Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'zašto'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. Na uzrastu između druge i šeste godine roditelji mogu da primete kako deca ponavljaju početni glas, slog ili cele reči i ono što prvo pomisle je da dete muca. S obzirom da se to događa tokom ranog razvoja i da je odraz stanja na misaono-verbalnom planu deteta, takvo mucanje nazivamo razvojnim. Ono je najčešće samo prolazna faza koja je u vezi sa intenzivnim razvojem govora u tom periodu, iako simptomatski liči na pravo mucanje. Da pojasnimo. Deca na uzrastu od dve godine počinju da spajaju dve ili tri reči u rečenicu. Tempo govora je spor, izgovor nepravilan. Nešto kasnije, rečenice postaju duže a deca brže govore, imaju sve više toga da kažu. Rečnik je bogatiji iz dana u dan. U govoru može doći do oklevanja i moguće pojave „prvih poštapalica“ mmm…pa…kao…ovaj….onaj. Neka deca počinju da ponavljaju glasove ili slogove najčešće na početku rečenice, jer njihov govorni aparat nije spreman za takvu produkciju. Ova ponavljanja u ranom uzrastu smatraju se normalnim ukoliko se ne ponavljaju prečesto. Na tečnost govora utiču zrelost govornih mehanizama koji su neophodni za pravilan izgovor i bogatstvo reči potrebno za taj uzrast.
  2. Ambasada Nemačke: Zašto smo podržali portal ratusrbiji.rs Nemačka Ambasada obrazložila je motive za podršku portalu ratusrbiji.rs i odgovorila na komentare koji su se javili nakon toga. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini, poručuju iz Ambasade Nemačke u Beogradu nakon pitanja Tanjuga o motivima podrške. Sajt je, inače, pokrenula Inicijativa mladih za ljudska prava, kao platformu za koju kažu da će pružati "sve važne i relevantne informacije o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji Srbije u periodu od 1991. do 2001. godine". Ministar Ivica Dačić reagovao je čuđenjem što je takav sajt pokrenut, kada su se, kako navodi, Haški tribunal i nacionalni sudovi godinama unazad bavili tim pitanjem, i smatra da je to još jedna politizacija teme ratnih zločina. Komentar tim povodom objavio je i jedan beogradski list pod naslovom "Od Srba prave naciste uz evre iz Nemačke", koji nemačka ambasada odbacuje kao tendenciozne. "Imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rada, i ovde u Srbiji, smatramo kao Ambasada Nemačke da je upravo suočavanje sa svim aspektima istorije izuzetno važno", navodi Ambasada u dopisu Tanjugu. Iskreno, pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom temelj je, kako se navodi, na kojem počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost. To za zemlje bivše Jugoslavije posebno važi, ističu iz Ambasade, za period ratnih sukoba posle raspada Jugoslavije 90-tih godina. "Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i ''istina'' vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ''objektivnoj'' istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke. U tom smislu se, kako se dodaje, nadaju da će Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je uz njihovu podršku kreirala portal "ratusrbiji.rs", dati doprinos toj, po njihovom ubeđenju važnoj, debati o odnosu prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije, navode iz Ambasade, te dodaju da se ta podrška ne može kvalifikovati kao "kampanja". Na pitanje da li je praksa da daju podršku sličnim inicijativama i u drugim zemljama i koje su to konkretne slične inicijative kojima pružaju podršku, nemačka Ambasada kaže da je njihov cilj da prate Srbiju na putu ka EU. "Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobodi medija i govora, regionalnoj saradnji i pomirenju među narodima na ovim prostorima", objašnjavaju u odgovoru i dodaju da sve ove oblasti igraju veliku ulogu u pregovorima u pristupanju EU. Ambasada Nemačke kao donator podržava realizaciju raznih projekata i u tom kontekstu sarađuje sa različitim partnerima, među kojima su državne institucije, međunarodne organizacije i nevladine organizacije u Srbiji u koje spada i Inicijativa mladih za ljudska prava, navode još u Ambasadi Nemačke. Izvor:B92
  3. Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama. Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud. Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba. U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno. Sveštenik Mihail Vasiljev, nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM
  4. Zanima me zasto verujete u Boga? Hteo bih da nastavim dijalog sa vama nakon odgovora. Ja trenutno ne vidim validan razlog
  5. Danijela

    Zašto se nisam ubila

    komentar dana > Zašto se nisam ubila jovana gligorijević Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji. Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila. Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram. Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda. Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene. Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova. Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće. Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog. Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa. Zašto se nisam ubila WWW.VREME.COM
  6. Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu. Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost očito uzrokuje zavist a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam. Drugosrbijanci su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani intalisanom srbofobijom i interesima van i daleko od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti , uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „Srpski interes“. Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego bude faktor ili čak pobijedi. Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između Srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali propadao ja i projekat da i Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju. I takođe objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku preko Drine od Dodika ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekoniomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo. A najobjektivnije; Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih Crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto. Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom uprkos saradnji i koketiranju sa zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku –Kosovo. E pa da vidimo jeli to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji? Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju u komunikaciji mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara kako manevarski prostor tako i obavezu. Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati. Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelana da ne govorim. Naša Crkva sublimura pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere. Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu preteći i ponovo se dignuti kao narod. Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji? Zašto je crkva odlikovala Dodika i Vučića? WWW.NEZAVISNE.COM Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina...
