Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'vučić'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. "IMAM PROBLEM SA LITERARIZACIJOM VUČIĆA ZATO ŠTO MI ON PO SVEMU DJELUJE PRETJERANO. U TAKVOM PRETJERIVANJU NEMA LIKA, NEMA MOGUĆNOSTI ZA PRIČU. TAJ NJEGOV PLAČLJIVI GEST, HIROVITA LJUTLJIVOST, I TA – NE BIH HTIO DA ME SE KRIVO SHVATI – GOTOVO PA ŽENSKA UVRIJEĐENOST NEŠTO JE SA ČIM SE NE UMIJEM NOSITI NI KAO GRAĐANIN – MAKAR STRANI – NI KAO PISAC" Kada bismo nabrajali sve knjige hrvatskog književnika Miljenka Jergovića, i to samo prva izdanja, trebalo bi nam odista mnogo prostora (više od 40 naslova). Autor "Sarajevskog marlbora" i "Dvora od oraha" redovno piše novinske kolumne u kojima secira aktuelne društvene teme, a kao strastven čitalac piše i prikaze novih knjiga, neretko podržavajući nove, mlade autore. Nije mu strano da piše i o muzici i slikarstvu. Za sebe će reći da je "inokosna pojava". Sa Jergovićem razgovaramo u čuvenom beogradskom kafiću Azra, njegovom omiljenom mestu kada boravi – a to nije retko – u prestonici Srbije. I nekako se poređenje samo nametnulo: ono što je Džoni Štulić značio za jugoslovenski rokenrol, to Jergović i njegovo delo znači za "srpskohrvatsku" književnost. "VREME": U jednom davnašnjem intervjuu govorili ste o dolascima u Beograd, o graničnim službenicima i hotelskim recepcionerima koji vas doživljavaju kao"ponositog stranca" koji perfektno govori "njihov jezik". U međuvremenu, vaše delo u Srbiji skoro da je postalo domaće. Da li se može reći da je nekakav jedinstven (eks)jugoslovenski kulturni prostor, uprkos svemu, obnovljen? MILJENKO JERGOVIĆ: Za početak, u Beogradu sam prestao da odsjedam u hotelu i počeo da koristim blagodeti onoga što se zove "stan na dan", i to uvijek istog stana. To je još jedan korak ka "odomaćenju". Koristim i srpski mobitel, zato što je roming između Srbije i Hrvatske skuplji – to znam jer sam lično, svojim mobitelom provjeravao – nego roming između Hrvatske i Bjelorusije ili Hrvatske i Ukrajine. U tom smislu, jedino skuplja od Srbije je Crna Gora. Što se tiče "fantomskog" zajedničkog kulturnog prostora, stvar je veoma jednostavna. Taj zajednički kulturni prostor, htjeli mi to ili ne, postoji zato što postoji zajednički jezik i zato što postoje zajedničko kulturno iskustvo i zajedničko istorijsko iskustvo, šta god ono bilo. Svi ljudi koji žive na prostoru između, recimo, Sutle i Timoka, najmanje između Sutle i Timoka – da malo Sloveniju i Makedoniju ostavimo po strani – čine taj zajednički kulturni prostor, i svi oni participiraju u njemu. Ne poznajem nikoga, ali zaista nikoga, ko uopšte čita hrvatsku književnost a da, recimo, ne čita srpske knjige i srpske pisce. Postoje samo oni koji ne čitaju ništa, pa jednako tako ne čitaju ni Srbe kao što ne čitaju ni Hrvate. Ako uzmeš te tzv. niže slojeve, one nepismene i polupismene, ili – što je možda najbolje – ako uzmeš nacionaliste, i to one najgore vrste koji bi sutra vrlo rado učestvovali u nekom sljedećem ratu – oni takođe imaju zajednički kulturni prostor i iste zajedničke kulturne sadržaje. Hrvatski nacionalisti koji su redovni na Tompsonovim koncertima, pored Tompsona ne slušaju, recimo, Terezu Kesoviju ili Kiću Slabinca, nego je njihova muzika – Ceca, Dragana Mirković, Stoja, Aca Lukas i već sve niže spomenutih. Dakle, i oni sa Srbima dijele zajednički kulturni prostor. A šta je to što spaja ove potonje? I da li su ovi koji čitaju i srpsku, i hrvatsku, i bosanskohercegovačku književnost – na margini, a ovi što slušaju Cecu i Tompsona – mejnstrim? Čitajući su svakako margina, a ovi koji slušaju Cecu i Tompsona su patriotska margina, ona margina koju vlasti u Srbiji i u Hrvatskoj, istina na različite načine, vole predstavljati kao patriotsku i društvenu elitu. Iz perspektive hrvatske predsjednice – to je vjerojatno i jedina elita. Ona je naprosto zaljubljena u taj društveni sloj. Čak mi se čini da ta zaljubljenost iz njene perspektive ima i smisla jer zahvaljujući toj svojoj ljubavi, ona dobija izbore. I to ne zato što je taj društveni sloj većinski, već zato što on predstavlja elitu društva kojeg personificiraju Katolička crkva i konzervativni ideali onoga šutljivog, seljačkog i prigradskog sveta. Taj "šutljivi, konzervativni, seljački i prigradski svet" je ono što je većina i u Srbiji i u Hrvatskoj? Da, s tim što oblici njihove konzervativnosti nisu fiksirani. Pre desetak godina u Hrvatskoj oni su većinski glasali za SDP. Ali nisu oni glasali za SDP zato što su bili ljevičari, a u međuvremenu postali desničari – njihov konzervativni ideal nije politički. Oni glasaju za političare kao što bi glasali za televizijske i estradne zvijezde. I u Srbiji i u Hrvatskoj je tako. Ovi koji glasaju za SNS i za Vučića, pre 16-17 godina glasali su za nekakav DS ili DSS. Nema taj većinski sloj ni u jednoj ni u drugoj zemlji fiksirana ideološka i svjetonazorska uvjerenja. Oni čak nisu nužno ni nacionalisti. Mnogi bivaju nacionalisti na isti način na koji bivaju heteroseksualci. Naprosto je sramota biti "peder" i onda se predstavljaš kao heteroseksualac. Takva je, čini mi se, politička svijest u ljudi na današnjem Balkanu. Jedan ovdašnji filozof je rekao da je u Srbiji nepodnošljivo lako postati nacionalista... Slažem se, ali to nije karakteristično samo za Srbiju nego za cijelu bivšu Jugoslaviju, minus Slovenija. Jedino se Slovenija – i kada ode ulijevo, i kada ode udesno – ne uklapa u tu sliku. Kada smo kod mejnstrima, da li se, s obzirom na vaše impozantno delo, može reći da ste vi u Hrvatskoj mejnstrim pisac? To je "tricky" pitanje, a reći ću vam i zašto. U posljednjih 25 godina nikada ni u jednom kulturnom programu Hrvatske televizije nije se govorilo ni o jednoj mojoj knjizi. U tih 25 godina nikada nisam gostovao u emisiji u kojoj se govorilo o mojoj književnosti. A u poslednjih petnaest godina, sa izuzetkom gostovanja u emisijama Aleksandra Stankovića, moje lice se na HTV-u pojavljivalo samo u vidu potjernica. Recimo, jednom je upriličena i emitovana specijalna emisija posvećena mojoj navodnoj simpatiji za Dražu Mihailovića. Takođe, od postojećih književnih nagrada u Hrvatskoj, dobio sam samo jednu jedinu – "Ksaver Šandor Đalski", i to prije 25 godina kad vjerovatno još nisu bili načisto ko sam i šta sam. Sa te strane gledano, ja ne samo da nisam mejnstrim već ne postojim, ili pak postoji ozbiljan trud mejnstrima da me se učini nepostojećim. Sa druge strane, vrlo često ćete od ozbiljnih ljudi, pa i nekih profesora na Filozofskom fakultetu u Zagrebu ili tzv. ljudi iz kulture i književnosti čuti za mene da sam važan, veliki pisac. Pa će se onda moje knjige navoditi kao vrhunci savremene hrvatske književnosti. Stvar je u osnovi paradoksalna i na vaše pitanje nema odgovora. Može se odgovoriti i da sam mejnstrim i da me nema. Ali svi o meni imaju neko mišljenje. U ovom slučaju imati mišljenje zaista znači isto što i imati guzicu. A šta je to što smeta mejnstrimu da vam ne odaju više nego zasluženo, po mom mišljenju, priznanje? Riječ je o različitim stvarima, ali im generalno smeta moja drukčijost. Naprosto sam različit. Ta drukčijost se može ticati raznih stvari. Najviše i najprije se tiče toga da nisam deo nikakve grupacije. Ne pripadam grupi desnih hrvatskih pisaca i nacionalista. Oni me preziru. Ne pripadam ni grupi lijevih hrvatskih pisaca i antinacionalista. Oni me takođe preziru. Ja sam, eto, ja. Inokosna pojava. Igrom slučaja, dijelim isti prostor sa njima i nemam pritom nikakav problem sa vlastitom isključenošću, niti imam naročitu želju da stvar bude drukčija. Svaka kultura i svaka književnost zaokružuje i definiše vlastiti prostor, zaokružuje sebe. Definiše svoje važne pisce, važna dela, definiše vlastiti kulturni i književni život. Hrvatska književnost, ono što čini njen mejnstrim, pokušava sebe definisati tako da ja ostanem izvan nje. I to je meni sasvim okej. Hrvatska književnost i hrvatska kultura kroz cijeli dvadeseti vijek i ovaj dvadeset i prvi – sebe je najčešće definisala u negativnom smislu, definišući se preko toga što nije, a ne preko toga što jest. I tako je zaokruživala svoj imaginarni prostor. Nasuprot hrvatskom izolacionističkom principu, tokom dvadesetog vijeka srpska kultura je imala ekspanzionistički princip, neprestano je pokušavala da prisvoji i ono što se činilo izvan njenog obuhvata. U političkom smislu, ekspanzionizam je loša stvar, to znamo iz iskustva, ali u smislu kulturnog obuhvata i definisanja vlastitog kulturnog polja, ekspanzionizam je pozitivan. Ako želiš reći da su Meša Selimović i Ivo Andrić srpski pisci i ako srpsku književnost za vrijeme njihovog života definišeš tako što ih obuhvaćaš kao svoje, ti si na dobitku. Hrvati su svoju književnost definisali tako da ona obuhvaća sve ono što nije Ivo Andrić. I zato je danas smiješan i opskuran pokušaj hrvatske književnosti da, zbog žudnje za Andrićevom Nobelovom nagradom, njega integrišu u nešto čemu on nikako ne pripada prosto zato što je iz toga prethodno isključen. Pokušaj pljačke Andrićeva leša jedna je od odvratnijih stvari u savremenoj hrvatskoj kulturi. Jasne su razlike između vas i desnih književnih krugova. Koje su razlike između vas i lijevih književnih krugova u Hrvatskoj? Sa tim ljudima, ljevičarima iz hrvatske književnosti, dijelim minimalna politička uvjerenja, ali ništa osim toga. Sve drugo što oni jesu ja nisam, i obrnuto. Jer, književnost se definitivno ne definiše isključivo kroz političko uvjerenje autora. Književnost se ne definiše ni kroz političko uvjerenje čitalaca. U hrvatskom slučaju između tzv. književnih desničara i književnih ljevičara jedina razlika je u tom mininalnom političkom uvjerenju, i u tome što jedni glasaju za HDZ i ne žele čitati Dragana Velikića i Svetislava Basaru kao što ne čitaju ni bilo šta drugo, ali će zato rado poslušati Cecu. Ovi drugi, ljevičari, ako čitaju, pročitaće Velikića i Basaru i kititi se činjenicom da su ih čitali, i to će biti izraz njihove slobodoumnosti i njihovog velikog ljevičarstva, prema čemu ja imam načelne simpatije, ali mi i dalje ne znači previše. Pogotovo što se u trenutku kada dođu na vlast, odnosno kada njihova ministrica dođe na vlast, ne razlikuju od najcrnje desnice. Ta etapa, kada su u Hrvatskoj na vlasti bili lijevi ministri kulture, u kulturi bila je bitno gora od mnogo dužih etapa desnih ministara kulture. I što je važno: ništa manje isključiva, nacionalistička, sektaška. Po sitnom lopovluku, klijentelizmu i udovoljavanju svojim ljudima, braći od tetke i tetkama, lijevi ministri u Hrvatskoj bili su bitno gori. Izneli ste svojevremeno interesantnu tezu o tzv. integralnim fašistima koji su"dekorativni levičari", a koji takođe imaju totalitarni pogled na svet i ne podnose one koji imaju makar i samo za nijansu drugačije mišljenje. O kome