Претражи Живе Речи Утехе

Bila jednom 3 praseta. Pijetrenčiki. Trunku mas' nisu imali. Kad gi pogleda čovek, odma' da mu se prijede. Imaše jednu majku, krmaču. Ona gi je neko vreme čuvala, ali vu dodija jedan dan i reče im: - Aj' mrš iz kuću, konji jedni, vreme je sami da živite. Pogledaše se praci, vidoše nema zajebavanje, krenuše polagčke. Zaodiše po grad neko vreme. Paziše se samo da ne zalutav prema stočnu. - Ako tamo zalutamo, završimo u šerpu - reče najmudrije prase. - Sad je i prasetina pojeftinela, neće nam se mnogo misliv ako ne uvativ - ubaci se drugo prase. Koe će prvo, razmišljaju se, aj će idu da traživ rabotu. Na zavod ne beoše prijavljeni, a i da jesu ne bi mnogo vajdu imali. Nego ovako, na crno će. Odoše kod jednog, kod drugog, nigde rabota nema. Kude pa ima rabota, tuj nema plata. Kod jednog na kapiju vidoše natpis: Koljamo praci. Jednoglasno odlučiše da ne ulaziv kod njega. Izpizdeše tako praci, odustadoše od traženje rabotu. Koe će radiv, dosadno im, odlučiše će praviv kuću. Svako za sebe si po jednu. Odoše do opštinu da vidiv za dozvolu. Oni im rekoše idite do Uslužni centar, iz Uslužni gi poslaše u građevinsku inspekciju a ovi iz inspekciju poslaše gi po burek pa do Katastar. Iz Katastar odoše do Direkciju za stambeno komunalni poslovi. Tamo im nadavaše milion papira i dve uplatnice. Rekoše papiri mož i da izgubiv, al' bez uplatnice da se ne vrćav. Kad sve završiše, s' papiri, dođoše praznici. Ne radi se 17 dana. Sve spojeno. - Kad smo čekali godinu dana, će pričekamo još malo - rekoše oni. Na kraj im dadoše im dozvolu. Sad, prvo prase se misli, s koj kompir da pravi kuću. Seti se da je komšija zaje*ao slamu u njivu još letos. Ode ukrade nekol'ko bale preko noć i za dva tri dana napravi kuću. Jes' da nije neka, misli se prase, al' nema vetar da mi duva poza uši i kiša da mi pada u šiju. Drugo prase se suočava sa isti problem. Nema pare, nema rabotu, nema materijal a oće kuću. Misli se ono, pola ljudi po grad nemav za 'leb, a imaju kuću, sediv po kafići po cel' dan, kako to može. I sinu mu ideja. Sigurno su pravili od granjke kuću. Krenu ono po grad da traži. Granjke ima na svaku ćošku - misli se prase. I zaista beše tako. Ovi iz zelenilo kastrili neke granjke po grad pa si gi zamočali tuj, po 3 meseca se ne podizaju. Nađe prase materijal, probra malko, jer nešto se skapalo, istrulelo, nešto dobro. Vrnu se na lokaciju određenu građevinskom dozvolom i napravi kuću. Gleda gu ono pa si priča samo sa sebe: - Od granjke je, nema prozori, nije tol'ko toplo, al' će pomine." Treće prase gleda onej dve kuće pa se smeška podmuklo. Ću ve vidim zimi, majmuni jedni - vika im. Odluči ono da pravi kuću od cigle. Kude sad da nađe sve što mu treba. Seti se da mu jedan lopov što drži stovarište ostao dužan neke pare još poodavno. Ode kod njega i uzede malo od cigle, cement nekol'ko džaka, žicu jed'n kotur. U Moravu obezbedi šoder. Iskopa rupu, išolovao je z daske, napravi temelj, udari gornju ploču. Dovede neki pijani dunđeri iz Crnu Travu te mu napraviše krov. Taman svi završiše tej rabote oko kuću kad ete ga vuk. Ide otkud Vinarce. I pravo na ovoj prase sa najslabu kuću od slamu. Vide ga prase još iz dvorište pa vika: - E, da ga je*em, eve ga ovaj. Dobro be, možeš li ti neku pričicu da promineš ili te mora u svaku ima? - S'ću ti sve kuću iskršim što me zakecuješ - odgovori vuk. Priđe on do kuću, prase šmugnu unutra. S'd, vuk ne beše mnogo inteligentan. Umesto da kupi šibicu u trafiku prekoput, pa da zapali na govedo kuću, on će duva. Dunu vuk, razlete se slama. Vide prase da nema zajebancija s' vuka i metla kod drugo prase. - Otvaraj vrata da ulegnem, prekanta mi vuk kuću na brzinu - usplahireno reče prase. Otvori mu ono vrata, utrča ono unutra, zaključaše se. Ćutanje. Dođe vuk i do drugu kuću. - Vi li ste mislili će se sakrijete u tuj kuću od pritke? - upita vuk. - Nema šanse da gu iskršiš be - reče drugo prase, ovoj su bukove granjke! Uzede vuk vazduh, dunu jednom, kad 'oćeš, poče da kašlje, počeše cigare na nos da iskačav. Teše crkne. Kad se malo primiri, uze on još jednom vazduh. Poviše nego prvi put. Iskuba pritke iz ležište. Ostadoše praci na utrinu. Kude će, šta će, trčanje kod treće prase. Treće prase beše u dvorište nešto, kad gi vide, precepi se. Misli se kude će gi sad ovi dvojicu spovira po kuću. - Kude ste poleteli? Kude? Što si dom ne idete? - upita treće prase. - Ne rovi, nego ne puštaj u kuću, vuk ne juri da ne izede - rekoše u glas oba praseta. - Le, le, le, le, ulazajte onda, ne mora se sobuvate - reče ono. Dotrča vuk, al' prase već zaključalo vrata i turilo rezu. Poče on nešto da preti ponovo kako će im oduva kuću ko i na ovija dvojicu. Kad treće prase odgovara iznutra: - Šuntav li si be ti vuče, pa znaš li kol'ko sam ciment potrošija samo na temelj, a kude su cigle, monte, armatura. Mož' da duvaš kol'ko 'oćeš. I stvarno. Rasipa se vuk duvajći. Aj što je kuću duvao, nego ga vide i milicija pa ga i oni teraše da duva. Al' ništa ne beše. Sok je pio samo. Vide vuk da nema vajda, pa se seti, će se spušti kroz odžak. Al' pošto samo jede i spije jedva prote debelu guzicu. Poče se spušta na dole, kad praci založili oganj. Ogladneli, pa turili nešto da se kuva. Osmudiše guzicu na vuka samo tako. Sve gu u plikovi napraviše. Izlete on k'o metak iz dimnjak i pravac dom. Protrča samo pored liju, ne gu ni pogleda. - Kad dođeš dom namaži dupe s' Kolynos i 'ladne obloge turaj - uzviknu mu ona. Tako su prasići živeli srećno u svojoj kućici od cigala dok ih jednog prelepog prolećnog dana, sa prvim zracima sunca ne istera sudski izvršitelj. Porez nisu platili... zvor:Opusteno.rs

Tri rođene sestre iz Podgorice porodile se istog dana WWW.DANAS.RS U porodilištu cetinjske opšte bolnice danas su se za manje od sat i po porodile tri rođene sestre iz Podgorice i rođeno je četvoro...

