Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'trifunović:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Милан Ракић

    Branislav Trifunović: Oni se jedino plaše ulice

    "MI VIŠE NEMAMO PRILIKU DA SEBI NAPRAVIMO JOŠ JEDNU ŠANSU – OVO JE NAŠA ŠANSA. DA SE OVAJ SISTEM PROMENI, DA JA POČNEM DA SE BAVIM ISKLJUČIVO SVOJIM POSLOM, DA NE MORAM VIŠE DA PRIČAM ZA ‘VREME’ O OVIM PROTESTIMA JER TO NIJE MOJ POSAO, NITI ĆE POLITIKA IKADA BITI MOJ POSAO – BOLI ME DUPE DA SE BAVIM POLITIKOM. STVARNO, NEMAM NIKAKVE AMBICIJE TE VRSTE, OSIM ŠTO NE MOGU DA SEDIM KOD KUĆE I ĆUTIM" Uoči petog protesta protiv aktuelne vlasti koji je iz subote u subotu sve masovniji, ekipa "Vremena" čekala je Branislava Trifunovića u jednom beogradskom lokalu. Zaboravljajući na prethodni dogovor da ćemo potvrditi sastanak, pitamo šankericu da li u taj lokal svraća glumac Bane Trifunović. Šankerica nas gleda nepoverljivo, malo odugovlači i konačno odgovara da takve informacije ne deli sa nepoznatima. U tom trenutku se javlja Trifunović i vrlo brzo stiže u kafić. Skidajući narandžastu kapu, rezignirano konstatuje da je ovo još jedan njegov intervju u kojem neće pričati o glumi. A imao bi šta da kaže. Branislav Trifunović je, kao i njegov brat Sergej, od početka u organizaciji protesta. Kaže da ne zna šta da očekuje te večeri na Tucindan, 5. januara. "Svake subote mi ne očekujemo ništa, pa se onda iznenadimo", kaže sa osmehom i dodaje: "Lakše nam je da ne ulazimo u procenu šta će biti, koliko će biti ljudi. Prošle subote smo desetak minuta pred početak protesta govorili kako ima malo ljudi, kako nešto nije u redu... a onda je bilo najviše ljudi do tada. Ne ulazim više ni u kakve prognoze, samo se nadam da će taj broj, ta kritična masa ostati do kraja, kad god taj kraj bio. Mislim da progresivni rast koji traje od početka govori da se ljudi malo bolje osećaju na ulici nego da sede kod kuće, pljuju televizor i laju na kanale. Ne očekujem ništa osim da istrajemo." "VREME": Zar ne mislite da bi to mogla da bude neka vrsta zamke? Da protest bude kao ventil: dođem jednom nedeljno, izvičem se, ispištim... BRANISLAV TRIFUNOVIĆ: Da, ali to je mnogo bolje nego da ostaneš kod kuće i komentarišeš na Tviteru. Na Tviteru imaš raznih botova i ludila i tamo se isprazniš, i to sve ode u vazduh. A ova slika ljudi koji su rešili da po minusu gaze po ulici, pričaju, urlaju, to je već neki znak. Protesti devedesetih bili su jači i bilo ih je lakše organizovati jer nije bilo društvenih mreža i ljudi nisu imali gde da se prazne. Ovi iz SNS-a vole te društvene mreže jer neko stavi neki glupi post, prokomentariše šta je ko rekao: Vučić, Stefanović, Vulin, pa se svađaju sa botovima i tu se isprazne, samo da ne izađu na ulicu. Oni se jedino plaše ulice. Na prvom protestu bilo je veoma malo mladih, sad ih je od subote do subote sve više. Kako to komentarišete? Prve subote su na protestu bili oni ljudi koji su šetali svih ovih godina. Što je opet dobro jer smo mislili da oni više neće izlaziti još od Saše Jankovića naovamo, od sve te energije koja je bačena u vazduh. Pomislili smo da te ljude više nikad nećemo moći da izvučemo na ulice. Bio sam srećan što ih vidim, koji god da su. Sledeće subote je bilo dvostruko više naroda, pojavili su se mladi, na protestu pred Novu godinu video sam gomilu studenata koji su slušali muziku, dizali šake u zrak i bili ponosni što su tu. To je dokaz da se krug širi, i poruka koju taj krug šalje – mladima od osamnaest, devetnaest godina tu je mesto. Paradoksalno, ali baš ti mladi su izveli mnoge druge i starije na ulice posle predsedničkih izbora 2017. Da, ali sećate se da je došao Vaskrs i da se sve povuklo. Ko je to uradio? Kako je uradio? Mi smo i oko ovog protesta imali problem jer je neko rekao: "Vidimo se za mesec dana 16. januara", a onda su mnogi od nas na tim istim društvenim mrežama popizdeli i rekli: "Kakva sad pauza? Šta to znači? Idu praznici pa nećemo da protestujemo?" Mi više nemamo priliku da sebi napravimo još jednu šansu – ovo je naša šansa. Da se ovaj sistem promeni, da ja počnem da se bavim isključivo svojim poslom, da ne moram više da pričam za "Vreme" o ovim protestima jer to nije moj posao, niti će politika ikada biti moj posao, boli me dupe da se bavim politikom. Stvarno, nemam