ste tačno mislili? Mislio sam na mnoge. Mislio općenito na fenomen ljudi koji se kite lijevim folklorom, a zapravo su fašisti. Oni misle da se ljevica sastoji od majica sa likom Če Gevare, od razgovora o 1968, od čitanja Varufakisa i od crvenog folklora, a nikako od nekog stvarnog sadržaja. Dakle, ništa suštinski, ništa stvarno angažovano. Samo folklor. Kako gledate na pojave jugonostalgije i "titostalgiju", koje su prisutne u svim zemljama bivše Jugoslavije? Od samih početaka to mi ide na živce. A kako vrijeme prolazi i kako se pojam jugonostalgije okamenjuje, stvar me još više nervira. Kao prvo, Jugoslavija nije nešto za čim je mudro biti nostalgičan, i to iz elementarnih razloga. Ona je bila neslobodna društvena i politička zajednica. U Jugoslaviji nisu postojale elementarne građanske slobode. Mi smo se osamdesetih borili i potpisivali peticije za ukidanje člana 133 Kaznenog zakonika, odnosno verbalnog delikta. Ne možete biti nostalgični za zemljom u kojoj je verbalni delikt ukinut tri ili četiri godine prije njenog nestanka. Drugo, postoji nešto što se tiče elementarne čovjekove autopercepcije. Prirodno je, naime, da smo nostalgični, da smo bolećivi prema svojoj prošlosti. Naša bolećivost dolazi od onoga što se zove "optimizam sjećanja". Sva naša sjećanja su uljepšana. Sjećanja na Jugoslaviju su strašno uljepšana. A to zapravo nisu sjećanja na Jugoslaviju nego na našu vlastitu prošlost. Zaboravili smo da nam je bilo dosadno, grozno, zaboravili smo da smo bili zabrinuti, da nas je bolio zub, da smo bili bolesni, da smo imali grozne roditelje, da je grozno bilo u školi, da smo imali jedinicu iz matematike koju je valjalo popraviti... Sve smo to zaboravili, ostale su samo lijepe stvari. Naprosto zato što je to koncepcija ljudskog sjećanja. Pomalo je nedostojanstveno biti žrtva faličnosti sopstvenih sjećanja. U toj Jugoslaviji proveo sam petnaest mjeseci na odsluženju vojnog toka, a služenje JNA bila je kombinacija zatvora i ludnice. Danas postoji nostalgija i za tim vojničkim danima, što je najluđe od svega. Sa druge strane, ako ostavimo po strani to da je Jugoslavija bila loša, nepraktična, neslobodna zemlja, opasna za svoje građane, treba reći da je za čovjeka koji se zanima za kulturu, koji čita, sluša muziku, gleda filmove – bilo dobro živjeti na mnogostruko većem prostoru od ovih današnjih država. I takva, neslobodna Jugoslavija bila je više integrisana u Evropu i u svijet nego ijedna današnja postjugoslovenska zemlja, uključujući Sloveniju. Kada si bio čitalac u Jugoslaviji, ti si bio čitalac u Evropi. Tvoj svijet je bio evropski svijet. Danas smo spušteni deset spratova niže i od kulturne, intelektualne i svake druge bijede spasava nas samo to što smo dio digitalnog, internetskog svijeta, i što tako možeš da komuniciraš sa svijetom. Da nije tog kompjutera, mi bismo danas živjeli malo bolje nego što se živjelo u Enver Hodžinoj Albaniji, s tim što ne bismo bili izmučeni albanskom Partijom rada nego svijetom provincijskih tabloida. Tabloidi bi danas bili naš pakao da ne postoje kompjuteri i internet. U pitanju je užasno velika razlika između današnjih država i Jugoslavije, koja govori u korist Jugoslavije. Ali opet ponavljam, ne može se za tom i takvom zemljom, i tim i takvim društvom, biti nostalgičan. Jer, nostalgija za Jugoslavijom je i nostalgija za služenjem JNA. A meni je JNA, nakon matematike u osnovnoj i srednjoj školi, najstrašnije iskustvo u životu. Često se na regionalnim skupovima novinara ili nevladinih aktivista, ljudi iz bivših jugoslovenskih republika utrkuju da dokažu kako je kod njih – stanje najgore. Otkud potreba za tom vrstom ekskluziviteta? Putujući po zemljama bivše Jugoslavije, čovjek svuda dođe na dan-dva, tri, sedam, deset, petnaest... Čak i ako ostane dva-tri mjeseca, on je neko sa strane kog se toliko ne tiču, to jest nimalo ga se ne tiču lokalne stvari i lokalna sredstva maltretiranja. Uvijek si toliko izmaltretiran u svojoj maloj republici, u svom malom gradu, u svojoj maloj palanci, da ti se čini da je u onoj drugoj palanci, sa druge strane granice, puno bolje. Meni je, recimo, u Beogradu puno bolje nego u Zagrebu. Čak mislim da je i objektivno bolje, iz prostog razloga što je Beograd veći od Zagreba, pa sama ta veličina izrodi i nešto pozitivno. Ali, moj osjećaj da je ovdje bolje više se tiče činjenice da ja nisam odavde, da gledam, recimo, na Vučića kao na živopisnu pojavu sa ekrana, a ne na nekog ko ima bilo kakvog utjecaja na moj život. Kada moram pronaći način da prođem beogradskim Trgom republike, da nekako pronađem ulicu kojom se može ići – meni to predstavlja svojevrsnu avanturu, jednom u tri-četiri mjeseca, a ne svakodnevnu stvar. Ja se ne vozim beogradskim gradskim prevozom, gužvu na Brankovom mostu doživim jednom godišnje. O beogradskom, srbijanskom i vojvođanskom očaju saznajem od svojih prijatelja i poznanika i onda to uspoređujem sa svojim očajem. Uvijek je vlastiti očaj veći od tuđeg. To dolazi od toga i to je jedan veoma zanimljiv fenomen. Dok se nacionalisti, čak i kada imaju minimum svijesti da je u njihovoj zemlji loše, uvijek tješe time da je u Srbiji još gore, ili da je u Bosni još gore, ili da je u Hrvatskoj još gore, antinacionalistima se opet čini da je u Srbiji bolje, da je u Bosni bolje. Kažu, u Bosni su barem tri nacionalizma, a tri nacionalizma tlače manje nego jedan. Dok se onima koji su u Bosni čini da tri nacionalizma tlače više nego jedan. Sve je to razgovor ljudi koji zapravo nisu u stanju razgovarati, jer nisu u stanju izaći iz vlastite situacije i vlastite ucijenjenosti. Ipak će kolege iz regiona morati na kraju da priznaju da Srbija ima ubedljivo najgore tabloide. Kada dolazite ovde i vidite te pojave na kiosku ili ih listate, šta pomislite, o čemu se tu radi? Najprije da kažem, u Srbiji su novine bolje nego u Hrvatskoj. U Srbiji, naime, postoje i novine koje nisu tabloidi. Tačno je da u Hrvatskoj nema novina poput "Informera" ili "Srpskog telegrafa", ali su tzv. mejnstrim novine u velikoj mjeri tabloidi. Tako izgledaju, tako funkcionišu, i u jednom dobrom dijelu se bave taboidnim temama. Dok u Srbiji postoje dvoje-troje žanrovski ozbiljnih novina, potpuno svejedno da li su te novine nama politički simpatične ili nisu. Mislim da upravo to u Srbiji omogućava i postojanje tih jednokratnih žurnalističkih tabloidnih ludila... Prekjuče hodam pored trafike i ugledam na naslovnoj stranici glave masakriranih ljudi. I nešto ispod toga, neki naslov – ubilo, zaklalo... To je, recimo, nešto što se, čini mi se, više nigdje osim u Srbiji ne može vidjeti na kioscima. Kada bi nekome negdje palo na pamet da na naslovnu stranu ili uopšte u novine tako nešto stavi, to bi neko vijeće za štampu ili nekakav higijenski zavod jednostavno zabranilo. Vučić je u nekim zemljama Zapada doživljavan, poput onomad Miloševića, kao faktor regionalne stabilnosti. Istovremeno, njegovi mediji bljuju nacionalističku mržnju, a takva je i infrastruktura njegove vlasti, antidemokratska i antizapadna. Kako objašnjavate taj fenomen? Srpsko društvo i javna scena zasnovani su na nizu paradoksa. Tabloidi i poluautoritarna vlast – to je paradoks. Paradoksalno je i to da u Srbiji postoje tri gradića u kojima SNS nije na vlasti, a u isto vrijeme se vlast tako zdušno i tako energično bori protiv opozicije. To je suludo. Srpsko društvo, odnosno društvo koje stvara i projektuje ova vlast je ultrakonzervativno, a premijerka Ana Brnabić je žena sa seksualnim opredeljenjem koje jedva da nije protivzakonito. U Srbiji je nezamislivo, kao i u Hrvatskoj uostalom, da gej par ima dijete, a predsjednik Srbije premijerki šalje čestitku nakon što je ona u svojoj partnerskoj vezi dobila dijete. Da li to može samo ona!? Postoji li ikakav način da to može još neko? Ne, ne postoji. I to je paradoks. Kada je Ana Brnabić postala ministrica, a pogotovo kada je postala premijerka, vjerovao sam da će se ovako ili onako dogoditi nekakva dobra stvar. Naprosto da će ljudi, ta divlja masa, reći da je to okej, da će o njoj govoriti na osnovu toga kakva je ministrica ili premijerka, a ne na osnovu njenog seksualnog oprijedeljenja. Mislio sam da će njen izbor relaksirati situaciju u odnosu na tu manjinsku grupu. Međutim, nije se desilo ništa nalik tome. Dogodilo se to da je prihvaćeno kako je Ana Brnabić gej i da sa tim niko nema problema, pa čak ni episkopi. Ali, to se odnosi samo na nju i ni na koga više. To je takođe neviđeni paradoks. Jednako kao što je paradoksalno i to što pojedinci pišu na novčanicama da je Kosovo Srbija, a zaboravljaju da to znači i to da je bezmalo dva miliona Albanaca takođe Srbija. Ako su i oni Srbija, onda za početak, prijatelju, dužan si da pola večernjeg dnevnika bude na albanskom jeziku, i da ga uređuju od tebe nezavisni albanski novinari. Dužan si i da svaki natpis u Srbiji bude dvojezičan. Govorite o Kosovu i odnosu prema Albancima. Da li se može reći da svojevrsni kultur-rasizam prema kosovskim Albancima nije bio samo monopol Srbije i Srba već da je bio deo zajedničke kulture "naroda" bivše Jugoslavije? To je važno pitanje. U pitanju je bila bomba koja je morala da razori Jugoslaviju. To je i pokazatelj da je ideja o jugoslovenskom zajedništvu bila falična, nedovršena, kvarna, iznuđena... Svaki Albanac i svaki Mađar je morao, ali baš morao, da zna naš jezik. Svaki Albanac i svaki Mađar ga je u školi učio dok ga ne bi naučio, a onda bi se u JNA proveli kao bosi po trnju sa svojim nedovoljnim znanjem srpskohrvatskog jezika. Niko od nas većinaca nije u školama, makar fakultativno, morao ili mogao da uči ni mađarski ni albanski, pa ni makedonski ni slovenački jezik. Mi o njima ništa nismo znali i ništa nismo htjeli da znamo. To je bio mnogo veći problem Jugoslavije nego ideja o zajedničkoj kulturnoj sceni. U krajnjoj liniji, kosovski Albanci bivali su važnim akterima i činili deo jugoslovenske kulturne scene, ali samo u slučaju da su savršeno ili gotovo savršeno govorili naš jezik. Ili ako su kao pjesnici ili prozni pisci bili prevođeni u Jugoslaviji, to jest u Srbiji. Naime, izvan Srbije Albanci se i nisu prevodili kao što se ni danas ne prevode. U Hrvatskoj je preveden samo neki antisrpski esej velikoga albanskog pisca Ismaila Kadarea i to je, koliko se mogu sjetiti, jedina knjiga prevedena sa albanskog u Hrvatskoj u posljednje dvije i po decenije. Sa jedne strane, hrvatska se državna politika zalaže za prava Albanaca na Kosovu. Hrvatska je priznala Kosovo. Kada se na jednoj strani nađe albanski stav, a sa druge srpski, Hrvati će uvek biti za albanski stav, a kada treba prevesti knjigu ili pjesmicu ili bilo šta, onda se pokazuje da ih taj svijet jednostavno ne zanima. Još više ih ne zanima nego što ih nije zanimao u jugoslovenska vremena. Liberalni kapitalizam i Crveni Kmeri Koliko je