Najava izmene Zakona o porezu na dohodak građana kojom se uvodi test samostalnosti preduzetnika, koju su pre nekoliko dana najavili premijerka i ministar finansija uzburkao je javno mnjenje, a pre svega programere pošto je jedan deo njih ovo osetio kao pokušaj države da im zavuče ruku u džep. 12 Piše: M. Obradović 27. septembra 2019. 17.57 Izmenjeno: 17.58 Naime, radi se o tome da država želi da zaustavi praksu koju neke kompanije imaju da umesto da zaposle radnika da angažuju njihovu preduzetničku agenciju. Na taj način kompanija ne mora da plaća porez na dohodak i doprinose koji iznose oko 62 odsto na neto platu, već preduzetnici plaćaju paušalni porez koji zavisi od delatnosti i opštine u kojoj su registrovani, ali je uglavnom znatno niži od ukupnih nameta na platu koju bi plaćali da su zaposleni na osnovu ugovora o radu. Ovo posebno važi za neke delatnosti kao što je programiranje, gde mesečna primanja znaju da budu i nekoliko hiljada evra. Cilj testa koji se sastoji od devet kriterijuma jeste da se utvrdi da li je neko angažovan kao pravi preduzetnik ili kao zamena za zaposlenog. Kriterijumi su da li poslodavac određuje radno vreme, odmor i odsustva paušalca. Da li paušalac koristi prostorije za rad klijenta i koristi njegov materijal za rad. Takođe, da li klijent određuje način rada paušalcu, da li je paušalac dobio angažovanje nakon javnog oglasa za posao koji je nalogodavac postavio, da li paušalac radi sam ili angažuje tim ljudi, da li 70 odsto prihoda dolazi od jednog klijenta, kao i ko snosi poslovni rizik, odnosno da li ga preuzima kompanija ili paušalac. Na kraju poslednja dva kriterijuma su da li paušalac ima zabranu rada sa drugima i da li paušalac ima 130 ili više radnih dana u toku 12 meseci za istog klijenta. Ako se ispostavi da preduzetnik ispunjava pet od devet kriterijuma, znači da nije prošao test samostalnosti i onda se oporezuje kao i ostali prihodi, ali bez priznavanja normiranih troškova. Ukoliko se ispostavi da je paušalac pravi preduzetnik, onda se na njega primenjuje režim paušalnog oporezivanja kao i do sada. Vlasti su pristale na predlog Digitalne Srbije i Vojvođanskog ICT (VOICT) klastera da se uvede trogodišnji prelazni period u kome će onima koji budu zaposleni umesto angažovani kao preduzetnici za 70 odsto biti umanjen porez i doprinosi na zaradu. Milan Šolaja, direktor Vojvođanskog ICT klastera, ističe da je do sada bila neregulisana situacija. „Naš IT sektor se bori na inostranom tržištu sa konkurencijom koja uglavnom ima podsticaje svojih zemalja. Paušalno oporezivanje se pokazalo kao dobar mehanizam podsticanja našeg IT sektora. Treba reći da i u samom IT sektoru postoji podela. One kompanije koje zapošljavaju ljude na ugovor o radu smatraju da su oni drugi koji angažuju preduzetnike nelojalna konkurencija na tržištu rada. Opet ti drugi su bili pod pritiskom zaposlenih da ih tako angažuju jer tako ostvaruju veća primanja u neto iznosu. Kada je ta situacija počela da se širi i na druge sektore, država je odlučila da uvede ovaj test samostalnosti“, objašnjava Šolaja i dodaje da VOICT i Digitalna Srbija nisu inicijatori promena zakona, ali da su se izborili da se primene poreska oslobođenja u naredne tri godine. Šolaja ističe i da imaju otvorenu ponudu Vlade da od 1. januara nađu rešenje da se ove olakšice definišu na duži rok. U praksi, pravi „frilenseri“ odnosno preduzetnici nemaju razloga da brinu jer sasvim će sigurno proći test samostalnosti. Oni koji su angažovani kao preduzetnici, a faktički zaposleni u kompanijama imaće mogućnost da ih kompanija zaposli ili da promene model i nađu još klijenata. Najveći problem može biti za one koji rade za samo jednog inostranog klijenta. Šolaja kaže da će verovatno i većina njih proći test jer na primer ne koriste materijal i prostor poslodavca, ali ukoliko ne prođu test, imaju mogućnost ili da osnuju d.o.o firmu u kojoj bi se zaposlili i dobili oslobođenje od poreza i doprinosa ili da plate pun iznos poreza, što je najnepovoljnija mogućnost. „Neki smatraju da će mnogi preći u sivu zonu, vidim ostrašćenost na društvenim mrežama, ali bi IT preduzetnici trebalo da pročitaju do kraja taj predlog“, kaže Šolaja. Ekonomisti ističu da je ta rupa za izbegavanje poreza odavno otvorena i sada kada je treba zatvoriti nastaju problemi. Goran Radosavljević, profesor na FEFA, ističe da je paušalno oporezivanje postalo ozbiljan kanal, posebno zbog IT sektora koji raste i donosi ozbiljan novac. „Protiv toga sam i treba te kanale zatvoriti. Ali država je svesno otvorila tu rupu da bi podsticala IT sektor. Istina je da IT paušalci zarađuju velike pare i plaćaju mali porez. S druge strane, radnici iz tog sektora su jako mobilni i mogu da odu iz zemlje. Ovo mi izgleda kao paušalno rešavanje problema umesto da vidimo kako da svima smanjimo poreze i doprinose na rad“, smatra Radosavljević dodajući da su strane kompanije angažovale lokalne ljude zato što im se to isplatilo. U suprotnom mogli bi da potraže inženjere iz drugih zemalja. On ističe i da je katastrofa što advokati i dalje ostaju paušalci, s obzirom da je u početku sa njima ta rupa u poreskom sistemu i otvorena. Nikola Altiparmakov ocenjuje da je ovo nužno zlo što se rešava. „Rešenje je dobro, ali treba da pogledamo genezu problema. Mi smo iz čisto političkih razloga sredinom 1990-ih godina dozvolili advokatima i još nekim visokoobrazovanim profesijama poput lekara da dobiju paušalno oporezivanje. To je bila očigledna poreska koncesija, poreski poklon, poreska rupa, jer ni u jednom uređenom društvu ne dozvoljavate visokoobrazovanim profesijama paušalni porez. Ako piljari mogu da vode knjigovodstvo za više hiljada artikala, pa mogu i advokati i ostali za više desetina svojih klijenata. Kad otvorite rupu, to je poznato poresko pravilo, onda svi kreću da je koriste. I onda posle advokata tu su se pojavili konsultanti i taj poreski kancer je zahvatio i IT sektor. Ako vi imate mogućnost da umesto poreza i doprinosa od 62 odsto plaćate možda desetak, logično da ćete da je iskoristite, naročito u takvim propulzivnim granama kao što je IT sektor. Sad smo došli u ozbiljnu situaciju da velike firme koje legalno posluju u Srbiji, od Majkrosofta pa nadalje, trpe jednu nelojalnu poresku konkurenciju drugih firmi koje su spremne da angažuju radnike, ne u standardnom i legalnom ugovoru o radu već kao paušalce“, objašnjava Altiparmakov dodajući da je interesantno da će i dalje biti dozvoljeno advokatima da budu paušalci, samo u Srbiji od svih uređenih evropskih zemalja. Линк

