu akciju? Nije ništa novo da se u ovoj zemlji neko kiti tuđim perjem. Za nekoga ko živi u nekom selu i ima samo RTS i Pink, informacija glasi da je Vučić spasao neko dete, da sam ja drogoš i ološ. Vučiću ti glasači trebaju i to je vrlo jednostavno. Ništa ova vlast sada nije uradila što bi me posebno iznenadilo. Ne znam da li su u stanju, kad bi se potrudili i seli da urade nešto super ni da li bi me to iznenadilo. Pa, da li vas je onda iznenadilo kad ste dan nakon što je vaša fondacija skupila pare za jedno dete, označeni kao "ološ" i "narkoman"? Šta vam je, pa ja sam to čekao. Dobio sam tu naslovnu stranu dan pre nego što je izašla i odmah je okačio na Instagram i pokvario im veselje. Tako da je ta naslovna strana izašla na mom Instagramu pre nego što su njima izašle novine. Vučić kaže da će država dati 250.000 evra za Dušana. I sad je Dušan udarna vest, a pre toga ga nije bilo u medijima. Nije Dušan najbitniji, ima toliko druge dece, jednako bitne, koja nisu dospela u žižu. Ja ne pravim razliku ni između jednog deteta. To je razlog zašto nikad nisam želeo da upoznam nijedno dete za koje smo sakupili novac i koje je izlečeno. Ne želim emotivno da se posebno vežem za neko od njih, jer su ona jednaka i jednako im je potrebna pomoć. I to je nešto o čemu je teško pričati. Šta može da se uradi za ovih 250.000 evra od Vlade Srbije? Ne znam, legle su pare u ponedeljak, sad treba lekarska komisija da odredi šta je hitno, šta nije, koje su sume potrebne. Lepo im je to rešenje, ali šta ćemo za mesec dana? Pri tome, mi ćemo se snaći, ovo društvo ima ozbiljnu empatiju i ozbiljnu svest o tome. Ja sam ovde samo generator akcije, nisam ja skupio pare, nego ljudi, građani. I oni će sutra opet da skupe pare, nije to problem. Pitanje je da li je to zapravo njihov posao ili posao države u kojoj svake godine nestane 30.000 ljudi, što zbog bežanja napolje, što zbog bele kuge. Dakle, posao države je da sistemski rešava stvari. Pa sad vi meni objasnite zašto one ovce u parlamentu čekaju da Maja Gojković, kao da im je čobanica, pritisne zvonce kako bi oni glasali protiv zakona koje predlaže opozicija, čak i kad je u pitanju Aleksin zakon ili Zojin zakon. Najhumaniji mogući zakoni koji mogu da postoje. Niko od tih poslanika nema svesti, oni samo čekaju zvonce. Jovana GLIGORIJEVIĆ, VREME
  14. S vremena na vrijeme se plasira prijedlog da se predmet psihologijauvede u osnovnoškolski kurikulum. Međutim, to uvijek ostane samo na prijedlogu. Skoro sve aktivnosti današnjeg društva su bazirane na polju psihologije, počevši od jednostavnih prodajnih vještina i marketinških tehnika do masovne hipnoze i utjecaja propagande na ljude. Ponekad nam se može učiniti kako demokratski sistem prepoznaje vrijednost psihološkoga znanja u smislu bolje organizacije i upravljanja vlastitim životom, kao i u cilju postizanja prosperiteta društva. Ali to je samo privid. Učimo djecu misterijama hemije, a samo dvoje od mogućih 500 učenika će iskoristiti to znanje u toku života. Nešto veći broj učenika će u toku života koristiti zakone fizike naučene u školi. Znanja koja učenici stiču iz biologije su možda i jedina najbliža predmetu psihologije, ali se i ta znanja svode na organsku bazu bez uvođenja psihičke komponente. Predmet psihologija ne postoji u osnovnim školama. Ne samo da ne postoji u osnovnim školama, već nije prisutan u većini srednjih škola. Predmet psihologije koji sadrži sve važne faktore koji utiču na svjesnu i nesvjesnu komponentu našeg uma biva zanemaren. Pritom su učenici, u cilju boljeg razumjevanja samih sebe i međuljudskih odnosa, prinuđeni da informacije iz područja psihologije traže u magazinima zabavnog karaktera koji imaju samo djelimičan ili čak nikakav naučni kredibilitet. Pored boljeg razumjevanja vlastitih psihičkih procesa, psihologija kao predmet u školi bi učenike podučavala nekim važnim životnim aspektima kojima ćemo se detaljnije baviti u nastavku.
  15. https://www.facebook.com/ninonline/?hc_ref=ARRv7eeaZTLbAkBlMCI0D3BOqr6GjrM9kUZpZNrlcOemUH_05xZ49qub4nJqqFmUuHE&fref=nf&__tn__=kC-R ... Ako gubim državu, šta me briga za sve drugo Mi smo toliko slabi da Albanci nemaju više nikakvu potrebu da nas pritiskaju. Nego to čine naši ljudi. Sad opet šapućemo i u školi, kao što smo nekad zbog Albanaca, priča nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice Jedan nastavnik biologije iz Kosovske Kamenice postao je pred posetu predsednika Srbije Kosovu i Metohiji viralna zvezda s pretnjom da zaseni događaj. Munjevito je, međutim, Bogoljub Milošević dobio odgovor od direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića, nakon što je odlučio da na društvenim mrežama objavi svoju izjavu o tome zašto odbija naređenje direktorke škole u kojoj radi da organizovano ode na završni miting predsednikove posete KiM u Kosovskoj Mitrovici. Đurić je, naime, kazao da „Vučić upravo ovde, na KiM, uživa 80 posto podrške, nasuprot lažima koje pokušavaju da plasiraju ljudi poput Bogoljuba Miloševića koji ovde ne mogu ni 30 posto da okupe“, izloživši na taj način javnoj osudi nastavnika Osnovne škole „Desanka Maksimović“, jedine u Kosovskoj Kamenici koju pohađaju srpska deca. Da „kritika“ bude moćnija odgovorio mu je i predsednik Vučić tokom saopštavanja naciji svoje odluke o putovanju, dok ona još nije bila izvesna. Nikakve prinude nema, bio je izričit Vučić. Direktorka škole Jadranka Vasić nije demantovala Miloševićeve tvrdnje niti da je zahtevala da se pismeno izjasni ako odbija da organizovano krene na ovaj „izlet“ sa istoka na sever Kosova. Odbijanje da pruži podršku Vučiću na mitingu Milošević je obrazložio s dva razloga - jer „ne podržava politiku predsednika Srbije o konačnom rešavanju statusa KiM“ i zato što ne želi da ide „pod prinudom, jer odlazak na miting treba da bude odraz moje volje, a ne naređenje“. U razgovoru za NIN Milošević, nastavnik biologije sa 32 godine staža, kroz svoj slučaj saopštava i nedaće Srba koji žive južno od reke Ibar. Smatrate li da je i sama direktorka Vasić bila ucenjena da vas „poziva“ na miting ili je njen postupak posledica uverenja da su spiskovi politički podobnih legitimna demokratska sredstva? Direktorka je postavljena kao kadar SNS. Došla je na to mesto po političkoj liniji, nezavisno, a ako mogu tako da kažem i suprotno svojim kvalifikacijama. Verovatno čini pritiske, jer je i sama pod pritiskom. Njih, direktore, pozovu u Kosovsku Mitrovicu na sastanak školske uprave, gde druga tačka dnevnog reda bude poseta predsednika Vučića. Ali siguran sam da tu ima i njene potrebe da se dobro kotira u tim strukturama i da bez prisile, a samo da bi se „šlihtala“, radi podobne stvari. Prvi mandat je pri kraju, za drugi je već spremna glasačka mašina, a tu su i prosvetne vlasti kod kojih se visoko kotira. Autor:Dragana Pejović Opširnije u štampanom izdanju NIN-a
  16. Милан Ракић

    VLADICA ĐURĐANOVIĆ: Zašto su nam oteli aerodrom

    "OVO ŠTO SE DEŠAVALO U POSLEDNJIH ŠEST MESECI POSLEDICA JE TROGODIŠNJEG SUKOBA GDE STE NA JEDNOJ STRANI IMALI MALI, VEĆ PREŽALJENI AERODROM NIŠ SA LOKALNIM INSTITUCIJAMA I LOKALNOM POLITIKOM, A NA DRUGOJ SVU SILU DRŽAVNE ADMINISTRACIJE I POLITIKE OGLEDANU U MINISTARSTVU SAOBRAĆAJA I MINISTARKI MIHAJLOVIĆ, DA BI KASNIJE BILA UVUČENA I VLADA, PA I STRANKA. ZAŠTO JE SVE URAĐENO NA OVAJ NAČIN, PITANJE JE ZA MINISTARSTVO. ZAŠTO BAŠ POSLE POTPISIVANJA UGOVORA SA VANSIJEM? ZAŠTO SE UOPŠTE OTVARALA OVA TEMA KADA JE JASNO BILO DA ĆE PROBLEM S KOSOVOM I METOHIJOM KULMINIRATI? NARAVNO, NIKAKVE DIREKTNE VEZE NEMA IZMEĐU AERODROMA NIŠ I PROBLEMA SA KOSOVOM I METOHIJOM. REČ JE O TAJMINGU, U TAKVOJ SITUACIJI SE SPOREDNE KRIZNE SITUACIJE KAO ŠTO JE AERODROM REŠAVAJU PO ‘HITNOM POSTUPKU’" Devetog avgusta ove godine direktor niškog Aerodroma "Konstantin Veliki" Vladica Đurđanović dao je ostavku na tu poziciju. Ovime je završena jedna priča u životu niškog aerodroma – priča nesvakidašnje uspešna, ne samo za prostor Srbije: Đurđanović je sa saradnicima ovaj aerodrom, koji je bio klinički mrtav – za celu 2014. godinu imao je oko 1300 putnika – za tri godine doveo na iznad 330.000 putnika, privukavši pritom kompanije poput Vizera, Rajanera, Turkiš kargo, Svis i Germanije. Recept je bio prilično jednostavan: ukinuti su svi non-core poslovi aerodroma, takse su smanjene na tri evra po putniku i za relativno kratko vreme aerodrom je od klasične "propale priče" umirućeg preduzeća došao do rezultata koji su bili za nevericu. A u međuvremenu su počela podmetanja noge od strane matičnog Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture (MGSI), da bi sve kulminiralo nakon što je država Srbija potpisala koncesioni ugovor za beogradski Aerodrom "Nikola Tesla" sa francuskom kompanijom Vansi: