Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'vladika'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. Radni deo majskog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC u manastiru Žiča, kako Danas nezvanično saznaje u visokim crkvenim krugovima, počeo je žestoko – raspravom srpskih arhijereja zbog poziva koji je patrijarh Irinej uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da u ponedeljak prisustvuje saborskoj sednici. Veliki deo episkopata se, navodno, tome usprotivio, tvrdeći da je reč o pritisku države na rad i samostalno odlučivanje Sabora. Kako se spekuliše, Vučića bi u ponedeljak najverovatnije u nekom od salona Patrijaršijskog dvora u Beogradu, trebalo da prime poglavar SPC i one srpske vladike koje budu želele da se sretnu sa predsednikom Srbije, mada se navodno patrijarhu Irineju ova varijanta nikako ne dopada. Kako je našem listu pojašnjeno, episkopi koji su protiv Vučićevog prisustva na sednici Sabora nisu protiv toga da se sa njim razgovara, ali posle Sabora. U crkvenim krugovima priča se da je patrijarh Irinej šokirao većinu braće arhijereja kad je na počeku zasedanja saopštio da će na njegov poziv Sabor posetiti Aleksandar Vučić. Većina vladika se tome usprotivila, ukazujući da bi to bio presedan, jer do sada saborskim sednicama nisu prisustvovali najviši državni službenici. Neki sumnjaju da je incijativa zapravo Vučićeva. On je kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, na lični zahetv, primljen u Sabor krajem maja 2013. i to, kako se tada spekulisalo, u aranžmanu episkopa bačkog Irineja (Bulovića), ali nije bio na sednici. Vučić je tada želeo da pojasni Saboru Prvi briselski sporazum, što nije prošlo bez sporenja sa pojedinim arhijerejima koji se protive njegovoj politici na KiM, a u Patrijaršiji se priča da je Vučić sebi tom prilikom dozvolio da podigne ton na neke od vladika. Sabor SPC se na oba zasedanja u 2018. – u maju i novembru javno izjasnio protiv podele i priznavanja nezavisnosti KiM. Patrijarh Irinej je posle prošlogodišnjeg prolećnog Sabora jedno vreme bio u nemilosti predsednika Srbije i njegovih saradnika. Sad je u Žiči veći deo Sabora kritikovao patrijarha što je uoči početka Velikog posta 10. aprila u cik zore primio Vučića, Anu Brnabić i Ivicu Dačića. Mnoge vladike su i prisustvo Vučićevog generalnog sekretara Nikole Selakovića u petak na Žiči na svečanom otvaranju majskog Sabora ocenile kao uvod u predsednikov pritisak na Crkvu, tvrde izvori Danasa. U crkvenim krugovima spekuliše se da su se pojedini episkopi bunili i zbog prisustva razrešenog episkopa kanadskog Georgija (Đokića) na zasedanju u Žiči, ali je patrijarh Irinej odobrio da ostane na Saboru. Za sada se ne zna da li će i druge vladike, smenjene u kanonski spornim procesima od dolaska patrijarha Irineja na čelo SPC, doći na ovo majsko zasedanje Sabora. Jelena TASIĆ
  2. ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ ...Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”... Са наше пак стране, драга Децо, пошто вам овај Васкршњи поздрав упућујемо на Велики Четвртак, дан када је Господ одржао тајну Вечеру са ученицима Својим и преко њих у Цркви установио и предао нама Тајну Свете Литургије = Причешћа, наводимо Свети Канон Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора (Трулски Канон 66) који нам јасно и недвосмислено говори да треба да присуствујемо у Црквама у Литургији и Причешћујемо се целе Васкрсне седмице: “Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (=Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф.5,19), радујући се Христу /Васкрсломе/ и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом”. Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”, јер то није ни Христов, ни Апостолски, ни Светоотачаки наук и предање, како то посведочује и Свети Јован Златоусти у својој Ускршњој Речи, која се чита у Цркви на Васкрс, којом нас Света Црква позива да сви приступимо и учествујемо у Царској Гозби за Трпезом Великодаровитога Јагњета Божијега, наше Нове и вечно Нове Пасхе – Христа Господа, Богочовека и СПАСИТЕЉА СВИХ ЉУДИ И СВЕГА СВЕТА. Јер Св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речу Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Наравно, после Светле Седмице треба постити Среде и Петке, као и остале од Цркве назначене Постове (осим Суботе и Недеље, кад се не пости), али се исто тако треба и чешће причешћивати, а не само у време четири поста. Поготову се треба причешћивати Недељом, јер свака Недеља је Васкрсење. А Ускрс је Недеља над недељама, Празник над Празницима. То је “Дан који створи Господ” – вечно Први и вечно Један незалазни Дан Царства Христовог – обрадујмо се и веселимо се њему, и у њему – Христу Васкрсломе и нас Васкрсавајућем!