Pokazna antiteroristička vežba Vojske Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova “Zajednički udar 2018“ održana je juče na dve lokacije u Kraljevu, na Trgu srpskih ratnika i Atletskom stadionu, uz prisustvo gotovo svih najviših državnih zvaničnika na čelu sa predsednikom Srbije. Osim pomenute vežbe, prikazan je vojni pešadijski ešalon snaga za reagovanje u kome su vojnici bili opremljeni naoružanjem i vojnom opremom po “Programu 1500“ a održana je i svečanost polaganja zakletve vojnika na služenju vojnog roka generacije ’’jun 2018’’. Pripadnici SAJ u dejstvu uz podršku oklopnog vozila “Miloš“ / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Na vežbi je učestvovalo oko 2500 vojnika i pripadnika MUP-a, od vojnih jedinica bile su prisutne Specijalna brigade, Vojna policija među kojima i bataljon specijalne namene ‘’Kobre, potom snage za podršku iz obe vazduhoplovne brigade RV i PVO. Od vojnih vazduhoplova su se na nebu iznad Kraljeva mogla videti dva helikoptera, po jedna Gazela i Mi-8T iz sastava 119. mešovite helikopterske eskadrile, 98. vazduhoplovne brigade. Sadejstvo je vršeno sa snagama za reagovanje MUP-a među kojima su bili pripadnici Žandarmerije, Specijalne antiterorističke jedinice, Helikopterske jedinice, Interventne jedinice i Policijske brigade. Helikopterska jedinica učestvovala je sa tri helikoptera Gazela i jednim AB-212. U okviru izvršavanja taktičke vežbe koja je sadržala više radnih tačaka, prikazano je rešavanje talačkih kriza na više načina i u više situacija. Tako je viđen prepad na motorna vozila, različite objekte koje su zaposele terorističke grupe kao i njihovo neutralisanje. Postorjeni ešalon Vojske Srbije sa vojnicima koji su opremljeni naoružanjem i vojnom opremom u programu “Projekat 1500“ / Foto: Vojska Srbije Cilj ove vežbe je između ostalog bio i zajedničko osposobljavanje i uvežbavanje vojnih i policijskih snaga za reagovanje u planiranju, organizovanju i realizaciji protivterorističkih dejstava. Nakon završetka vežbe prisutnima se obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučićkoji je rekao da će država nastaviti da ulaže u vojsku i policiju i da ćemo do kraja ove godine imati 14 najmodernijih lovaca 4. generacije koji će biti, kako je rekao, do zuba naoružani i sa novim radarima. On je dodao i da je iz Rusije naručeno još 7 transportnih i borbenih helikoptera i da će Vojska Srbije osim 9 Erbasovih H145M dobiti još tri transportna Mi-17 i 4borbena helikoptera Mi-35. Takođe najavio je i da će do kraja godine stići “najmoderniji PVO sistem“, ne precizirajući o kom sistemu se radi.

Kako prenosi novi portal Balkanska bezbednosna mreža, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske ušlo je u proces nabavke tri višenamenska helikopterai opremanja borbenim oklopnim vozilima Despot kojih će za početak biti naručeno osam komada. Tango Six takođe saznaje, tragom istraživanja na ovogodišnjem vazduhoplovnom sajmu u Parizu, da će se Republika Srpska najverovatnije odlučiti za ruske helikoptere Ansat. – Plan da se nabave tri helikoptera namenski za potrebe policije Vlada Republike Srpske je već odobrila i predviđeno je da se za tu namenu potroši okvirno 42,163 miliona konvertibilnih maraka odnosno oko 21,56 miliona evra. Prema planu nabavke ugovor bi trebao da bude potpisan u trećem kvartalu ove godine. U medijima u Republici Srpskoj prošle godine pisalo se o tome da je planirana nabavka tri helikoptera Ansat ruske proizvodnje, ali za sada nema potvrde o konačnoj odluci. – piše Balkanska bezbednosna mreža. T9-AAB u bojama Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske / Foto: Aleksandar Radić, Balkanska bezbednosna mreža „Alpha Bravo“ ponovo u bojama Helikopterskog servisa u septembru 2018. godine / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Balkanska bezbednosna mreža podseća da policija Republike Srpske do sada nije imala svoje letelice iako je jedna Gazela letela sa oznakama Policije od 2005. do 2008. godine da bi kasnije postala deo Helikopterskog servisa, organizacije zadužene za podršku vlasti i stanovništva ovog entiteta Bosne i Hercegovine: – Za sada u okviru zadataka Helikopterskog servisa je podrška resoru unutrašnjih poslova, ali odlučeno je da se službe razdvoje i da policija ima vlastitu flotu. Gazela koja je nekada imala oznake policije Republike Srpske maja ove godine ponuđena je na prodaju sa još četiri Gazele koje su imovina Helikopterskog servisa. U floti će ostati jedan AgustaWestland A119 nabavljen 2018. godine i jedan Bell 206B Jet Ranger III proizveden 1980. godine. Gazele postaju sve skuplje za održavanje, Jet Renger ostaje / Foto: Petar Vojinović, Tango Six U planu obnove flote Helikopterskog servisa je nabavka još najmanje jedne letelice pogodne za rutinske zadatke službe kao što su medicinski prevoz i zadaci podrške Vladi u prevozu važnih ličnosti i službenih lica. Nova policijska flota biće namenjena za kontrolu granice i teritorija u zaustavljanju ilegalnih migracija, zatim protivpožarnoj zaštiti, službi traganja i spašavanja i podršci antiterorističkoj jedinici i drugim delovima policije. – navodi Balkanska bezbednosna mreža. Šta se nabavlja? Premijera Ansata na ovogodišnjem Buržeu i prva premijera nekog ruskog civilnog helikoptera u Parizu posle više godina / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako je Tango Six saznao prilikom ceremonije predstavljanja novog helikoptera AW119 u septembru prošle godine, Helikopterski servis će najverovatnije nabaviti najmanje još jednu Agustu i sredstva u budžetu Republike Srpske za ovu nabavku su već obezbeđena. Iako i dalje nema zvanične potvrde da Republika Srpska za svoju Policiju nabavlja helikoptere Ansat, Tango Six je na ovogodišnjem vazduhoplovnom sajmu u Parizu imao interesantnu interakciju sa predstavnicima kompanije Ruski Helikopteri povodom ove teme. Naime, predstavnik ruskog proizvođača prilikom jednog intervjua datog na sajmu pomenuo je da je među prvim mušterijama Ansata „Republika Srbija“ (08:57 na snimku). Kada smo saznali za video pitali smo ih za zvaničnu potvrdu izrečenog i dobili odgovor da je u pitanju permutacija i da su mislili na „Republiku Srpsku“. Za sva konkretnija pitanja uputili su nas kompaniji Rosoborono Export koja će biti zadužena za ovu prodaju. Petar VOJINOVIĆ