nikakve ambicije te vrste, osim što ne mogu da sedim kod kuće i ćutim. Godinama su nas neki političari prodavali za neke njihove sitne interese. Mislim da je ovo poslednja šansa da promenimo sistem vrednosti u ovoj zemlji. Posle ovoga mi nećemo imati drugu priliku. Bio sam prilično umoran i depresivan posle tolike rasute energije oko Jankovića jer sam mislio da se to više nikad neće ponoviti. I zato sam toliko bio ljut na njega. A sad smo, čini mi se, uspeli da ljude ohrabrimo, da se javljaju na ulici, sviraju iz kola, mašu iz autobusa. Mene ne zanima s kim šetam – da li je desno ili levo, cilj nam je isti. Svaka naredna vlast mora da shvati da ovo više ne može da se ponovi. Ovaj začetak diktature i ovaj pakao koji nam svakodnevno serviraju više ne sme da se ponovi. Ali, ovo društvo je već jednom bilo u takvoj situaciji. Protiv Slobodana Miloševića 2000. skupilo se i s koca i konopca, i levi i desni, sa ciljem da se krene iz početka i napravi neko normalno društvo. Šta god ko mislio o tome, ta 2000. donela je da smo oterali onog jednog čoveka, a to što su mnogi miševi preživeli, kao što uvek miševi prežive, to je naš problem. To ne znači da mi sad treba da se zaustavimo. To što smo se tad zeznuli pa nismo završili posao, ne znači da ne moramo ponovo isto da radimo. To je kao da mi kažeš da si jeo juče, pa ne moraš danas. Jeste, zeznuli su nas, i bogatili su se, i bilo je korupcije, sve znam. Sve je istina. Ali šta to znači: da treba danas da sedimo, ćutimo i gledamo ove koji su sada na vlasti? Ja na državne službenike, ministre, Vladu ne gledam kao na ljude kojima ja moram da služim. Oni treba da služe meni, vama, bilo kojem građaninu ove zemlje. Oni to ne shvataju, kako sednu u fotelju, vrlo brzo zaborave kako ljudi žive. To je suština: moraš da ih podsetiš, da ih vratiš tamo gde su bili. Sad je ovde problem što je na vlast došao neki polusvet željan osvete. To je najgore: na vlast su došli ljudi koji stalno misle da im je nešto skrajnuto, otkinuto od života, i oni se sad svete svima nama koji mislimo drugačije. Zar se ne plašite da će nekog narednog Petog oktobra, kad ode ova sadašnja vlast, doći neko drugi, neko ko sada sa vama šeta i protestuje, koji će tada biti željan osvete i koji će reći: "Sad ćete da platite za sve ono što ste me maltretirali dok je Vučić bio na vlasti"? Sigurno. Verovatno u toj koloni ima budućih ministara, budućih državnih službenika, sekretara, savetnika. Ali ova slika danas mora stalno da ih podseća šta može da im se desi. Zato je bitno, kad sve ovo bude gotovo, kako će završiti svi ti ljudi koji su nam ovo radili. Neki ljudi više ne smeju da se bave javnim poslom. Mislim da je to suština – oni su nas svojim potezima zadužili da im mi omogućimo da se oni više ne bave poslom kojim se danas bave. To mora da se usadi u mozak svakog čoveka koji šeta. I svakog čoveka koji će sutradan biti ministar, da zna da se može desiti da mu 10.000 ljudi dođe pod prozor kancelarije i da mu s punim pravom – ako zasluži, naravno – viče da je lopov, idiot i kreten. I da to znači da neće biti heroj već će da ide u zatvor. Čini mi se da sve ovo pokušavam da radim da bih se za petnaest godina probudio mirniji, u smislu bar sam probao nešto, bar sam pričao, govorio ljudima, svađao se... Makar s te strane da sam pokušao sve. Jer ne bih mogao da živim sam sa sobom da se za petnaest godina nađem u još odvratnijoj zemlji od ove, u smislu šta su političari od nje napravili, a da sam se ja sve vreme bavio svojim poslom i zabavljao narod u pozorištu ili na filmu. To bi mi baš bio poraz. Izgleda da elita ovog društva ne deli vaše mišljenje. Javni protest zbog stanja u državi spao je na nešto malo penzionisanih intelektualaca, nekolicinu aktivnih profesora, nekoliko glumaca, novinara, trojicu karikaturista i jednog jedinog akademika. Kako to tumačite? Dušan Teodorović nije baš da je jedan jedini. Mislim da je inertnost zahvatila i njih. Znam gomilu svojih kolega koji se ne slažu sa aktuelnom vlašću, ali su se više puta opekli u prošlosti i znaju kako je politika jedna prevrtljiva stvar. Ali, mislim da će doći. Ja sam ubeđen da će doći. Mislim da smo uspeli da ubedimo dobar deo naroda da nije bitno ko je sve na protestu i da se ne borimo ni za jednu stranku već za zdrav razum. To je