uopšte kultura ovde moguća bez državne pomoći ili finansiranja iz nekih stranih donacija? Da li je moguće da ozbiljna kultura na ovim prostorima bude samoodrživa? Naravno da nije. Ne samo na Balkanu. Kada bi kultura bila oslobođena poreza, onda bi bila druga stvar. Porezi služe da se zadovoljavaju elementarne potrebe zajednice, a kultura je elementarna potreba zajednice. Pod uslovom da zajednica postoji, bilo kao nacija, bilo kao društvo povezano jezikom, državnim granicama i poreznim sistemom. Ideja da se kultura izostavi i prebriše iz elementarnih potreba zajednice huliganska je ideja, koja po svojim metodama i ciljevima pripada metodologiji Crvenih Kmera. Iako se u našim slučajevima to naziva idealom liberalnog kapitalizma. Ako je tako, onda između tako zamišljenog liberalnog kapitalizma i Crvenih Kmera nema nikakve razlike. Spomenuli ste Vučića. Da li je on vama literarno zanimljiv lik? Imam problem sa literarizacijom Vučića zato što mi on po svemu djeluje pretjerano. U takvom pretjerivanju nema lika, nema mogućnosti za priču. Taj njegov plačljivi gest, hirovita ljutljivost, i ta – ne bih htio da me se krivo shvati – gotovo pa ženska uvrijeđenost nešto je sa čim se ne umijem nositi ni kao građanin – makar strani – ni kao pisac. Kada kažem ženska uvrijeđenost, nadam se da ne trebam objašnjavati kako postoji i muška uvrijeđenost, koja od ženske nije ni bolja ni lošija, nego je različita. To što je Vučićeva uvrijeđenost ženska meni nipošto nije smiješno, samo me zbunjuje i ne da mi da o njemu dalje mislim kao o književnom liku. Ako bih nekoga iz Vučićevog kruga literarizirao, meni bi Ana Brnabić bila mnogo zanimljivija. Ona je sigurno žena s elementarnom građanskom hrabrošću, spremna pripadati prezrenoj i degradiranoj društvenoj manjini, razlikovati se, ne biti po mjeri čaršije. Ali njoj se, čini mi se, dogodila velika, teško objašnjiva transformacija. Od vremena kada je bila ministrica, od vremena kada je postala predsednica Vlade, pa do danas, ona se promijenila u svom nastupu, u svojoj gesti, u odnosu prema društvenim vrijednostima. Promijenila se u temperamentu. U nastupu je počela ličiti na Vučića, i to je jako zanimljivo s obzirom na prethodnu poziciju. Ako sam dobro razumeo, za Vučića nema prostora u nekoj ozbiljnoj književnosti? Možda bi imao prostora kod nekog pisca među kakve ja ne spadam. Možda bi Miodrag Bulatović u svojim najboljim danima mogao od Vučića da napravi književni lik. Ili recimo možda čak – ovo će malo čudno zvučati – možda čak i Kurt Vonegat. Možda bi on od njega uspeo napraviti nekog zanimljivog čudaka. Ja Vučićem kao književnim likom ne vladam. Moji su čudaci obični, svakodnevni autsajderi. A Vučić je krajnje artificijelna pojava, kakvih ima u literaturi, ali ih nema u stvarnosti. Ne bi me iznenadilo kada bih saznao da Aleksandar Vučić zapravo ne postoji. U jednom vašem intervjuu bilo je reči o dva spakovana kofera u kojem treba da držite sve važne stvari i uspomene, jer postoji velika mogućnost da će sve osim toga biti izgubljeno. U zbirci "Sarajevski marlboro" varirali ste tu Džumhurovu tezu. Da li sada imamo gdje da odemo, pobjegnemo, s obzirom na loše vijesti koje dolaze iz svijeta? Prije samo deset godina dijelili smo zajednički san o evropeizaciji naših prostora. U međuvremenu su se stvari radikalno promijenile. Svijet je prilično balkaniziran. Kada gledam i slušam Donalda Trampa, u sebi osjećam istu emociju kakvu sam osjećao prije dvadeset i pet godina, a koju osjećam pomalo i danas kada gledam i slušam Šešelja. Oni su užasno slični, ne toliko u fizičkom smislu, mada ni fizički nisu sasvim različiti, koliko u načinu na koji govore i emocijama koje odašilju. Slični su i u tom konstantnom prelaženju granice pristojnog, granice mogućeg, granice društveno prihvatljivog. Šešelj je osuđeni ratni zločinac sa radnim mjestom u Skupštini Srbije, što nije naročito visok položaj, a Donald Tramp je predsjednik Amerike, na neki način predsjednik svijeta. Donald Tramp je svijet. To znači da se Amerika, barem preko svog predsjednika i svega što on znači i što metastazira, pretvorila u Balkan. Ako je Amerika Balkan, onda se sa Balkana nema gdje pobjeći. Možda nije mudro ni bježati danas sa Balkana. Istina, Amerika je veličanstvena jer uspijeva već godinama držati Trampa na uzdama, što je pokazatelj snage jedne stvarne demokracije, ali sa druge strane, stvar je – zastrašujuća. Ipak, odavde ljudi odlaze i dalje na zapad, rezultati "egzodusa" su strašni? To je zajedničko svim našim zemljama. Tačno, mladi ljudi odlaze. Svi odlaze na zapad, i nacionalisti, i fundamentalisti, i vjerski manijaci bilo koje vjerske denominacije. Niko da ode u središte svoje vjere, osim ako ne ide malo da ratuje za ISIL ili za Rusiju. Odlaženje ljudi sa ovih prostora najviše se tiče nemogućnosti da se napravi projekcija vlastitog života u kojem bi se moglo zamisliti da će sljedeće godine biti bolje. Mislim da zbog toga ljudi odlaze, i sa te strane ih potpuno razumem. Neprestano je prisutna projekcija da će nam biti gore, i gore, i gore. Čak i kada je bolje, mi nemamo utisak da je tako jer imamo strah od sljedeće godine. Da se razumijemo, u proteklih petnaestak godina koješta je u ovim zemljama bivalo i bolje a da to nismo ni primijetili. Da li su izbeglice u Evropi zapravo novi varvari, oni iz legendarne Kavafijeve pesme, bez kojih ne znamo "šta će biti s nama"? Koliko je Evropa danas zajednica na koju treba da se ugleda ostatak sveta, a koliko jedan svet u zalasku? Iako su izbori za Evropski parlament, prema mnogima, zaustavili, bar delimično, uspon ekstremne desnice, ipak je snaga ovih stranaka neupitna. Izbori u Danskoj su pokazali i jednu zabrinjavajuću tendenciju: "izdominirali" su levičari koji takođe vode antiimigrantsku politiku. Najprije, ja nisam siguran da je riječ "izbjeglica" adekvatan pojam. Oni koji su bježali od rata, iz Sirije, jesu izbjeglice, ali ljudi iz različitih dijelova Afrike i ljudi iz drugih država Bliskog istoka i Srednjeg istoka koji su išli prema Evropi težeći za boljim životom – jesu gastarbajteri u pokušaju. Oni su ljudi koji se preseljavaju, ali nisu izbjeglice. Problem je u tome što smo mi u poslednjih nekoliko godina prihvatili kriminalizaciju ljudi koji idu za boljim životom. I koji se sele iz ekonomskih razloga. Odjednom je to postalo zazorno. Moram priznati da je to nešto što je veoma zabrinjavajuće, čak i u diskursu u tom smislu inače korektne Angele Merkel. I ona je počela da pravi razliku između ratnih izbjeglica i ekonomskih migranata, u kojima je potonje sumnjičila da nešto sa njima nije u redu. Težnja za boljim životom i težnja da se ide negdje gdje ćeš bolje živjeti, više zarađivati i gdje će tvojoj djeci biti bolje – najprirodnija je stvar na svijetu, i to je nešto što je upisano u sve naše porodične povijesti. Svi mi smo tako išli nekud, naši očevi ili pradjedovi... I Evropa je sastavljena od takvih ljudi. Kako da je to odjednom postao problem? Očito da je taj problem produkovan nizom informativnih kampanja i protivkampanja, i da je Evropa sama sebi stvorila ozbiljan problem tokom ove izbjegličke krize. Stvorila je problem u percepciji sebe same, a pogotovo u percepciji ljudi koji dolaze, prolaze, odlaze... I stvoreno je tako plodno tle za stvarno opasne tipove kakav je Viktor Orban. On je opasan, jer djeluje infektivno, zarazno. Istina, velika zaraza u Evropi nikada nije kretala iz male zemlje, a Mađarska je ipak mala zemlja, ali bez obzira na to, stvar nije ni ugodna ni bezazlena. Danski primjer samo potvrđuje kako je mondeno i moderno biti protiv drugih i drugačijih. Mi na Balkanu jako dobro znamo one koji su se na sličan ili isti takav način ponašali. Meni pada na pamet hrvatski solcijaldemokratski ministar kulture, lijevi ministar kulture koji se zvao Antun Vujić, i koji je bio ideološki guru SDP-a. On je, nakon što smo mi za svoj račun sa FAK-om (Festival alternativne književnosti) 2001. godine išli u Novi Sad i Beograd, sazvao konferenciju za štampu na kojoj nas je proglasio nacionalnim izdajnicima zato što smo se usudili ići u Srbiju prije nego Srbija vrati hrvatska blaga opljačkana u ratu. On je bio ikona hrvatske ljevice. Naprosto mu se isplatilo da nekom montira metu na čelu jer mu je to donosilo nekakvu popularnost. Istina, ta strategija se pokazala potpuno pogrešnom jer ideja da ćeš ti u nacionalizmu pobijediti nacionaliste doživjela je potpunu propast. Dugoročno, takve strategije svugdje izazivaju propast. Neumitno je da se partikularno, djelomično ljevičarenje kad-tad skrši na temeljnim pitanjima. Nedim SEJDINOVIĆ
  2. Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan. Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak". GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja". Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora". Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam. Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta". Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje". Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže". Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive". Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe". Jovana ĐUROVIĆ