Prošle nedelje na nemačkom internet sajtu Helionline pojavile su se nove fotografije srpskih vojnih H145M pa tako sada imamo fotografije svih 5 helikoptera namenjenih RV i PVO. U fabričkom krugu Erbasovog pogona u Donevortu 3. aprila primećena su još dva H145M sa privremenim nemačkim registracijama D-HMBB i D-HCBT. Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da meteo-radar poseduje samo jedan helikopter, primerak sa evidencijskim brojem 14502 (privremena nemačka registracija D-HBTS). Taj helikopter služiće za traganje i spasavanje dok će se, kako Tango Six saznaje, helikopter 14501 (D-HADD) koristiti za borbeno traganje i spasavanje. H145M D-HCBT fotografisan 3. aprila ove godine u Erbasovom pogonu u Donavurtu / Foto: Alexander Lutz Drugi helikopter primećen prošle nedelje D-HMBB / Foto: Alexander Lutz Do sada smo imali prilike da vidimo tri vojna H145M, na primopredaji je bio prikazan čelni helikopter ev. broja 14501, fotografiju 14502 Tango Six je objavio krajem novembra 2018. a takođe na sajtu Helionline je 3. februara ove godine objavljena i fotografija helikoptera sa registracijom D-HADZ koji je uočen 31. januara za koji se pretpostavlja da mu je ev. broj 14503. Poslednji uslikani srpski policijski H145M, YU-SAR (D-HCBV) / Foto: Alexander Lutz Helikopteri nisu fotografisani samo na fabričkom aerodromu u Donevortu već i u vazduhoplovnoj bazi Ingolstadt Manching gde se obučavaju naši piloti a u kojoj se nalazi sedište kompanije Airbus Defence and Space kao i Vazduhoplovno-tehnički centar nemačke vojske. Na ovom aerodromu ne obučavaju se samo srpski vojni piloti već i piloti Helikopterske jedinice policije. Od 4 srpska policijska H145M do sada su na fotografijama uočena tri, maskirni YU-ICE (D-HADR), YU-MED (D-HAD0) i YU-SAR (D-HCBV). Kako saznajemo, četvrti će nositi registraciju YU-MUP. Živojin BANKOVIĆ

Da inspekcija zatvara lokale i trgovinske radnje zbog neizdavanja fiskalnog računa odavno je uobičajena pojava u Srbiji, ali vlasnici porodičnog restorana „Amadeo S“ u Priboju, tvrde da su zatvoreni na tri meseca zbog doručka koji je pojeo njihov zaposleni. "Poštena Srbija": Ulazna vrata zatvorenog pribojskog lokala U porodici vlasnika ovog restorana smatraju da je ova kazna nepravedna i drakonska, jer se utvrđene nepravilnosti odnose na, kako kažu , dva jaja i dva parčeta hleba, koje je pojeo radnik. Inspektorka iz poreske inspekcije iz Kragujevca je, nakon kontrole krajem februara, u rešenju ipak konstatovala nepravilnosti oko izdavanja fiskalnog računa. Svetlana Radovic, ćerka vlasnika ovog porodičnog restorana svoje negodovanje je izrazila na društvenim mrežama, objavljujući fotografiju postavljenu na ulazna vrata lokala, ispod koje piše: „Ovaj lokal je zatvoren na 90 dana zbog dva jaja i dve kriške hleba koje su pojeli radnici. Ovo je poštena Srbija“ – Da, dobro ste pročitali zbog dva jaja, koja su u subotu 23. februara pojeli zaposleni za doručak, dovedeno je u pitanje šta ćemo svi mi jesti naredna tri meseca, tokom kojih će restoran biti zatvoren po nalogu poreske inspekcije. Pošto je proverom utvrđeno da su sve porudžbine izdate tog jutra uredno kucane na fiskalnoj kasi, inspektorka, prilično neprijatna i drska, utvrdila je da smo ipak oštetili budžet Republike Srbije za dva jaja koja je pojeo konobar, a za koja nije imao fiskalni račun uz direktnu pretnju:“Proći ćete gore nego da ste ubili čoveka“. I prošli smo izgleda, pošto se u ovoj zemlji takvima i ne sudi nego se koplja lome o leđa građana koji pokušavaju da žive život dostojan čoveka. Kao student četvrte godine farmacije, koji do sada nije razmatrao opciju odlaska u inostranstvo nakon završetka studija, uviđam da sam 23 godine živela u iluziji da se u Srbiji može živeti od svog rada, a da ti tata pri tom nije obezbedio posao, kad je prodao dušu đavolu i zavalio se u partijsku fotelju., napisala je na stranici „Priboj“ Svetlana Radović „Ogorčena i razočarana građanka Republike Srbije“. Negodovanju su se pridružili i zaposleni u lokalu zabrinuti za izdržavanje svojih porodica, a bilo je i konstatacija da razne inspekcije pribojske lokale kontrolišu vrlo selektivno i da postoje oni u koje se, kako kažu, ne ulazi. U pokušaju da povodom ovog slučaja, dobijemo izjavu inspektorke koja je bila u kontroli, zaposlene u Poreskoj upravi u Regionalnom odeljenju Kragujevac, pozivali smo telefonski broj centrale ovog odeljenja. Niko se nije javljao, a na jednom od ostalih telefona, čiji su brojevi navedeni u kontaktima na sajtu Ministarstva finansija, rečeno nam je da operater ovih dana ne radi. Na telefon se javio šef terenske kontrole odeljenja, u kome je ova inspektorka angažovana i rekao da nije praksa da inspektori telefonom daju izjave novinarima, već da treba da se inspektorki obratimo pisanim putem i zatražimo informacije. Pitanja smo uputili mejlom i dobili obaveštenje od Poreske uprave Srbije „da su primili obraćanje pismenim putem na koje će biti odgovoreno u narednih nekoliko dana“. Do zaključenja ovog broja odgovor nije stigao. Žalili se na rešenje Od članova porodice vlasnika porodičnog restorana „Amadeo S“ u Priboju“ dobili smo informaciju da su se žalili na rešenje kojim im se lokal zatvara na 90 dana. Očekuju odgovor. https://www.danas.rs/drustvo/zbog-dva-jaja-katanac-tri-meseca/?fbclid=IwAR2MrpEBgqHMLAkScV9b6f2acQBADLhlerhHBx1Yo5u8x12ofAKGRwNQ4Rg