  3. U poslednjih desetak godina, srpski sveštenici u Južnoj i Sjevernoj Americi, Kanadi i Južnoafričkoj Republici, preveli su iz katoličke u srpsku pravoslavnu vjeru na desetine hiljada ljudi. Samo u Gvatemali u pravoslavlje je prešlo na hiljade ljudi. Veliki doprinos tome dao je episkop Andrej Vujisić – stajalo je prije tri godine u saopštenja Sabora pravoslavne crkve Meksika, koja pokriva 22 zemlje sa preko 330 hramova. No, vladika Andrej je nedavno odlučio da sa čitavom svojom pastvom pređe u katolicizam. Njegovim prelaskom je osnovana prva Istočno-Katolička parohija u Porto Riku. Parohija Svetog Spiridona Porto Rika je primljena u potpuno opštenje sa Papom Franjom, tokom liturgije koju je služio Alberto Morales, vikar Rimokatoličke dijeceze San Huana. Andrej Vujisić je svojevremeno bio član Mitropolije crnogorsko-primorske. Potiče iz Morače, gde je rođen 1957. godine kao Zoran u porodici Vojislava i Sofije Vujisić. Iz Jugoslavije se odselio 1969. u Njemačku, odakle prelazi u Australiju i SAD. Završio je studije teologije u Ukrajinskoj bogosloviji, diplomirao lingvistiku na Univerzitetu u Finiksu i doktorirao praktičnu teologiju na Univerzitetu Južna Afrika. Zahvaljujući njegovom misionarstvu u katoličkoj Srednjoj i Južnoj Americi, pravoslavci su postali Gvatemalci i Meksikanci, koji vode porijeklo od Asteka i južnoameričkih Indijanaca, ali i mnogi Crnci iz JAR, Bocvane i Zambije. Kao rektor Pravoslavnog instituta svetog Đorđa Nazarenskog, sproveo je program stipendiranja mladih u 17 zemalja Južne Amerike, koji su potom postali pravoslavci. Jedan je od najobrazovanijih Srba u dijaspori. Autor je mnogih naučnih studija iz lingvistike, psihologije i teologije. Kao doktor nauka istražuje ulogu ekumenizma u hrišćanskom svijetu, a kao Srbin iz Crne Gore proučava ličnost vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša i njegov srpski identitet. Izvor: Sedmica
  4. U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem." Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem. U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka. O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači. U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija." Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal... Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu. Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor. Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna. O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore. Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini. Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu. Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo. Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi. Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije." O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno. Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega. Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč. Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore. O strani na kojoj je Vučić Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada. Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna." Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila. Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast." Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti. Jelena JORGAČEVIĆ, VREME
  5. FOTO: BLIC / RAS SRBIJA - Ne vidim da je moguć napredak ni u Crkvi ni u državi gde se niko ne buni ni protiv čega -rekao je Vladika Grigorije nakon odluke Sabora SPC da napusti mesto episkopa zahumsko-hercegovačkog i preuzme Frankfurtsku eparhije i preseli se u Nemačku. On je u intervjuu za "Nedeljniku" obraložio kako je došlo do te iznenadne odluke. - Kada se, poslednjeg dana saborskog zasedanja, raspravljalo o sudbini Eparhije frankfurtske i sve Nemačke, između ostalog, postavilo se i pitanje ko bi mogao da se prihvati tog zaduženja i sedne na tamošnji episkopski tron. Budući da do rešenja, ni posle višečasovne rasprave, nismo uspeli da dođemo, vladika budimljansko-nikšićki Joanikije predložio je da ja preuzmem tu obavezu i odgovornost, obrazlažući taj svoj predlog činjenicom da u obavljanju arhijerejske dužnosti imam višedecenijsko iskustvo, ali da isto tako, zbog svojih godina, imam i dovoljno energije i entuzijazma da se posvetim novoj misiji - rekao je Vladika Grigorije "Nedeljniku". Vladičin predlog mi se učinio smislenim, dodao je on i pojasnio da je jedina njegova molba bila je ta da novog zahumsko-hercegovačkog vladiku biraju među hercegovačkim monasima koji poznaju tamošnji narod i prilike. - Predložio sam oca Dimitrija koji je istinski monah i isposnik, molitvenik i smirenouman čovek. O tome sam odavno razmišljao. Imao sam na umu da novi hercegovački vladika ne mora biti vičan biznisu i politici. Jer mnogo toga je izgrađeno, a eparhija je ekonomski stabilna i nezavisna, pa je samim tim i politički nezavisna. Novi episkop ima mogućnost da radi ono što najbolje zna - da se moli Bogu i propoveda. To je bila moja vizija - rekao je on. Vladika Grigorije je dodao i da odlazak u Nemačku doživljava kao "još jednu misiju te, u izvesnom smislu, i izazov, a sa svešću da je i jedno i drugo moguće samo uz Božju pomoć". - Veoma je važno za svakog čoveka to idenje napred, u susret novim obavezama, dužnostima, odgovornostima te izazovima koje život pred nas postavlja. Statičnost već sama po sebi nije dobra i ponekad su promene nužne kako bismo se trgli i pomerili iz životne zaparloženosti i prividne sigurnosti na koju smo navikli - rekao je on između ostalog. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-nema-napretka-ni-u-crkvi-ni-u-drzavi-gde-se-niko-ne-buni-ni-protiv/0mc4zmz
  6. zslavo