  7. HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.
  8. Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad! STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako
  9. Od bezazlenih glasina do olajavanja – svi ponekad tračare. Ali svi bi rekli da ne odobravaju razgovore o odsutnima, da to nije lepo. Psiholozi pak kažu da trač nije ništa strašno i da je ukorenjen u evoluciji. Imala sam kolegu koji me je u svakoj prilici zaverenički odvlačio u stranu i u pola glasa pričao šta misli o osobi koja je upravo napustila prostoriju. Bio je tipična tračara. To mi je bilo vrlo neprijatno. Pa ipak, i ja to radim: pričam o ljudima koji trenutno nisu tu.
  10. 1 Korinčanom 3 10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj. https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
  11. KAO PATRIOT ne bih htio da ova zemlja doživi iskustvo jednog pokušaja stvaranja hrvatske države u 20. stoljeću. Taj pokušaj kolabirao je u sramoti jer je bio utemeljen na mržnji prema Srbima. S današnjom opsesivnom mržnjom prema Srbima Hrvatska je na istom putu”, rekao je danas Milorad Pupovac na konferenciji za medije sazvanoj zbog posljednjih organiziranih napada na Srbe. Izjednačavanje Republike s Nezavisnom Državom Hrvatskom Odmjereni i oprezni, dugogodišnji najistaknutiji politički predstavnik srpske nacionalne manjine današnju Republiku Hrvatsku usporedio je s ustaškom Nezavisnom Državom Hrvatskom. Ne samo da ju je usporedio, jer uspoređivati se može svašta, nego je ustvrdio da se boji jer je Republika Hrvatska na istom putu kao i ta kvislinška i zločinačka država koja je trajala od 1941. do 1945. Negdje drugdje takvo izjednačavanje Republike, u čije ustavne temelje je upisan i antifašizam, s nacističkom marionetom izazvalo bi bijes, ako ne i intervenciju liječnika koji bi onog koji je tako nešto izrekao strpali na prisilno liječenje. Na žalost Hrvatske, ali i na radost nekih Hrvata, Pupovac je u pravu. Nema potrebe za logorima U Republici Hrvatskoj ne postoje rasni zakoni kakvi su postojali u NDH. Za njima nema potrebe. Srba nema dovoljno da bi se zbog njih pisali posebni zakoni. Postoji, međutim, mržnja. U 21. stoljeću nije potrebno osnivati koncentracijske logore da bi se istrijebio jedan narod. Dovoljno je iz dana u dan poticati i podgrijavati mržnju, tolerirati nasilje, proglašavati organizirane napade izoliranim incidentima, praviti se blesavim žmireći pred očitom atmosferom ili klimom, kako vam drago, mržnje prema cijelom narodu. Toleriranjem nasilja ono malo preostalih Srba prisiljava se da više ni svojoj djeci ne kažu da su Srbi i da se ili odsele, ili asimiliraju. To ni na koji način nije različito od Budakovog pokrštavanja trećine i protjerivanja trećine. Dobar dio toga je već odrađen. HOS je bio stranačka milicija inspirirana ustašama Ne treba u 21. stoljeću šef države nositi titulu poglavnika, dovoljno je naći nešto malo razumijevanja za Antu Pavelića ili stavljati u kontekst njegov poklič Za dom spremni. Država koja na bilo koji način i na bilo kojem mjestu ima razumijevanja za ustaški poklič, nedvojbeno sama sebe identificira s ustaškom NDH. Priče o HOS-u i njegovoj ratnoj ulozi samo su priče jer HOS se tako nazvao