AUTOR: Andrej Mlakar Prvi predsednik na svetu koji se vinuo u nebo bio je Amerikanac Teodor Ruzvelt, ali tek godinu dana pošto je napustio predsedničku kancelariju. On je poleteo 1910. godine sa Rajtovim “ Flajer B”. Posle njega to su učinili velški princ, a kasniji kralj Ujedinjenog Kraljevstva i britanskih prekomorskih dominiona Edvard VIII, koji se kasnije odrekao prestola i postao vojvoda Vindzorski. Nejgov mlađi brat Džordž VI je takođe poleteo sa avionom pred kraj Prvog svetskog rata, marta 1918. Njihove primere sledile su i drugi predsednici, kraljevi i prestolonaslednici, a posle Drugog svetskog rata, retke su bile zemlje koje su imale svoju predsedničku flotu, a u njih se ubrajala i Jugoslavija. I dan danas kada su u pitanju avioni kojima se voze predsednici istupaju letelice kojima se na službene posete voze američki, ruski i kineski predsednik. Letelice koje koriste lideri dve supersile su više od običnih prepravljenih putničkih aviona. To su zapravo postala leteća komandna mesta gde se ponekada donose sudbonosne odluke u svetskoj politici. Air Force One Sve do Drugog svetskog rata predsednici SAD su retko putovali van zemlje, ali je razvoj vazdušnog saobraćaja to promenio. Tako je Frenklin Ruzvelt bio prvi američki predsednik koji je za službene posete koristio avion. Bio je to “Boing 314” poznat kao leteći brod sa kojim je otputovao na konferenciju u Kazablanku. Posle “Boinga 314”, ulogu predsedničkih aviona dobili su “C-87A Liberator Express” ( inače civilna varijanta bombardera “B 24 liberator”), “C-54 Skaymaster”, koji je bio prilagođen Ruzveltu, pošto je koristio invalidska kolica i sa njim je otputovao na Jaltu i “DC-6”. U periodu od 1958. do 1990. godine američki predsednici koristi su Boing 707, koji će ući u svetsku istoriju, jer je u njemu predsedničku zakletvu 1963. godine položio potpredsednik SAD Lindon Džonson vraćajući se iz Dalasa sa posmrtnim ostacima ubijenog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija. Kako je rasla uloga američkog predsednika u međunarodnim odnosima, tako je i predsednički avion poznat i kao “ Air Force One” od običnog prevoznog sredstva postao vojni mlaznjak, kako je rekao Džon King izveštač iz Bele kuće. Danas američkom predsedniku Donaldu Trampu, ali i njegovim prethodnicima na raspolaganju su dva aviona “Boing 747-200B” sa oznakom VC-25A i serijskim brojevima 28.000 i 29.000 koji isključivo služe za prevoz američkog predsednika. Kada se gleda Air Force One “Boing 747-200B” spolja izgleda kao sasvim obični putnički džambo-džet, međutim on je daleko od toga. Ono što ga izdvaja od drugih predsedničkih aviona jeste oprema. Pristup samoj letelici zbog toga nema svako, pa osim predsednika, užih saradnika i posade imaju samo odabrani članovi američkog ratnog vazduhoplovstva i tajnih službi, dok je političarima nižeg ranga i novinarima pristup u određene delove aviona zabranjen. Tehnički podaci Ovu letelicu pokreću četiri motora General Electric CF6-80C2B1, sa potiskom motora od 25.515daN. Maksimalni dolet aviona sa jednim punjenjem od 202.917 litara iznosi 12.480 km. Maksimalna masa letelice tokom leta na velikim daljinama je 374.850 kg, maksimalna visina leta je 13.530 metara, razmah krila 58,8 metara, a dužina aviona 65.9 metara i visina 19 metara. Ova letelica ima mogućnost punjenja goriva u vazduhu što mu višestruko produžava trajanje leta. Unutrašnjost letelice prilagođena je dugotrajnim letovima. Sama letelica sastoji se iz tri nivoa koji se kreće od najnižeg trećeg do najvišeg prvog. Treći najniži nivo služi za smeštaj prtljaga, hrane, vode i opreme. Srednji ili drugi nivo se koristi za smeštaj predsednika i putnika, a u prvom nivou nalazi se kabina i komunikacijska oprema, dok se za kretanje između trećeg i drugog nivoa koriste se stepenice. Zanimljivo je da u letelici postoji troje vrata od kojih su jedna na srednjem nivou i njih koristi predsednik prilikom zvaničnih poseta i dvoje vrata na donjem nivou, jedna napred za posadu i jedna na kraju trupa letelice koja koriste novinari i osoblje. Sobe za predsednika i njegovu porodicu, kancelarija, kupatilo se nalaze u prednjem- srednjem delu letelice. U letelici se nalaze i prostorije za posadu i osoblje. Ukupna površina aviona u unutrašnjosti meri 360 kvadratnih metara. U Air force one može komotno da se smesti 70 putnika plus 26 članova posade. Tokom jednog leta izda se 2.000 obroka, koji mogu da opsluže 100 ljudi. Za slučaj nužde u avionu postoji operaciona sala, sa bolničkom sobom i apotekom. Inače za razliku od običnog džambo-džeta predsednički avion ima uvlačeće stepenice za ulazak i izlazak iz automobila, tako da avion ne zavisi od aerodromskog opsluživanja. Ono što čini krunu ove letelice je najsofisticiranija elektornska oprema i sistemi za komunikaciju koji omogućuju besprekornu i stabilnu vezu sa vojskom i vladom na bilo kojoj tački zemljine kugle gde se američki predsednik trenutno nalazi.. Zanimljivo je da avion ima 85 bezbednih telefonskih linija, kompjutere, TV opremu i čak 19 televizora. Za povezivanje svih uređaja korišteno je 500 metara kabla što je duplo više nego na standardnom avionu. Interesantno je i da je sva elektronika zaštićena od elektromagnetnog udara koji se oslobađa prilikom nukelarne eksplozije. Najstroža tajna letelice su unapređena avionika i sistem za zaštitu letelice od PVO raketa ispaljenih sa ramena ili raketa vazduh-vazduh lansiranih sa lovaca. Avion poseduje i opremu za protivelektronsku borbu i sredstva za ometanje protivničkih radara i radarski vođenih raketa. Posebni senzori upozoravaju posadu o lansiranim projektilima na letelicu, dok za ometanje IC vođenih raketa izbacuje IC mamce. Svaka misija “ Air Force One” se tretira kao let vojnog vazduhoplovstva. Matična baza posade i aviona je baza Andrews u Merilendu. Pored dva aviona Boing 747 u floti predsedničkih aviona nalaze se i nekoliko drugih vazduhoplova među kojima su i transportni avioni C-5 Galaksi sa kojim se prevozi blindirana limuzina ili više drugih vozila iz predsedničke pratnje. Putinov predsednički avion Prvi u istoriji zvanični inostrani let šefa Kremlja odigrao se novembra 1943. godine. Kada su Staljina pitali kojim od dva pripremljena aviona želi da putuje na Teheransku konferenciju – onim kojim upravlja general-pukovnik avijacije Golovanov ili pukovnik Gračov – generalisimus se ipak opredelio za ovog drugog. „General-pukovnici retko upravljaju avionima, letećemo sa pukovnikom”, odlučio je Staljin, i sa Molotovom, Vorošilovom i Berijom ukrcao se u američki C-47. Za nešto više od 70 godina sovjetski lideri su isključivo koristili za prevoz letelice prvo sovjetskog, a kasnije i ruskog porekla. Prve letelice koje su se koristili lideri SSSR-a, ali i ostali predsednici u istočnom bloku bili su Iljušin Il-62, Tupovljev Tu -154 i Jakovljev Jak-40. Najveći je svako Iljušin Il 96 koji je od 1999. uz manje prekide koristio Vladimir Putin. Ovaj avion je poznat po svo velikom natpisu crvenim slovima „Rossia“ i predsedničkim grbom. Vladimir Putin danas na raspolaganju ima specijalnu verziju IL-96- 300PU (M1), specijalnu verziju serijskog Il-96 koji je manji od američkog rivala. Podaci o letelici Masa prazna letelice je 117.000 kg, a maksimalna 216.000 kg. Dužina aviona je 55 metra, raspon krila je malo veći od Boinga i iznosi 60,10 metara, a visine je 17,50 metara. Il-96- 300 namenjen je za letove na udaljenosti do 11.000 kilometara, a može da prevozi do 300 putnika i 40 tona tereta. Ukupna vrednost najskuplje ruske letelice – širokotrupnog aviona Il-96- 300 iznosi 300 miliona dolara. Oznaka PU u nazivu ovog aviona ne označava prva dva slova predsednikovog prezimena, već „komandni punkt“ — jer, ruski lider u ovom avionu može da obavlja i sve državničke poslove kao da se nalazi u Kremlju, uključujući i komandu nad oružanim i strateškim snagama Ruske Federacije. Oznaka M1 ukazuje da je reč o modernizovanoj i unapređenoj verziji, u odnosu na predsedničke avione izgrađene devedesetih godina prošlog veka, na kojima je leteo Boris Jeljcin. Ruski „avion broj jedan“ nije samo savremeno opremljena letelica sa tri bara, spavaćom sobom i kupatilom sa tuš-kabinom, već i pravi mobilni kabinet predsednika, odakle može da upravlja državom, ali i da komanduje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata. Konkretno, to znači da ruski predsednik može da ima punu kontrolu nad atomskim „štitom i mačem“, čak i ako su sva ostala komandna mesta uništena. Osim radnog kabineta, površine oko deset kvadratnih metara, avion ima i salu za sastanke i posebnu sobu za specijalnu vezu. U Putinovom avionu gotovo da nema „stranih uticaja“. Motori su Permski “Slovljev PS- 90A”, specijalnu vezu pravilo je rusko preduzeće „Rolero“ iz Omska, a enterijer je radila domaća kompanija „AFRUS“. Celokupan posao brige o državnoj floti poveren je preduzeću “Specijalni letački odred (SLO)” „Rusija“, pod neposrednom upravom kabineta predsednika RF. Inače, odred SLO „Rusija“ osnovan je 5. maja 1956. godine, po odluci sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Avio-baza se nalazi se na moskovskom aerodromu „Vnukovo“. Državna vazduhoplovna flota se sastoji od 38 aviona i 19 helikoptera i na raspolaganju je najvišim ruskim funkcionerima, pre svega članovima vlade. Za predsednika lično na raspolaganju su dva Il-96- 300PU(M1). Ukupno, lična flota predsednika Rusije ima 24 vazduhoplova — 13 aviona i 11 helikoptera. U nju ulaze i predsednikovi helikopteri Mi-8, takođe unapređeni u odnosu na osnovnu verziju i modifikovani za potrebe šefa države. Kao i avion, Putinov helikopter je opremljen specijalnom vezom, a takođe i specijalnim uređajima optičko-elektronsko suzbijanje, u slučaju napada raketom „vazduh vazduh“. Predsednički „iljušin” izrađen je u ukupno četiri primerka u poslednje dve decenije i oni se međusobno gotovo ne razlikuju, kada je reč o tehničkim parametrima. Svi imaju ugrađene sisteme za povećani dolet, kao i opremu za komandovanje oružanim snagama u uslovima nuklearnog rata. Kineska ” bela flota” Lider treće globalne sile u ekspanziji Si Đi Ping nema klasični predsednički avion. Lider najmnogoljudnije zemlje sveta za putovanja u daleke zemlje isključivo koristi civlni Boing 747 -4J6 koji za ovakve duge letove kineski državni vrh iznajmljuje od kompanije “Air China”. U avion može da stane 366 putnika u rasporedu 3—4—3 u ekonomsko – putničkoj klasi i 2—3—2 u prvoj klasi na donjem spratu. Gornji sprat ima raspored sedišta 3—3 u ekonomskoj klasi ili 2 2 u prvoj klasi. Maksimalna masa poletanja varira od 333.400 kg do 439.985 kg (varijanta „8“). Dolet aviona se kreće od 9.800 km do 15.000 km .