taj virus koji raste i ljudi kojih ste pomenuli biće sve više i više. Ne znam šta bi oni inače čekali? Mogu da sačekaju još dva, tri meseca, ali više nema vremena da se čeka da izađu iz ormara i da kažu šta misle. Činjenica je da ih je mali broj i činjenica je da ja ne volim izraz elita – grozna je reč. Ne mislim da smo mi išta drugačiji od bilo koga ko se bavi nejavnim poslom. Mislite li da ti ljudi imaju da izgube išta osim, možda, svog integriteta? Mnogi su namireni. Nekim platicama, pozicijama, i to ih drži u mestu. Ali kad vladaš strahom, ljudi će u jednom trenutku da shvate da on gubi konce i moraće, kao i uvek, da se prestroje. Kao i svi pacovi, da bi preživeli moraće nešto da kažu. Tako da se nadam da će se to desiti. To je prirodan proces. Svi ovi ljudi koji sada ćute, a javne su ličnosti, moraće u jednom trenutku da progovore. Ne optužujem nikog ko ćuti. Ja to mogu da razumem, meni je to vrlo jasno. Pogotovo razumem ljude koji nemaju šta da izgube, razumem ih što ćute i čekaju šta će da se desi, ne zato što mislim da su kukavice, već zato što su se previše puta opekli. Gotovo sam siguran da će se to promeniti. Šta god ko mislio o Ivanu Ivanoviću, a svašta su govorili o njemu dok je radio na toj televiziji, to što je on uradio je časno, moralno, i održao je lekciju mnogim svojim kolegama koji i dalje rade to što rade i smeju se i sve je zabavno... To je jedan moralni čas koji je Ivanović održao većini svojih kolega. A pritom je čovek koji je verovatno najbolje zarađivao i najbolje živeo od svih njih. Ja mu za to skidam kapu. Kao što je meni, takođe, fascinantno zašto neko ćuti u Evropskoj uniji. U stvari, znam zašto je to tako jer mora da se završi neki drugi dil koji imaju sa tim čovekom. Ali su u stanju i spremni su da žrtvuju građane ove zemlje. To govori o tome koliko im mi ne značimo ništa. Mi smo neki piončići, služimo za potkusurivanje. Jer on mora da završi neki drugi posao, a do tada nek radi šta god hoće sa ovim narodom: ne daj im da govore, prebijaj, pali kuće, sve može. Svi smo ovakvi, svi smo onakvi, samo ti nama završi ovo, pa ćemo posle da vidimo šta se dešava. E, to samo govori o licemerju ne samo Evropske unije nego svih zemalja, koje god da su, koje imaju neke interese u Srbiji. Neverovatno je da žrtvuju milione ljudi u srcu Evrope zarad svojih interesa. Ne zanima me, ne bavim se visokom politikom, ali samo kažem da je činjenica da oni o ovome ćute. A vi se pitajte zašto. U sredu 16. januara održaće se protest povodom godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića. Očekujete li da to bude najmasovniji skup do sada? Mislim da je Oliver Ivanović to zaslužio. Sve nas to boli i to je simbol jednog ludila u kojem živimo i, ako Bog dâ da kažemo u kojem smo živeli. Taj čovek je zahvaljujući TV Pinku, Vučiću i Đuriću prošao kroz jednu vrstu satanizacije. Njega nisu satanizovali Albanci, već naši ljudi. Taj datum moramo da obeležimo jer smo tog dana svi bili beskrajno tužni i uplašeni. Naše je bar da Olivera Ivanovića ne zaboravimo. Kako komentarišete navode da je za ubistvo Ivanovića odgovorno nekoliko Srba? Vrlo je zanimljivo što su se tu pojavili neka imena i datumi. Što bi rekao Neša Stefanović, neki ljudi su povezani sa nekim prostorima i neka imena sa nekim licima, ali to, naravno, sad neće izjaviti. Ja sam duboko ubeđen da su Vučić, Tači i Haradinaj najbolji drugari. Kao što su Milošević i Tuđman više od 30 puta sedeli u Karađorđevu od ‘90. do ‘95, delili nešto, dogovarali se, pili viski. Sad je samo pitanje koliko će odgovarati ovoj trojici da se nađu ubice Olivera Ivanovića. Ako gledam iz konstelacije da su oni drugari, ni jednima ni drugima ne odgovara da se nađu ubice. Da ne bude poligraf, koji nije validan dokaz na sudu, jedino merilo istine. Radoslav ĆEBIĆ, VREME | BR 1462 | 9. JANUAR 2019. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1655634
  2. Милан Ракић

    Sergej Trifunović: Zašto mi moramo da radimo njihov posao