  3. Status novinara Nebojše Vučinića na FB. Видех на твитеру интересантну причу о реконструкцији Голубачке тврђаве, коју је поделио 51N154 @temerinski - па је преносим онако како је он написао: Тврђава није реконструисана према пројекту, него је ДЕВАСТИРАНА, а сви подаци заувек УНИШТЕНИ. Пројекат је подразумевао санацију и заштиту свих зидова и кула, са уређењем за прихват посетилаца. Посао је водила Аустријска развојна агенција која је муљала са надзором и извођачем. Надзор је био Сафеге доо, а извођач Орнамент Инвестинжењеринг доо, молерско предузеће из Београда, који је посао добило дампинг ценом. Тако раде и на другим местима. Надувавањем количина је посао који је уговорен на 1.700.000 евра, нарастао вишеструко, сада помињу 8 милиона. Аутор је била Марија Јовин, која се од почетка бунила против фушераја и промене материјала - радили су са забрањеним цементом. Био сам одређен да будем конзерваторски надзор испред РззскБеоград и нисам дозвољавао да мењају пројекат и мерио сам количине урађеног посла. Онда су из Аустријске развојне агенције дошли у Републички завод за заштиту споменика културе и тражили да будем смењен као конзерваторски надзор. То се и десило - директорка Мирјана Андрић ме је сменила и поставила друге људе, који су одмах одобрили коришћење цемента... Почели су и да мењају цртеже и предмер радова тако што су увећавали количине. Пројекат који је подразумевао потпуну заштиту оригиналних зидова и свих фаза градње крововима и надзиђивањем остатака зидова до пуне висине, драстично је промењен. Кровови су урађени на само 4 куле. А највећа ШТЕТА је урађена обијањем свих средњовековних спојница на зидовима и кулама и поновним фуговањем. Тиме су ОБРИСАНЕ све фазе и зидови уједначени. Историја тврђаве је нестала. Извођач је сам копао по кулама, нашао хиљаде средњовековних стрелица и делова оклопа... ... што је продавао по пијацама у околини, о чему су новине писале http://www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:588212-U-Kuli-na-… ... Највећа штета је направљена Деспотовој палати. Да би избегли извођење инсталација (које су уговорене за 50% цене, а извођач се није ни појавио у уговорном року) затрпали су сутерен палате Сутерен палате, који је имао степенице уклесане у стени и димњаке за огњишта која су грејала приземље (подно грејање!) је затрпан шутом и избетонирана је бетонска плоча преко! Очувана половина палате је покривена кровом, а друга половина ЗАСТАКЉЕНА Образложење застакљивања је захтев пензионисаног филолога из Голупца да се БОЉЕ ОСВЕТЛИ ПРОСТОР. То је реализовано јер представљала накнадни рад. До своје смене сам могао да пратим дешавања и доказао сам да је исплаћено 30% новца и урађено 3% посла. Резултат рада је пробијен рок за две године и вишеструко увећана цена, а изведено је око 60% радова. Зашто? Да ли извлачење европске донације завређује уништавање средњовековног наслеђа? Када је мин. Љајић договорио првих додатних 800.000 евра, лепо је рекао да је то само... ЕДИТ: Грешка - рок је пробијен не за две него за ТРИ годне. Радови су почели у септембру 2014. и рок за тврђаву је био април 2016, а завршена је у априлу 2019. године и то око 50%, јер нема кровова, није реконструисано и покривено још 5 објеката (стражаре, "кантина", оставе)... ... за 240 дана рада, од чега ће 560.000 ићи на радове на тврђави, а 240.000 на "администрирање пројекта". Исплати се пробити рок за три године, ако зарађујеш 1000 Е дневно. Већ на првом састанку, 2014, је стручни надзор рекао да тврђава нече бити готова јер нема довољно пара! Чак је и председник општине у почетку негодовао и писао писма свом председнику странке, да је у Голупцу на делу грађевинска мафија, али без успеха... Највећа штета је нанета тврђави, а одмах затим и ЖРззскБеоград , где је писмо са печатом аустријске амбасаде сменило конз. надзор Како је то рекла ауторка: Радови на тврђави су "резултат погубног коруптивног утицаја грађевинске мафије, којим се гази стручни и професионални однос према споменику". РззскБеоград није хтео да достави цртеже којима мења њен пројекат и количине http://www.temerinski.com/golubac-pre…/golubac-prepiska.html … Ни Скупштина предузећа "Голубачки град", ни Минитстарство тргповине и туризма нису хтели да реагују на сва упозорења и документа која сам презентовао. Чак сам због тога смењен и из Скупштине. Трећа штета је да неће више бити основано ни једно такво предузеће за управљање... ... културном баштином. И боље је тако, бар док не научимо да контролишемо токове новца. Ја више немам никакву илузију чему служе донације, јер уместо да смо на прави начин заштитили и презентовали Голубац, да смо снимали филм о обнови, усрали смо мотку. Više o rečenom, na portalu: http://www.temerinski.com/
  4. „Platforma o dijalogu o konačnom, inkluzivnom i pravno obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“, posle više pokušaja, usvojena je danas u kosovskom parlamentu. Prethodno je, kako Koha, javlja „odobreno drugo čitanje Zakona o zadacima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Republikom Srbijom“. Za platformu o dijalogu na današnjoj sednici koja je sazvana na zahtev kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, glasao je 61 poslanik dok je 1 bio uzdržan, što je i bio minimalno potreban broj glasova da bi se dokument usvojio. Platforma za dijalog koju je pripremio kosovski pregovarački tim poslata je kosovskoj skupštini još 15. februara. Njom je, između ostalog, predviđeno da svaki sporazum mora biti u skladu sa Ustavom Kosova, da se mora dobiti priznanje od Srbije, povlačenje Rezolucije 1244 i uspostaviti sud za „zločine Srbije na Kosovu“. Takođe, u dokumentu se naglašava da nema sporazuma o nečemu dok se ne postigne sporazum o svemu. Ovom platformom predviđeno je da prirodni resursi Kosova, a posebno jezero Gazivode i „Trepča“ na Severu, predstavljaju deo „suverene teritorije Republike Kosovo“ Navedeno je i da bi Rezolucija UN 1244 trebalo da bude ukinuta, dok će sporazum biti postignut posredstvom EU i uz podršku SAD, koji bi i bili garanti primene obaveza predviđenih sporazumom. U toku današnje vanredne sednice kosovske skupštine, za razmatranje nacrta „Zakona o zadacima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Republikom Srbijom“ glasala su 58 poslanika dok je 3 uzdržanih. Vlada Kosova je još krajem decembra 2018. odobrila ovaj zakon i prosledila ga skupštini na razmatranje. Samim zakonom zabranjuje se predsedniku i bilo kojoj instituciji da se sastaje sa tzv. fasilitatorima dijaloga bez prisustva kopredsedavajućih, a i nalaže da svaku odluku Vlade Kosova prema Srbiji treba da usvoji i pregovarački tim. Ovom zakonu, kao i Rezoluciji o dijalogu i imenovanju pregovaračkog tima, protive se dve najveće opozicione stranke u kosovskoj skupštini, LDK i Samoopredeljenje. S druge strane, opozicija je platformu nazvala „najapsurdnijim dokumentom koji je dospeo u skupštinu“, prenosi Koha. Izvor. Kossev PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić zakazao je sa petak u 8:30 sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost. Razlog za to je što je tzv. Kosovski parlament usvojio većinom glasova Platformu za dijalog o kako se navodi, konačnom, inkluzivnom i pravno obavezujućem sporazumu za normalizaciju odnosa Beogada i Prištine. Reč je o platformi koju je Beograd ranije ocenio kao dokument koji dokazuje da Priština ne želi nastavak dijaloga sa Beogradom. Kako se navodi, analitičari usvajanje platforme o dijalogu komentarišu kao neformalnu objavu rata. Izvor: Novosti
  5. Profesorka Beogradskog univerziteta u penziji Srbijanka Turajlić i Borka Pavićević iz Centra za kulturnu dekontaminaciju izjavile su da podržavaju građanske proteste, ali da bi zahteve trebalo konkretizovati. Važnim pitanjem smatraju i to da li će Srbija u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država ili populistička i desničarska. Profesorka Turajlić je za N1 rekla da nije baš sigurna koliko podržava ono što je navedeno u Sprazumu sa narodom koji je ponudio Savez za Srbiju. „Šta je moj problem sa tim Sporazumom sa narodom, nije problem što s Vučićem živimo ‘Dan mrmota’, živimo ga i sa opozicijom koja nije u stanju da razmisli šta je to što nije valjalo u prethodnih 30 godina (…) Ceo Sporazum sem prve tri tačke je spisak lepih želja“, ocenila je ona. Ukoliko se zahtevi ne konkretizuju, energija protesta će se istopiti, strahuje Turajlić. „Zaista mislim da demonstranti moraju postaviti kratkoroične ostvarive ciljeve. Prvi cilj je izborni zakon. To je zadatak političara da vidimo o kom izbornom zakonu razgovarmao, ali hajde da napravimo četiri tačke… i šetaćemo iz nedelje u nedelju i štiklirati šta je ispunjeno, i onda kada se ispune svi uslovi da kažemo ‘spremni smo za izbore’. E, onda hajde da vidimo za šta glasamo (…) Nije zahtev da Vučić ode, ko je taj koji dolazi? Unapred želim da znam ko dolazi. Nemojte mi reći da dolazi Boško Obradović, razmisliću onda da li da podržim proteste“, poručila je Turajlić. Upozorila je da je u Srbiji potrebno 20 godina da se podigne narod, i da „ako ponovo uprskamo, čekaćemo novih 20 godina“. „Ovo je užasno važan momenat. Politički život ipak vode političari, ne vidi se ta ozbiljnost, svodi se na to da dođemo na vlast, pa da vidimo šta ćemo. To nas je upropastilo 5. oktobra“, podsetila je Turajlić. Ona je ocenila da u Savezu za Srbiju ne mogu da se dogovre ni oko jedne konkretne stvari, jer će to povrediti jednu, drugu, treću stranu… Turajlić je rekla i da ne vidi da je opozicija ojačala od početka protesta kada još niko od opozicionih lidera ne može da govori, jer nije sigurno kako će narod reagovati. Smatra da bi na protestima trebalo da govore novi, mladi i sveži ljudi, jer su oni budućnost zemlje, i podseća da su svi politički lideri napravljeni upravo na protestima. „Naš problem je da smislimo kako da uredimo ovu zemlju koju rasturamo od 1991, a koju je Vučić dotukao. Arheolozi sada da dođu, ne bi mogli da nađu ni krhotine sistema, on je preorao sve. I naše je pitanje kako iz toga da napravimo pristojno društvo. To mogu da rade samo nove generacije, kojima moramo da vratimo pristojnost rečnika, sistem vrednosti, šta je uvredljivo, a šta je duhovito. Skliznuli smo sa osećanjem empatije, poštovanja, stida, pristojnosti„, upozorila je Turajlić. Ona je istakla da se na prostaklukrežima, ne može odgovoriti prostaklukom. Pavićević: Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka Borka Pavićević je, gostujući na N1, podsetila da je bila učesnica protesta 1968. i da se još tada govorilo da „treba otrebiti žito od kukolja“ među onima koji protestuju. „Protest je jedan čin. Imam predlog – ukoliko se zakažu vanredni izbori, treba svi da izađemo i kažemo da nećemo! To građanski što zovemo, to je narod – ostatakcivilnog stanovništva u zemlji koja je ratovala… Pa, dobro je da smo još živi!Protest je jedna moralna i estetska kategorija koja se iscrpljuje time što se čovek buni. Šta bi bilo dragocenije od pobunjenog čoveka„, upitala je Pavićević.. Režim, kako je rekla, ne može građanima uzimati ponos, osramoćivati ih i govoriti im da su glupi i lenji. „Ko si ti da možeš donositi krajnje sudove? To rađa gnev, gnev rađa bes. Ljudi su osiromašeni. Pogledajte samo koliko nam je narod propao (…) Oduzimate im to što je za njihove biografije važno (…) nužno će eksplodirati„, upozorila je Pavićević i podsetila na slučajeve predsednika opštine Grocka koji je naredio paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i donedavnog predsednika opštine Brus kojem se sudi za seksualno uznemiravanje. „Šta očekujete s druge strane jednog dana da će biti, ako proširite teren normalnog ljudskog ponašanja. Dnevno se proizvode stvari za koje ste mislili da su nemoguće„, istakla je ona. Pavićević je saglasna sa stavom Srbijanke Turajlić da se lideri ne mogu stvarati na birokratski način, i podsetila je na „dvodnevni govor“ glumca Branislava Lečića tokom protesta kod Terazijske česme 1991. godine. Pavićević i Turajlić takođe smatraju da Evropska unija neće mešati u unutrašnje prilike u Ssrbiji, jer je jedini argument zbog kojeg je ovaj režim uopšte nastao, taj da se situacija sa Kosovom sanira, pogotovo pre izbora za Evropski parlament. Podsetile su da se cela Evropa trenutno komeša između „levog„ i „desnog„, te da je i za Srbiju veoma važno da li će u budućnosti biti građanska i socijaldemokratska država, ili desna i populistička.