Predsednik o ponovnom uvođenju vojnog roka Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da su procene o ceni vraćanja vojnog roka netačne, pretpostavljajući da je kako je rekao „Đorđević genije“ doša do tog iznosa, upitan da li bi cena vraćanja obaveznog vojnog roka mogla da bude oko 700 miliona evra, kako pišu dnevni listovi. „Govorim nešto što je državna tajna, a to je da do 2021/22 godine nećemo imati pilote zahvaljujući reformi koja se sprovodi, nećemo imati ko da nam vozi tenkove, a vama je teško da ustajete tri meseca rano i da zatežete krevet na ivicu!“, rekao je predsednik odgovarajući na optužbe, kako je rekao, „junacima iz Saveza za Srbiju koji se protive obaveznom vojnom roku a istovremeno bi da jurišaju na Kačanik i Ðakovicu“. Prema njegovim rečima ukoliko bi služenje vojnog roka trajalo 3 meseca potrošilo bi se ne više od 30 miliona dinara, dok bi za 6 meseci ta cifra iznosila 130 milona. Vučić je rekao da tek slede meseci razgovora na ovu temu. Ranije ministar odbrane Aleksandar Vulin izjavio je da su medijski napisi o ceni vraćanja vojnog roka od 700 miliona evra smešni i da bi uvođenje koštalo daleko manje. Takvu procenu je, međutim, pre dve godine u Skupštini izneo njegov predhodnik na mestu ministra odbrane Zoran Đorđević. Извор Видео: https://www.b92.net/video/vesti.php?yyyy=2018&mm=08&dd=21&nav_id=1433465 Ministarstvo odbrane je na osnovu naređenja predsednika Republike Srbije i vrhovonog komandanta Vojske Srbije, pristupilo izradi studije o svim modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, rekli su za N1 u Ministarstvu. U Ministarstvu podsećaju da vojni rok nikada nije ukinut već je odlukom Skupštine Srbije od januara 2011. godine obaveza redovnog služenja vojnog roka obustavljena. “Od tada se vojni rok izvršava po principu dobrovoljnosti, a ostala je i obaveza uvođenja u vojnu evidenciju i obaveza služenja u rezervnom sastavu. S obzirom da je obustavom obaveze služenja vojnog roka prestalo organizovano osposobljavanje svih sposobnih građana za odbranu zemlje, Ministarstvo odbrane analizira efekte sadašnjeg rešenja po pitanju sprovedene profesionalizacije i traži optimalno rešenje koje je zasnovano na detaljnoj proceni bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, sagledavanju sopstvenih iskustava i iskustava stranih armija”, navedeno je. Dodaju da i u drugim razvijenim državama, osim modela profesionalne vojske, postoje i kobinovani modeli koji podrazumevaju redovno služenje vojnog roka i profesionalnu vojsku, i podsećaju da obaveza služenja vojnog roka postoji u Švedskoj, Austriji, Ruskoj Federaciji, Kipru, Danskoj, Estoniji, Finskoj, Grčkoj, Turskoj, Norveškoj … U Ministarstvu odbrane su za N1 rekli i da se mogućnost ponovnog uvođenja obaveze služenja vojnog roka razmatra u Mađarskoj, kao i u Nemačkoj gde je predloženo da obavezni vojni rok traje osam meseci, dok se Austriji razmatra produženje služenja vojnog roka koji trenutno traje šest meseci, odnosno devet za civilno služenje. Predsednik Aleksandar Vučić juče je izjavio da se razmišlja o tome da se od 2020. ili 2021. godine uvede tromesečni ili šestomesečni obavezni vojni rok za muškarce. Извор: N1