    "JA BIH NAJVIŠE VOLEO DA MI, ‘PODRŽI ŽIVOT’, NE MORAMO DA POSTOJIMO. NAJVIŠE BIH VOLEO DA JE TAJ DRŽAVNI FOND DOVOLJAN ZA SVE, ALI OČIGLEDNO NIJE ČIM POSTOJIMO I MI I ŠAPIĆEVA FONDACIJA. A I TO JE MALO..." Sa Sergejom Trifunovićem razgovaramo istog dana kad je ministar zdravlja Zlatibor Lončar nešto ranije na televiziji N1 izjavio: "Čuvajte se SMS akcija, svašta će tu da ispliva." Ova izjava pobudila je sumnje da će sada razne inspekcije navaliti na fondacije koje prikupljaju sredstva za bolesnu decu. Trifunović, međutim, kaže da mu ne pada na pamet da komentariše Zlatibora Lončara: "Interesantno je, što reče neko na Tviteru, da je to osoba čiji je nadimak ‘Doktor Smrt’ i koji je radio za Zemunski klan, jednu od najvećih kriminalnih grupa u ovoj zemlji ikada. Nemam ništa više od toga da kažem o Zlatiboru Lončaru", kaže on na početku razgovora za "Vreme". "VREME": Posle ove njegove izjave, da li bi vas iznenadilo kad bi vam upala neka inspekcija i počela da vam prevrće svaki papir? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ja molim boga da nam uđe inspekcija. Jedino što mogu da nađu je da su nam dve slike na zidu okačene ukrivo, to pričam svaki put kad tamo uđem u kancelariju. Ali ja stvarno molim boga da uđe inspekcija. Pri tome, oni nisu glupi. Oni vrlo dobro znaju šta smo i ko smo. Da znaju da postoji neka nepravilnost, do sad bi nam već nekoga poslali. Ali nama nikada nijedna inspekcija nije ušla u fondaciju. I evo, pozivam bilo koju da dođe iako ne verujem da će to da se desi. Mi radimo njihov posao, ono što bi oni trebalo da rade. Nemaju šta da nađu. Imamo takvog pravnika da, kad bi mu neko stavio pištolj na glavu i naredio da potpiše nešto sumnjivo, njegove poslednje reči bi bile: "Ali ovo nije po zakonu." Ovo nije prvi put da se krene krizni PR države svaki put kad neko uspe da skupi pare za neko bolesno dete. Meni je žao što smo bili brži od države, žao mi je što država nije sposobna. Da je država sposobna, ja ne bih imao ovu fondaciju, nego bih se bavio samo glumom. Dva i dva su četiri i sad će Lončar da nam dokaže da je šest. I to me uči ministar zdravlja koji ima sliku sa Dušanom Spasojevićem i koji vodi nekakav fond iako već postoji RFZO, i taj Fond za lečenje u inostranstvu ima u startu četiri miliona evra. Ne znam šta je s tim parama uradio, mi smo petoro dece do sad poslali na lečenje, a on ih je odbio. Koliko često vam se javljaju roditelji dece koju je taj fond odbio? Javljaju se po četvoro-petoro odbijenih. Čak se u jednom trenutku desilo da se pojavio slučaj dečaka koji je odbijen, mi smo ga prihvatili. Održali smo konferenciju za štampu na kojoj je dečak rekao da ga je fond odbio, ali ga je prihvatila Fondacija "Podrži život". Lončar je odmah reagovao i javio se telefonom, pošto njima ne treba loš marketing, nego samo ovakav, dobar i odmah ponudio isto ovako teatralno i novac i helikopter. Onda se uopšte više nije bavio tim detetom, tako da... Manite me tih njihovih priča. Lončar tvrdi da roditelji nisu podneli zahtev Fondu za lečenje u inostranstvu. Koliko je verovatno da neko na internetu ne ume da pronađe Fond za lečenje u inostranstvu, a ume da pronađe referentnu kliniku koja je najbolja za njegovo dete? Pa eto, očigledno da taj fond nije transparentan i da nije poradio na svom imidžu, da bi ljudi prvo došli kod njih. Očigledno je do fonda, nije do nas, nama se svi obraćaju, što znači da za nas znaju, a za njih ne. Ovo sad im je odličan PR, 250.000 evra, ali to može da se reši sistemski, mnogo bolje. Ja bih najviše voleo da mi, "Podrži život", ne moramo da postojimo. Najviše bih voleo da je taj državni fond dovoljan za sve, ali očigledno nije čim postojimo i mi i Šapićeva fondacija. A i to je malo... Mi ne određujemo roditeljima ništa, oni sami odaberu kliniku, čak im ništa ni ne sugerišemo. Čim nađu kliniku, sakupljamo novac i uplaćujemo bolnici. Da li je vama Vučić praktično preoteo humanitarnu akciju? Nije ništa novo da se u ovoj zemlji neko kiti tuđim perjem. Za nekoga ko živi u nekom selu i ima samo RTS i Pink, informacija glasi da je Vučić spasao neko dete, da sam ja drogoš i ološ. Vučiću ti glasači trebaju i to je vrlo jednostavno. Ništa ova vlast sada nije uradila što bi me posebno iznenadilo. Ne znam da li su u stanju, kad bi se potrudili i seli da urade nešto super ni da li bi me to iznenadilo. Pa, da li vas je onda iznenadilo kad ste dan nakon što je vaša fondacija skupila pare za jedno dete, označeni kao "ološ" i "narkoman"? Šta vam je, pa ja sam to čekao. Dobio sam tu naslovnu stranu dan pre nego što je izašla i odmah je okačio na Instagram