upravo zbog NDH i za svoj moto je uzeo ustaški poklič upravo zbog NDH. Da si ne lažemo, vodstvo Hrvatske stranke prava osnovalo je stranačku miliciju pomoću koje je željelo oživiti ustaški režim. Napadat će oni koji najviše žele NDH Zato je Milorad Pupovac u pravu kada kaže da se boji da je današnja Hrvatska na istom putu kao NDH. U posljednjih pet godina ustaštvo je normalizirano uz blagoslov politike. Na ustaštvo koje se valja ulicama svi glavni faktori hrvatske politike ili blagonaklono gledaju, ili se pretvaraju da ne postoji. Od predsjednice koja je ne tako davno poručivala da oni kojima se u Hrvatskoj ne sviđa mogu otići i Srbe optuživala da provociraju nasilje, samim svojim postojanjem valjda, do premijera koji se izvlači na različite kontekste ustaških simbola. Bili bi ustaše, ali da se ne zna Nažalost, Pupovac je u pravu, ali njegova izjava izazvat će još više mržnje. Paradoksalno, napadat će ga najviše oni koji otvoreno ili poskrivećki, pokvareno, potiču mržnju ili oživljavaju NDH. Takva je priroda hrvatske politika i društva. Oni koji baš žele NDH ili se otvoreno pozdravljaju ustaškim pokličem, podići će se na zadnje noge i arlauknuti zbog Pupovčeve kvalifikacije jer oni bi bili ustaše u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali ne bi da se to i kaže. Srame se i plaše sami sebe pa se skrivaju iza domoljublja umjesto da otvoreno kažu da su fašisti. Pupovčevoj konstataciji bi se trebali radovati jer je rekao upravo ono što žele, ali će ga napasti. U pravu je, ali je i sukrivac Milorad Pupovac, već se ponavljamo, je u pravu, ali Milorad Pupovac je i sukrivac. Tvrdoglavom podrškom ovoj Vladi i premijeru koji je izmišljenim povjerenstvom legalizirao ustaštvo dao je svoj obol širenju spirale mržnje. Još jedan paradoks, Srbe mrze i jer podržavaju hrvatsku Vladu puno više nego što bi ih mrzili da je sruše. No, za takvo što će očito trebati više od nekoliko udaraca šipkom u uzdoljskom kafiću. link
  12. Tog dana sam dobila bebu, ali sam izgubila dostojanstvo! Dobila sam trudove, počeo je najsrećniji dan mog života, ili ipak nije Htela sam to dete, uživala u trudnoći koliko sam mogla. A onda je došao porođaj. Porodilište, porobilište, puno trudnica spremnih da na svet donesu čudo. Ali osim sreće, svaka oseća srepnju, a ponajviše strah i stid. Da, stid! Počinje porođaj, ja prvorotka: Guram, jer nemam kud. "Pogrešno guraš! Ne radiš to kako treba! Slušaj me, prestani da guraš," viče na mene babica. Grubo me cima za nos i okreće mi glavu prema sebi da je gledam u oči. Neprijateljstvo se naglo razvija. Bol je nepojmljiv, kosti mi se razdvajaju, ja vrištim. "Prestani da vrištiš! Prestani da vrištiš," viče ona, a onda se okreće ka medicinskom osoblju i govori iznervirano: "Ona ne sarađuje uopšte!" Prolazi starija žena, neki medicinski faktor tu i s gađenjem gleda u mene: "Cccccc!" čujem je kako cokće. Osećam se, osećam, osećam... Nemam reči za ovaj osećaj, jer suze samo teku..
  13. Šta biste odgovorili čoveku koji bi vas pitao zašto bih bio pravoslavan i šta to druge religije ne mogu da mi pruže i zašto je opasno biti van pravoslavlja...i da zašto je opasan ekumenizam? ALi onako od srca, zdravom pameti, bez nekih floskula.