Zatraženo je od Grada Niša da vlasništvo nad niškim aerodromom prebaci na državu, a iz MGSI javnost je saznala da je država "ispregovarala" koncesioni ugovor na takav način da ograničava sve aerodrome u radijusu od 230 kilometara od Beograda na milion putnika godišnje, sve dok Aerodrom "Nikola Tesla" ne dostigne 12 miliona: milion – brojka koju bi dotadašnjim tempom rasta niški aerodrom izvesno dostigao brže nego što je bilo predviđano. Gradske vlasti u Nišu mesecima nakon ovog naloga države nisu zakazivale gradsku skupštinu u kojoj bi bilo glasano o ovom predlogu, a dve nedelje pre nego što je niška Skupština odlučila da pokloni državi Aerodrom "Konstantin Veliki" (22. juna), Gradsko veće Niša predložilo je Gradskoj skupštini da smeni direktora Đurđanovića. Ova smena nikada nije stigla na dnevni red Skupštine Niša, iako je mogla odmah, na istu onu sednicu na kojoj su odbornici poklonili aerodrom. Đurđanović je ostavku podneo 9. avgusta. U intervjuu koji je rađen mejlom, prvo pitanje za sada već bivšeg direktora Aerodroma "Konstantin Veliki" bilo je: zašto je smenjen, odnosno zašto je podneo ostavku ne čekajući odluku Skupštine grada? VLADICA ĐURĐANOVIĆ: Iracionalna je odluka da se menja najuspešniji poslovni model u vazduhoplovnoj industriji u našem regionu, model koji je u nekim segmentima i ispred svetskih trendova, i da se organizacijom poslovanja vraća 10 ili 15 godina unazad. Nije toliko bitan postupak preuzimanja aerodroma, koliko namera i razlog. Od nas je traženo da promenimo poslovni model, prvo od Regionalne razvojne agencije Jug, tačnije Bojana Avramovića koji je i spakovao celu priču, zatim i od mene. Vazduhoplovna industrija i ceo taj biznis su se u poslednjih 15 godina drastično promenili, ali u našem ministarstvu sede ljudi koji žive u veselim ‘80-im i rado se sećaju JAT-a. Kada know-how dolazi od stranaca, u ovom slučaju od Francuza, onda je to više nego prihvatljivo, ali kada se to desi u Srbiji i još u Nišu – e, to se onda ne prašta. Kako inače objasniti da se, na primer, parkinzi na beogradskom aerodromu predaju aerodromu na upravljanje, jer je to taj savremeni model upravljanja aerodromom koji Vansi uvodi, a u Nišu se ti isti parkinzi uzimaju aerodromu i vraćaju gradu – eto to su prve najavljene epohalne mere koje novi vlasnik preduzima. Da bi stvar bila jasnija, apsolutno je nebitno koja politička opcija je na vlasti u Beogradu, u sektoru vazduhoplovstva se vrte jedni te isti ljudi koji su 30 godina razvijali vazdušni saobraćaj na dva međunarodna aerodroma u Srbiji. Rezultat u Beogradu znamo, a maksimalni rezultat koji su postigli u Nišu je 35.500 putnika 2006. godine. Aerodrom u Nišu je sve vreme bio u vlasništvu lokalne samouprave, ali su realno "stručnjaci" iz državnih vazduhoplovnih struktura vodili sve, baš kao što će se nadalje i dešavati. Ovo što se dešavalo oko Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu u poslednjih šest meseci je posledica trogodišnjeg sukoba gde ste na jednoj strani imali mali, već prežaljeni Aerodrom Niš sa lokalnim institucijama i lokalnom politikom, a na drugoj svu silu državne administracije i politike ogledanu u Ministarstvu saobraćaja i ministarki Mihajlović, da bi kasnije bila uvučena i Vlada, pa i stranka. Zašto je sve urađeno na ovaj način, pitanje je za Ministarstvo. Zašto baš posle potpisivanja ugovora sa Vansijem? Zašto se uopšte otvarala ova tema kada je jasno bilo da će problem s Kosmetom kulminirati? Naravno, nikakve direktne veze nema između Aerodroma Niš i problema sa Kosmetom. Reč je o tajmingu, u takvoj situaciji se sporedne krizne situacije kao što je Aerodrom rešavaju po "hitnom postupku". Ministarstvo je imalo prostor da pokrene radikalne mere i igra na politiku svršenog čina, jer je taj problem za državu potpuno nebitan u odnosu na problem sa kojim treba da se suoči. Sve su to pitanja na koja ni ja nemam odgovore, osim da je ovaj tajming iskorišćen za ono što Ministarstvo nije uspevalo da uradi nekoliko godina unazad. "VREME": Na šta tačno mislite? Sve je počelo 2014. kada je Aerodrom Niš ostao bez redovnog vazdušnog saobraćaja posle katastrofalnih projekata subvencionisanja, tačnije plaćanja avio-kompanijama da lete iz Niša. Javno preduzeće je nagomilalo milion evra dugova, četiri plate nisu isplaćene zaposlenima, a mesečni gubici su dostizali 100.000 evra. JP Aerodrom Niš se bavio gradskim prevozom – bukvalno je posedovao autobuse – trgovinom, ugostiteljstvom, špedicijom i u svim sektorima je proizvodio gubitke. Tada država nije imala rešenje za problem u Nišu, Er Srbija nije bila zainteresovana da i pored subvencija države uspostavi saobraćaj i sa drugog međunarodnog aerodroma, niko se nije ni zabrinuo zbog toga, jer tako i treba da bude. Taj odnos Ministarstva saobraćaja išao je dotle da se Aerodrom Niš ne pominje ni u jednom bilateralnom sporazumu između države Srbije i trećih zemalja (Rusija, Turska...). Jednostavno, za Ministarstvo on nije postojao i bio je balast, jer nisu znali šta da rade s njim. Svake godine je na različite načine Grad Niš dotirao poslovanje, jer nijedna vlast nije imala hrabrosti da prizna poraz i zatvori preduzeće: ako smo realni, aerodrom čiji je istorijski rekord 35.000 putnika i ne treba da postoji. Tadašnji gradonačelnik dr Zoran Perišić i direktor Regionalne razvojne agencije Jug Bojan Avramović pokrenuli su projekat restrukturiranja preduzeća i pokretanja vazdušnog saobraćaja. Na moju sreću ili nesreću, tadašnje rukovodstvo Aerodroma Niš je na svaki način bojkotovalo mere koje su usvojene, za šta su imali i podršku Ministarstva. Njihovom smenom, a mojim imenovanjem krajem 2014. godine, krenulo se u realizaciju planova i programa koji su bili finansijski podržani i oročeni na tri godine. Rezultati trogodišnjeg projekta su očigledni i nije moje da ih komentarišem. Nekoliko dana pre održavanja takozvane "aerodromske" sednice Skupštine Grada Niša, Gradsko veće je predložilo moju smenu, koja je u svim medijima objavljena kao definitivna, i to je bio još jedan vid pritiska. Inače, zašto se nije moja smena našla na toj ili sledećoj sednici? Predlog o mojoj smeni donesen je na sednici Gradskog veća 8. juna, a ja sam ostavku dao 9. avgusta. U međuvremenu su održane dve ili tri sednice Skupštine Niša i taj predlog se nije našao na dnevnom redu. Ja sam do prihvatanja ostavke i imenovanja vršioca dužnosti direktora bio direktor u punom mandatu, iako je vest bila da sam smenjen. Formalni razlog pokretanja smene je toliko banalan da neću ni da ga pominjem. Kada mi je postalo jasno da rukovodstvo Grada nema hrabrosti da me smeni na Skupštini, iako je dalo takav predlog, kada je nekoliko dana pre moje ostavke smenjen Bojan Avramović sa stranačke funkcije i kada je ostalo da ja, kao direktor preduzeća, tehnički sprovedem proceduru prenosa osnivačkog udela na državu u APR-u, odlučio sam da prekinem agoniju, jer ja to svejedno nikad ne bih potpisao, a bojkotovati potpisivanje je neozbiljno. Ono što sada sledi jeste demontiranje sistema koji je napravljen na aerodromu, tako da je već najavljeno "vraćanje" aerodromskog parkinga i drumskog carinskog terminala na upravljanje Gradu Nišu. Na taj način će aerodrom biti uskraćen za prihode koji su ostvarivani u tim delatnostima, i to je ono što su ministarka Zorana Mihajlović i njen "ekspert" za vazdušni saobraćaj, pomoćnik ministarke Zoran Ilić, zagovarali poslednje tri godine, pokušavajući da dokažu neodrživost niškog modela sa taksama od tri evra. Ali, o njima ću kasnije. Uglavnom, odmah po uskraćivanju prihoda od pratećih usluga, aerodrom će morati da se subvencioniše, a subvencije su same po sebi problematične, jer su direktna državna pomoć i spadaju pod udar zakona. Bukvalno seku zdravu nogu da bi dokazali da je neko invalid, i u tome ja neću da učestvujem. Ukoliko ne bude državnih subvencija, što je vrlo moguće, jedina alternativa biće povećanje aerodromskih taksi što je takođe bio jedan od zahteva Ministarstva u prošlosti. To će direktno negativno uticati na obim saobraćaja i razvoj mreže u Nišu. I na kraju, hoće li oni koji su na sve načine pokušavali da zaustave razvoj aerodroma u Nišu, taj aerodrom razviti? Hoće, baš kao što su to radili prethodnih 30 godina u Nišu, ili prethodne četiri godine na Moravi ili Ponikvama. Tu je u pravu predsednik Vučić, nemaju bussines case u Ministarstvu, nisu ga imali ni za Niš, niti ga imaju za bilo šta drugo. Analizirajući finansijske izveštaje Aerodroma u proteklih nekoliko godina, vidi se da je Aerodrom u Nišu imao prevashodno pomoć Aerodroma Beograd i Grada Niša, a veoma malo države, a sada ga je država preuzela. Zbog čega je država preuzela niški aerodrom? Da raščistimo sa tom "pomoći" države i državnih