  6. Apsolutna dominacija jednog političkog aktera u javnom prostoru. Netačni, proizvoljni i neutemeljeni podaci od strane političara. Pregršt neispunjenih obećanja i probijenih rokova. Ponavljanje jednih te istih neistina i uporno i svesno manipulisanje činjenicama, izvlačenje iz konteksta i kreiranje paralelne stvarnosti. Ovako je ukratko izgledala godina za nama iz perpektive Istinomera koji je sakupljao, beležio, a zatim proveravao i ocenjivao izjave političara i javnih zvaničnika. U toku 2018. godine Istinomer je ocenio skoro 130 izjava političara i funkcionera i to, pretežno, negativno. Naime, svega osam izjava koje smo proveravali zaslužilo je pozitivnu ocenu. Kao što je to bio slučaj i prethodnih godina, ubedljivo najviše je bio ocenjivan Aleksandar Vučić - više od trećine svih izjava koje smo proveravali u toku godine izgovorio je predsednik Srbije. Među njima ubedljivo prednjače one koje su zbog netačnosti, neispunjenih obećanja, ili nedoslednosti zaslužile negativnu etiketu, dok je svega tri Vučićeve izjave prošlo sa pozitvnom ocenom. Foto: Istinomer/Zoran Drekalović Možemo slobodno reći da gotovo da nije bilo teme koje je preovladavala u javnosti, a da se o njoj Vučić nije oglasio i to, prema evidenciji Istinomera, iznoseći neistinite, ili neproverive podatke i tvrdnje. Tako je, između ostalog, više puta netačno tvrdio da je javni dug kada je njegova stranka došla na vlast bio preko 70 odsto.Iako je Istinomer više puta dokazao da je ova informacija neutemeljena, Vučić je nastavio da je ponavlja tokom čitave godine. Slično je bilo i sa stopom kriminala, pa je predsednik Srbije uporno izgovarao da je tokom dvehiljaditih bilo više ubistava nego devedesetih godina, što smo nekoliko puta utvrdili da nije tačno. Među neverovatnijim neistinama istakla se tvrdnja da “u Glini 1995. godine nije pominjao Veliku Srbiju”, iako o tome postoje video-snimci. Vučićeva (gotovo svakodnevna) obraćanja javnosti po pitanju svega i svačega neretko su obojena epitetima - rekordno, istorijski i nikada ranije. Tako je, između ostalog, više puta rekao da je nezaposlenost u Srbiji (i u Beogradu) nikada manja u istoriji, iako se ispostavilo da je ovo nemoguće proveriti zbog nedostatka relevantnih podataka i promene metodologije merenja nezaposlenosti. Zatim je neutemeljeno tvrdio da je izabran za predsednika Srbije uz najveću podršku u savremenoj istoriji, ili, pak da predsednik Rusije nikada pre dolaska naprednjaka na vlast nije bio u Srbiji. Jedna od češće ponovljenih nesitina tiče se i visine prosečne plate za vreme bivše vlasti, koju predsednik Srbije, u svojim izjavama, kako vreme prolazi sve više smanjuje. Drugi na Istinomerovoj listi najčešće ocenjivanih političara našao se sadašnji ministar finansija, odnosno bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali sa daleko manje ocenjivanih izjava od predsednika države. U neistinitim tvrdnjama i neisupunjenim obećanjima, međutim, ne zaostaje. Tako je u predizbornoj kampanji pred beogradske izbore u više navrata davao izjave koje su se pokazale neistinitim, a posebno se “proslavio” tvrdnjom “da niko ne gradi metro u gusto naseljenim delovima grada”, što je apsolutno netačno. Kada je postao ministar finansija tvrdio je “da su penzije nikada veće”, a nisu, kao i to da je prosečna plata prošle godine bila 318 evra, što takođe nije tačno. Po neispunjenim obećanjima u 2018. godini istakao se sadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, koji uporno najavljuje i probija rokove za rekonstrukcije ulica, saobraćajnica i trgova u glavnom gradu, o čemu smo pisali ovde, ovde i ovde, ili, pak, tvrdi da su radovi završeni i onda kada je očigledno da nisu. Uprkos tome, hvalio se da je vlast u prestonici ispunila sve što je obećala, o čemu je Istinomer, takođe, pisao. Predsednica Vlade Ana Brnabić nije se našla u prva tri aktera čije je izjave Istinomer ocenjivao, iako je krajem godine bila nešto vidljivija u medijima, nego što je to bio slučaj ranije. Sa više pojavljivanja u javnosti, međutim, nismo dobili i više istinitih tvrdnji, ako je suditi po evidenciji Istinomera, jer je od sedam izjava, pet dobilo negativnu ocenu. Njena kolegenica u Vladi, ministarka pravde Nela Kuburović ima isti broj ocena, ali su kod nje sve bile negativne – pet neistina i dva neispunjena obećanja. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je, pak, “briljirao” sa netačnim izjavama “da je na platou ispred Filozofskog fakulteta protestovalo 1.500, 1.600 ljudi”, kao i “da nijedna kompanija njegovog oca nije nije imala promet”. U nastavku izdvajamo neke od izjava koje su obeležile godinu za nama i koje su izazvale najveću pažnju čitalaca. ISTINITOST Mediji nisu podržavali Vučića u predsedničkoj kampanji #kratke noge Suzana Vasiljević, medijska savetnica predsednika države “Predsednik je u vreme predsedničke kampanje bio premijer i obavljao je svoj posao sve do izborne tišine. Mediji su pratili te njegove aktivnosti, što nije imalo veze sa vremenom koje su on i njegova stranka dobijali u predizbornom programu. Naravno, svi borci za slobodu medija su to namerno ignorisali pa su računali vreme u medijima sabirajući redovne aktivnosti predsednika vlade i kampanju.” U intervjuu za hrvatski "Nacional", koji je preneo portal B92, Suzana Vasiljević govorila je o Aleksandru Vučiću, kog savetuje od 2012. kada je Srpska napredna stranka došla na vlast, ali i o tvrdnjama da Vučić kontroliše većinu medija u Srbiji. Savetnica predsednika je, međutim, tvrdeći ovo u potpunosti ignorisala da u Srbiji postoji problem funkcionerske kampanje, zahvaljujući kojoj je Vučić, kao premijer koji trči predizbornu trku, u startu imao veću prednost u medijima od ostalih kandidata, što su pokazali medijski monitorinzi svih relavantnih organizacija. Dijalog sa Prištinom potpuno transparentan #kratke noge Ana Brnabić, predsednica Vlade "Naš dijalog je u potpunosti transparentnan, nisam u ovom trenutku videla da je potrebno da pravim bilo kakav izveštaj.” Iako je pitanje rešavanje Kosova bilo jedna od ključnih tema u javnosti tokom čitave 2018. godine, šta se tačano pregovara u Briselu i šta nude beogradska, a šta prištinska strana – nismo saznali. Iako se predsednik Srbije više puta u javnosti požalio kako nema podršku za svoj plan za rešavanje kosovskog pitanja, taj plan, zapravo, niko nije ni video, ni čuo. Dakle, očigledno je i da dijalog sa Prištinom nije potpuno transparentan, jer postoje brojna otvorena pitanja sa kojima javnost nije upoznata. Osim toga, sama premijerka ranije je u skupštini eksplicitno izjavila da neće da objašnjava šta će potpisati, što je u suprotnosti sa principom transparentnosti. OBEĆANJA Informacije o ubistvu Ivanovića objavićemo za dve nedelje #neispunjeno Aleksandar Vučić, predsednik Srbije "Za 15 dana će vam se naše službe objaviti po pitanju Olivera Ivanovića… Službe će po tom pitanju da govore za negde dve nedelje, i šta su saznali i šta ne mogu da saznaju, i tako dalje. Ne mislim da će se mnogi mnogo čemu iznenaditi. Iznenadiće se oni koji su krivca znali unapred." Ubistvo političara sa Kosova Olivera Ivanovića, umnogome je obeležilo godinu za nama. Dan nakon ubistva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić obećao je javnosti da će “za dve nedelje naše službe reći šta su saznale, a šta nisu u vezi ovog slučaja”. Ni skoro godinu nakon ubistva, od institucija u Beogradu nismo dobili nikakve informacije o tome dokle se stiglo sa istragom, niti šta se do sada zna. Ubistvo Ivanovića je, međutim, tokom čitave godine bila prilika za predstavnike vlasti za optužbe, prepucavanje sa prištinskim zvaničnicima, ali domaćim opozicionim političarima, kao I za dizanje tenzija na severu Kosova. Izneću dokaze o mešanju zapadnih sila u izbore u Republici Srpskoj #neispunjeno Aleksandar Vučić, predsednik Srbije “Mi se nećemo mešati u odluku našeg naroda u Republici Srpskoj, ali ću posle izbora izneti dokaze, frapantne dokaze o najbrutalnijem mešanju pojedinih zapadnih sila u izbore u Republici Srpskoj. Govoreći na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke, uoči opštih izbora u Bosni i Hercegovini, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dotakao se i Republike Srpske. Naime, Vučić je u jeku predizborne kampanje ( u drugoj državi) izneo vrlo ozbiljne optužbe na račun “pojedinih ambasadora“. Rekao je još da “to njihovo mešanje ide do tih granica da ambasadori pojedinih zapadnih zemalja zovu ljude na listama i zabranjuju im da promene stranu.“ Od završetka izbora u BiH (i u Republici Srpskoj, kao jednom njenom entitetu) koji su održani početkom oktobra, predsednik Srbije do sada javnosti nije izneo nijedan jedini dokaz o mešanju pojedinih zapadnih sila”, niti rekao na čemu temelji svoje tvrdnje. Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović
  7. „Napadaju me oni koji već imaju albanske lične karte, kosovske lične karte. Neki drugi bi neki drugi termin iskoristili da to kažu“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. „Ja nemam. Ja imam samo državljanstvo Srbije. Imam samo srpsku ličnu kartu i srpski pasoš“, dodao je. Podsećanja radi, predsednik Srbije je najviši zvaničnik ove zemlje koji finansijsku nadoknadu za svoj rad prima iz budžeta Republike Srbije. Stoga bih ovu priliku iskoristila da ga pozovem da se odrekne primanja iz pomenutog budžeta, promeni prebivalište i počne da živi na Kosovu. U tom slučaju, svakako bi imao šansu da ponovo nađe posao u nekoj od preostalih srpskih institucija (obrazovanje, zdravstvo i javna preduzeća su poslednji tragovi države Srbije na Kosovu nakon Briselskog sporazuma). Međutim, moja preporuka se odnosi na potpuno odricanje od budžeta Republike Srbije. Promenu prebivališta svakako ne bi mogao da uradi na samoj teritoriji Kosova, jer tu ne postoje odeljenja za civilnu registraciju po zakonima Srbije. Morao bi da ode do najbližeg odeljenja koje se nalazi u Raški. Uz malo truda, dobre volje službenika i sreće, s obzirom na to da se radi o ličnosti poznatoj javnosti, predsednik bi vrlo lako dobio prebivalište na teritoriji Kosova – u okviru srpskog sistema. Recimo hipotetički da on i dalje obavlja funkciju predsednika Srbije, ali sa prebivalištem na teritoriji Kosova i u okolnostima pod kakvim žive prosečni Srbi sa Kosova (dakle, nema diplomatski pasoš). S obzirom na to da se u njegovom poslu zahtevaju česta putovanja, logično je da će odmah po promeni prebivališta, pohitati da izvadi pasoš. Otići će do Ljermontove u Beogradu kako bi pribavio ovaj dokument. Videće da se za ljude sa Kosova kancelarija ne nalazi na istom mestu kao i za ostale građane Srbije. Tumaraće po hodniku i naići na vrata na kojima piše „Za lica sa Kosova i Metohije“. Radoznali predsednik će zatim upitati službenike u čemu se ogleda različitost ove kancelarije. Oni će ljubazno da mu obrazlože činjenicu da građani sa Kosova i Metohije nisu baš isti kao građani Srbije i da na njihovim pasošima piše Koordinaciona uprava. Verovatno će biti i drugih lica sa KiM-a, pa diskusija između predsednika i službenika neće potrajati. No, dobro, shvatio je kako se naziva telo koje izdaje pasoše za geografsku oblast u koju se preselio. Za sada je to dovoljno informacija. Ionako žuri na put, uskoro ima let za Berlin sa aerodroma Nikola Tesla. U sledećoj sceni predsednik je u raspravi sa službenikom na aerodromu, koji mu