i pokvario im veselje. Tako da je ta naslovna strana izašla na mom Instagramu pre nego što su njima izašle novine. Vučić kaže da će država dati 250.000 evra za Dušana. I sad je Dušan udarna vest, a pre toga ga nije bilo u medijima. Nije Dušan najbitniji, ima toliko druge dece, jednako bitne, koja nisu dospela u žižu. Ja ne pravim razliku ni između jednog deteta. To je razlog zašto nikad nisam želeo da upoznam nijedno dete za koje smo sakupili novac i koje je izlečeno. Ne želim emotivno da se posebno vežem za neko od njih, jer su ona jednaka i jednako im je potrebna pomoć. I to je nešto o čemu je teško pričati. Šta može da se uradi za ovih 250.000 evra od Vlade Srbije? Ne znam, legle su pare u ponedeljak, sad treba lekarska komisija da odredi šta je hitno, šta nije, koje su sume potrebne. Lepo im je to rešenje, ali šta ćemo za mesec dana? Pri tome, mi ćemo se snaći, ovo društvo ima ozbiljnu empatiju i ozbiljnu svest o tome. Ja sam ovde samo generator akcije, nisam ja skupio pare, nego ljudi, građani. I oni će sutra opet da skupe pare, nije to problem. Pitanje je da li je to zapravo njihov posao ili posao države u kojoj svake godine nestane 30.000 ljudi, što zbog bežanja napolje, što zbog bele kuge. Dakle, posao države je da sistemski rešava stvari. Pa sad vi meni objasnite zašto one ovce u parlamentu čekaju da Maja Gojković, kao da im je čobanica, pritisne zvonce kako bi oni glasali protiv zakona koje predlaže opozicija, čak i kad je u pitanju Aleksin zakon ili Zojin zakon. Najhumaniji mogući zakoni koji mogu da postoje. Niko od tih poslanika nema svesti, oni samo čekaju zvonce. Jovana GLIGORIJEVIĆ, VREME
  3. Снежана

    Sergej Trifunović: O medijima i drugim demonima

    Sergej Trifunović: O medijima i drugim demonima Piše: Sergej Trifunović / Objavljeno: 02.08.2018. u 21:07h Evo opet čitam u novinama (zapravo u Blicu, ne u novinama, oprostite) "I DALJE ŠIRI MRŽNJU-Oliver Dragojević: Izneverio bih sebe kad bih pevao u Srbiji." Ajmo ispočetka. U zimu '92-e, dok je razarač Jugoslovenske Narodne Armije imenom "Split", tukao po svom imenjaku gradu i njegovim žiteljima, Hrvatska Radio Televizija koja se bespoštedno utrkivala sa svojom sestrom bliznakinjom, Radio Televizijom Srbije, u širenju mržnje, ratne propagande, te proizvodnji adrenalina kod svojih konzumenata koja je imala za cilj da svaki od pomenutih uzme pušku, sekiru, minobacač, oklagiju, šrafciger, tučak za meso, dedinu mačetu sa tavana, i iskopa oko, prereže grkljan, prospe drob, razvuče creva te jebe mrtvu mater i ceo prvi red na sahrani svakom onom Srbo-četničko-komunističko-ustaško-balijskom smradu, skupila je brže bolje nekolicinu javnih ličnosti Dalmacije, tipa Doris, Oliver, Mišo, Mate,Kovač, Tonči, Tereza (i ona je nečija majka) da pred kamerama osude taj čin. U toj smušenoj i ponižavajućoj situaciji (kogod je od vas, dragi dokoni čitaoci bio bombardovan u životu, zna taj osećaj) narečeni Oliver Dragojević je, i sam prilično smušen i natmuren u isprekidanim rečenicama izjavio kako nikad više neće doći u Srbiju. Prodjoše godine, proteče dosta Save, Une i Drine, ne plivaju više leševi ljudi, tu i tamo ledjnim stilom poneka mrtva krava, odapeo Franjo slava mu i most, eto njemu i Slobe on ga najbolje razume, njihovi ortaci ,dojučerašnje kolege i dupeuvlakači, malo su se preobukli, značajno promenili retoriku, pozivaju se na EU i stabilnost u regionu dojučerašnji ratni huškači šire ruke u lica se ljube, jebeš to sad, pljuvali bi se mi još malo, ali stižu direktive iz Brisela i Vašingtona, moramo da budemo fini i da se ližemo, to je jedini način da ostanemo u politici, mnogo je lepo, imam vlast, moć, šofera, kombinaciju za ovo i ono, a drugi posao…ni ne sećam se da sam ga ikada radio ako i jesam. A i šta bi sad, u ovim godinama. A i prošlo je to vreme, brate mili. Proleće je došlo dakle i u naš kraj, grane su ozelenele, a treba zalivati i one silne dvorane, sale i stadione koje su izgradili odvratni i grozni komunisti koji nas zavadiše, da ne ostanu puste. Tu se vaskolike zvezde Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, setiše se da su nekad imali tržište od 22 miliona ljudi, veći prostor, bili voljeni svuda, dočekivani kao Bogovi, odnosili pare u kesama kući, a sad su nekako skraćeni, poprilično