firmi. Aerodrom "Nikola Tesla" je nesebično pomagao, ali u prenosu znanja i obukama zaposlenih, i to je za nas bilo neprocenjivo vredno. Oprema koju smo dobijali na uslugu uglavnom je u potpunosti knjigovodstveno amortizovana, stara i po 30 i 40 godina, i niko nikad od toga nije pravio preveliku dramu jer je "Nikola Tesla" akcionarsko društvo i normalno je da ne poklanja novu opremu ili opremu koja je u upotrebi, a i zašto bi. Ceo cirkus je nastao zbog neodgovornih izjava ministarke Mihajlović, koja je iz samo njoj znanih razloga bukvalno rasipala milione evra nekakve imaginarne pomoći, na opšte zaprepašćenje svih nas. Vrhunac ovakvog ponašanja bila je prošlogodišnja donacija rendgena za kargo pošiljke, koji je predstavljen javnosti u prisustvu gomile zvaničnika. Objavljena vrednost donacije je 400.000 evra, koliko i koštaju ta dva nova uređaja, ali kao i obično, dobili smo uređaje koje Direktorat civilnog vazduhoplovstva nije hteo da sertifikuje za upotrebu, jer su u potpunosti amortizovani, i zapisnički ih je stavio van upotrebe. Realno, vrednost doniranih uređaja je manja nego autfit Zorane Mihajlović toga dana. Jedina finansijska podrška dolazila je iz budžeta Grada Niša, i to čak ne možemo da tretiramo kao pomoć jer se radi o unapred planiranoj finansijskoj podršci restrukturiranju i konsolidaciji preduzeća u skladu sa usvojenim studijama i planovima. Dakle, ništa se u Nišu nije desilo slučajno i stihijski, projekat Aerodrom "Konstantin Veliki" je planiran, osmišljen i sproveden u delo, što je i rezultiralo ekstremnim rastom u svim segmentima poslovanja, tolikim da smo imali neverovatne organizacione probleme. Zamislite da vam u Beogradu skoči broj putnika sa 5 miliona na 15 miliona u jednoj godini – e to se nama desilo tri puta vezano, sa istom infrastrukturom, opremom i brojem zaposlenih. Evo, Er Srbija je promenila tarife i Aerodrom Beograd naplaćuje samo deo takozvanih loukost usluga, pa su već vidljivi problemi i gužve. U Nišu od samog početka radimo po mnogo težim kriterijumima Rajanera i Vizera, i upravo ti rezultati su i izazvali reakciju Ministarstva, a to krenulo još od 2016. godine. Niš je bio ogledalo njihovog neuspeha u Kraljevu i Užicu. Pa, oni su četiri ili pet puta najavljivali otvaranje "Morave" u poslednje četiri godine, da bi se na kraju ispostavilo da u Ministarstvu nemaju ideju, niti znaju šta da rade sa tim aerodromima. Kako biste opisali saradnju Aerodroma "Konstantin Veliki" sa Gradom i Ministarstvom pre i posle potpisivanja koncesionog ugovora Vansija i Aerodroma Beograd? Meni deluje da je prva polovina 2018. prošla u konstantnom ometanju rada niškog aerodroma od strane Ministarstva, uz stalno spinovanje i plasiranje lažnih informacija. Već sam nekoliko puta pomenuo da ovo što se desilo u poslednjih šest meseci jeste u stvari kontinuitet ponašanja Zorane Mihajlović i pomoćnika Zorana Ilića, ovoga puta pred očima javnosti. Čak mislim da je potpisivanje ugovora sa Vansijem zloupotrebljeno i iskorišćeno kao povod za podizanje problema na državni nivo, uključivanje i stranke i Vlade pa i predsednika države. Nikakav problem mi nismo imali ni sa DCV, SMATSA, Aerodromom "Nikola Tesla", sve te institucije su pomagale u delokrugu za koje su nadležni. Prvi problemi na relaciji Ministarstvo – Aerodrom "Konstantin Veliki" nastali su nakon naše reakcije posle prvih neodgovornih izjava Zorane Mihajlović, kada je ničim izazvana izjavila medijima u Nišu 2016. godine da je država, tačnije ona, pomogla Aerodrom u Nišu sa tri ili četiri miliona evra. To je nastavila da radi i dalje, i došla je do najnovijih neverovatnih devet miliona evra od prošle nedelje. I to je meni neshvatljivo, jer osim Grada Niša, niko ni jedan dinar nije uplatio. Prvi pokušaj pritiska Ministarstva na poslovanje Aerodroma Niš je "Mišljenje" nekakve ad hoc komisije koju je formiralo Ministarstvo, iz januara 2017. godine, za koju niko nije znao ni da postoji niti šta radi. Tim mišljenjem je osporeno naše poslovanje u potpunosti i imalo je nalogodavni karakter, tačnije naređeno je da Regionalna razvojna agencija Jug izradi nove ekonomske studije i predloži nove, više cene aerodromskih usluga. Da podsetim, to su one iste ekonomske studije i elaborati iz 2014. i 2015. godine, kojim je projektovana cena aerodromskih usluga na tri evra po putniku. To isto su pokušali i februara 2018. godine, ali ovog puta su formirali komisiju i tražili da bude uključeno i rukovodstvo Aerodroma i Grada Niša (ali nikako Regionalna razvojna agencija Jug), kako bi se formirale nove cene aerodromskih usluga koje će ta komisija da odredi, a Aerodrom "Konstantin Veliki" da primeni. Naravno, i ovaj zahtev kao i prethodni je glatko odbijen, jer jednostavno, apsolutno su protivzakoniti. Poseban problem su predstavljali stalni zahtevi za dostavu komercijalnih ugovora koje smo sklopili sa avio-kompanijama, ali i kargo agentima (špedicija u vazdušnom saobraćaju) za kargo saobraćaj, pa i za komercijalni prostor free shop u ovom slučaju. Ugovori sa avio-kompanijama nisu tajni, ali imaju klauzule o poverljivosti, i bez saglasnosti obe strane nije moguće objaviti ih – samo inspekcijski i istražni organi mogu da ih dobiju i to se odnosi i na aerodrom i na avio-kompaniju. Ministarstvo nigde u svetu, ili barem onom civilizovanom, nije ni inspekcija, ni istraga, ni sud, pa je i naše odbijanje tog zahteva prihvaćeno sa "oduševljenjem". Da ne bih preterano dužio, mislim da je ovo dovoljno činjenica koje nedvosmisleno pokazuju kontinuitet ponašanja odgovornih u Ministarstvu, tako da nismo bili iznenađeni onim što je usledilo. Jednostavno, niko u Nišu nije želeo da uđe u rizik sporova sa avio-kompanijama zbog povećanja cena aerodromskih usluga, niti da ispunjava želje i za to faktički još i da odgovara. Da li to znači, ako budu povećane cene aerodromskih usluga, da će sada država kao vlasnik da odgovara, to jest da plaća penale avio-kompanijama? Naravno da nikom nije padalo na pamet da menja nešto što je najzad profunkcionisalo. Reagovali smo na najmanji rizik. Ne znam da li možete da shvatite važnost tog aerodroma za Niš, to nisu pista i zgrada, to je za nas nešto mnogo više, 30 godina je bio frustracija i za građane i za političare. Naravno da će biti sporova, pa i sudskih, ako Aerodrom jednostrano podigne cene usluga. Nisam siguran da će avio-kompanije dozvoliti izmenu ugovornih uslova na svoju štetu i svaka intervencija po tom pitanju može izazvati posledice, pa na kraju i penale. Pa država je izgubila spor oko privatizacije Srbijaturista u Nišu, jer je raskinula privatizaciju i isplatila sedam miliona evra štete Srbi Iliću. On je tu firmu kupio za nešto više od milion evra. Koga je briga i je li neko odgovarao? Da li ste trpeli pritiske u obavljanju posla direktora Aerodroma od početka 2018. do ostavke – od koga, ako jeste? Nije bilo direktnih pritisaka iz Ministarstva, jer sam prekinuo sve kontakte sa Ministarstvom. Po donošenju Zaključka Vlade, tačnije preporuke o ustupanju aerodroma državi bez naknade, svu komunikaciju sam preusmerio na Grad Niš jer pitanje vlasništva nije pitanje za menadžment aerodroma, nego za osnivača. Bilo je indirektnih pritisaka na samo preduzeće: problem radnika na određeno i saglasnosti države za produžavanje tih ugovora i ugovora za stalno koji nikad nisu odobreni, pokazuju samo koliko su pojedini ljudi nemoćni i iracionalni kad su spali na to da se svete radnicima koji nisu ni za šta krivi, i na taj način pokušavaju da dokažu da je rukovodstvo aerodroma "nesposobno". I dan-danas dobar deo zaposlenih strepi za svoju egzistenciju. Jedini direktan pritisak je došao iz Grada, kada je budžetska inspekcija Grada Niša utvrdila da je od 2015. protivzakonito isplaćivana visoka zarada zaposlenima, i to je osnov po kome je Gradsko veće pokrenulo postupak moje smene. Možete da zamislite kako je to smešno izgledalo, da je neto prosečna zarada od 28.000 dinara, bez naknada, višestruko protivzakonito uvećana? Odgovor na pitanje – kolika treba da bude ta zakonska zarada – niko nije znao da nam dâ. Problem Ministarstva je to što nisu mogli da prihvate da postoji kapacitet u Nišu da se ovako nešto uradi, osporavali su paušalno sve – i naše procene rasta broja putnika, i naše finansijske projekcije, i očekivali su da će se Aerodrom raspasti onog trenutka kad prestane program pomoći Grada Niša. Žestoko su se upinjali da to dokažu, i u tom dokazivanju su išli do banalnosti, ali, na njihovu žalost, nismo ih mi demantovali, demantovao ih je život, rezultat – bez ikakve pomoći, Aerodrom Niš je u 2018. godini nastavio da radi, da izmiruje sve obaveze, bez kredita ili bilo kakvih drugih prihoda koji nisu poslovni. Kako objašnjavate da Aerodrom