    Sv. Vladika Nikolaj.jpg

  7. МИСИОНАРСКА ПИСМА 44. ПисмоМисионару Петру С. који пиша: Шта је то хула на Духа Светога Прочитао си у Јеванђељу ове речи Христове: сваки гријех и хула опростиће се људима, али хула на Духа Светога неће се опростити људима: ни на овоме свијету ни на ономе. Па питаш: шта је то хула на Духа Светога?То је хула на истину и на живот што је од Бога Духа Светога. Безверник, који мрзи и гони истину Божију, хули на Духа. Самоубица, који мрзи и убија живот у себи, хули на Духа. Јер је Дух Свети назват Духом истине и Податељем жизни. У Јовановом Јеванђељу пише, да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога – Духом Истине (Јн. 14, 26; 15, 26; 16, 13). Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је дух и истина. Зашто се тај грех не може опростити, питаш, кад се сваки други грех може опростити? Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси. Зашто се онда не би опростило и одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек иако греши ипак стидом и страхом везује се за Бога. Овде пак све су везе са Богом прекинуте, и човек безверник се бескрајно и потпуно удаљио од Бога. Тамо је слабост, овде упорство. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава.Као друга хула на Духа Светога јесте омраза живота и одузимање себи живота. Дух Свети се назива податељ жизни, дародавац живота. Кад човек прими живот од Духа живота, па по незнању одакле му је дошао тај дар не благодари Богу, може му се опростити. Чак и кад неко прими живот од Духа живота, и зна од кога је примио ту драгоценост, па ипак не благодари, може бити проштен. Али кад неко прими живот од Духа живота па га с презрењем одбаци – томе се неће опростити ни у овоме свијету ни у ономе. Да би ово разумели, морамо најпре разумети, шта значи опростити. Опростити грешнику значи повратити му пун живот, даровати му поново живот. Али кад неко не жели живот, уз то још и мрзи га и презире, Бог нема шта друго да му да. Зато га брише из Књиге живих.Моли се Богу, да сачува тебе и твоје од ових неопростивих грехова, који означавају безумну буну створења против Створитеља.Од Бога ти здравље и милост.
  8. Bilo mi je jako važno nakon prestrašnog, ne samo jednog u nizu, skandaloznog govora sisačkog biskupa Vlade Košića u petak u Šibeniku, na proslavi Dana grada, kada je rigao vatru na sve nas novinare koje naziva sotonama (ali neću više o ispadima Košića; dovoljno smo za danas zatrovali eter samim njegovim spominjanjem), jučer u ovom istom gradu doživjeti djelovanje Duha Svetoga koji je izlio svoje darove, osobito dar mudrosti, ne samo nad novim dalmatinskim vladikom nego i nad episkopima Srpske Pravoslavne Crkve koji su ga 24. svibnja 2017. izabrali da naslijedi vladiku Fotija koji je postao episkog zvorničko-tuzlanski. Iguman (starješina) manastira Krka gospodin Nikodim Kosović (36), rođeni Zadranin, u subotu predvečer u svom je manastiru prihvatio službu vladike, a jučer u stolnoj crkvi eparhije u Šibeniku je ispovjedio vjeru kršćansku i rukopoložen je kao prvi Dalmatinac za dalmatinskog vladiku nakon 106 godina. Predodređen je, u to sam uvjeren i za taj ću se pothvat silno moliti, ne samo da dosegne slavu velikog vladike dalmatinskog Nikodima Milaša (po kojem je dobio crkveno ime) već i da ostvari zaista proročku, ako ne i herojsku misiju obnove ove, kako sam već jednom napisao, voljene, izranjavane, ali prelijepe Dalmacije. Nikodim Kosović je bio izbjeglica; on i sestra su ostali siročad. Sestru, čije su suze ganule sve koji su bili na liturgiji ili su pratili prijenos, posvojili su dobri, predobri Novosađani, a Nikodim je svoj duhovni put započeo pod plaštem velikog odgojitelja i teologa, čovjeka izuzetnoga kršćanskog srca, vladike bačkog Irineja Bulovića, da bi školovanje, nakon sjemeništa u Sremskim Karlovcima i teološkog studija u Solunu nastavio specijalizacijom u Rimu (gdje bi trebao doktorirati na papinskom sveučilištu Gregorijana), služio kao đakon u Šibeniku, a nakon toga kao profesor i kao iguman u manastiru Krka. Predvodeći liturgijsko slavlje u Šibeniku, patrijarh srpski gospodin Irinej je nekoliko puta zavapio ”Dosta je bilo mržnje!” te zadao, točnije, precizirao zadatak vladike Nikodima: popraviti ono što je sila zla razorila, obnoviti vjeru preostalog naroda, vratiti ljude koliko god bude moguće, zaustaviti one koje bi otišli. Nije nimalo lak posao okrijepiti Božji narod da ostane ovdje. I, da, ponovimo, obnoviti ono što je sila zla uništila. A zadatak nije lak jer se nove mržnje bude, pa bismo s patrijarhom mogli ponoviti: Daj, Bože, da to ostane samo na riječima. Nikodim je u svom prvom govoru ispružio ruku prijateljstva i mira većinskom narodu, jer u Kristu Gospodinu ”nema više Srba i Hrvata”, u svima je prisutan sam Bog na način da smo svi mi ”ikone Božje”, na Njegovu smo sliku i priliku stvoreni. Nikodimov zadatak nije lak, ali nada se nazire. Srpska Pravoslavna Crkva prepoznaje duh i znakove vremena i po treći nam puta šalje autentičnog svjedoka Evanđelja (nakon imenovanja Porfirija Perića mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim te Jovana Ćulibrka vladikom pakračko-slavonskim). Siguran sam da će nam se dogoditi poker asova kada na proljeće 2018. bude izabran nasljednik pokojnog vladike Lukijana u istočnoj Slavoniji. Nikodim, baš kao njegova braća u episkopatu Porfirije i Jovan, želi upravljati ne vlašću, nego ljubavlju, želi okupljati, biti mostograditelj i obnovitelj. On, koji se smatra ”nedostojan” i ”malen u svemu”, kao da je fratar iz družine Franje Asiškoga – obećava služiti najmanjima, pripadati svima. I ta njegova gesta mora ostati zapamćena ne samo nama novinarima nego u prvome redu katoličkim (nad)biskupima koji se više ne smiju ponašati kao da su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj neka društvena anomalija, već dokaz da je projekt etničkog čišćenja Hrvatske propao, ili da mora propasti ili da ćemo se svi skupa truditi da propadne, ma koliko sada ja bio optužen za naivnost i romantizam. U ime Katoličke Crkve brata u episkopatu su jučer u Šibeniku pozdravili nadbiskup splitsko-makarski Marin Barišić i šibenski biskup Tomislav Rogić. I lijepo ih je bilo vidjeti sabranima na liturgiji. Ti biskupi imaju zadatak pomoći vladiki Nikodimu. Gospodo, jer ja u mržnju ne vjerujem! Mi svi zajedno moramo mržnji reći – dosta je bilo! Jer ja vjerujem da je Nikodim Kosović dar Duha Svetoga, teološko mjesto koje nije nacija i nacionalni ponos, već pomirenje i oprost, kao ključne zadaće koje su zadane ovim crkvenim zajednicama na epohalnom govoru pape svetog Ivana Pavla II. u rujnu 1994., na zagrebačkom hipodromu. “Ne podsjeća li nas Koncil da je Crkva ‘sakrament ne samo prisnog jedinstva s Bogom, nego i jedinstva cijelog ljudskog roda? (usp. Lumen gentium, 1). U ovim krajevima, danas stavljenim na toliku kušnju, vjera mora ponovo postati snaga koja ujedinjuje i daje dobre plodove, poput rijeka koje protječu ovim zemljama. Kao Sava, koja izvire u Sloveniji, protječe vašom domovinom, nastavlja uz hrvatsku i bosansko-hercegovačku granicu te u Srbiji utječe u Dunav. Dunav je druga velika rijeka koja povezuje hrvatsku i srpsku zemlju s velikim zemljama Istočne, Centralne i Zapadne Europe. Te dvije rijeke se susreću, isto kao što su pozvani na susret i razni narodi koje one povezuju. To posebno moraju ostvariti dvije kršćanske Crkve, Istočna i Zapadna, koje upravo u tim krajevima oduvijek žive zajedno. U toj metafori rijeka možemo skoro zapaziti tragove puta kojim Bog od vas traži da kročite u ovom teškom povijesnom trenutku.“ Taj put “jedinstva i mira“, gospodo katolici svih crkvenih adresa, taj put bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti, reče Papa, “nitko ne smije izbjegavati“. I to, kaže Papa, nije imperativ samo vjere, već prije svega razbora, koji prethodi vjeri: “Nije li povijest stvorila tisuće neraskidivih veza među vašim narodima? Vaši jezici, iako različiti, nisu li među sobom tako bliski da se međusobno sporazumijevate i razumijete više nego je to slučaj u ostalim dijelovima Europe? I sam zemljopisni položaj balkanskih zemalja nameće se kao graditelj mira, jer su te zemlje obavezan prolaz između Bliskog istoka i Srednje Europe. Upravo zbog toga u prošlim je stoljećima ovdje cvjetala trgovina, razmjena raznih dobara i poduzetništva i to sve na dobrobit i blagostanje svih. U toj perspektivi nalazi se i budućnost Balkanskog poluotoka. U suradnji i solidarnosti narodi Balkanskog poluotoka moći će se suočiti s mnogim problemima i riješiti ih. Napredak i dobro naroda na Balkanu imaju samo jedno ime: mir!” Bez obzira na ljudske račune, na taj hitan zadatak, ti, Crkvo u cijeloj Hrvatskoj (mi katolici, pravoslavni, protestanti, mi djeco Božja, mi Abrahamova ćeljad), pozvani smo jednim kategoričkim moralnim imperativom. “Imperativom koji se neodoljivo pojavljuje u svakoj vjerničkoj savjesti, svaki put kada usne izgovore molitvu ‘Oče naš’. Tim nas je riječima Krist učio kako se trebamo obraćati Bogu. ‘Oče’, riječ slatka, ali i vrlo zahtjevna!” Ako nam je dakle Bog Otac, onda svi mi jesmo i moramo biti braća. To nam govore Irinej i Nikodim. Prije svih razlika, prije svakog pripadništva, prije svake nacionalnosti postoji duboko temeljno jedinstvo koje ujedinjuje svako ljudsko stvorenje. Mi kršćani pozvani smo da to jedinstvo svjedočimo posebnom snagom i odgovornošću. Zar ne bi bila nedopustiva dvoličnost ponavljati “Oče naš” dok se gaje osjećaji srdžbe i zavisti ili čak namjere nasilja i osvete? “Oče naš” uistinu sadrži u srži određeni nacrt društva, koje ne samo da isključuje svako nasilje nego se u svakom svom vidu izgrađuje prema načelima bratske solidarnosti. Radi se o društvu shvaćenom kao jedna velika obitelj u kojoj se pojedinci i grupe osjećaju, bez ikakve diskriminacije, kao poštovani i voljeni. Vrijeme je da ne samo svi mi kršćani već i svi ljudi “dobre volje” u Hrvatskoj i regiji postanemo promicatelji međusobnog oproštenja i pomirenja. Zato, dobrodošao i Bog te blagoslovio i poživio, brate biskupe, vladiko Nikodime, vjesniče jedne bolje i poželjne Hrvatske, tvoje Hrvatske!
  9. Version 1.0.0