  14. Zagreb -- Poslanik Živog zida Ivan Pernar na svojoj Fejsbuk stranici objavio je da više nije katolik i da se ispisao iz Katoličke crkve, prenosi zagrebački “Indeks”. Foto: Tanjug Kako navodi, "se ne slaže s verskim naukom njenim, niti političkim porukama", a potom je nabrojao nekoliko primera sa čime u crkvi nije saglasan: “Zabrana ženidbe za svećenstvo, čistilište, ispravnost klanjanja pred kipovima, nepogrešivost pape, da sveštenici mogu opraštati grehe". Osim toga, prethodno je objasnio i zašto je u petak bio na proslavi pravoslavnog Badnjaka u organizaciji Srpske pravoslavne crkve, dok nije bio na proslavi katoličkog Božića ili Badnjaka: "Razloga je više, ali dva su osnovna, na sam događaj pozvan sam od strane njihovog sveštenstva. Poziv od katoličkog nikada nisam dobio pa se u skladu s tim nisam niti osetio pozvanim”, ističe Pernar. Kako kaže, drugi razlog je u tome što je “katoličko sveštenstvo u službi HDZ”. “Potpuno je instrumentalizovano, a HDZ osim što je uništio našu zemlju, želi i mene lično – montiranim postupcima, zloupotrebnom državnih institucija i putem državne televizije. Srpska pravoslavna crkva nema za cilj dovođenje HDZ-a na vlast niti se meša u našu politiku i bavi se verskim pitanjima. Za katoličku crkvu se to ne može reći”, ocenjuje Pernar. “Indeks” na kraju teksta ističe da je Pernarov potez izazvao niz negativnih i šovinističkih reakcija na Fejsbuku. Zbog takvih komentara Pernar je objavio još jedan post u kojem se osvrnuo na sve oni koji ga “nazivaju "Srbinom i komunistom zato što nije katolik ni član HDZ”. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=07&nav_category=167&nav_id=1217844
  15. „Vi ste nekorektan partner“, to sam napisao nedavno u zahtevu za raskid ugovora sa kablovskim operaterom. Momku na šalteru koji je primio formular bilo je malo nelagodno, a valjda po službenoj dužnosti upitao me je da obrazložim takvu ocenu. Nije mi bilo teško. Rekoh , kada smo započeli saradnju vi ste se obavezali da ćete mi isporučivati toliko i toliko programa, po toj i toj ceni. U međuvremenu broj kanala se smanjivao, cena je pomerana naviše, a mene, kao drugu ugovornu stranu, niko ništa nije pitao. Mic po mic, račun je uvećan za 400 i kusur dinara, a broj TV kanala smanjen sa 80 na ispod 70. Za pet, šest godina koliko traje naša “saradnja” ja sam uredno plaćao uslugu. Istovremeno, operater mi je često ostajao dužan, jer retko koji mesec je prošao bez prekida signala. Bilo je slučajeva da po dan, dva, nemam sliku ili Internet koji sam, takođe, kod njih kupio. Nikada se nije desilo da mi račun bude umanjen za jedan jedini dinar. Naravno da mi to umanjenje ne bi finansijski mnogo značilo, ali bi psihološki delovao. Osetio bih da neko poštuje mene i moj novac. Imao bih utisak fer poslovanja, čak bih to i raspričao. Nikada me “moj” kablovski operater, kao urednog platišu, nije nagradio nekim gratis programom, nikada pitao da li sam zadovoljan uslugom, nikada ponudio kakav popust. Ništa, samo račun. E zato sam rešio da svoj džep i svoj novčanik zaštitim od tih glodara. Prvo sam pokušao da se iznova dogovorimo, da nastavimo saradnju, ali ne na moju štetu. Tražio sam da se vratimo na start našeg ugovora – da mi se isporučuje 80 programa i da plaćam koliko i na početku – 2.100 dinara. Dečko sa šaltera je nekoga zvao, objašnjavao šta „stranka koja je došla“ hoće, onda je taj neko rekao „ne može“. Predložio sam drugu varijantu, da ja napravim spisak od 20-30 programa a oni neka odrede cenu. Ne tražim popust, samo da smanjim broj „smeće kanala“ i da kupim ono što hoću da gledam. To ih je tek zbunilo, usledile su opet telefonske konsultacije. I isti odgovor – „ne može“! Kome god ispričam svoj slučaj dobijem sličan ili isti odgovor. Ljudi su, čini mi se, i u većem problemu nego ja. Naročito ovi što im se operateri spajaju ili jedan preuzme drugog. Njima su još više smanjili broj kanala, a takođe povećali cenu. Samo, retko se ko odlučuje na raskid ugovora, zato što država štiti, koga drugog nego prodavce signala, da ne kažem pljačkaše. Pitali su me mnogi šta ću sad? Ništa, vratio sam antenu i hvatam petnaestak programa, sasvim dovoljno. A sport i poneki film ću gledati preko Interneta, već sam našao novog dobavljača. Neću da budem kokoška za čerupanje, a vi kako hoćete. Da, u međuvremenu me je moja bivša kablovska zvala i tražila da joj vratim opremu. Imao sam kontra pitanje, a ko je tu opremu doneo? – Pa naši majstori, odgovorila je kablovska. – A piše li u ugovoru da ja moram da vratim? – Ne piše, zna ona. Pa, dođite po vašu opremu, neći da mi smeta u kući! Tačka. Čekam ih. Milenko VASOVIĆ