uporno ponavlja da na njegovom pasošu piše Koordinaciona uprava. Predsednik ljutito odgovara kako zna šta na njegovom pasošu piše i da ne vidi problem u tome. Službenik mu kaže: „Žao mi je ali pasoš na kojem to piše ne podleže viznom režimu koji ima Srbija, moraćete da propustite let dok ne pribavite vizu“. Gospodin Vučić ljutito odlazi sa aerodroma i u telefonskom razgovoru otkazuje sastanak sa gospođom Angelom Merkel. Međutim, onako pravičan, ponosno se smeška što se službenici drže propisa, pa čak i kada je u pitanju predsednik. Uskoro shvata da tokom cele nedelje ima sastanke sa zvaničnicima Evropske unije i da će morati da prione na posao kako bi pribavio vizu. Sleže ramenima i polako odlazi prema prostoru u koji se preselio. Početni problemi sa pasošem ga nisu obeshrabrili da nastavi sa uživanjem u blagodetima svete srpske zemlje. Odlučio je da istovremeno vidi kako na terenu funkcioniše Briselski sporazum kojim je izvojevao mnogobrojne pobede nad evropskim i albanskim političarima. Odšetao je do kancelarije kompanije „MTS doo“, koja je zadužena za telekomunikacije na severu Kosova i u sredinama gde živi većinski srpsko stanovništvo. To je jedan od velikih uspeha koji je, zajedno sa svojiim pregovaračkim timom, postigao tokom pregovora u Briselu. U nameri da živi život svojih sunarodnika baca, u kantu za otpad svoju telefonsku karticu i odlučuje da potpiše ugovor sa ovom kompanijom. „Vašu ličnu kartu moliću“, kaže mu službenik sa druge strane šaltera. Predsednik daje ličnu kartu, službenik uzima i odgovara: „Izvinite, ali za registraciju broja kod nas neophodno je da posedujete kosovsku ličnu kartu“. „Molim“ – povika predsednik. „Hoćete da kažete da mi treba albanska, kosovska lična karta?!“ Predsednik krenu prema izlazu ali ga službenik zaustavi rečima: „Dobro, dajte mi srpsku ličnu kartu, ali nam morate dostaviti kosovsku u roku od 60 dana. Idite posle do opštine da uzmete extract za potrebe lične karte, jednostavna je procedura. Ukoliko se i zakomplikuje, ovaj rok je više nego dovoljan da dođete do kosovskih dokumenata. Samo da ne budete u katogoriji onih koji ni ne mogu da ih dobiju, onda ne znam kako da Vam pomognem“. Iako kroz iglene uši, uspeo je da dođe do usluga mobilne telefonije bez da izvadi ličnu kartu samoproglašenog Kosova. Zalihe novca mu ponestaju i već je vreme da potraži neki posao od koga može da se živi jer se odrekao primanja iz budžeta Republike Srbije. Sreća njegova je u tome što je radoholik i ne spava, pa može stići da obavlja funkciju predsednika bez obzira na to koji posao bude našao. Pokušao je u sudu koji je integrisan nakon Briselskog sporazuma – tražili su mu kosovsku ličnu kartu. Pokušao je u policiji, nekadašnjoj civilnoj zaštiti, opet traže kosovske lične karte. Hteo je i da pokrene sopstveni biznis; opet ne može legalno da posluje bez kosovske lične karte. Mnoga je vrata otvorio, ali i odmah zatvorio nakon famozne rečenice „kosovska lična karta“. Očajan zbog stanja u kome se nalazi, seo je da odmori i pogleda vesti. Pali TV i na malom ekranu ugleda svog kolegu iz Srpske liste – političke partije koja je osnovana nakon Briselskog sporazuma i koja je vlast u opštinama sa srpskom većinom na Kosovu. „Svi ti ljudi koji pišu ta otvorena pisma imaju i kosovske lične karte, i srpske lične karte, i ne bi me začudalo da imaju lične karte zemalja koje su bile sponzori te kosovske nezavisnosti“, reče predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić u intervjuu za javni servis Srbije. Predsedniku sinu genijalna ideja da posao potraži upravo u opštini u kojoj je gospodin sa malog ekrana gradonačelnik. Bez obzira na to što je u dobrim odnosima sa gradonačelnikom, nije hteo da zloupotrebljava svoju poziciju, već odluči da zakuca na vrata same opštine kako bi se raspitao o eventualnim radnim mestima. Već sledećeg dana je otišao do opštine Severna Mitrovica, još jedne briselske pobede. Izgleda da mu se sreća osmehnula – na oglasnoj tabli objavljen je konkurs za slobodna radna mesta. „Kosovska lična karta“ – pročitao je na listi potrebnih dokumenata. Zavirio je u svoj novčanik i shvatio da će vrlo brzo ostati bez dinara u džepu. Nakon nekoliko sati šetnje, razgledanja grada, uživanja u pogledu od crkve Svetog Dimitrija, koji se pruža na celu Mitrovicu, i severnu i južnu, odluči da ode do obližnjeg kafića da nešto popije i osveži se. Na TV-u čuje kako je Kosovo dobilo viznu liberalizaciju. Odmahuje glavom i gleda u svoj mesečni raspored sastanaka. Shvata da ponovo ima veliki broj putovanja po Evropi. Poziva prvi taksi da ga vodi na jug Kosova jer sa svojim KM tablicama ne može da putuje po tom delu geografske oblasti. Staje u red da se raspita šta mu je potrebno za pasoš. Iznad vrata pročita natpis – „Republika Kosovo“. Proguta knedlu u grlu, saže glavu i ukopa se u mestu. „Tjetri“, začu se glas službenika iz kancelarije. Sanja SOVRLIĆ
  8. Predsednik Republike Srbije Aleksаndаr Vučić primio je dаnаs kаtoličke biskupe Srbije, sа kojimа je rаzgovаrаo o sаrаdnji držаvnih orgаnа i institucijа sа kаtoličkom zаjednicom. Kаtolički biskupi su pohvаlili nаpore držаve, koji su doprineli dа veći deo otvorenih pitаnjа bude rešen, kаo i sve аktivnosti preduzete sа ciljem dа se pomogne život i rаd kаtoličke zаjednice u Srbiji. Nа sаstаnku su rаzmotrenа, između ostаlih, pitаnjа iz oblаsti obrаzovаnjа, imovinskа pitаnjа, kаo i pitаnjа mаtičnih knjigа. Sаstаnаk je protekаo nа obostrаno zаdovoljstvo, uz dogovor dа se rаd nа rešаvаnju rаzličitih tekućih pitаnjа kаtoličke zаjednice nаstаvi u sаrаdnji sа držаvnim orgаnimа i institucijаmа Republike Srbije.
  9. Kompromis ne može da bude ispunjavanje svih želja albanske strane, a da Srbi moraju da prihvate sve što žele, jer, u protivnom, oni će biti krivi za slom bilo kakvih razgovora i pregovora, rekao je danas predsednik Aleksandar Vučić na zajedničkoj pres konferenciji sa predsednikom Odbora Bundestaga za evropske poslove, Ginterom Krihbaumom. Vučić je istakao da je Srbija za kompromis i da želi da razgovara, u cilju pronalaženja kompromisnog rešenja. Dodao je da je pitanje Kosova i Metohije bila ključna tema njihovih razgovora, te da je nemačkom poslaniku ukazao da je Srbija ispunila sve obaveze sporazuma iz Brisela, a Prišština nije onu jednu koju je preuzela. Predsednik Srbije istakao je i da su svi ekonomski parametri na strani Srbije, ali da, ako ne budemo pronašli održivo rešenje za Kosovo i Metohiju, preti opasnost da se možemo vratiti na vreme iz 2011. bankrotstva i teške situacije, kada smo morali zemlju da spašavamo. Vučić je, nakon sastanka sa poslanikom nemačkog Bundestaga i predsednikom Odbora za odnose sa EU Ginterom Krihbaumom, naglasio da je najveći deo razgovora bio posvećen odnosima Beogarda i Prištine. Rekao je da je sa gostom govorio o našem unutrašnjem dijalogu, šta građani Srbije misle, ali i Briselskom sporazumu, obavezama koje smo ispunili i samo jednoj obavezi koju je imala druga strana a nije joj palo napamet da to ispune. Ukazao je da nam to mnogo otežava situaciju, naročito posle brutalnog hapšenja dirketora Kancelarije za KiM Marka Đurića, te dodao da pored svega moramo da razgovarmao. "Pored svega, moramo da razgovaramo" - „Rekao sam Krihbaumu da želimo da razgovaramo, želimo kompromis, ali da ne može biti ispunjavanje svih želja albanske strane i da Srbi moraju da prihvate sve što Albanci žele, jer bi u protivnom bili krivi za neuspeh. Za ucene i pretnje nismo spremni - poručio je Vučić. Građani Srbije će, kako je najavio, imati prilku da se izraze o onome što budemo mislili da je racionalno i kompromisno rešneje. „Da li ćemo imati dovoljno hrabrosti i snage da donesemo rešenje, ali i drugi da sa nama učestvuju u tome, videćemo. Nisam preveliki optimista, ai uvek postoji nada da ljudi žele da gledaju više u budućnost nego u prošlost“, naglasio je on. Vučić je kazao da je sa Krihbaumom postigao visoku saglasnost koliko je važno imati stabilnost i mir u regionu. Obećao je da će se Srbija boriti i da će dati sve od sebe, ali da su prilike malo teže od onoga što obično naši prijatelji iz Nemačke misle. - Mi ćemo se boriti za budućnsot našeg naroda. Citirao bih ponovo Boru Pekića citirao „ne ljubite zemlju predaka svojih, već zemlju po kojoj hodaju vaša deca“. Nadam se da će u Srbiji dovoljno dobro razumeti koliko je važno slaviti ne izgubljene bitke i žrtve, već našu uspešniju budućnost - podvukao je on. Stav SPC nije realan Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da u deklaraciji SPC o Kosovu nije video šta je rešenje, te ocenio da je stav crkve, nerealan u suštini, jedna "nova okolnost i teška novost". U stavu SPC, Kaže Vučić, nije video rešenje, već samo to da treba da ostanemo u zamrznutom konfliktu i čekamo bolje vreme. Vučić je, nakon razgovora sa nemačkim poslanikom Ginterom Krihbaumom, kazao da ceo dan razmišlja šta da kaže i odgovori tim povodom, te da odgovor, kakav god smislio, ne bi bio dovoljno dobar. - „Pročitao sam deklaraciju ili saopštenje više puta. Sve sam video i sve poštujem, samo nisam nigde video šta je rešenje. Da li je rešenje da sve negiramo, da budemo protiv svega, znači da imamo zamrznuti konflikt i da čekamo neko bolje vreme. Koje bolje vreme, kada nas bude pet ili tri miliona? Kada odu svi u inostranstvo ili izgubimo stanovništvo ili svi nama pobegnu 50 godina napred - objasnio je on. Vučić je istakao da nema iluzuje da je moguće da svojom voljom izugura nešto što građani neće. „Građani će doneti konačnu odluku o svemu. Našu crkvu veoma poštujem, a mislim da nijedna vlada i predsednik, a voleo bih da to pitate patrijarha Irineja, nisu pomogli toliko SPC: Mi smo dovedeni u veoma tešku situaciju, jer nemamo sada da razgovaramo o ni o čemu, ako bismo se držali onoga što je SPC donela“ - podvukao je on. Kada bi slušali SPC... Vučić je rekao da bi naš odgovor bio, ako bi se držali onoga što je SPC rekla: „razgovora nema, 'ajde svi Albanci da živite u srpskoj autonomnoj oblasti“. - To je toliko nerealno... Ne bih da kažem nijednu težu reč, nemam pravo ni smelosti. Svi govore o svetoj zemlji, samo niko neće na tu svetu zemlju da ide da živi - naglasio je on. Kazao je da svi pričaju o tome šta je za nas Kosovo, ali je, primećuje, za nas Kosovo važno kada treba da udarimo nekom politički šamar, a kada treba konkretnim delom da pokažemo - onda nije ništa, nažalost, konstatovao je on. Vučić je rekao da ne spada u tu kategoriju i da njemu znači Kosovo mnogo, zbog čega se ovako teško bori, za razliku od onih koji sa oduševljenjem prihvataju nešto što je odbijanje svakog rešenja, i to onih koji su doprineli jednostranom proglašenju nezavisnosti, koji su se borili samo za vlast u Beogradu, a nikada za svoju zemlju, koji mu sada drže pridike. - „Ovo je za nas nova okolnost i teška novost. Objasnite mi da li ima bilo ko od vas ko želi da ode da živi u Sstimlje ili Glogovac. Pokažite mi i jednog Srbina koji bi to učinio sa svojom decom. Kada mi ga pokažete držite mi predavanje, solite mi pamet“ - poručio je on. Vučić je izrazio uverenje da će narod iskazati svoju volju i da će svako nositri svoj krst - neko dana, a neko u budućnosti. Krihbaum dobar priljatelj Srbije Kazao je da Krihbaum poznaje odlično region i da je iskreni prijatelj naše zemlje, koji želi dobro Srbiji i srpskom narodu. "„Imali smo dug razgovor danas, a teme su bile i bilateralni odnosi. Konstatovali