    72 downloads

    Предавања јеромонаха Атанасија (Јевтића), одржана између 1985. и 1990. године ЛИНК КА СТРАНИЦИ
  10. Version 1.0.0

    5 downloads

    Владика Андреј поје док је био ковиљски монах. Фантастично! ЛИНК ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ
  11. Version 1.0.0

    3 downloads

    Линк ка фајлу за преузимање https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4dXVKR0ZBZEpCVmc
  12. Version 1.0.0

    3 downloads

    Линк ка фајлу за преузимање https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4MTU4V1R0NXZnOVk
  13. Version 1.0.0

    3 downloads

    Линк ка фајлу https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4dnZMajN3Z0hGaTg
  14. Version 1.0.0

    2 downloads

    Линк ка предавању https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4TXlMR1pnU0F6b3c
  15. Version 1.0.0

    5 downloads

    Линк ка фајлу https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4NHlRWUlxYjA1TU0
  16. Version 1.0.0

    2 downloads

    Линк ка фајлу https://drive.google.com/open?id=0B7M-ikPNpqW4RXpBeTE2UFZXeTg
  17. Епископ Иринеј говори о својој 10-годишњој служби у Аустралиији, о ономе што је постигнуто за то време, о новим изазовима који пред њим стоје у Америци, посебно кад је реч о српском православном Саборном храму Светог Саве у Њујорку који је изгорео у пожару. Разговор водила новинар Биљана Ристић, Радио СБС. Преносимо ексклузивни разговор са Његовим Преосвештенст Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  18. Преносимо ексклузивни разговор са Његовим Преосвештенством Епископом Митрополије аустралијско-новозеландске и изабраним источноамеричким г. Иринејом, поводом његовог одласка на нову дужност, после 10-годишње службе у Аустрлији и Новом Зеланду. Епископ Иринеј говори о својој 10-годишњој служби у Аустралиији, о ономе што је постигнуто за то време, о новим изазовима који пред њим стоје у Америци, посебно кад је реч о српском православном Саборном храму Светог Саве у Њујорку који је изгорео у пожару. Разговор водила новинар Биљана Ристић, Радио СБС. Преносимо ексклузивни разговор са Његовим Преосвештенст Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице
  19. „Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”. Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије. Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње? Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу. Ко их је запоставио: Бог или људи? Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе! Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније? Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет, са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан. Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање? Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба. Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете? Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем. Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ? Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо. Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну? Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи. Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године? Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима. Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили? Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе. Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина? Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима. Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године
  20. Нашем народу расутом по селима и градовима Хрватске потребни су храна, средства за хигијену, бела техника, пољопривредне машине. Они живе у условима хуманитарне кризе. Прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. „Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”. Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије. Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње? Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу. Ко их је запоставио: Бог или људи? Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе! Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније? Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет, са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан. Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање? Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба. Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете? Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем. Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ? Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо. Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну? Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи. Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године? Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима. Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили? Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе. Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина? Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима. Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године View full Странице
  21. Суочен са неиспитљивим тајнама Божијим, данас заједно са Давидом кличем: "Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје"(Пс 91, 5). Свезнајућим промислом Божијег домоуређења, Бога у Коме је и свака длака на глави човековој избројана (Лк. 12, 7), Који испитује бубреге и тајне човечијег срца (Јер. 17, 10), жребом својим и свештеним полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја, приброја мене најслабијег и најнедостојнијег лику прејемника свете апостолске благодати, лику епископа; да понесем крст благодатног апостолства међу повереним ми народом Божијим Петог континента. Тешко је речима описати оно што данас осећам. Можда би било најбоље прећутати о томе, али како да останем нем, када све проговара у мени? Свестан својих недостатака, а у исто време благодати Божије која немоћи и недостатке исцељује и допуњује, данас стојим пред Лицем Божијим, данас метанишем у срцу своме пред славом Његовом, пред речју Његовом, пред вољом Његовом која се отеловила и манифестовала у одлуци најсветијег Сабора наше Помесне Светосавске Цркве, да мене најмањег међу својом браћом призове овом најузвишенијем служењу. Остаје ми само да пред вољом Божијом и Светог Сабора ускликнем: Да је благословено! Нека све буде у славу Твоју Пресвета Тројице! И на добро Твоје Свете Цркве коју Ти Оче небески одреди као радионицу спасења, која је најјаснија слика онога ка чему си човека и свет призвао. Да Бог буде све у свему, преко Сина Твога Који крв Своју Свету проли за Њу, Невесту Његову, а Дух Свети испуни благодатном силом, да човек у њој постаје небеско биће, да постаје Богочовек по благодати. Вест о избору за епископа примих са свештеним трепетом, са помешаним осећањем страха и радости, али, више страха,сагледавајући пред собом позив који ме очекује. Стојећи пред чињеницама својих слабости и оскудности у врлинама, своје младости,свога ограниченог знања и искуства, знајући да епископско служење потребује херувимско-серафимску видовитост и чистоту, Христолико смирење, уплаших се одговорности и бремена која моја нејака плећа треба да понесу. У тајности