ipak nije "pao" odmah, već je sednica Skupštine Grada odlagana nekoliko meseci, da bi bila održana dan pred istek tri meseca od poslednjeg zasedanja, 22. juna (nakon čega bi bilo moguće raspuštanje Skupštine Grada)? Mnogi to vezuju za proteste kojih je bilo u to vreme, ali verujte mi, nije to bilo odlučujuće. Za vlast su takvi protesti neprijatnost, ali sigurno ne odlučujući faktor. Vodila se i unutarstranačka rasprava, jer je sve tako iznenada urađeno i spinovano da je u određenom trenutku sve bilo potpuno nejasno. O tome ne mogu da govorim, jer nisam bio na takvoj stranačkoj poziciji da bih u tome učestvovao, pa bi bilo nekorektno sa moje strane da prenosim glasine. Ali, koliko god to bilo nepopularno reći, protesti nisu bili odlučujući faktor za odlaganje donošenja odluka – uticaj da, ali ne odlučujući. Da li je rukovodstvo Aerodroma (zajedno sa vama lično) bilo umešano na neki način u organizovanju ili na bilo kakav način povezano sa ovim protestima, s obzirom da su vam se ciljevi poklapali – da Aerodrom ostane u vlasništvu Grada Niša? Pa to je teza iza koje stoji centrala SNS-a u Beogradu. S tim što je za "povezanost sa protestima" direktno optužen Bojan Avramović, direktor Regionalne razvojne agencije Jug i doskora stranački funkcioner u Nišu – poverenik opštinskog odbora Pantelej – koji je, kako sam već pomenuo, smenjen sa te funkcije nekoliko dana pre moje ostavke. Bez obzira na lični stav Bojana Avramovića i moj, a koji se nije slagao sa stavom Ministarstva, a kasnije i celog državnog i stranačkog vrha, mi nismo imali mehanizme kojim bismo pokrenuli proteste, sve i da smo hteli. Ja se, evo, prvi put oglašavam, a Bojan se nijednom nije oglasio, čak ni kada su ga smenili. Od nas čak nije ni traženo u stranci da javno podržimo odluku stranačkog vrha, i ne mogu da kažem da se naši lični stavovi nisu poštovali i da je po tom pitanju bilo ko vršio pritisak na nas. S druge strane, ni mi nismo dolivali ulje na vatru, niti smo želeli da učestvujemo u budalaštini koja je potpuno nepotrebno napravljena. Da stvar bude gora, prvi zahtev za smenu Bojana Avramovića upućen je odbornicima Skupštine Grada Niša na sednici u martu ove godine, usred aerodromske krize, i to od strane jedne organizacije koja je članica Inicijative "Ne damo niški aerodrom". Čak su se i pamfleti delili i pokrenuta je "široka društvena akcija" na portalu "Južne vesti", koje su na dnevnom nivou objavljivale negativne tekstove o njemu. Mislim da je više nego očigledno da neke saradnje nije moglo da bude bez obzira na ciljeve. Kad pročitam ovo što sam napisao, izgleda kao vrlo šizofrena situacija, ali to su činjenice, sve ostalo je špekulacija. Da li ste bili – i ako jeste, da li ste još uvek – član SNS-a? Posle svega što mi se desilo, najlakše bi mi bilo da kažem da nisam bio član SNS-a, jer zbog neke volšebne administrativne greške moja pristupnica nije proknjižena i mene nema u bazi članstva. Drugu pristupnicu nisam nikad potpisao i to znaju u stranci. I sa takvim statusom, bio sam član Opštinskog odbora Pantelej i Gradskog odbora Niš i predsednik saveta za saobraćaj. Danas, kada zavrću ruku stranačkim funkcionerima da napišu jedan tvit ili objavu podrške predsedniku stranke, i kada od stotina i hiljada direktora u javnom sektoru na prste možete da izbrojite one koji razumeju situaciju u kojoj se kao društvo nalazimo, uveren sam da bi velika većina njih, da je na mom mestu, negirala članstvo u SNS-u. Bez obzira na administraciju, ja jesam bio direktor i smatram se članom SNS-a. Rezultat na Aerodromu "Konstantin Veliki" je rezultat SNS-a, jer smo svi koji smo učestvovali tada bili stranački funkcioneri. Verovatno smo loši članovi, svojeglavi i neposlušni i ko zna sve kakvi, ali nemamo problem da kažemo svoj stav i da ga branimo kad je to potrebno i da snosimo posledice zbog toga. Za razliku od onih koji su zdušno podržavali odluku Vlade o Aerodromu Niš, meni nije problem da kažem da je Vučić u pravu za Kosovo i da mu treba dati svu moguću podršku, ali i da je u krivu za niški aerodrom, i nek mu je bog u pomoći sa kakvim ljudima je u tako veliku bitku krenuo. Mislim da je i njemu to odavno jasno. Mnogo je puta pominjan sukob dve struje SNS-a u Nišu: možete li da opišete uticaj vrha SNS-a na rad Aerodroma u poslednjih osam meseci – od Aleksandra Vučića, Zorane Mihajlović, Darka Glišića, pa do gradonačelnika Darka Bulatovića, i drugih, ako ih nisam pomenuo? SNS u Nišu bije glas o tri ili četiri "struje", ako mislite na frakcije, ali realno – to nije baš tako. Ja bih rekao da u Nišu nema nijedne frakcije jer to podrazumeva organizovanu grupu ljudi u okviru jedne organizacije, stranke u ovom slučaju, koja pokušava da ostvari neki svoj zajednički interes. Nažalost, ne postoji zajednički, čak ni frakcijski interes – postoje samo lični interesi i u toj situaciji ne možete ni frakciju da imate, jer se na dnevnom nivou, zavisno od trenutnog interesa, prave nove frakcije, i tako ukrug, više puta. S tim što interes ne mora da znači materiju ili trenutnu korist, to je evoluiralo na mnogo različitih nivoa. I to nije izmišljotina niškog SNS-a, manje-više tako je u svim strankama. Aerodrom Niš nikad do sada nije bio predmet bilo kakvih stranačkih rasprava. Stranački gledano, mi smo bili u Opštinskom odboru Pantelej, jer je Bojan Avramović bio poverenik tog odbora, a ja član. Taj odbor nije imao frakcije, bio je potpuno jedinstven i jedini je u Srbiji poboljšao rezultat na prethodnim predsedničkim izborima u odnosu na parlamentarne izbore 2016. godine. Jednostavno, niko od nas se nije mešao u probleme stranke u gradu, niti je bilo ko od nas bio učesnik u bilo kakvim stranačkim prepucavanjima. Takav opštinski odbor je u svakom slučaju bio velika podrška Aerodromu Niš, ali i drugim javnim preduzećima koja su bila u sistemu. Ne želim da procenjujem namere vrha stranke, ali rezultat njihovog delovanja je demontiranje dokazano najbolje stranačke infrastrukture u Nišu sa najboljim rezultatima. Kada sve ovo imate u vidu, onda vam je jasno da nikakvog sukoba u Nišu u vezi sa Aerodromom nikad nije bilo, naprotiv, do početka krize Aerodrom je bio perjanica niškog SNS-a. A kako i ne bi, kada se ovde mesecima utvrđuje ko je kome zapalio auto, ko je zaboravio pokojnike u hodniku i ko je od gradskih i opštinskih funkcionera uhapšen. U takvoj situaciji ono što smo mi radili u stranci i na aerodromu nijednog trenutka nije bilo sporno. Imate li procenu koliku je štetu Aerodromu nanela ministarka Mihajlović svojim neutemeljenim izjavama o tome da Aerodrom nije bezbedan za putnike? Kakve su bile reakcije kompanija koje lete sa Aerodroma na ove izjave? Sama izjava i način na koji je data i gomila ličnih uvreda koja je tom prilikom iznesena, govore ponajviše o ministarki Mihajlović, a ne o nama. Tada se jedini put Aerodrom Niš oglasio i demantovao jer je gospođa prevršila svaku meru. Da bi čitaocima bilo jasno, vazduhoplovna vlast u ovoj državi je Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV), nezavisno regulatorno telo koje je umreženo u evropsku i svetsku organizaciju. Ministarstvo po zakonu nema nadležnosti kontrole subjekata u vazdušnom saobraćaju. Ali pored DCV, svaka avio-kompanija ima svoje redovne i vanredne kontrole bezbednosti aerodroma na kojima lete. Iz iskustva vam govorim da su najteže kontrole Svis, jer je to zajednička služba Lufthansa grupe, ali i ogromna referenca za Aerodrom Niš. U takvoj situaciji, kada avio-kompanije odlično znaju situaciju na aerodromu, i kada je kod svih Aerodrom Niš u grupi top performance airports, i to u nemogućim uslovima u kojima radimo, onda ovakva izjava Zorane Mihajlović može da izazove čuđenje i podsmeh kod avio-kompanija, a ne štetu. U svakom slučaju, nije nam bilo potrebno tako nešto, a ponajmanje da DCV demantuje ministarku, ali to je samo jedan od gomile gafova koji su se u to vreme dešavali. Kakva je budućnost Aerodroma, sada, nakon preuzimanja države, a kakva bi bila da je Aerodrom nastavio da se razvija kao do sada? Lično bih voleo da nisam u pravu i da sam pogrešio u proceni namera Ministarstva, ali se bojim da sve ovo nije urađeno da bi država uložila neke velike novce u Aerodrom, jer za to nam sve ovo nije ni bilo potrebno. Kakva god bila sudbina Aerodroma Niš, sada je to odgovornost države. Da nije do svega ovoga došlo, verovatno bi Turkiš erlajns već poleteo iz Niša za Istanbul, sa Eurovingsom se unazad dve godine pregovaralo, dok bi Rajan i Viz pokrenuli još po koju liniju. Rast bi išao upravo po planu na oko 450.000 putnika ove godine. Sada država treba da pokaže da je bolja od nas, lestvica je visoko podignuta. VREME, 1442 Radmilo MARKOVIĆ
  17. Fildza

    Zasto muskarci lakse pucaju od zena?