zakinuti, nastupa se u svega nekoliko gradova gde ima kakva-takva dvorana za nastup, i sve je u prečniku od 200, 300 kilometara. Srećom, rat je napravio silnu emigraciju, preko grane živi jedno 20 miliona ex Jugovića, pa nas eto vikendom po diskotekama od Bazela do Melburna. Ali…da li je to dovoljno. Hm. Jebeš mu mater. Aj da vidimo, valjda me nisu zaboravili. "Ej!" "Ej?!" "Sto godina. Pa šta ima?" "Trista godina. Pa šta da ti kažem. Sve isto kao i kod vas. Eto, ispravi me ako grešim." "M, da…Žena, dica?" "Ma sve super, Branka se udala i otišla u London, Mirko diplomirao i eno ga u Arizoni. Tvoji?" " Ma lipo, Tonči je naša finu curu, rodila mu dvoje dice eno ga u Zagrebu, radi u banci, a Ciarra se udala za nekog vlaja božemeprosti u Njemačkoj su. Al ajd nek su živa i zdrava dica, tko te pita…" "Jesvala." "Ma jašta." "Ja…" "Ovaaaj…" "E?" "Znaš, ono sve ća san ja reka onda kad je ono bilo…" "Ma znam. I ti izvini, nisam bio ništa blaži. Treso sam se danima, nego posle kad sam se sabro, nisam više mogo da te dobijem, jebeš ga..." "Ma ja, nego je to bilo ludnica gospe ti ka da je vrag uša u…" "Ma znaaam ništa mi ne pričaj, ko je u onoj ludnici mogo da bude normalan i ne sere na usta na koja leba jede, pusti u pičku materinu…" "Ma da, nego mater mi u Zadru ostala šest mjeseci tuku po njoj ne znan jeli živa, Tončija regrutiralo i odnilo u Dubrovnik glasa od njega godinu i pol…" "Ma znaaaam, meni cela familija došla iz Osijeka, njih šest i nas četvoro u 160 kvadrata, posle i brat od strica stigo na kombajnu iz Like sa dve bebe, jebem ti krušnu mrvu, izludeo sam te dve godine…" "Ja…" "Mda.." "Nego znaš ća san ja mislija…" "Pa...Ja se nadam isto što i ja?!" "Pa nekako je logično, jebenti!" "Ma naravno bre, jel znaš da oću da te zovem već par godina, pa sve danas ću, sutra ću…" "I ja isto, sad mi je Cica dala broj." "Vidi, Sava Centar može da se uradi za jedno 7 soma najam, ali bi ja radije išo na Dom Sindikata, duplo je jeftinije i staje upola manje ljudi, ali 1.700 mesta nije malo, jebeš ga! A i da ispipamo situaciju, pa ćemo dogodine da radimo Sava Centar u velikom stilu." "Tako san ja i mislija. A reci mi…ovaj…kako ćemo popeglat malo..znaš da san ja onda svašta u afektu reka i na televiziji i u novinama, a ovi su vaši to odma prenijeli, jebo ih.." "Ma niiiišta se ti ne sekiraj za to, imam ljude svuda, prvo puštamo kratke izjave u Kuriru, Informeru, Pravdi, sondiramo teren, onda malo veći intervju za Blic, pa Storija, Glorija, lepe fotke, smeješ se od srca, poseta kolegama koje nisi video 20 godina, prijatelji stari gdje ste suza suzu stiže i ko nas bre zavadi…" "Ma da. Ja mislim da će to sad bit u redu. A i prošlo je to vrime, jebemu mater." "Pa da, to ti ikažem. Prošlo je to vreme. Znaš šta bi ja voleo da radim!? Cecu na Maksimiru i Poljudu, jebote!" "Razvalila bi." "Bi sigurno. Al još nije vreme." I tako dragi dokoni čitaoče, nagrnuše nama opet Magazini, Majke Tereze, Parni Valjak neka melje, a i mi ne ostasmo dužni te smo delegirali Bajagu, Balaševića, Miroslava, Šabana. U celoj toj razmeni bilo je meni barem gotivnih momenata te je Cane održao par legendarnih koncerata ("A gde spavamo, u Jasenovcu?") a ja sam zauzvrat plakao na Rundeku u SKC-u, negde u oktobru 2000-te, dok je svirao fantastičnu obradu "Ona se budi". No, de gustibus non est disputandum iliti svako se o svom jadu zabavio… A i prošlo je to vreme. No, ne lezi vraže, da ne bude baš sve potaman, uvek ima onih koji kvare i ne pristaju na taj talas otopljenja. Evo recimo taj Dragojević: svako malo-"neću u Srbiju, neću u Beograd, neću da idem tamo, neću da pevam za Srbe…" Umesto da nam svima bude lepo kao što već i jeste posle dugih godina sranja, umesto da napuni 5 Sava Centara zaredom, on jok! Neću u Srbiju! Širi mržnju. Kao da nije prošlo to vreme. Ali vratimo se deder malo na početak ove pripovesti. Ne smušenog Dragojevića koji na splitskoj rivi pred kamerama HRT-a, dok granatiraju njegov grad izjavljuje da posle ovoga nikada više neće doći u Srbiju. Vratimo se na HRT. RTS. Kamere. Novine. Medije. "Novinare". Ko će da čita i gleda lepe stvari? Niko. Život nam je već isuviše prelep, nego hajmo malo: ubio, zaklao, opljkačkao, ju šta je izjavio, vidi ovog al se udebljao, ugradila silikone, ugradila još jedne silikone, ugradila