  16. Koliko shvatam na proskomidiji se hm... svaki put reze Hristovo telo, tj.. sta ubija se Hristos da bi mi jeli i imali zivot vecni... ovo me bas muci..
  17. Na najvažnije dane pravoslavlja u kalendaru, crveno slovo, ne radi se, a novije tehnologije mogu da unesu zabunu: vrti veš-mašina, a ne mi, ni ne preznojiš se ako uključiš usisivača robota. Ipak, istovetnosti možda nema na prvi pogled, ali ona je nemala, jer se u veri ne može posmatrati tako bukvalno. Fizički se odmara, ali duhovno se obnavlja. - Možda radi mašina, ali mi smo incijatori - objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević, dodajući da je Bog uvek prisutan. Stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi. Pojašnjava to i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja, odnosno svaljivanja odgovornosti: Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: "Daj joj neki lek da prekrati patnje", a lekar mu odgovara: "Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom", pa je prijatelj odustao. - Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet - napominje otac Sredojević. Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka. - Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u Ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji, kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini. - Zaboravljaju da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti. Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao. Ovakav vid ima i duboko istorijsko, egzistencijalno, značenje za pravoslavni srpski narod. - Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom... Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo - navodi otac Sredojević. link
  18. Ana B.

    Zašto su jake žene naporne?

    https://bgonline.rs/zoran-milivojevic-jake-zene/
  19. Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne? Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva. Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne. Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih. Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti. Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija. Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi. Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj. Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
  20. 1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak. Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde. Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice. Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
  21. Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то
  22. Mediji nas konstantno bombarduju najavama novih automobila na električni pogon, koji će, čim se mi kupci „opametimo“ i odlučimo da ih kupimo, spasiti planetu od ekološkog uništenja. Sa druge strane, svako mišljenje koje se usudi da ukaže na nedostatke električnih vozila proglašava se nazadnim. Nećemo se baviti teorijama zavera naftnih kompanija, već samo iznosimo realne probleme koji čekaju vlasnike električnih automobila u Srbiji. Nećemo se baviti ni stanjem u razvijenim zemljama, jer ono zaista ne može da se poredi sa stanjem u Srbiji. Ima tamo i besplatnih punjača za električna vozila, nama nezamislivih subvencija prilikom kupovine, poreskih olakšica, besplatnog parkiranja... Dakle, samo Srbija. Jeftina vožnja na struju? Ništa od toga. Zamislimo da veći broj vozača pređe na „struju“ i napusti benzin, dizel i plin. Danas je akciza na jedan litar dizela 54 dinara i to bez PDV-a od 20%. Mislite da će se država tek tako odreći ovog novca? Neće! Stoga postoji više opcija: da drastično poskupi struja da se na električna vozila uvedu potpuno nove takse i porezi da se drastično poveća PDV, tj. porez na sve ostale proizvode