    Nakon svih ovih ubistava zena ispadne da mi, muskarci, lakse pucamo...zene su stabilnije...mnogo vise ubica, kriminalaca, narkomana, alkoholicara je muskarca...zasto smo tako slabi?
  18. Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi. A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?
  19. Драгана Милошевић

    Zašto žena ne sme da stoji u oltaru?

    Ako hrišćanka poštuje pravila i kanone svoje religije, onda u crkvu dolazi sa maramom na glavi, nenašminkana, celiva ikonu i stoji dalje od oltara. Ipak, njoj je ulaz u oltar zabranjen. Da li je to pravilo, kako smatraju sveti oci, najveći dokaz da je uloga žene u crkvi manje bitna otkrio nam je jeromonah Mihajlo iz Dalmacije. Prema njegovim rečima, najveći problem čovečanstva je muška dominacija. Uprkos tome on veruje da je samo žena sposobna da se suprostavi tom obeščovečenju, jer su jači pol u duhovnoj sferi. Ipak, kako kaže, crkveni kanoni se moraju poštovati. - Vernici se često pitaju zašto samo muškarci smeju u oltar, veruju da žene ne smeju da budu zapostavljene. Ipak, najsvetiji deo hrama je oltar. Znamo da žene ne mogu da služe liturgiju i da budu sveštena lica, pa je samim tim i jasno zašto one ne smeju da budu na tom mestu - istakao je jeromonah Mihajlo za naš portal. Međutim, postoji i izuzetak. Starija žena koja je prethodno dobila blagoslov od episkopa može ući u sveti oltar, ali samo kako bi održavala čistoću u njemu - ništa više. Ipak, Ljubomir Ranković, protođakon u Šabačkoj eparhiji smatra da su žene na taj način diskriminisane. - I sveti apostol Pavle nalaže da "žena ćuti u crkvi". Zabrana ženi da uđe u oltar je uvreda i diskriminacija, jer ceo oltar prema pravoslavnom ikonopisnom kanonu, zakriljuje ikona Presvete Bogorodice "Širšaja nebes", koja na svojim grudima nosi i rađa Spasitelja sveta. Inače, kada apostol Pavle kaže da žena ćuti u crkvi, očito je da iz njega progovara tradicionalni Jevrejin. - Zamislite Isidoru Sekulić, koja je napisala najlepše molitve na srpskom jeziku. To su psalmi njene duše šaputani u Topčiderskoj crkvi. Treba li njoj zabraniti da govori u crkvi? Ili Desanki Maksimović? Dakle, žensko pitanje za crkvu ne sme biti problem nego šansa, ogromna šansa da ostvari sebe i spase čoveka i čovečanstvo, što i jeste njena uloga - istakao je Ljubomir Janković. EPISKOP U TREBINJU PRIČESTIO DECU I ODRASLE UNUTAR OLTARA Episkop zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije je na najveći i najradosniji hrišćanski praznik Vaskrsenja Gospoda Isusa Hrista od svojih sveštenika je zahtevao da se u oltar najpre uvedu deca, dečaci i devojčice, a potom i odrasli. Sveštenici su bukvalno terali žene da uđu u oltar, što je bilo prilično neprijatno i za jedne i za druge, a Episkop ih je lično pričešćivao sve, i decu i odrasle, unutar oltara između časne trapeze i gornjeg mesta. Zbunjeni i začuđeni sveštenici su objašnjavali još zbunjenijem i začuđenijem narodu kako je to što se čini inače drevni običaj u Grčkoj – posebno da žene ulaze u oltar!? Episkop Grigorije je naveo narod da učini težak greh, i da zajedno sa njim pogazi svete kanone koji izričito zabranjuju mirjanima, a naročito ženama da ulaze u oltar. - Narod koji je ušao u oltar treba pozvati na pokajanje i ispovest. U oltaru se mirjani ne pričešćuju, čak ni deca. Jer se zna gde se narod pričešćuje. Nekada su se samo carevi pričešćivali u oltaru, i niko više. Poznato je da se žensko dete čak ni posle krštenja i miropomazanja ne nosi kroz oltar, već samo muško - rekao je duhovnik koji je te 2014. godine prokomentarisao celi događaj. KANONI CRKVE KOJI ZABRANJUJU ŽENI ODLAZAK U OLTAR - Neka je zabranjeno svakome ko pripada laicima da ulazi unutar svetog oltara. Ovo, po drevnom predanju, može biti dopušteno samo vlasti i carskom dostojanstvu kada zaželi da prinese darove Tvorcu - Kanon 69. Petošestog Vaseljenskog Sabora. - Samo je sveštenim licima dopušteno da ulaze u Oltar i pričešćuju se tamo - Kanon 19. Laodikijskog Sabora. - Ne priliči da žene ulaze u oltar - Kanon 44. Laodikijskog Sabora. Dakle, ko god je u oltar ulazio, treba da ode kod sveštenika da se pokaje za to svoje neznanje. Da li ste čuli ili doživeli neko neobično iskustvo u crkvi? Ako imate bilo kakve verske nedoumice ili strahove, pošaljite mejl na k.bezbradica@telegraf.rs. izvor
  20. Guest

    Zašto lepe i dobre devojke ostaju same

    Inspirisan jednom pesmom, lepim vremenom i onim što se obično desi na ovakvim temama, dobio sam ideju da pokrenem ovu. Šteta, znam dosta devojaka starijih od mene koje bi bile odlične suprugice i mame, a koje su same. Još me više kopka zašto takvih gotovo da nema uopšte u mojoj generaciji.
  21. Svima nam se, tokom života, dešava da napuštamo određene ljude i odnose, situacije i okolnosti u kojima smo se našli. Neretko se desi da, tek kada se na to odvažimo, shvatimo da bi za nas bilo zdravije i konstruktivnije da smo otišli ranije. Ili kad vidimo nekoga kako se muči u odnosu za koji znamo da nije dobar za nju ili njega, pa nam nije jasno zašto ta osoba ne izlazi iz takvog odnosa ili situacije. Ovde po sredi može biti nekoliko faktora, kao što je to obično slučaj kad je reč o ljudskom ponašanju. Ovom temom sam se, iz ličnih razloga, aktivno bavila mesecima unazad, baš pre, usred i nakon odlaska iz situacija i odnosa koje sam procenjivala kao štetne za sebe. Zato pišem, što bi se reklo, „iz glave”, ali i „iz stomaka”, vodeći se svojim poznavanjem psihologije, ali bez osvrtanja na reference koje bi nam mogle ponuditi naučno uporište za ovu temu. To može biti predmet nekog drugog teksta. Ovaj je, dakle, iz glave i iskustva.
  22. JESSY

    Jutarnji.hr.- Eto zašto je nacionalizam s...e

    I HDZ-ovci, i pravaši, i ustaše, i časne sestre, i prostitutke, i vjerovničko vijeće Agrokora, i Grdović i njegova Brankica, i Oko Sokolovo, i Fashion Guru, svi su vrištali od sreće u jednoj kretenskoj zgodi da je, kraj više od pet stotina tisuća registriranih hrvatskih branitelja, domovinu obranio jedan Srbin Dinarski muškarci, oni su nas zapravo upropastili, sva je naša nesreća u njima, u emocionalno zakočenim ćaćama s nesmiljenim osjećajem za dolično i nedolično, uvijek opreznim šta će narod kazati, u trajnom strahu da im se tkogod u birtiji ili na balotama ne bi smijao. Dogodi se s vremena na vrijeme takvom nekakvom luđaku sin homoseksualac ili mu se kći zaljubi u Srbina, pa on toga sina ili kćer koji ga, kako on shvaća, ne poštuju, izbaci iz kuće i zauvijek, što se kaže, prekriži. I premda kasnije obično sve dobro ispadne, onaj sin homoseksualac postane cijenjen liječnik ili glazbenik, a i zet Srbin je vrijedan i odgovoran, odan suprug i nježan otac troje krasne djece, stari svejedno ne progovara s njima. Životinja šuti i trpi svoj strašni teret. Jedna golema tvrda gruda od gnjeva, prkosa, tuge i drhtave, očajne ljubavi leži mu na prsima kao golemi teški kamen, godinama mu drobi rebra i na koncu ga cijelog zgnječi. Umre čovjek od gluposti, sam samcat, bez ikoga svoga, tek zato jer se bojao tuđe zlobe i poruge.