Pukovnik policije, pilot helikoptera i komandant Helikopterske jedinice MUP-a Srbije Vladan Kosić od 1. avgusta nalazi se zvanično u penziji. Tema nabavke novih transportnih helikoptera za policijsku eskadrilu našla se u intervjuu koji su Novosti uradile sa pukovnikom povodom njegovog penzionisanja. Tom prilikom Kosić je izjavio da MUP planira nabavku dodatnih Erbasovih helikoptera, ovoga puta Super Pume: „Kosić otkriva da je njegov poslednji zadatak bio da poseti Gruziju i pregleda helikoptere „superpuma“ koje prodaje ta zemlja. Kupio ih je Sakašvili 2015. i dosad nisu korišćeni. U želji da zaborave Sakašvilija, Gruzini ih prodaju. Ekskomandant otkriva da je u minuli ponedeljak, dan pre penzije, podneo izveštaj kojim se pruža još jedna mogućnost osavremenjivanja flote. Ideja mu je da, u saradnji sa „Erbasom“, napravi aranžman kojim bi postojeće 41 godinu stare „belove 212″ zamenili za ove savremene ptice. Za vrlo malo novca i za stare helikoptere možemo da dobijemo nove transportne mašine za naredne decenije. Veruje da će se ovaj plan dopasti ministu Stefanoviću.“ – stoji u intervjuu Novostima. Poslednja misija pukovnika Kosića biće nabavka dodatnih Erbas helikoptera / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Da će doći do zamene Belova 212 Erbasovima prvi je zvanično u aprilu ove godine najavio ministar policije. Predsednik države potvrdio je prošle nedelje da MUP „možda“ na račun vojske dobija još jedan H145M a kako Tango Six saznaje iz više izvora MUP zapravo cilja nabavku 3 srednje-transportna helikoptera H215 Super Puma. Još nije poznato koliko će novih a koliko polovnih letelica biti u sledećoj MUP-ovoj nabavci. Kako sada stvari stoje, Gruzija ima idealni polovni primerak. Nekad ih je imala dva, sada samo jednu letelicu ovog tipa. Za potrebe svog Ministarstva odbrane 2010. godine ova zemlja je od Francuske za oko 30 miliona evra naručila dva srednje-transportna višenamenska helikoptera AS-332L1 ‘’Super Puma’’ i to pre svega za zadatke traganja i spasavanja kao i pružanje pomoći prilikom elementarnih nepogoda. Oba helikoptera proizvedena su 2012. godine kada su i isporučeni, jedan helikopter je bio stacioniran u Tbilisiju a drugi na zapadu zemlje. Međutim, već septembra 2013. ovo ministarstvo je, usled nemogućnosti njihovog korišćenja i održavanja, ove letelice stavilo na prodaju čemu se usprotivio tadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili koji je i sam koristio jedan primerak sa opcijom rekonfigurisanja u varijantu za VIP prevoz. Helikopteri ipak nisu prodati, jedno vreme nisu leteli a zatim su predati Graničnoj policiji Gruzije koja ih je nakon par godina takođe ponudila na prodaju. Helikopteri su redovno servisirani u Rumuniji i imaju izuzetno mali nalet. Jedan od njih (helikopter registracije GBP 10020, fabričkog broja 2820) imao je udes 12. jula ove godine kada je prilikom prinudnog sletanja u regionu Telavi pet članova posade povređeno a helikopter je usled teških oštećenja otpisan. Gruzijska Granična policija danas koristi francuske lake višenamenske helikoptere AS-350 ‘’Ecureuil’’ kao i ruske srednje transportne Mi-8MTV-1. Oni uglavnom služe za patroliranje blizu granične zone kao i iznad akvatorije, potom za traganje i spasavanje, vazdušno osmatranje i pomoć stanovništvu u slučaju nesreća i prirodnih katastrofa. Petar VOJINOVIĆ

Pobegli su iz staračkog doma, a o tome gde su ih u tri ujutru pronašli priča ceo svet! Ovo je jedna od onih priča gde ne možete da se ne nasmejete kad zamislite situaciju iz nje. Dvojica penzionera iz Nemačke pobegla su iz staračkog doma kako bi prisustvovali najvećem hevi-metal festivalu na svetu. Zaposleni u staračkom domu bili su veoma uznemireni, pa su njihov snestanak prijavili policiji koja se odmah dala u potragu. I onda počinje spektakl! Policija ih je pronašla u tri ujutru u masi na “Wacken Open Air festivalu” u Vakenu u Nemačkoj, gde su bili prilično dezorijentisani. Ipak, odbili su da napuste koncert, te je njihov pazitelj kasnije morao da organizuje prevoz taksijem koji je na povratku u starački dom pratila policija. Penzioneri nisu hteli da propuste “Wacken Open Air festival”, koji je trenutno najveći metal festival na svetu, a zahvaljujući svom “podvigu” dospeli su u sve svetske medije, koji su, malo je reći, oduševljeno preneli ovu zaista zanimljivu vest. US Magazine… https://t.co/YKklPI3Yhw Dekicama svaka čast, a prema komentarima na ovu vest, mnogi su to dočekali oduševljeno. Kažu, s obzirom ko je sve svirao u Vakenu ove godine – nisu smeli to da propuste! Kakav je događaj u pitanju, govori podatak da su karte za festival naredne godine već skoro rasprodate, tako da se možemo složiti da su zaista u pravu. Bitno je čuvati taj mladalački duh, a ovaj simpatičan događaj pravi je dokaz za to. Nadamo se da će naredne godine takođe da prisustvuju festivalu, ali da neće zabrinuti nikog i uživati u omiljenoj muzici, do koje im je očigledno stalo i u poznim godinama. Može se reći da je ovo priča s poentom, zar ne? Idemo kažiprsт i mali prst gore za dekice! \m/ IZVOR: BBC

Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić otvorio je prvu mini eko-zonu za vrapce na Novom Beogradu i najavio da će takve zone biti postavljene u svakoj beogradskoj opštini. U novobeogradskom Bloku 28 postavljene su tri kućice i hranilice za vrapce u koje će hranu za te ptice stavljati građani. Radojičić je rekao da su vrapci simbol Beograda i ekološki zdravog grada. "Glavna je ideja razvijanje Beograda u pravcu zdravijeg grada", rekao je Radojičić novinarima. Radojičić: Žvake veliki neprijatelji vrabaca On je upozorio da su žvake neprijatelji vrabaca, jer ako ih pojedu, oni uginu. "Svako ko baci žvaku mora da razmišlja da time može da ubije nekoliko vrabaca", kazao je gradonačelnik Beograd. Direktor JKP "Zelenilo - Beograd" Slobodan Stanojević rekao je da je to preduzeće otvoreno za sve inicijative građana da grad bude lepši i podsetio da je to preduzeće nedavno postavilo i klupice za dojilje. U Srbiji živi manje od 100.000 vrabaca, a u poslednjih 25 godina njihov broj je smanjen za 60 odsto. Nadležni su apelovali na građane da ih ne hrane belim hlebom, jer on nije dobar za vrapce. Izvor: N1

Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook

Helikopterska jedinica MUP-a obeležila je danas 51. godinu rada, a tom prilikom prisutnima su se obratili komandant te jedinice Vladan Kosić i ministar Nebojša Stefanović. Ministar Stefanović je, između ostalog, govorio i o nabavci novih Erbasovih helikoptera H145M kao jednom od bitnih koraka modernizacije jedinice i naglasio da postoji mogućnost da policija pored planirana tri helikoptera dobije i četvrti: -Mi smo u pregovorima za još jedan, neću sada spominjati detalje, ali mislim da će to na kraju biti četiri H145M helikoptera. Pored toga razgovaraćemo i o nabavci dva transportna helikoptera koji će biti deo ove helikopterske jedinice. – Komandant Kosić govorio je detaljnije i o istorijatu i dosadašnjim aktivnostima, ali i konkretnom učinku jedinice u toku prethodne godine: – Tokom 2017. godine naši helikopteri su bili oko 1.400 sati u vazduhu, ostvarili smo nalete od 100 sati po pilotu, prevezli smo 3.045 lica u našim helikopterima, kao i 230 tona raznog tereta . – Takođe, 24 pripadnika helikopteske jedinice MUP-a i svi njeni piloti odlučili su da podrže program doniranja organa, potpisali su saglasnost i danas postali vlasnici donorskih kartica. Tim povodom, predstavnica Vojnomedicinske akademije (ustanove ovlašćene za doniranje donorskih kartica) doktorka Svetlana Antić simbolično je uručila donorsku karticu komandantu Kosiću i istakla značaj njihove odluke da se podrže program. Marta LUTOVAC