koje kupujemo kombinacija svega navedenog... Koja opcija bi vam najviše odgovarala? Dakle, čitava priča o jeftinoj vožnji na struju se svodi na sledeće: neće biti toliko jeftina koliko se misli manjak u državnom budžetu će se verovatno „prebiti“ preko leđa vozača koji nemaju električno vozilo i/ili ostatka stanovništva koje nema nikakvo vozilo Struja tri puta skuplje u crvenoj zoni Ako trošite mnogo struje, možete da uđete u crvenu zonu, u kojoj jedan kWh košta 16.880 din, u odnosu na 5.628 din u zelenoj zoni, kada je u pitanju viša tarifa. Niža tarifa je svaki dan od ponoći do 08h narednog dana u letnjem sistemu računanja vremena, a u zimskom od 23h do 07h narednog dana. Prosečno domaćinstvo obično bude u plavoj zoni, ali ako počnete da punite svoj električni automobil, potrošnja lako može da probije u crveno. Viša tarifa Niža tarifa Zelena - do 350 kWh 5.628 din 1.407 din Plava – od 351 do 1.1600 kWh 8.440 din 2.110 din Crvena – preko 1.600 kWh 16.880 din 4.220 din Gde napuniti električni automobil? Osnovna ideja jeste da svako može da ga napuni u sopstvenoj garaži ili dvorištu. Međutim, garažu ili dvorište najčešće imaju samo vlasnici kuća u predgrađima ili prigradskim naseljima, a električni se zbog slabe autonomije promovišu upravo kao idealan prevoz za vožnju po gradu. Ako živite u zgradi, gde ćete puniti vozilo? Stoga su proizvođači i vlasti u mnogim evropskim i američkim gradovima počeli da postavljaju stanice za punjenje, a na mnogima može i besplatno da se napuni baterija. Bogatim gradovima i državama takve investicije nisu veliki problem, ali u npr. Beogradu ili Novom Sadu, neuporedivo pametnija investicija bilo bi unapređenje javnog prevoza. Koliko može da se pređe sa jednim punjenjem? Kao što proizvođači imaju tendenciju da sakriju istinu u vezi potrošnje benzina i dizela, dogodi se da sakriju istinu i po pitanju autonomije svojih električnih vozila. Posebno treba imati u vidu način vožnje - snažna ubrzanja i velika brzina smanjiće obećani broj kilometara i za više od 50%. Na primer, Nissan Leaf, najpopularniji električni automobil u svetu, po fabričkim podacima može da pređe 135 km sa jednim punjenjem. Međutim, ako je zima, pa koristite brisače, grejanje kabine, grejanje retrovizora, grejače zadnjeg stakla, svetla za maglu i slično, autonomija drastično opada. Isto važi i za korišćenje klima uređaja leti. Ne zaboravimo i činjenicu da sam kapacitet baterije opada pri niskim ili ekstremno visokim temperaturama. Šta ako „crkne“ baterija u saobraćajnoj gužvi? Zamislite sledeću situaciju: baterija vašeg automobila je potpuno napunjena i samouvereno krenete do lekara. Zima je i pao je sneg. Na pola puta nailazite na saobraćajni kolaps. Krećete se centimetar po centimetar, dok sneg i dalje neumoljivo pada. Pošto je napolju 5 stepeni ispod nule, neophodno vam je grejanje u kabini, što nemilosrdno crpi energiju iz baterije, isto kao i brisači, grejači retrovizora… Ubrzo shvatate da autonomija ispisana na displeju, tj. broj kilometara koji kompjuter procenjuje da možete da pređete sa trenutnom napunjenošću baterije i trenutnim stilom vožnje, ne obećava da ćete uspeti da se „dovučete“ do bilo kojeg mesta za punjenje. Na sreću, saobraćaj se raščišćava i vi sa novom nadom hitate ka obližnjem tržnom centru, znajući da tamo ima nekoliko mesta za punjenje. Kada stignete na lice mesta, radost zamenjuje šok, a njega očaj, pošto shvatate da se ispred svakog mesta za punjenje već nalazi po 5-6 vozila. Sporo punjenje baterija? Brzina punjenja baterija razlikuje od vozila do vozila, pri čemu kod nekih postoje i različite vrste/brzine punjenja. Na primer, na kućnom priključku mora da se puni celu noć (8h), a na super-punjaču, kakav obično može da se nađe pored nekog velikog tržnog centra, za samo pola sata. Verujte, priča oko punjenja je znatno komplikovanija nego što na prvi pogled deluje.... Životni vek baterije Baterija bi trebalo da traje 7-8 godina, što zavisi do vrste, proizvođača, načina punjenja (brzo ili sporo) i vožnje, vremenskih uslova (ekstremne temperature joj skraćuju vek), itd. Međutim, poseban problem je to što bateriji vremenom opada kapacitet, tako da i čitavu deceniju