  23. Sistem za dostavljanje astronauta do niske zemljine orbite “Orion” već nekoliko godina se toliko sporo razvija da bi se komotno moglo reći da stagnira. Najnovija informacija je da prvi let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine uprkos gromoglasnim najavama iz NASA-e da je let sa posadom 2021. “interni cilj”. Uzme li se u obzir da “prvi let sa posadom” ne znači i početak redovnog korišćenja te da on samo najavljuje verovatno višegodišnje testiranje izgleda da će Sjedinjene Američke Države još dugo vremena ostati zavisne od letelice dizajnirane pre šezdesetak godina, letelice direktnih konkurenata – ruskog Sojuza. "Prvi Orionov let sa posadom ipak ne treba očekivati pre 2023. godine" / Foto: NASA No, kanimo li odgovoriti na pitanje zašto država koja najviše ulaže u istraživanje svemira, koja ima još uvek najveći broj ljudi poslatih u svemir te koja planira da trajno ostane lider u ovoj sferi – zašto i kako je ona dopustila da em nema svoje vozilo za plasiranje ljudske posade do orbite em za transport ljudstva do Međunarodne Svemirske Stanice zavisi ili od jedne malene neprijateljski raspoložene države ili od ćudljivih, sumnjivih i jos uvek udaljenih projekata privatnih investitora? Skok u istoriju baca svetlo upravo na ovakav razvoj događaja: vratimo se stoga na ishitreno (danas se to vidi) obećanje Džona Kenedija dato naciji 1961. godine: “ (…) Biramo da do kraja decenije pošaljemo čoveka na mesec i bezbedno ga sa njega vratimo (…)”. Testiranje letelice Orion / Foto: NASA Kontekst u kojem je izgovorena donekle opravdava ishitrenost. Jer u prvoj polovini šezdesetih Sovjetski savez ozbiljno vodi u svemirskoj trci: prvi su poslali veštacki satelit koji je dostigao orbitu (a to je vrlo verovatno i jedna od dve i tehnički i tehnološki najzahtevnije komponente istraživanja svemira – što je i dalo za pravo Welch Daily Newsu da stavi prepoznatljivi naslov koji bi osam godina kasnije najradije zaboravili: “Russians win the space race”), prvi su u orbitu poslali živo biće (doduše sa tragičnim ishodom – ali to je i bio profil misije), prvi su poslali čoveka u orbitu i bezbedno ga vratili, prva dogotrajna misija u svemiru (i sa njom prva svemirska mučnina Germana Titova), prva žena u svemiru (doduše, to i nije bilo tehnički uspeh ali jeste emancipatorski, posebno imamo li u vidu da je se prva astronautkinja u svemiru nasla tek 1983.) prva misija ka Mesecu, prva “impact” misija, prvo kontrolisano sletanje na Mesec satelita bez posade, prva kompleksna orjentacija u svemiru, prva “svemirska šetnja”, prva sonda na drugoj planeti i slično. Za vreme dok su sovjetske rakete bile toliko uspešne da je isti dizajn i dan danas jedini uspešni dizajn za dostizanje orbitalnih brzina dovoljne nosivosti za ljudsku posadu – američke su rakete pucale kao kokice a prvi uspesi su bili tek malko kilavi i svakako iznuđeni – obzirom da, primerice, Alan Šepard na svom letu nije dostigao orbitalnu brzinu već je samo dostigao visinu koju su zahtevali međunarodni standardi za “dolazak do svemira” (100 kilometara visine). Stoga je Sjedinjenim Američkim državama politički potreban uspeh, pa se Kenedi latio podizanja uloga “diskurzivnom manipulacijom” te ciljem svemirske trke najednom i u tom trenutku neočekivano proglasio Mesec. Neočekivano ali ne i bez političkog rezona: “kraj decenije” je – čak i pod pretpostavkom da je osvojio drugi mandat – bio van jurisdikcije tog predsednika. I zaista: bilo je jednostavno i – kako bi se to na engleskom veoma precizno reklo “straight forward” – Mesec, čovek, pre isteka decenije. Više marketing no ozbiljna potreba, ovaj je zahtev formatirao i ceo profil misije Apollo. Lansiranje misije Apollo 11 – 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu / Foto: NASA No, da je Kenedi imao tu sreću da živ dočeka kraj svog (vrlo verovatno duplog) mandata 1968. godine, nije isključeno i da bi sama misija bila nesto drugačija (ako bi je uopste i bilo) te ne toliko ishitrena: em ne bi morao previše da se brine u svom drugom mandatu em bi imao političkog i socijalnog kapitala da profil misije, okvirne datume ili bilo šta drugo promeni bez prevelikih političkih posledica. Ovako, ubijen, zaradio je izvesnu političku auru neupitnosti (mnogo politike se nalazi iza svake tehnologije) a administracije nakon njega nisu žalile novca da bi izbegli gotovo izvesni prezir javnosti na izdajstvo ciljeva koje postavlja neko sa neupitnom aurom i zadatka koji je zapljunuo Kenedi. Koliko je u pitanju bio više marketing manje bilo šta drugo pokazuje i podatak da je “sletanje na mesec do kraja decenije” moglo i da se odgodi do kraja 1970. godine jer – želimo li da budemo precizni – decenija se završavala krajem te 1970. godine a ne sa istekom 1969. No javost je verovala da ona ističe 1969. A sa popularnim ubeđenjima političari i administracije retko ulaze u diskusije. NASA je stoga obilno (veoma obilno) finansirana ne bi li napravila džinovski korak za SAD i čovečanstvo ali (relativno) mali korak za Neila Armstronga i upitno je koliki svemirsku trku: budžet NASA-e bio je na svom vrhuncu 1966 godine i iznosio je više od 43 milijarde dolara iliti neverovatnih 4,3% federalnog budžeta a u to je vreme NASA imala više od četiti stotine hiljada direktno i gotovo isto toliko zaposlenih kod različitih podugovarača. Ali i pored praktično neograničenih finansija – projekat (program Apollo) bio je tesan. Principijelna taktika je bila tehnološki napredna (mnogo novih tehnologija) ali tehnički donekle konzervativna (obilje „failsafe“ mehanizama, jednostavan i jednoobrazan profil misije i slično). Usled zahtevnosti same misije rezultat je bio tesan, precizan i engleskim rečima rečeno tailor made za MoonShot. LEM (Lunar Excursion module) nije mogao da se iskoristi bukvalno ni za jednu jedinu funkciju osim sletanja na Mesec. Jedan film doduše – Capricorn One – prikazuje misiju na Mars sa Apollo tehnologijom. Usled činjenice da Mars ima atmosferu i gotovo šest puta veću silu teže, sletanje na Mars bi sa LEM-om bilo nemoguće; iako se nakon Apollo 13 misije tvrdilo da je sekundarna uloga LEM-a uloga “čamca za spasavanje” ukoliko dođe do problema sa komandnim modulom – podatak da je sistem za prečišćavanje vazduha bio podkapacitiran za tri osobe duboko ovu tvrdnju dovodi u pitanje, Saturn 5 je bio preveliki i preskup za bilo koju misiju na niskoj zemljinoj orbiti a previše slab za ljudske misije na Mars – prakatično neadekvatan za bilo koju drugu misiju sem single push to Moon, Komandni modul se iznimno koristio samo u tri programa: Apollo, Apollo-Sojuz misiju i kratkotrajno snabdevanje Skylab-a. Poređenja radi, sovjetski je projekat eventualnog spuštanja na mesec bio manje ambiciozan ali znatno aplikabilniji: dva astronauta, bez kompleksnih pristajanja u svemiru, EVA transfer od orbitalnog do lunarnog modula, sa letelicom Sojuz kao jezgrom projekta – mada je i sovjetski profil misije bio iz cuga pa odatle i projekat impresivne N1 rakete i gomile veoma napredne tehnologije za svoje vreme koja je u nj strpana – od KORD sistema kontrole potiska do raketnih motora sa zatvorenim ciklusom koji su na Zapadu smatrani nemogućim inžinjerskim poduhvatom. No, i pored toga što Sojuz do meseca nije stigao, on je danas jedini trajno pouzdan mehanizam dostavljanja ljudske posade u orbitu (uz kompleks Progres koji je danas jedini pouzdani mehanizam dostavljanja tereta). Poletanje misije STS-27 2. decembra 1988. godine / Foto: NASA A nakon razvoja i uspešne eksploatacije Apollo-a svemirska agencija se koncentrisala na jeftinoću i ekonomičnost. Prevashodno usled žestokog kasapljenja budžeta: već od 1967 – kada postaje jasno da će projekat Apollo uspešno ispuniti Kenedijevo obećanje – budžet se kasapi do svog istorijskog minimuma u periodu sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih kada gravitira cifri između 14 i 15 milijardi. No, ni to nije kraj priče, uporedimo li finansiranje svemirske agencije pokriterijumu procenta federalnog budžeta: ona je tek sada na istorijskom minimumu, sa manje od pola procenta u poređenju sa skoro 4,5% 1966. ali i oko 0,7 do 0,8% kada je bio na istorijskom nominalnom minimumu – krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Enter Space Shuttle, naizgled sjajan koncept gotovo u potpunosti reupotrebljive (na Šatlu je reupotrebljivo bilo sve sem rezervoara – „ono narandžasto“ – za gorivo koji je snabdevao pogonsku grupu na Šatlu) letelice koja poleće