silikone majci, tetka videla od majke pa i ona ugradila silikone, pa se onda svaki bogovetni dan selfaju, pa kače, pa to onda moraš da propratiš svaki dan ljudi to traže, to prodaju novine, svaku fotku, vdi ovaj nema ništa novo o njemu, daj ga pitaj šta je ono reko 86-e… Trebalo je da osnujem humanitarni fond i snimim jedno 20 filmova da bi prestali da me pitaju o napušavanju sa Natašom Daizvinete Bekvalac. Onda sam snimio par filmova sa jedno 6 oskarovaca, ali jebeš to, "novinarima" je bilo nekako zanimljivije pitanje o majici sa likom Jovana Divjaka. Koga interesuju Spike Lee, Nicolas Cage, Julliane Moore, Ben Kingsley, nego recite vi nama šta je to bilo u Sarajevu? Ta priča nas nekako jako interesuje. Ima ukus krvi. Naši čitaoci to vole. Verujem medjutim, da kada bi neko sproveo maleno istraživanje na osnovu uzoraka od hiljadu, teško da bi naleteo na 7 psihopata koji to zaista vole da čitaju i upravo baš zbog toga eto kupuju i čitaju novine i gledaju televiziju. Da je kojim slučajem taj Haški Tribunal for real, a ne farsična papazjanija, na njemu bi se morali naći svi oni koji su preko medija palili vatru u mozgovima konzumenata. On je uvreda za pravosudje koliko i ovakvi mediji za novinarstvo. No, to je već drugi rukavac ove teme. Vratimo se sad na smušenog i zbunjenog Olivera Dragojevića sa splitske rive pod granatama u zimu '92-e. Dragojević dakle, u okolnostima takvim kakve jesu bile, izjavljuje to što izjavljuje. Istini za volju, kad samo malo porazmislim, da je general Tus držao pod opsadom Užice, kao što je njegov kolega zaboravihkakomujeime držao Zadar i rokao po njemu, siguran sam da bih izgovorio mnogo, mnogo gore stvari od :"Mislim da nikada više neću doći u Hrvatsku." Od tog momenta koji je corner stone ove nebitne pripovesti dragi dokoni čitaoče, u godinama koje slede, Dragojević nastavlja baš kao i svi, da živi svoj život: ribari na svom brodiću usidrenom u Vela Luci, živi u zgradi u kojoj je oduvek i živeo. Svira naravno, svuda gde stigne, od Trsata do Carnegie Hall-a. Osim leti, jer leto je za ribarenje. I osim u Srbiji, jer se zarekao javno pred kamerama, da tamo nikada više neće ići. Pošto ne daje intervjue jer to sasvim sigurno doživljava kao gubljenje vremena, a i šta bi to novo imao da kaže što već nije proteklih 40 godina, a i zašto bi uopšte išta pričao, on je čovek muzičar i voli da svira i da peva, svaka njegova izjava i na hrvatskim televizijama je svakako eksluziva. U tim nekim hodnicima u bekstejdžu Porina, nahvataju ga svake prestupne godine za par pitanja, koje uspeju da mu podvale u tih 46 sekundi. On ih nikada ne otkači neučtivo kao neki ovde, već uvek mrko i ozbiljno kroz one naočare, u fazonu aj skinite mi se s kurca pa idite, odgovori na tih par gluposti koje ga u strahu od tog nepredvidivog dalmatinskog karaktera, nesrećne mlade novinarke koje se igraju crvenih itisona i postavljaju pitanja o kojima uopšte ne razmišljaju. S obzirom da je u braku sa istom ženom već sto godina, ima troje odrasle dece, ne juri kurve, ne drogira se, izbegava ljude pa samim tim i skandale, nikada nije demolirao hotelsku sobu, pijan izvredjao na sva usta kolegu, komentarisao politički život, pljuvao vlast ili opoziciju,vodi svoj život i želi da ga kao Gretu Garbo ostave na miru, teško je pitati ga bilo šta. A nešto se mora pitati. I tu je onda to zlatno pitanje, koje se prenosi s kolenice na kolenicu, savršen kec iz rukava, nešto što naše gledaoce i čitaoce svakako više interesuje od 4o godina karijere i skoro 40 albuma medju kojima ima ozbiljnih remek-dela kao što je recimo "Poeta" (my favorite iz kujne Runjić-Kalogjera-Dragojević): "Da li ćete ikada održati koncert u Srbiji?" On na to petstopedesetmu puta postavljeno pitanje, odgovori kao i svaki prethodni: "Rekao sam već jednom da neću, izneverio bih sebe kad bih to uradio uprkos tome što sam rekao i dosta o tome." Možda je ipak trebalo ovako:"Dragi orangutani:jednom sam se javno zarekao da neću nikada. Pošto je meni do moje reči stalo, ne želim da je prekršim." No, skupljačima djubreta iz kontejnera (nisu to djubretari, oni su higijeničari) ili hijenama (da ne uvredim časnu novinarsku profesiju čiji sam deo nekada davno i sam želeo da budem) ne bi ni to bilo dovoljno. Atraktivnije je ispod tačno preneto