možete da koristite istu bateriju, ali ćete na kraju sa jednim punjenjem moći da pređete samo 15-20 kilometara. Nissan za bateriju koju ima najnoviji Leaf garantuje da će i posle 5 godina imati između 66% i 72% kapaciteta, ali garancija važi samo do pređenih 100.000 kilometara. Ekologija? Šta država misli o ekologiji, pokazuje povećanjem akcize na ekološko gorivo kao što je tečni naftni gas, tj plin. Dakle, na prvom mestu je novac, tj. punjenje budžeta, a ekologija je sporedna stvar. Dakle, čitava priča o električnoj energiji kao ekološkom pogonu u startu pada u vodu. Polovni električni? Kod nas se prodaje sve manje i manje novih automobila. Polovni su preuzeli tržište. Stoga je lako zaključiti da ako i dođe do ozbiljnije popularizacije električnih vozila, većina će biti polovni, što nas dovodi do sledećeg problema - u kakvom će stanju biti baterija tog polovnjaka nakon 5, 7 ili 10 godina? Onaj ko nema novca za nov automobil, obično nema ni dodatnih nekoliko hiljada evra za novu bateriju. Nije stvar samo u tome da li je ona potpuno otkazala, već i u tome koliko je kapaciteta preostalo, o čemu smo već govorili. Na primer, dok je bila nova, sa jednim punjenjem moglo je da se pređe 135 km, ali nakon pet godina korišćenja ona može da se napuni samo toliko da sa jednim punjenjem može da se pređe manje od 60 km. U roku od godinu-dve dana, ova autonomija će možda pasti na samo 50 km. Cena? U Evropi Nissan Leaf može da se kupi za tridesetak hiljada evra, u zavisnosti od države, a slična je i cena njegovih glavnih konkurenata. Međutim, mnoge zemlje daju razne subvencije, oslobađaju vlasnike poreza i taksi, nude besplatno punjenje, besplatan parking, vožnju u trakama rezervisanim za autobuse... Po nepisanom pravilu je drugi ili treći automobil u domaćinstvu U razvijenim zemljama je uobičajeno da porodica ima više automobila, pa uvek postoji rezerva ako električni mora da ostane na punjenju. Kod nas je situacija znatno drugačija. Nepredviđene situacije Prirodna katastrofa ili ljudski faktor – uglavnom, struja je nestala i ko zna kada će doći. Sećate li se poplava 2014. godine? Takođe, zamislite da zimi dođe do ozbiljnog udesa na auto-putu, zastoja zbog snega ili gužve na granici – stotine električnih automobila čije se baterije prazne iz sata u sat zbog grejanja stajaće u mestu, a ne možete da im dopremite gorivo kao što to može da se uradi sa benzinom i dizelom. Zaključak Niko ne sumnja da će doći do ozbiljnog tehnološkog napretka na polju baterija, koji će električne automobile učiniti vrlo poželjnim, ali niko ne može ni da predvidi kada će se to desiti. Naučnici grčevito rade na novim idejama, tehnologijama i konceptima. Nećemo ih nabrajati, zato što će proći još mnogo godina pre nego što krenu u serijsku primenu. Ipak, ostaje pitanje koliko će neka nova baterija, koja će zameniti litijum-jonsku, koštati, hoće li biti dovoljno sirovina za njenu proizvodnju i slično? No, kako god bilo, činjenica je da električni automobili unose nove mogućnosti i nova uzbuđenja u auto-industriju, a tako i treba da bude. Dragan Romčević https://www.polovniautomobili.com/auto-vesti/saveti/zasto-u-srbiji-nikada-nece-zaziveti-elektricni-automobili.php
  23. U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica. Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor: – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom. Protojerej Stojanović dalje objašnjava: – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”. Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje. Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni. Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti. Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno. Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri. A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice. Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada? – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima. Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo. Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune. Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović. (Emilija Cvijanović ) http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...