kao raketa a sleće kao jedrilica i teorijski (ali samo teorijski) smanjuje cenu dostavljanja tereta u orbitu. No, zatezanje i koncentrisanje na ekonomičnost uzrokovalo posledice u vidu kompleksnog, skupog i nesigurnog celokupnog projekta te na kraju i radikalno smanjene efikasnosti. Raketni motori instalirani na Šatl su prolazili izuzetno kompleksan proces tehničke revizije nakon svakog leta, dodatnih sistema (zbog sedmočlane posade) je bilo mnogo, sedam astronauta povećavaju verovatnoću neuspeha i povećavaju rizik po misiji te, nimalo nevažno, radikalno povećavaju broj eventualnih izgubljenih života pođe li misija po zlu i tako dalje. Lansiranje 56 misije Soyuz do međunarodne svemirske stanice 6. Juna ove godine sa kosmodroma Bajkonur / Foto: NASA Nije stoga ni čudno da će Spejs Šatl u istoriju ući kao najnesigurnije svemirsko vozilo do sada dizajnirano sa bukvalno katastrofalnih 14 izgubljenih života (od ukupno 18 izgubljenih u istraživanju svemira od Gagarinovog leta na ovamo) i prevelika nada u reupotrebljive tehnologije se na kraju pokazala kao uzaludnom. Dragoceno vreme za dizajniranje efikasnijeg vozila je – izgubljeno. Ali, pre nego i mi ishitreno Space Shuttle pošaljemo na smetlište istorije – dodajmo da su mane STS-a bile i administrativne prirode: usled nedostatka novca, NASA se dala u potragu za dodatnim finansijerima i pronasla ih u vojsci čije su kerefeke i izvoljevanja gotovo duplirale velicinu letelice i smanjile njenu efikasnost. Mnogo politike i vojske, malo nauke i bedna potpora države te preveliko poverenje u „prenabudžene“ tehnologije nakon “dobijene” svemirske trke uzrokovali su da SAD zaglavi sa relativno neefikasnom tehnologijom, stagnira te se mora oslanjati na projekte koje treba razvijati od samog početka (iako Orion za svoju osnovu ima upravo komandni modul Apollo programa) ili na unekoliko nesigurne privatne projekte. No, delimično je odgovorna i različita organizaciona arhitektura za istraživanje svemira koje su SSSR i SAD imali: NASA je “na tržištu” bila usamljena i imala monopol na podrčju istraživanja svemira (upravo ono čime se retko koja tržišna ekonomija hvali) dok je u SSSR-u postajala žestoka konkurencija nekoliko projektnih i opitnih biroa (stoga i nekoliko uspešnih i prilagodljivih raketa, sistema, kao i – primerice – najnapredniji raketni motor koji i dan danas konkurenciju šiša za veliku marginu). Američkom svemirskom programu je glave došla, izgleda,pomalo nepromućurna strategija stavljanja svih jaja u jednu košaru (Space Shuttle) dok je Sovjetski Savez sporije i temeljnije razvijao tehnološki manje zahtevne projekte ne gubeći iz fokusa ni potrebu za nekoliko paralelnih tehnoloških demonstratora (odatle i projekat sovjetskog Space Shutle-a: Buran i pogonska grupa Energia). Fotografija sa međunarodne svemirske stanice na kojoj se sa desne strane vidi letelica Sojuz. Na međunarodnoj svemirskoj stanici u svakom trenutku je postavljena jedna letelica Soyuz za hitne evakuacije u slučaju eventualne havarije / Foto: NASA Sve to, naravno, ne znači i da je Apollo program bio beskorisni i skupi krš – veliki broj novih tehnologija je razvijen tokom ih dvanaestak godina, od kojih su one hardverske možda i nazanemarljivije (čičak traka, gorivne ćelije…) dok su najimpresivnije one koje često znaju izmaknuti popularnoj recepciji: organizacione – naprotiv. Ali jeste zaveo NASA-u na stranputicu pa cenu plaća sada. Konkretno, NASA transport jednog astronauta do međunarodne Svemirske Stanice je plaćala oko dvadeset miliona dolara dok je u funkciji bio STS program, a od kako je on ukinut, cena je porasla na neverovatnih osamdeset i pet miliona dolara. Čini se da se NASA nalazi između čekića i nakovnja: sa jedne strane zahtevi za „rezultatima“ sa druge strane administracija nevoljne da se upuste u finansiranje programa koji je ispao iz fokusa javnosti sa treće privatni preduzetnici koji svoje projekte bolje predstavljaju no što ih čine primenjivim (sa možda jednim izuzetkom) i koji su – pokazuju to najnoviji podatci o finansijama koje je kompanija SpaceX dobila od američke vojske – više nego voljni da muljaju sa armijom SAD. A države koje ekonomski rastu (čitaj: „Kina“) približavaju se galopom. Stefan ALEKSIĆ
  24. Analizom vatikanskih propisa Novosti su potvrdile da je ponašanje biskupa, koji dopuštaju da osuđeni pedofil Drago Ljubičić služi mise, suprotno kanonskim pravilima. ‘Riječ je o zlu. Katolička crkva je najveći poslodavac i zaštitnik zlostavljača djece’, kaže Peter Saunders, bivši član papinske komisije za zaštitu maloljetnika U svibnju 2011. vatikanska Kongregacija za nauk vjere uputila je nacionalnim biskupskim konferencijama, pa tako i hrvatskoj, norme za postupanje u slučajevima svećeničkog zlostavljanja maloljetnika. Set pravila temeljenih na sugestijama prethodnih papa propisivao je, između ostalog, izbacivanje počinitelja težih seksualnih prijestupa iz Crkve, odnosno zabranu javnog koncelebriranja mise i kontakta s maloljetnicima onima kojima se u kanonskom postupku dosude blaže kazne. U želji da sanira masovni pedofilski skandal koji je 2010. buknuo u Irskoj, vatikanski vrh postrožio je postojeće regule izričitom naredbom da se naznake o seksualnom zlostavljanju u Crkvi odmah prijave svjetovnim vlastima te da se pruži svaka moguća moralna i socijalna podrška žrtvama. Po dolasku na čelo Katoličke crkve, pravila je doradio papa Franjo, obećavajući obračun s biskupima koji se nisu držali normi, pa su nemoralno, nezakonito i nesmotreno postupali nakon saznanja o pedofiliji u vlastitim redovima. U vrijeme kad je vatikanski dokument proširen po globalnim crkvenim podružnicama, bližio se kraj zatvorske kazne Dragi Ljubičiću, svećeniku koji je osuđen na tri godine zatvora zbog bludničenja nad petoricom rapskih dječaka. Te iste, 2011. godine, gotovo u isto vrijeme, nadležni pojedinci u Splitsko-makarskoj nadbiskupiji obaviješteni su da je fratar iz lokalnog splitskog samostana bludničio nad najmanje jednim dječakom. Unatoč normama koje je Vatikan najavljivao kao dokaz da će Crkva konačno stati na kraj pedofiliji, u oba slučaja Katolička crkva u Hrvatskoj nastavila je po starom. Odmah po izlasku iz zatvora Ljubičić je počeo koncelebrirati mise u krčkoj katedrali i sudjelovati u brojnim javnim događajima s tadašnjim biskupom Valterom Županom, a njegov nasljednik, Ivica Petanjak, nastavio je s tom praksom. Svećenici u Splitu, koji su saznali za pedofila u samostanu, prešutjeli su slučaj policiji, omogućavajući tako zastaru i dodatnu viktimizaciju žrtava. Od tada je prošlo sedam godina i malo se toga promijenilo. U splitskoj priči fratar je tek napustio crkvu, dok je izostala sankcija za one koji su ga štitili šutnjom. Krčki svećenik Ljubičić sve do prošle godine bio je redovna oltarska pratnja biskupu Petanjku i njegovim ministrantima. Štoviše, iako bi u dva navedena primjera nadležni biskupi trebali biti istraženi po kanonskom, a jedan možda i po svjetovnom zakonu, reakcija Katoličke crkve je izostala. Prije nekoliko tjedana u emisiji ‘Provjereno’ Nove TV objavljen je dokument iz kojeg je razvidno da je 2011. Ljudevit Maračić, provincijal franjevačkog reda u Splitsko-makarskoj nadbiskupiji, znao o optužbama na račun fratra, ali ga nije prijavio policiji. Po članku 302. Kaznenog zakona za neprijavljivanje takvog kaznenog djela propisana je kazna zatvora do tri godine. Slobodna Dalmacija potom je objavila svjedočenje žene koja je tvrdi da je prije 15 godina na istog fratra upozorila nadbiskupa Marina Barišića. Kad bi se Crkva rukovodila vlastitim naputcima, pogotovo onima koje je 2016. propisao papa Franjo, to bi u najmanju ruku značilo pokretanje istrage protiv nadbiskupa Barišića te utvrđivanje istinitosti ovih iskaza. Iako smo Vatikan zatražili da se očituje o dva navedena slučaja, njihova reakcija je zasad izostala. Papinski nuncij u Hrvatskoj Giuseppe Pinto Novostima je poslao tek jednu rečenicu vezano uz osuđenog krčkog svećenika Ljubičića koji s biskupom Petanjkom koncelebrira mise. ‘U ovom slučaju trebaju se slijediti norme predviđene od Svete Stolice’, poručio je nuncij, ne želeći precizirati o kojim je normama riječ. Analizom pravila propisanih u Vatikanu potvrđuje se da ponašanje krčkih biskupa nije bilo samo neobazrivo prema Ljubičićevim žrtvama, nego i suprotno propisanim kanonskim pravilima. Iako se osuđene pedofile među klerom ponekad kažnjava izgnanstvom iz Crkve, najčešća kazna je život u pokori, molitvi i