срца колебах се, делећи са Господом свој страх при самој помисли о томе како ћу ја ништаван да се прихватим, да примим толико поверење које ми указује Света Црква, узводећи ме на овај највиши степен свештенства. Али, чух одговор у срцу своме:"сила се моја у немоћи пројављује" и "доста ти је моја благодат" (2 Кор. 12,9). Окрепивши се, сабравши се,положих све своје бриге и сву своју наду на Господа који рече "Рука ће моја бити једнако са њим, и мишица моја крепиће га" (Пс. 88, 21). Утешивши се овом благовешћу јеванђељском, да је сва снага наша у Господу (Пс. 28,7), прихватио сам ово ново послушање коме ме призва Христос преко Своје Свете Цркве, а које примих данас полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја наше Свете Светосавске Цркве, преко којих ме је божанствена благодат оденула у епископско достојанство. Посматрајући мој животни пут до овога узвишеног духовског тренутка, сада већ јасније препознајем прст Божији, који је одредио да моје монашко послушање по благослову и потреби Цркве проведем баш уз епископа и у служби епископу. Иако сам много пута желео и тражио од свога епископа да се повучем у вољени манастир Пустињу, где сам и замонашен, ипак се моје монашко послушаније по потреби Цркве наставило у епископији. Ово послушање, сада верујем по промислуБожијем, дало ми је прилику да се изблиза упознам са свакидашњим крстом епископског живота, његовог служења. Епископски живот јесте непрестано бденије – духовни надзор над повереном му епархијом. Увек у знаку служења, давања себе, у голготско – васкрсном кретању, у трпљењу многих удараца, у родитељском старању о свакој души, непрекидном жртвовању себе, ради своје пастве, ради Цркве Божије. Због овога, благодаран сам Господу што ми је омогућио да сагледам изблиза крст епископски да бих могао да га данас трезвено примим. Благодаран сам Богу за благослов којим ме је даривао да узрастам духовно уз искусног монаха – епископа, мога духовног оца и учитеља, Епископа ваљевског Г. Милутина. Шта рећи о моме духовном оцу и учитељу? Најпре благодарим Вам, Преосвећени Владико, на очинско – мајчинској љубави и разумевању, које сте увек имали према мени. Благодарим Вам што сте ме духовно родили, постригавши ме у ризу анђелског образа. Што сте ме полагањем руку провели кроз ниже степене свештенства до овог најузвишенијег. Благодарим Вам што сте несебично улагали у моје духовно и академско усавршавање, шаљући ме на студије у велико духовно училиште Свето-Тројицку Сергијеву Лавру у Русији, а затим у земљу мога рођења, на Грчки Богословски факултет у Сиднеју у Аустралији, омогућивши ми поред богословских знања и потпуније сагледавање Истока и Запада.Благодарим Вам и за благослов да, иако кратко, боравим на Светој Гори, да се упознам са опитним богословљем наше исихастичке баштине. Ви сте мој узор! Ви сте моја икона епископства! Благодарим Вам за сву љубав и стрпљење. Дани, које сам провео поред Вас у послушању, остаће дубоко урезани у моме срцу и сећању.Нека Вам Господ подари изобиље здравља и снаге да Му наставите да служите чисте савести и живота као и до сада, на добро Свете Цркве и светог народа Божијег поверене Вам Епархије ваљевске. Долгоденствујте Свети Владико! Благодарим Богу за благослов, који ми је подарио, да под омофором Епархије ваљевске узрастам поред ћивота два највећа духовна горостаса српска, два стуба Православља новијег времена – Светог Николаја Српског и Преподобног Јустина Ћелијског, код којих сам долазио на духовно окормљење, а поред чијих Светих моштију сам рукоположен најпре за ђакона, а затим за презвитера. Њихов пример и богословље ће ми увек бити звезда водиља у моме животу. Благодарим и свем монаштву и свештенству, као и благоверном народу богомспасаване Епархије ваљевске за сву љубав и подршку. Сви ћете увек бити у моме срцу, у мојим мислима и молитвама. Овом приликом просим и Ваших светих молитава. Благодаран сам Богу и за време које сам провео на постдипломским студијама у Аустралији, које ми је омогућило да се ,поред академских знања, и упознам још интимније са унутрашњим животом наше Цркве на тим просторима. За ово искуство сам неизмерно благодаран Његовом Преосвештенству новоизабраном Епископу источно – америчком Г. Иринеју, доскорашњем Епископу Митрополије аустралијско – новозеландске, који ме је, као јерођакона у то време, често водио са собом приликом својих каконских путовања широм Митрополије. Трезвено примајући на себе ново послушање, знајући да немам чиме да се похвалим осим својим слабостима, сву наду своју полажем на Господа, на Пресвету Богородицу– заштитницу епископа, чији образ носе на својим грудима, као и на све Свете Божије угоднике. Верујемо да је данас, када се служи света Духовска служба,Пресвета Богородица са ликом свих светих заједно са нама сабрана у овој духовној Горњици, где се рукоположењем тајанствено обукох у силу с висине, примајући од Духа Светога благодатни удео апостолства. Пламени педесетнички језик, који данас сиђе на моју недостојност, треба да нас подсећа да благовест Јеванђеља Христовог, која јесте програм проповеди свакога епископа у месту које му Дух Свети одреди да служи, не припада ефемерном духу хоризонталне философије огреховљеног света, не црпи своју снагу у речи силогистичке и софистичке креативности, већ увек и свагда у духу и сили благодати Божије, која истинује, а тиме и оживљава и спасава онога који је духовним чулом прима (1 Кор. 1 - 30). Имајући све ово у виду, молим се Господу да ми подари непорочно епископство међу народом својим, који ми Црква Христова поверава. Народ, који могу двоструко да назовем својим – својим по благодати која нас у Христу чини једним, а исто тако по томе што сам од истог народа и поникао, познавајући његов живот, уздахе и потребе у далеком расејању. Обраћајући се сада Вама, својој будућој пастви, свестан сам са којим искушењима се суочавате као Православни Хришћани, живећиу секуларном друштву и окружењу у ком се многе моралне норме и традиционалне вредности доводе у питање. Међутим, оно што нас радује јесте да је Господња земља и све што је на њој (Пс. 24, 1), и да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4). Због овога верујемо да је наш народ, који се обрео далеко од своје земље у дијаспори, промислом Божијим призван да буде светлост своме окружењу. Свето Православље је со земљи, квасац вере и наде свету и друштву који су све више духовно дезоријентисани, који се даве у неуспелим покушајима дефинисања човека, остварења човека. У свету где више мира нема, Православна Црква је призвана да буде путоказ ка једином извору мира–ка Богочовеку Христу – Цару мира. А најјача наша проповед била је и биће увек наш живот хришћански. У контексту реченог, свестан сам и ране раскола, који доноси неслогу и неповерење међу браћом у Аустралији. Свестан сам колико је молитава, мукотрпног рада и напора уложено од стране свих мојих претходника на Петом континенту, као и целокупног сословија наше Светосавске Цркве да се превазиђе ова вишедеценијска подела. Из овог разлога, позивам са овога светога места, из Саборног храма Светог Архистратига Михаила,из града Пресвете Богородице, а из седишта Светосавске нам Цркве, сву завађену браћу да се измиримо, да се окупимо око Трпезе Господње, око исте Чаше, да