odgovora, napisati, velikim slovima: OPET ŠIRI MRŽNJU. Nigde, baš neigde i nikada, narečeni Oliver Dragojević nije rekao da MRZI Srbe. Da misli da bi ih valjalo istrijebiti, ili istribiti. Nije osnovao svoj privatni logor za Srbe za vreme rata, niti išao da šutira u muda i strujom prži Srbe u Lori. Niti pozivao svoje kolege sa estrade da ne idu da pevaju toj gamadi u Srbiji. Ovi navedeni primeri, značili bi recimo širenje mržnje. Imao sam prilike da sretnem Dragojevića na Runjićevim Večerima u Splitu i mogu samo da posvedočim koliko je ljubazan i predusretljiv bio prema glumcu iz Srbije. Koji još uz to peva Nocturno. I koliko god sam ga loše otpevao, on je bio tu da mi da podršku. Jedino što bi se njemu zapravo moglo zameriti je, što je pevao na proslavi otvaranja Lidla, nemačkog lanca nekakvijah robnih kuća, koji svojim potrošačima obilato nudi smrznutu ribu. To tvrda dalmoška struja, računa kao izdaju svjetonazora:jebi ga, ne mereš ti ribarit i reklamirat smrznutu ribu jeba te led!!? Oliver je dakle, jednom dao reč u kakvom god to raspoloženju bilo i nema nazad. Njemu očigledno, njegova reč nešto znači, za razliku od svih onih hijena kojima je baratanje rečima posao, i ne znači im apsolutno ništa. ta napisana reč, koja ostaje. Onim duhovnim droljama, koje za dva piva i kobaju, pišu naručene tekstove i lepe žigove na ljudska čela, ne vodeći računa da li pritom uništavaju nečije živote. Ona ista govna (izvinjavam se govnima, ona su ipak produkt finih jestivih tvari koje unosimo u organizam) koja će bez ikakvog razmišljanja na naslovnoj strani kakvih "novina", objaviti da je neko silovao dečaka u wc-u, ukrao, opljačkao, prdnuo, jebo tudju ženu, ukrao nekome kozu, bez provere i dokaza. Koji će bez pardona pozivati na linč nekoga ko im je iz bilo kog razloga (da li je takva direktiva ili lični animozitet povredjenih sujetica)stao na žulj. Sudije i izvršioci. U trenutku dok ovo pišem, zvoni mi telefon. Novinar "Kurira". "Ej ne znam da li si čuo, ali Ranko Žeravica je upravo doživeo težak moždani udar. U komi je i lekari mu se bore za život." Za pet dana izlazi film "Bićemo prvaci sveta", u kome igram Ranka Žeravicu. Šok. Ne mogu da dodjem do reči. Ćutim ja, ćuti "novinar" "Kurira". "u jebote…"kažem konačno ja. "Da. žena Zaga ga je našla kako leži na podu, strašno." I dalje ćutim, u šoku. Ne znam šta da kažem. "Ok, procedim konačno, hvala ti, sad ću da zovem Zagu" E, ovaj…jel' imaš neki komentar?" "Daj bre čoveče nemoj da me zajebavaš, kakav komentar jebo te komentar." "Ne dobro izvini, ništa." Ciao, ciao. Zovem Zagu. "Ma dobro je, znaš, jutros se požalio da ga boli ruka i da mu je muka, odvedem ga odmah u bolnicu, skontaše da je jedan by-pass malo otkazao i zadržali ga tamo. Ok je sad baš smo te danas pominjali, radovao se toliko premijeri, " "Čekajte, dobro je?" "Ma da, žali se da je gladan, ne daju mu da jede, Smeje se. Ranko." Nikakav moždani udar. Nikakvo nalaženje na podu. Nikakva borba za život. "Ma da bre, zvao taj kreten iz kurira, ja ga pitam sine imaš li ti oca i majku?? Zamisli da pročitaju tako nešto o tebi. On kaže jao pa ja sam zvao znate ali mi se niko nije javio…niko ti se nije javio, pa si rešio brže bolje da objaviš svoju verziju dogadjaja??" Tu Zaga izintrepretira šta mu je rekla pre nego što je spustila slušalicu. Možete misliti. Sve ono što bi mu svako od vas rekao. Svejedno, par sati kasnije, objave oni ispravku, nije moždani nego nešto drugo, ali tekst ispod ostane isti. Sa sve onim da se lekari bore za njegov život. Eto tako, bez ikakve poente, završavam ovaj tekst i odlazim da slušam Gregory Porter-a, koga srdačno preporučujem. Poenta vam nije potrebna, dovoljno ste pametni, a muzike nikad dosta. U muzici je istina. Ne u štampi i medijima. Tamo rat još uvek traje i čovek nikada nije sleteo na mesec. Objašnjenje za to bi verovatno bilo nešto kao:"Znate, naši čitaoci to traže. Većina njih nikada nije bila na mesecu ili imala prilike da tamo otputuje, pa im je lakše da ne znaju da je neko već bio. Pogotovu ako je taj neko Amerikanac. Znate, većina naših čitalaca, ne voli Amerikance." Hm. Slušajte dakle muziku. Što reče jedan grozni Amerikanac grčko-italijanskog porekla; "Muzika je najbolja http://www.6yka.com/novost/142645/sergej-trifunovic-o-medijima-i-drugim-demonima
×