izolaciji, uz ograničeno kretanje i strogu zabranu prakticiranja mise u javnosti ili kontakta s maloljetnicima. U citiranim smjernicama iz 2011. povratak svećenika u javno djelovanje zabranjuje se i ako ‘uzrokuje skandal za zajednicu’ te se odgovornost za nadzor prebacuje na nadležnog biskupa. Osim što je preko bivšeg i sadašnjeg šefa Krčke biskupije Ljubičić kao svećenik bio u prisustvu ministranata i drugih maloljetnika, najmanje je jedan put viđen za oltarom u velološinjskoj crkvi, gdje je bludničio nad djecom 1980-ih. Da je ‘uzrokovao skandal u zajednici’ pokazuje i reakcija njegovih bivših ministranata, sada odraslih ljudi, koji su upozorili lokalnog svećenika na Ljubičićev lošinjski historijat. Prije toga je skandalizirao mještane rodnih mu Poljica, koji su se pobunili jer je tamo za vrijeme DORH-ove istrage koncelebrirao misu i ispovijedao maloljetnike. Iako stotine slučajeva seksualnog zlostavljanja među klerom u Sjevernoj i Južnoj Americi i Evropi pokazuju da su biskupi zadnjih desetljeća kršili pravila institucije koju predstavljaju, dozvoljavajući osuđenim pedofilima da, između ostalog, drže i misne svetkovine, slučaj o kojem pišemo specifičan je iz nekoliko aspekata. Naime, među svim tim protukanonskim crkvenim epizodama nismo uspjeli naći nijednu u kojoj je baš nadređeni biskup opetovano dozvoljavao seksualnom zlostavljaču da u njegovom društvu obavlja javne crkvene rituale. Jedan takav, ponešto sličan, dogodio se u Irskoj. Neposredan povod za nedavnu ostavku tamošnjeg biskupa Johna McAreaveyja bilo je otkriće novinara da je jednom, početkom dvijetisućitih, dijelio oltar s pedofilom u halji. Nije mu pritom puno pomoglo što je biskupija tvrdila da je vremešni svećenik Malachy Finnegan zapravo bez dozvole banuo na misu; za župljane i širu javnost, osjetljivu na otkrića omasovljenog nemorala u irskoj crkvi, to je bio zadnji skandalozni potez biskupa za kojeg se otprije sumnjalo da je zataškavao saznanja o podređenom bludniku. Premda je jasno da kanonska pravila iz Vatikana zabranjuju takvo ponašanje klera i njihovih nadređenih u crkvenoj hijerarhiji, na deset adresa hrvatskih stručnjaka za kanonsko pravo poslali smo zamolbu da komentiraju ove informacije. Osim četiri svećenika i sveučilišna profesora koji su se ispričali drugim obavezama, nitko drugi nam nije poslao odgovor. Franjevac Ivan Šarčević jedan je od rijetkih ljudi iz Crkve koji su pristali dati komentar o problemu pedofilije među klerom. Po njegovom mišljenju, svako nijekanje, zataškavanje i omalovažavanje pedofilije je izopačenje i izdaja crkvenog poslanja. Utoliko se ne radi o tome uskraćuje li se milost i milosrđe grešnim ljudima, niti o pravnoj regulaciji određenih zločina, nego o moralnoj odgovornosti, kaže Šarčević. - Jer ako se u Crkvi poremeti razumijevanje grijeha, odnosno razlikovanje dobra i zla, dobrog djela i zločina, onda nastupa teška moralna kriza - veli ovaj franjevac pa dodaje kako je moralno nakazno i koruptivno ne smatrati grijehom zločin, kriminal ili pedofiliju, i umjesto toga takve pojedince prihvaćati u Crkvi kao heroje i uzorne članove društva. - Živimo u jednoj vrsti perverzije javnosti i javnoga grijeha, pa se i u Crkvi, koja bi za grijeh i moralnost trebala biti najosjetljivija, preuzima sekularni, svjetovni, politički trik. Zato danas grešnik ni u Crkvi nije onaj koji krade, laže, osiromašuje druge, koji je pedofil ili svoju seksualnost koristi da se progura do visokih crkvenih pozicija, nego je grešnik onaj koji kritizira nedosljednost i nevjerodostojnost vjernika i crkvenih službenika. Što god to više čini iz vjere, sve je veći ‘javni grešnik’ i sve veći izopćenik iz svoje vlastite Crkve - zaključuje Šarčević. Sagleda li se u širem institucionalnom kontekstu, Katolička crkva u Hrvatskoj, međutim, ne razilazi se previše od Vatikana po pitanju sankcioniranja višeg svećeničkog ešalona u crkvenoj hijerarhiji. Iako je upravo papa Franjo na početku pontifikata priznao da se Crkva loše nosila sa seksualnim zlostavljanjem maloljetnika, zadnje tri godine njegovi su konkretni potezi bili predmetom žestokih kritika. Osim proklamiranog obračuna s pedofilima i nadređenim biskupima, papa je 2015. formalizirao i savjetodavnu komisiju za zaštitu maloljetnika. Paralelno s tim, međutim, oglušio se na upozorenja da se okružuje pojedincima za koje su postojale ozbiljne indicije da su sudjelovali u zataškavanju pedofilije. Osim što je preinačio kaznu nekolicini svećenika iz ekskomunikacije u doživotnu ‘pokoru i molitvu’, gotovo do kraja je branio prvog čovjeka vatikanskih financija, kardinala Georgea Pella, od optužbi da u matičnoj Australiji ništa nije poduzeo da sankcionira zlostavljače više od tisuću djece. Slično je postupio u slučaju lyonskog nadbiskupa Philippea Barbarina, također osumnjičenog za zataškavanje pedofilije. Godine 2015. imenovao je i Juana Barrosa na poziciju čileanskog biskupa, za kojeg su već tada postojali snažni dokazi da je svjedočio svećeničkom zlostavljanju djece. Na apele čileanskih vjernika i žrtava papa je dugo vremena bio ravnodušan, nazivajući ih u jednom trenutku ‘glupanima’ i ‘ljevičarima’. Na koncu je, suočen s novim dokazima, povukao odluku o imenovanju Barrosa, priznajući da je pogriješio. Komisija koja mu je trebala davati savjete oko problema pedofilije ostala je u međuvremenu bez dvije žrtve svećeničkog napastovanja koje je papa osobno imenovao. Marie Collins svojevoljno je istupila, razočarana nevoljkošću vrha Katoličke crkve da se doista uhvati ukoštac s pedofilijom, dok je Britanac Peter Saunders, koji je još 2015. tražio sankcioniranje Pella, suspendiran. - Maknuli su me iz više razloga - rekao je Saunders u izjavi za Novosti. - Osim što sam dovodio u pitanje Pellovu prošlost i zbog toga primao prijeteća pisma njegovih odvjetnika, usudio sam se postavljati pitanja predsjedniku komisije o tome što je postignuto u prve dvije godine našeg rada. Ništa mi nije odgovorio. Uzaludno sam tražio i transparentnost rada komisije. Oni su se odlučili na tradicionalni pristup: treba sve držati u tajnosti, po mogućnosti zataškati i poniziti žrtve - poručio je Saunders, ne krijući razočaranje načinom na koji Vatikan tretira slučajeve pedofilije. - Ugled organizacije i njenih službenika, bilo svećenika ili biskupa, ostao im je prioritet. Unatoč papinim povremeno snažnim riječima, Katolička crkva je i dalje najveći poslodavac i zaštitnik silovatelja i zlostavljača djece - kazao je, komentirajući usput i činjenicu da biskup u Hrvatskoj pored sebe godinama za oltarom drži osuđenog pedofila. - To je uvreda za svaku pristojnu osobu, pogotovo njegove žrtve. Otišao bih toliko daleko i ustvrdio da je riječ o zlu - zaključio je razgovor. Za razliku od njegova komentara, od nadležnih pojedinaca u Hrvatskoj nismo uspjeli dobiti odgovor. Hrvatska biskupska konferencija, koja je minulog tjedna u novoj poslanici javnosti za nemoral optužila političare koji su mimo savjesti izglasali Istanbulsku konvenciju, nije se javila na upit. Nekadašnji krčki biskup, danas prvi čovjek Katoličke crkve u Hrvatskoj, Josip Bozanić, uputio nas je da se oko slučaja Ljubičić obratimo njegovim otočkim nasljednicima. Potonji su, sasvim otvoreno, izjavili da ne žele razgovarati s potpisanim novinarom. Naš sugovornik, generalni vikar Krčke biskupije Franjo Velčić, tu je odluku telefonski obrazložio činjenicom da smo ga prije mjesec dana citirali isuviše precizno. - Znam što sam rekao, vi ste snimali razgovor i onda od toga napravili intervju, iako niste spominjali intervju - poručio je Velčić, iako je neistina da smo snimali razgovor ili taj telefonski dijalog objavili u formi intervjua. Vikar je, podsjetimo, na naše pitanje je li primjereno da zlostavljač djece obavlja misne svetkovine u sklopu Katoličke crkve sasvim ozbiljno i bez sarkazma odgovorio: ‘U sklopu koje će održavati, ako ne Katoličke crkve?’ Tom je prilikom, također neistinito, ustvrdio da je Ljubičić isključivo za oltarom u domu za svećenike u kojem živi, iako je sam vikar u više navrata stajao pored njega i biskupa za vrijeme mise u Krčkoj biskupiji.
  25. Ahtung ! Ahtung ! Jutros spremam doručak za ukućane, seckam slaninicu...mutiim jaja, sređujem rukolu i slušam na radiu nešto o porođaju te mi misli odu u pravcu situacije opisane u naslovu teme. Dakle, muškarci, da li biste bili prisutni prilikom porođaja žene ? Anketa je obavezna i koristiće se u naučne svrhe. Žene će imati svoju opciju među ponuđenim odgovorima.
×