заборавимо на међусобне увреде и парнице. Да не буде више међу нама раздора ни спомена о раздору, већ, како каже Свети апостол Павле, да будемо утврђени у истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1, 10), а ово ћемо постићи ако усвојимо Духа мира, ако постанемо синови мира. Не жалостимо Светог Саву и не дозволимо да његово духовно око оплакује наше поделе. Све Вас поздрављам, радујући се, ако Бог да, нашем скором виђењу. Желим овом приликом да се сетим мојих дивних и првих учитеља у науци Божијој, чијим молитвама јесам данас што јесам, мојих драгих и вољених родитеља Вељка и Јање. Они су ми у срце семе Христово посејали још као детету. Остали су за мене жива икона какав Христов човек треба да живи на овој земљи. Жао ми је што нису из оправданих разлога могли данас долетети из Аустралије и учествовати у овој радости, али су сигурно молитвено и мислено овде са нама. Нека Вас Господ благослови и оснажи, драги моји родитељи, да му до краја будете верне слуге и као такви уђете у радост Његову. Благодаран сам и свој својој фамилији, као и кумовима који су данас овде, а посебно моме драгом брату протођакону Петру, који је допутовао из Аустралије да буде данас овде у име наше породице. Желим да се сетим и заблагодарим свим својим добротворима, који су се морално и материјално старали за мене током мога школовања на Цетињу и Сергијевом Посаду у Русији. Нека Вас Бог за све награди и изобилно дарује Својим небеским благом! Поздрављам драгог ми у Христу духовног ослонца још из раних студентских дана, јеромонаха Варнаву, духовника манастира Раковац. Нека Вас Господ за све награди! Поздрављам и благоверни богомољни народ, који се данас овде сабрао са свих страна. Помените ме у светим молитвама! Благодаран сам, ево већ сада, и своме свештенству, које је допутовало из далеке Аустралије да буде данас са мном, да ме подржи као свога новог архипастира. Молим се Богу да Свето-игњатијевски, кроз садејство, будемо инструмент угодан Богу. Да ми будете струне подршке и да не презрете моју младост. Радујем се што ми је Бог подарио Вас, драги ми оци, достојне посленике Његове, да заједно са Вама и међˋ Вама,благовестим пријатну годину Господњу међу драгим и срцу нам свима блиским повереним стадом Божијим. Благодарим и мојим професорима моје прве Алма Матер, драге ми Цетињске Богословије на челу са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Јоаникијем, Владиком Јованом Ћулибрком, који су данас овде, као и свима осталим професорима који су учествовали у мом личном и богословском формирању. Посебну благодарност дугујем и Епископу Атанасију (Јевтићу) за стручне савете и смернице током писања и одбране научне дисертације о преподобном Јустину Поповићу. Благодарим уваженим професорима са Православног богословског факултета у Београду, професорима Московске Духовне Академије, као и професорима Православног Грчког Богословског Факултета Светог Андреја у Сиднеју, који су сви допринели да се дубље упознам са истинама наше свете вере. Ваша Светости, драги Првојерарху наше Свете Светосавске Цркве Г. Иринеју, примајући овај свети жезал из Ваших архипастирских руку,свестан сам да примам, не само видљиви знак епископске власти поучавања и исправљања, везивања и одрешивања, већ и велику одговорност за душе које ми се данас поверавају. Зато, Вас и браћу ми архијереје молим, да принесете своје молитве Господу за моје епископство, да се оно уподобљава икони епископства Пастироначалника нашег ГосподаХриста, Великог Архијереја Цркве, Кога Свети апостол Петар назива „Епископом душа наших“ (1.Петр. 2, 25), Који није дошао да Му служе, већ да буде свима слуга(Мт. 20, 28). На крају, као и на почетку, желим да завршим своју реч доксологијом хвалебне благодарности Свемогућем и Свезнајућем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, служећи се устима Давидовим: "Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, пјеваћу Богу својему докле постојим" (Пс. 145, 1-2) Амин! Извор: Епархија ваљевска
  22. Извор: Епархија крушевачка Фото: Миљан Милетић
  23. Овај духовни подвиг у виду лепе књиге издала је Епархија шабачка у Шапцу 2012. године. Садржај ове књиге су јединице објављене у сабраним делима епископа Николаја, издаваним у организацији Епархије западноевропске, у Диселдорфу од 1976. до 1986. године. Био-библиографске јединице су поређане по годинама издања дела. Кад је у питању наслов на страном нјезику, првенствено на енглеском, аутор Протић доноси и превод на српском уз нека додатна појашњења. „Ова библиографија владике Николаја Велимировића, са малим изузетком, рађена је de vizo. Обухвата максимално могуће наше изворе; страни извори су коришћени само у извесној мери, јер су нам многи били недоступни, што значи да се тај посао мора наставити када се укаже могућност да се дође до извора“, каже аутор у уводу, протојереј Милисав Д. Протић. Овим делом је заокружен издавачки подухват Епископа Лаврентија. Наиме, требало је претходно објавити Николајева дела у петнаестак томова како би се тек на крају могла сачинити био-билиографија. Протић је, да поменемо, први главни и одговорни уредник патријаршијских новина, сада већ листа са традицијом и репутацијом, Православља. Такође, овај свештеник је вредно скупљао рукописе епископа Николаја Велимировића, сређивао их, фотокопирао, прекуцавао, јер је владика писао на обичној хартији писаним, читким словима како би свако могао да чита. Те рукописе је уручио епископу Лаврентију, тада западноевропском и аустралијском, са седиштем првобитно у Диселдорфу, који их је постепено, том по том, објављивао. Било је то у доба комунизма, тако да је у Службеном гласнику свака од њих била забрањена и, самим тим, није могла бити легално унета у земљу. Међу њима су Молитве на језеру, Религија Његошева, Охридски пролог, Мисионарска писма, Омилије на празнике, Омилије на недељна чтенија, Беседе под гором, Нове беседе под гором, Изнад греха и смрти, Касијана, Једини Човекољубац, Српски народ као Теодул, Вера Светих – Катихизис (првобитно на енглеском и касније преведан на српски), Духовна лира, да споменемо само нека дела која су постала класична. Дело пред нама наводи његове две докторске дисертације одбрањене у Швајцарској пре Првог светског рата, затим коресподенцију са значајним личностима, рецимо са научником Михаилом Пупином или чичестерским бискупом Белом, и низ значајних беседа о народним проблемима, богомољачком покрету и другим животним, горућим, егзистенцијалним и хришћанским проблемима. Овај највећи Србин после Светога Саве је имао нечувену социјалну интелигенцију. Знао је народне патње, болове, скривене ране и ожиљке, и био је невероватан видар душе. Обраћао му се и најобичнији свет и највећа српска, и не само српска, елита. Још 1914. године у Енглеској придобија јавно мњење, те ова земља стаје на страну Србије када се овај народ, са својим краљем и воловским колима, пео на своју Голготу прелазећи Албанију, на путу где цвета лимун жут. Обраћао се и возачима локомотива и посрнулима и палима, и радничкој класи, и где год је пролазио, носио је са собом јеванђељску реч, која је насушна потреба људском бићу. Његове беседе су биле јасне, речи бистре као изворска вода, а реч упућена народу била је реч упућена од срца срцу. Ничег ту није било од