smo da su na izuzetno visokom nivou. Konstatovali smo da je sve više nemačkih kompanija koje dolaze u Srbiju, da danas 45.000 ljudi u Srbiji radi u nemačkim kompanijama, da dodatnim reformama možemo da privučemo još nemačke investicije"“, kazao je on, najavivši da će uskoro otvarati nemačke fabrike u Kruševcu, Kraljevu, Čačku, a u Pančevu neke radove. "„Mnogo toga je pred nama. Nemačka je najvažniji spoljnotrgovinski prtnaer Srbije. Nemačka će uvećavati i sasvim je izvesno da u narednih 30 godina niko neće preteći Nemačku kao najvažnijeg trgovinskog partnera. To govori o značaju Nemačke i koliko je važno da gradimo odnose sa tom zemljom"“, podvukao je on. Vučić je kazao da Krihbaumna svaki način podržava evropski put Srbije. „Iako je reč o strogom čoveku, Krihbaum je uvek bio na strani evropske budućnosti Srbije i našeg naroda. Ja sam mu na tome veoma zahvalan. Mislim da je dobro zna da građani Srbije umeju da cene i poštuju što je radio“, istakao je on. Uskoro put u Dizeldorf Vučić je najavio da uskoro putuje u Dizeldorf, u pokrajinu Severnu Rajnu Vestfaliju, gde će razgovarati sa investitorima i predstavljati mogućnosti za ulaganje u Srbiju. To je, kako je objasnio četvrta nemačka pokrajna po broj investitora koji dolaze u Srbiju, a i po vrednosti robe koju izvozimo u Nemačku. „Ostaje što nije lak posao rešavanje problema KiM. Ove godine ćemo imati privredni rast među najvišima u regionu i Evropi. Važno je da li ćete imati suficit ili deficit, sniženje ili povećanje javnog duga. Svi ti parametri su na strani Srbije, ali ako ne budemo pronašli održivo rešenje plašim se da se možemo vratiti u 2011.doba bankrotstva i tešku situaciju“, zaključio je on. Na Samit EU u Sofiji idem ako sve bude u redu Vučić je izjavio danas da će na Samit EU - Zapadni Balkan u Sofiji otići ukoliko sve bude u redu, imajući u vidu da "svakog dana izađe neka nova deklaracija". - U Sofiju ću otići ako sve bude u redu, jer, ko zna, ima još nekoliko dana do tada. U utorak idem u Dizeldorf, a nakon toga, valjda, i u Sofiju - rekao je Vučić novinarima nakon sastanka sa poslanikom i predsednikom Odbora za evropske poslove nemačkog Bundestaga Ginterom Krihbaumom. Novinare je interesovao i komentar predsednika Srbije na informaciju iz Moskve da su ruske službe sprečile teroristički napad na kolonu u maršu "Besmrtni puk", a Vučić je rekao da se njemu svakako ništa ne bi desilo. - Meni se svakako ništa ne bi desilo, jer su me iz prvog reda izgurali divni ljudi koji su hteli da budu pored svog predsednika. Tako da sam ja bio u trećem redu kolone - kazao je Vučić. https://www.blic.rs/komentar/politika/vucic-o-deklaraciji-spc-za-kim-crkva-nije-ponudila-nikakvo-resenje-stav-im-je/0f5gtlf
  10. Знам да наши медији обично лупају глупости, али овај овај текст из Опозиционара делује врло занимљиво. Поготову јер знам да су људи намерно стављали статус "Вучићу педеру" да би видели реакцију и стварно им је избрисан уз обавештење ФБ администрације; некада за пар сати, некада за неколико дана. Чак је и Предраг Стојадиновић написао текст о томе. OBAVEŠTENJE! Pričali smo sa Facebook podrškom! Ovo je ZABRANJENO da se kaže za Vučića! oktobar 18, 2016 Svedoci smo toga da Fejsbuk sve češće uklanja sadržaj koji je kritičan prema Premijeru Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci. Istovremeno svedoci smo da američke FB stranice veoma kritično pričaju i o Donaldu Trampu i o Hilari Klinton, tako da nam se čini da je ova zabrana lokalizovana za Srbiju. Upravo smo završili razgovor sa predstavnikom Fejsbuka po pitanju nedavne cenzure fotografije koju su nam poslali čitaoci iz Slovačke. Naime, zabranjeno je bilo kakvo vređanje i pominjanje karaktera gospodina Vučića. ZABRANJENO je reći „Vučiću pederu“. ZABRANJENO je reći „Vučiću ti si loš čovek“ (DA ZAISTA SU NAM TO REKLI) ZABRANJENO je reći bilo šta loše o Vučićevom karakteru. Nema veze ako su radnici u pelenama. Nema veze helikopter. Nebitne su njegove izjave o muslimanima. Nebitno je noćno rušenje kuća pod fantomkama. Sve je to iz konteksta kako on voli da kaže. Problem je što je kontekst zao. Istovremeno Facebook ne cenzuriše slični sadržaj koji je usmeren protiv karaktera Hilari Klinton, Donalda Trampa, Teda Kruza i drugih javnih ličnosti Američke politike. Zbog čega je Srbija izuzetak? Rečeno nam je da je dozvoljeno da se iskaže neslaganje sa određenom politikom dotične osobe. Dozvoljavaju reči „pokvarena Hilari“ – stvar koju ne bi dozvolili da se kaže za Vučića Donald Tramp je ksenofob – stvar koju Fejsbuk ne dozvoljava da kažete za Vučića Lažov i nikogović – zamislite da to neko kaže za Vučića!? Bio bi cenzurisan.
  11. Izvinjavam se ako tema već postoji ili je u pogrešnom forumu... Ovo me šokiralo! http://www.srbijadanas.net/novi-pazar-osnovnoj-skoli-sveti-sava-promenili-ime-u-halifa-bin-zajeda-el-nahjana/ I sve što imam da kažem je: Bravo! A crkveni "velikodostojnici" su Gašića stavili pored svetog Jovana, Bože me oprosti! Znači imamo svetog Gašića (sramno, do bola sramno, on NIJE toga dostojan!!), i imamo školu najvećeg srpskog prosvetitelja, sveca, koga je zamenilo ime nekog abu dabi salem alejkum donora! Zaključak:ukoliko Mile Kitić da neku dobru donaciju crkvi ili školi, dete će vam ići u školu: OŠ Mile Kitić, a kad odete u crkvu, pored svetog Nikole ili svetog Jovana, stajaće i Mile Kitić, da mu se fino priklonimo i poklonimo.
  12. Premijer i njegova porodica vlasnici 786 kvadrata Premijer Aleksandar Vučić vlasnik je jedne, a članovi njegove porodice šest nekretnina u srpskoj prestonici koje vrede više od milion i sto hiljada evra. Donedavno porodica je imala još jedan stan koji je prodala. Dva stana su otkupljena od države devedestih godina po povlašćenim uslovima. Pišu: Stevan Dojčinović, Pavle Petrović Imovinski karton premijera Srbije Aleksandra Vučića, objavljen na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, ukazuje da je jedan od najsiromašnijih državnika u regionu. Vlasnik je samo jedne garsonjere od 30 metara kvadratnih. Ne poseduje ništa više od imovine – ni automobil, ni firmu, niti ušteđevinu u banci. Plata mu je oko hiljadu evra mesečno, tako da je čak i kupovina garsonjere za njega bila luksuz. Vučićeva porodica, međutim, poseduje veći broj nekretnina u glavnom gradu. Uglavnom su to veliki stanovi na lokacijama gde su skupi kvadrati, pokazuje istraživanje Mreže za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK. Premijerova supruga vlasnik je stana od oko 100 kvadrata koji se nalazi odmah pored njegove garsonjere u naselju „Belvil“. Kupila ga je od biznismena za kog opozicija tvrdi da je blizak vlasti. Grafički prikaz imovine (klikni za uvećanje) Stan od 118 kvadrata u Yubiznis centru, koji je Vučić otkupio od države devedesetih, nije jasno čiji je. Iako ga je Vučić ugovorom poklonio bivšoj supruzi, ugovor o poklonu nikada nije stigao do katastra pa se premijer i dalje zvanično vodi kao vlasnik stana. Brat premijera vlasnik je stana od 108 kvadrata na Novom Beogradu. Premijerovi roditelji vlasnici su porodične kuće u Jajincima od skoro 200 kvadrata, stana od 112 kvadrata u centru Beograda i stana od 80 na Novom Beogradu. Majka je imala još jedan stan od 62 kvadrata u Beogradu, ali ga je prodala dok je trajalo istraživanje KRIK-a. Njihov najskuplji stan nalazi se u Krunskoj ulici, a premijerov otac dobio ga je krajem devedesetih godina u razmeni sa Narodnom bankom. Razmena je, prema mišljenju stručnjaka, bila na štetu banke. Ukupna površina nekretnina, ne računajući nedavno prodat stan, je 786 metara kvadratnih, a prema tržišnim cenama vrede milion i sto šezdeset hiljada evra. Nedavno prodat stan vredan je 75.000 evra. Premijer Vučić od 2012. godine prima platu u proseku od hiljadu evra mesečno, dok je plata njegove supruge u Ministarstvu spoljnih poslova 65 hiljada dinara. Roditelji Anđelko i Angelina su penzioneri i primaju, prema izjavi Vučića, penzije od 90.000 i 80.000 dinara mesečno. Plata brata Andreja, koji radi u Narodnoj banci Srbije, nepoznata je. Vrednost stanova Novinari KRIK-a angažovali su agenciju za nekretnine da proračuna vrednosti stanova. Za svaki od njih urađen je detaljan proračun. Tržišna vrednost stana ne mora da se podudara sa vrednošću u ugovoru. Agencija nije želela da bude imenovana u tekstu. U zbirnu vrednost nije uračunat stan u Ulici Jurija Gagarina iako se u katastru vodi na premijerovog oca – uverili smo se da je taj stan razmenjen sa Narodnom bankom. Tokom istraživanja prodat je stan u Nikole Tesle, pa se ni on nije našao u proračunu. KRIK je ovu priču uradio u okviru projekta istraživanja imovine domaćih funkcionera, koji su podržali i čitaoci sajta. KRIK smatra da bi građani trebalo da budu informisani o tome šta od imovine poseduju vodeći funkcioneri i njihove porodice (povezana lica). Zbog ovog istraživanja, provladin tabloid „Informer“ pokrenuo je hajku protiv naših novinara. Premijer je novinarima KRIK-a rekao da on nikada nije imao novca i da su mu roditelji finansijski pomogli kada je kupovao garsonjeru u „Belvilu“, kao i kod otplate stana koji je od države otkupio devedesetih godina. Rekao je da on nema veze sa stanom svoje supruge, kao ni sa nekretninama roditelja i brata. „Vi ste sabirali babe i žabe. Ne možete da mi nađete ništa pa ste onda uzeli da sabirate šta su mi otac i majka imali“, rekao je Vučić. „Znate šta je problem sa svima koji misle da će istražujući nešto da pronađu? Nemaju šta da pronađu. Nikad nisam krao, nikada nisam uzimao“, kaže Vučić, „Na meni nema ništa skupoceno. Mene zanima šta mogu da uradim za svoju zemlju i svoj narod.“ Za stan koji je dobio od države devedesetih Vučić je rekao da ga je na kraju pretplatio. Negirao je da je njegov otac stan u Krunskoj otkupio po privilegovanom dogovoru. „Belvil“ i „WinWin“ Premijer Vučić kupio je garsonjeru u aprilu 2014, piše u ugovoru koji poseduje KRIK. Ona se nalazi u čuvenom novobeogradskom naselju „Belvil“ koje je sagradila kompanija Miroslava Miškovića, a prema tržišnoj ceni danas vredi oko 51.000 evra. Premijer je stan platio, prema ugovoru, 39.000 evra. Premijer svojom platom i bez ušteđevine u banci nije mogao da sebi priušti ovu nekretninu, pokazuju zvanični podaci. Vučić je za KRIK rekao da su mu roditelji pomogli pri kupovini stana. „Otac mi je platio garsonjeru.“, rekao je Vučić, „Roditelji su prodali stan, majka je prodala i kuću u Bečeju, sve što je nasledila od svog oca i svoje majke, da bi meni pomogli da kupim tu garsonjeru. Ja sam platio neki minimalni iznos.“ Tamara Đukanović (foto: Kurir) Odmah do premijerove garsonjere, nalazi se stan veličine 104 kvadratna metara uvlasništvu njegove supruge Tamare Đukanović. Ona je vlasnica i garaže od 12 metara kvadratnih u „Belvilu“. Na tržištu se procenjuje da stan i garaža danas vrede oko 196.000 evra. Đukanovićeva je zaposlena u Ministarstvu spoljnih poslova od avgusta 2010. godine. Savetnica je u Odeljenju za Evropu i zarađuje oko 65.000 dinara mesečno, prema informacijama koje je KRIK-u dalo ministarstvo. Stan je kupila u maju 2013. godine za 135.000 evra, stoji u ugovoru koji ima KRIK. Prodavac je bio Slobodan Kvrgić, u javnosti poznat kao vlasnik kompanije „WinWin“ koja se bavi prodajom računara i druge tehnike. Kvrgića opozicione stranke opisuju kao biznismena bliskog premijeru. Njegove firme razvile su poslove od kada je Srpska napredna stranka (SNS) došla na vlast, pokazuju podaci Agencije za privredne registre. Prihodi Kvrgićeve matične kompanije skočili su sa 100.000 evra u 2010. godini na 14,5 miliona evra u 2014, uglavnom zahvaljujući javnim nabavkama. Premijer je KRIK-u rekao da su njegova garsonjera i suprugin stan odvojene nekretnine kupljene nazavisno jedna od druge. „To nema veze sa bračnim statusom“, rekao je Vučić. „To je odvojeno kupljeno. Njeni roditelji su joj to kupili mnogo ranije i imaju ugovor o pozajmici i ugovor o kreditu.