демагогије, лажних обећања. Имао је невероватан смисао за дух времена. Знао је шта доноси добро, шта доноси зло. И поред овог обимног рада, велика штета је за овог великана људског духа што није имао свог секретара као Гете. Наиме, Гете је знао да је његов секретар Екерман из дана у дан записивао силне и неухватљиве мисли и расуђивања овог генија и сва збивања око њега, његове разговоре, недоумице, размишљања. Ми, данас, овом немачком генију не можемо прићи без Екермановог дела, а владики Николају можемо прићи кад год то желимо, јер су његове речи - речи свечовека. За њега кажуда је најтајанственије догматске истине успео да изрази обичним речником! Његове мисли су дубоке као океан, а у њима има нешто крилато и лако, као у сигурном лету орла над литицама и врховима, кад кликће своју јеванђељску поруку која дуубоко потреса душу свих нас. Доказ тога је и ова књига. Дугујемо захвалност великом прегаоцу хришћанске духовне културе, проти Милисаву Д. Протићу на овом дару, јер је својим подвигом отргао од заборава дело великана, Српског Златоуста. Горан Раденковић професор Богословије Светога Саве у Београду Извор: СПЦ
  24. На Литургији, Епископ г. Давид рукоположио је у ђаконски чин дипломираног теолога, ипођакона Марка Манојловића. У својој приступној беседи ђакон Марко се захвалио Архиепископу охридском г.г. Јовану на поверењу које му је указано са благословом да буде рукоположен у ђаконски чин, истовремено истакавши своју готовост да посвећено служи Христу Богу и Цркви. У своме обраћању, Епископ г. Давид говорио је о прочитаном јеванђелском зачалу (један одломак из Јеванђеља – прим. прев.), стављајући га у контекст речи светог Кипријана Картагинског: extra Ecclesiam nulla salus (изван Цркве нема спасења), и са пригодним речима поучио је новорукоположеног ђакона Марка православној еклисиологији и значењу ђаконске службе. При крају свога обраћања, Епископ г. Давид додао је: “радујем се што се твоја хиротонија десила на овом светом и достојном хвале месту, где је и камење пострадало од расколника, а колико више људи, који освећују ово место! Приступаш светом олтару, жртвујеш себе у овим тешким околностима прогона наше Цркве. Многонапаћени Јов, кога су сви напустили, нису га напустиле само болести и страдања, без престанка говораше: нека је благословено име Господње сада и увек. Свети Златоусти говораше: δόξa τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν - слава Богу за све. Заједно са плејадом славних мужева (отаца – прим. прев.) Цркве, и Блажењејши Архиепископ охридски Јован, затворен – од ненавидљивих (мрзитеља – прим. прев.), зарад јединства Цркве – унутар затворских зидова. Али слободан у духу, без паклене мржње за оне који га затварају, већ са молитвом у срцу за њих, и данас, у овом моменту, заједно са нама, или боље речено ми заједно са њим, славимо и певамо Тројичног Бога. Ево, ова освећена атмосфера и овај духовни кисеоник од твога Архиепископа, страдалника Христовог, нека ти буде простор у који ћеш се преселити и дисати, и од којих ћеш се поучавати”. Извор: Православна Охридска Архиепископија Превод: Поуке.орг тим
  25. Нема много мушких манастира у којима део монашког послушања подразумева шивење црквених одежди. „Нема ни много манастира који имају оца Стефана”, додаје у шали архимандрит Иларион, игуман манастира Буково у Тимочкој епархији. Посвећена Светом Николају Чудотворцу, на четири километра од Неготина, ова светиња има своју кројачку радионицу у којој се раде свештеничке мантије, свештеничке и владичанске одежде, епитрахиљи, митре, предмети за цркву: барјаци, плаштанице, прекривачи за свети престо. Ова делатност почела је доласком оца Стефана у манастир 1997. године. Почетак је био скроман, вођен жељом овог монаха, раније запосленог у текстилној фабрици у Књажевцу, да помогне манастиру. – Радио сам у моделарници и ту сам доста научио о многим одевним предметима, како треба шити од почетка до краја, па ми није много требало да савладам „црквени програм”. Најважније је осмислити како треба да изгледа одежда, којим ће мотивима бити украшена и онда све то уклопити у складну целину. Имамо машину за везење, коју програмирамо према нашем нацрту, а ми кројимо и шијемо – прича отац Стефан. У том послу помаже му сабрат, отац Захаријa. Готово да нема дана када не раде на некој поруџбини, а имају их петнаестак месечно. Игуман архимандрит Иларион и отац Стефан – За једну одежду потребно је, када се осмисли и испрограмира вез, једна недеља, али зависи колико су компликовани мотиви на њој. Радили смо одежде за нашег владику Јустина, наручују нам доста из наше, али и из других епархија – каже отац Стефан. На питање шта је најтеже израдити, отац Стефан каже: „Ништа није тешко када човек то воли и хоће.” Осим ове, манастир има и велику столарско-дуборезачку радионицу у којој тренутно раде дрвенарију и намештај за нови четвороспратни конак чија је изградња започела 2006. године. Урађене су и певнице од кестеновог дрвета за манастирску цркву. Живот манастира братство бележи и кроз фотографије и видео-материјал. Петнаестоминутни филм о манастиру урадио је отац Енох, док је иза објектива фотоапарата најчешће сам игуман, који скромно прима похвале нашег фоторепортера. Највише посла десеточлано братство има око новог манастирског винограда. На два хектара посађена је аутохтона сорта грожђа, црна тамјаника, а саднице са сертификатом добијене су од Пољопривредне школе у Неготину. Виноградарством се највише занима отац Дамјан. Манастирски подрум – Када смо дошли у Буково као братство 1994. године, овде је постојао само један чокот винове лозе, црне вијале. Иницијатива за подизање винограда, пре неких десетак година, дошла је од нашег владике Јустина. Сећам се да ми је владика тада рекао да ћемо иза економских зграда подићи виноград јер то је благословено за овај крај, а и манастир Буково је био познат по производњи вина. Благослов владике је допринео да се ових година то и оствари. Ушли смо полако у производњу вина, а наш виноград засађен је у јесен 2009. године, па ћемо догодине имати и прву званичну бербу – прича отац Иларион. Док нас, вођене новинарском радозналошћу, занима да видимо столарску радионицу, фотографије које је урадио архимандрит Иларион, шиваће машине оца Стефана, виноград и подрум вина у који нас води отац Дамјан, верници долазе у манастир Буково да нађу смирење у молитви, заједништво у литургији, чују савет како да буду бољи хришћани или да се само на тренутак повуку из нашег метежног модерног света у тишину и мир древне светиње. Јелена Чалија ----------------------------------------------------------- Историја Букова Претпоставља се да манастир Буково потиче из 15. века. Манастирска црква, посвећена Светом Николају Чудотворцу, спада у посебну варијанту моравске школе. На манастирском имању је 1891. године подигнута прва пољопривредна школа у којој су учитељи били и монаси из Букова. Најтежи период за светињу наступа после Другог светског рата, када је манастиру одузето 366 хектара имања и када је он почео да пропада. Од 1972. до 1994. године, манастир је био женски. Доласком владике Јустина на трон тимочког епископа, у Букову је поново мушко монаштво, а манастир доживљава нову, велику обнову. Ј. Ч. Извор: Политика
×
×
  • Create New...