“ Rekao je da ne poznaje Kvrgića i da on nije čovek blizak vlasti. „Ja ne znam ni ko je to. Prvi put čujem“, rekao je Vučić. „Ja u životu nisam video tog čoveka.“ Kvrgić nije odgovorio na pitanja koja su mejlom poslali novinari KRIK-a. Stanovi kupljeni od države Dva stana porodica je povoljno otkupila od države u vreme kada je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića. Ti stanovi kupljeni su po privilegovanim cenama, mada premijer tvrdi da on nije uticao na to. Stan veličine 118 metara kvadratnih u Bulevaru Mihajla Pupina, u Yubiznis centru – zgradi poznatoj i kao „Crvenkapa“, Vučić je otkupio od države decembra 1998. Ovaj trosoban stan danas ima procenjenu vrednost od oko 231 hiljadu evra. Institucije su, kršeći zakon, odbile da novinarima KRIK-a dostave dokumentaciju u vezi sa ovim stanom, tako da nije poznato koliko je premijer ukupno platio nekretninu. Vučić kaže da se ne seća koliko je ukupno platio stan, ali tvrdi da ga je preplatio, jer mu je posle 2000. godine naplaćen ekstraporez. Premijer Aleksandar Vučić (foto: KRIK) „Ne znam (koliko sam platio). Nisam se spremio da vam se pravdam. Posle 2000. tražili su dodatni porez i to sam platio. Platio sam toliko da su oni bili veoma srećni što su uspeli da me kazne“, rekao je Vučić. Vučić je rekao da mu je i oko isplaćivanja tog stana pomogla porodica, ali i šef Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj. „Nisam doplatio ja, već najvećim delom otac jer nisam imao novac, kao što ga ni danas nemam“, rekao je Vučić. „Da budem zahvalan i fer, mislim da je i Šešelj pomogao pa je dao i on nešto.“ Šešelj je novinaru KRIK-a rekao da se ne seća da li mu je novčano pomogao, ali da mu je on potpisao molbu da dobije stan. „On nije hteo da potpiše molbu. Iako je imao ženu i dete i živeo kao podstanar u 28 kvadrata. Smatrao je da mu skromnost tako nalaže.“ Premijer je 9. decembra 2013. godine potpisao ugovor kojim je ovaj stan poklonio bivšoj supruzi. Ovaj ugovor, međutim, nije zaveden u katastru i Vučić se tamo i dalje vodi kao vlasnik. Premijer je rekao da nije bila njegova obaveza da upiše promenu u katastru. Još jedan stan je, kako KRIK otkriva, porodica otkupila po povlašćenim cenama. Trampa sa bankom Anđelko i Angelina Vučić, premijerovi roditelji, vlasnici su troiposobnog stana u centru Beograda u Krunskoj ulici. Ovaj stan veličine 112 metara kvadratnih najskuplja je nekretnina koju porodica ima. Stan je, kako pokazuje dokumentacija koju su sakupili novinari KRIK-a, otkupljen od Narodne banke Jugoslavije 1998. godine u veoma dobrom dogovoru po porodicu. Anđelko Vučić radio je u ovoj instituciji. Stan je bio u vlasništvu kontroverznog biznismena Zlatana Peručića, direktora „Beobanke“, koji ga je od države otkupio 1992. Peručić je, zatim, stan prodao kompaniji „MM inženjering“ u martu 1998, a ona tri meseca kasnije Narodnoj banci Jugoslavije. Cena za koju je Narodna banka otkupila stan bila je tadašnjih 2,3 miliona dinara (380.000 tadašnjih nemačkih maraka). Svega sedam dana kasnije, Narodna banka je overila ugovorsa Anđelkom o razmeni stanova. Zanimljivo da je ugovor bio pripremljen deset dana pre nego što je banka kupila nekretninu od „MM inženjeringa“. Vučićevi roditelji su sa Narodnom bankom menjali stan na Novom Beogradu, veličine 89 metara kvadratnih, za stan od 112 metara kvadratnih u centru grada. Stan koji su dobili od Narodne banke vredi blizu 240.000 evra, skoro tri puta više od stana koji su dali u zamenu – prema današnjim tržišnim cenama. Nije jasno zašto je Narodna banka pristala na ovakvu pogodbu. Stručnjaci sa kojima su pričali novinari KRIK-a istakli su da je banka morala da izmeri vrednost kvadrata oba stana, a ne da računa „kvadrat za kvadrat“. Ovakva razmena bila je, kako smatraju stručnjaci, na štetu Narodne banke. Razliku od 23 metra kvadratna, za koliko je veći stan u Krunskoj, premijerovi roditelji su doplatili svega 14.500 dinara (tadašnjih 2.400 nemačkih maraka). Porodici je omogućeno da doplata za stan bude mala jer su sa bankom sklopili ugovor o otkupu, mada stručnjaci kažu da nisu imali osnova za to. Takav ugovor, koji je predviđao da stan može da se otkupi po ceni znatno nižoj od tržišne, mogli su da sklope oni koji su živeli u državnim stanovima. Roditelji Aleksandra Vučića, međutim, nisu živeli u tom stanu, pa nije jasno kako im je banka omogućila povoljniji otkup. Premijer tvrdi da je stan razmenjen s bankom 1997. kada on nije bio ministar. Ugovori koje je KRIK dobio od Geodetskog zavoda, međutim, sastavljeni su sredinom 1998. godine, nekoliko meseci pošto je Vučić postavljen na ministarsku funkciju. „Kakve to veze ima sa mnom? Nismo mi bili na vlasti 1997. kada je moj otac zamenio stan. Imam ugovor da je bilo 1997, rekao nam je Vučić, „Moj otac je promenio stan u kojem su živeli 21 godinu na novom Beogradu i doplatio. Bez ikakve vlasti i bez ičega. Pa ja nisam ni znao da se oni sele na Vračar.“ Ostale nekretnine Roditelji premijera vlasnici su još nekoliko nekretnina u Beogradu. Privatnost Novinari su sakupljali isključivo zvanične podatke o imovini iz katastra. Nisu zadirali u privatnost i da bi je zaštitili – novinari su objavili samo nazive ulice gde se stanovi nalaze, ali ne i precizne adrese. Imovina čelnih ljudi u državi je legitimna tema širom sveta. Otac Anđelko vlasnik je stana od 80 metara kvadratnih na Novom Beogradu, u Ulici Klare Cetkin. Tržišna cena sapripadajućom garažom iznosi 111.000 evra. Majka je do nedavno posedovala stan od 62 metra kvadratna u Bulevaru Nikole Tesle u Beogradu, tržišne vrednosti 74 hiljade evra. Prodala ga je početkom 2016. godine. Najveća nepokretnost koju porodica poseduje je kuća u naselju Jajinci u beogradskoj opštini Rakovica. U kuću premijer dovodi bitne goste iz inostranstva, poput stranih zvaničnika i hvali se podrumom vina koji se u njoj nalazi. Ova kuća je izgrađena bez dozvole za gradnju. Do danas nije legalizovana, mada je novinarima u Odseku za legalizaciju rečeno da je premijerova porodica slala zahteve da se to reši. Celo naselje je bespravno izgrađeno. Prema dokumentu koji je geodet izradio, a čiju kopiju ima KRIK, kuća se vodi na oca Anđelka Vučića. Veličina kuće je 174 metra kvadratna i ima garažu od 35 kvadrata. Tržišna vrednost je oko 141 hiljadu evra. „To je najmanja kuća u okruženju. Otac je ’92 uzeo plac, a ’93 počeo da gradi. Nije legalizovana zato što nije bilo moguće da se legalizuje ikome na tom mestu.“, rekao je Vučić, „Već peti put podnosi zahtev za legalizaciju, valjda će sad da legalizuje.“ Keš i kredit Brat premijera Andrej Vučić vlasnik je četvorosobnog stana stanaod 108 metara kvadratnih. Stan se nalazi u Ulici Antifašističke borbe na Novom Beogradu i prema tržišnoj ceni danas vredi oko 191 hiljadu evra. Andrej radi u Narodnoj banci Srbije, ali njegova primanja nisu poznata. Ova institucija odbila je da KRIK-u dostavi taj podatak, napominjući samo da je Andrej zaposlen u Narodnoj banci više od 18 godina i da je završio Ekonomski fakultet u Beogradu. Pre kupovine stana, bio je prijavljen na adresi u Krunskoj gde žive njegovi roditelji. Andrej Vučić (foto: Kurir) Andrej je stan kupio aprila 2008. godinezajedno sa tadašnjom suprugom za 200.000 evra. Za kupovinu, prema ugovoru, uplatili su 100.000 evra sa računa, dok su ostatak isplatili iz kredita koji su podigli kod banke. Za kredit od 156.000 švajcarskih franaka, koji je Andrej podigao, založili su ovaj stan. Četiri godine kasnije Andrej se razveo i otkupio polovinu stana od bivše supruge. Prema ugovoru iz septembra 2012. godine, koji poseduje KRIK, uplatio joj je 40.000 evra. Andrej nije pristao na intervju za KRIK, rekao je da nije javna ličnost i da stoga ne želi da se pojavljuje u javnosti. „Vama smeta što moj brat ima stan“, rekao je Vučić. „Sabrate mi šta ima moj brat. Vi istražujete mog tatu od 75 godina i moju mamu od 72 i zanimljivo mi je da to radite pošto se to nikada nije radilo i nema veze sa nikakvom vlašću.“ „Imam ja da vam kažem, ima još nešto što niste sabrali“, rekao je Vučić. „Imam ja još vrednije nešto. U Bugojno (Bosna) treba da pođete sa mnom, gde su nam kuće koje nismo prodali. Sad otac prodaje još jedan stan, verovatno taj u Klare Cetkin, da vas obavestim. Prodaje da bi napravio kuću u Bugojnu, da bi svoje ognjište obnovio.“ Pritisci tokom istraživanja Tokom rada na ovoj priči, novinari KRIK-a bili su izloženi pritisicima i sabotažama. Pojedine institucije su, kršeći Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, odbile da novinarima dostave podatke o imovini premijerove porodice. Republički Fond za zdravstveno i penzijsko osiguranje (PIO fond) odbio je da novinarima dostavi podatke o radnom stažu premijera Vučića, za period pre nego što je ušao u vladu. Pre dve nedelje Poverenik je ovoj instituciji naložio da KRIK-u dostavi tražene informacije, ali ona do danas to nije uradila. Republički geodetski zavod je, takođe kršeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odbio da novinarima dostavi dokumentaciju u vezi sa promenom vlasništva nad nepokretnostima porodice Vučić. Direktorka katastarske opštine Novi Beograd novinaru KRIK-a rekla je da na zahtev nije odgovorila jer čeka „instrukcije kako da postupi“. Tokom rada na priči, novinari su primetili da ih različita lica prate i snimaju mobilnim telefonima. U isto vreme započeta je i medijska hajka na urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića zbog istraživanja premijerove imovine. Medijski napad na KRIK Urednik provladinog lista „Informer“, Dragan Vučićević, javno je napao novinare KRIK-a na televiziji „Pink“, a zatim pet dana zaredom i u svojim novinama. Na naslovnim stranama je objavljivao da je urednik KRIK-a mafijaš, sadomazohista, špijun i medijski terorista. Zabrinjavajuće je i to što su se u „Informeru“ pojavili detalji o tome šta KRIK istraživuje, šta je od dokumentacije sakupio, kao i radni naslov teksta. Opisana je čak i komunikacija urednika KRIK-a sa kolegama iz drugih redakcija. KRIK veruje da su ovi podaci sakupljeni nadzorom rada redakcije koji vrši neka domaća obaveštajna agencija, najverovatnije Bezbedonosno-informativna agencija (BIA). Čelni ljudi SNS-a, podržali su rad „Informera“ izjavama da je hajka koja se vodi protiv KRIK-a sloboda medija. „’Informer’ nije moj list“, rekao je Vučić u intervjuu za KRIK. „To je privatni list, a nemojte da ih etiketirate kao moj zato što vam se ne sviđa šta pišu.“ „Uveren sam da vas niko ne prati kao novinara. To bi bilo veoma loše za našu zemlju. Niti Vas doživljavam kao državnog neprijatelja. Ja Vama želim uspešan rad. Mislim da uvek u razgovoru mogu da Vam odgovorim na svako pitanje, makar imali samo neprijatna pitanja. Za razliku od drugih, ja nisam pobegao“, rekao je Vučić. Pogledajte prvi deo intervjua, u kom premijer govori za KRIK o stanovima porodice Vučić: Извор: Крик
×
×
  • Create New...