Crna Gora će tokom ove godine dobiti veliko pojačanje svoje vojne helikopterske flote, samim tim će i značajno povećati sposobnosti vertikalnog transporta. U Ministarstvu odbrane juče je, između Vlade Crne Gore i Kanadske privredne korporacije, potpisan Ugovor o nabavci tri srednja višenamenska helikoptera. Ugovor je ispred Vlade potpisao ministar odbrane Predrag Bošković, a s kanadske strane Martin Zabloki, predsednik i izvršni direktor Kanadske privredne korporacije. Vrednost kreditnog aranžmana, koji je predviđen Ugovorom, iznosi 30 miliona evra, a za taj novac će se za potrebe Vazduhoplovstva Crne gore kupiti dvahelikoptera tipa Bell 412EPI i jedan u varijanti Bell 412EP. Sva tri helikoptera stižu u Crnu Goru tokom ove godine, jedan u prvom, a preostala dva u četvrtom kvartalu 2018. godine, navodi se u saopštenju Ministarstva odbrane. Ministar odbrane Crne Gore Predrag Bošković izjavio je nakon potpisivanja Ugovora da Crna Gora želi da unapredi sposobnosti svoje vojske i da će kupovinom tri višenamenska helikoptera biti značajno podignuti kapaciteti i mogućnosti Vazduhoplovstva VCG, ali i ostalih vidova vojske, s obzirom na to da će oni biti korišćeni za podršku u dejstvima na kopnu i moru, transport jedinica, traganje i spasavanje, medicinsku evakuaciju, nadzor granice i celokupne teritorije. Takođe, Bošković je posebno istakao značaj upotrebe helikoptera u civilne svrhe i naglasio da će vojska kao i do sada uvek biti na raspolaganju svakom građaninu Crne Gore. Predsednik i izvršni direktor Kanadske privredne korporacije Martin Zabloki rekao je da kao deo kanadske Vlade u njeno ime zaključuju ugovore širom sveta, te da je ovo istorijski ugovor, jer ga prvi put zaključuju sa Crnom Gorom. Zabloki je istakao da zna da Kanada i Crna Gora imaju izvanredne odnose u svim oblastima saradnje, da je ovo konkretan primer rastućih ekonomskih odnosa dve zemlje i da su naročito ponosni na činjenicu da će njihovi helikopteri doprineti bezbednosti Crne Gore. Ugovorom je predviđena nabavka četvorokrakih dvomotornih helikoptera koji su dizajnirani, opremljeni i namenjeni za frekventnu upotrebu i pouzdano izvršavanje letačkih zadataka, kao što su prevoženje putnika, medicinska evakuacija, traganje i spasavanje, transport tereta, gašenje požara, operacije na malim i ograničenim niskim i visokim terenima i nadzor granice. Nabavkom tri helikoptera značajno će se unaprediti i kapaciteti Vojske Crne Gore u domenu kontrole vazdušnog prostora (Air Policing), kao i pomoći građanstvu u vanrednim ili kriznim situacijama, naglašavaju iz Ministarstva odbrane Crne Gore. Živojin BANKOVIĆ

Večeras vašoj pažnji poštovani forumaši predlažemo jedan tekst od pre 42 godine. Naime, splitski nadbiskup, jedan italijanski biskup i tadašnji župnik u Zemunu su, u jesen 1975. godine krenuli na put po Srbiji, Makedoniji i Grčkoj, obilazeći manastire (sa `akcentom` na pravoslavne) sa ciljem da "kruna" njihovog puta bude u manastiru Hilandar. Impresije sa tog puta je sa čitaocima Glasa Koncila u septembarskom izdanju za 1975. godinu, u jednom kraćem "izviješću" podelio tadašnji zemunski župnik dr Đuka Marić... OD BEOGRADA DO HILANDARA Ekumensko hodočašće splitskog nadbiskupa metropolite, zemunskog župnika i talijanskog biskupa Oplenac – Žiča - Studenica Pođosmo nas trojica, kao tri kralja — sa Zapada; split­ski metropolita nadbiskup Frane Franić, njegov prija­telj biskup sa Sardinije (u tekstu se ne navodi ime, premda je izvesno da je u pitanju Đuzepe Mani - prim. prir.) i Ja, fra Đuka Marić kao šofer. Od Beograda na jug, kroz šumovitu i zelenu Šumadiju dođosmo do vrha Oplenca. Tu smo zašli u po­znatu crkvu svetoga Đorđa, mauzolej kraljevske kuće Karađorđevića. Crkva od bi­jelog umjetnog mramora, unutra prebogati mozaici, ko­pije poznatih srpskih fresaka. Bogatstvo boja kažu do deset tisuća nijansi. Bili smo unutra sami. Sve mirno obiđosmo. Preko Rudnika do Kralje­va u manastir Žiču. Bio za pravoslavne blagdan Preobraženja. Oko crkve nešto hodočasnika. Manastir bogate prošlosti. Tu je stolovao srp­ski arhiepiskop, tu je okru­njen prvi srpski kralj. Ima ostataka fresaka iz 13. stoljeća. Iza crkve manastir za monahinje. Pomolili smo se u crkvi za jedinstvo svih kršćana, pa preko Mataruške do Ušća i do manastira Studenice. Ondje zatekosmo mnoštvo. I glazbu pred mehanom. Brda lubenica i svijet u komešanju. Tu je Nemanja krajem 12. stoljeća podigao Bogorodičinu crkvu. Mješavina romanskog i bizantskog stila. Unutra freska Raspeća. U maloj crkvi svetog Joakima i svete Ane, u krugu manastira freske svetoga Save i svetog Stevana Nemanje. Vele da su to najljepše freske iz 14. stoljeća. Tu smo vidjeli više monaha, starih i mladih. Svijet je donosio na blagoslov vino, cvijeće i plodove. Kažu da tu negdje u blizini ima ćelija u kojima žive skiti — monasi samotnici. I da u tim ćelijama tih skita doista ima! Vozeći se prema Novom Pazaru ugledasmo na osami crkvu sv. Petra koja se spominje već u prvoj polovici 10. stoljeća. Način gradnje pokazuje da je mogla biti sagrađena i sto ili dvjesto godina prije. Tu je Nemanja održao poznati sabor protiv bogumila. Tu se odrekao prijestola i pošao u monahe. Građevina je neobična: okrugla, s kupolom na četiri jaka stupa. Na lijevom stupu zamjetljiva je stara freska, lik svetoga Petra kako nosi crkvu na leđima. (Blažena vremena kad se taj motiv mirno slikao i po kršćanskom Istoku!) Do Sopoćana smo se dugo probijali, zaustavio nas neki sudar na cesti. U crkvi mračno; skele podignute radi preslikavanja zastiru pogled. Zdanje je podigao kralj Uroš sebi za grobnicu godine 1260. Za freske u Sopoćanima kažu da su najljepša djela srpske srednjovjekovne umjetnosti. U starom srcu Srpske Crkve Pogledasmo i pođosmo noćiti u Peć, da bi drugog jutra uz obalu Bistrice išli da pogledamo Pećku patrijaršiju u Rugovskoj klisuri. Onamo je iz Žiče bilo preneseno središte srpske Crkve. Crkva svetih Apostola potječe iz 13., a crkva sv. Dimitrija iz 14. stoljeća. Arhiepiskop Danilo je sagradio uz njih još crkvu Bogorodice Odigitrije. Ima tu fresaka iz 13. do 17. stoljeća. Tu se čuvaju stare knjige, rezbarije, duborezi i srebrom i zlatom okovana evanđelja. U dvorištu raste dud za koji kažu da ga je zasadio sam sveti Sava u 13. stoljeću. Đakovica je stari istočnjački grad sa starim ulicama. Katoličku župu vode oci franjevci. Tu djeluju i katoličke časne sestre Svetoga Križa. U Đakovici kao i po svemu Kosovu vidimo jata djece. Manastir Dečani pod Prokletijom gradili su majstori iz Kotora na čelu s fra Vitom. Veliki polijelej (luster) iz 14. stoljeća načinjen je od bivšeg oružja. To je najveći manastir. U njemu ima i monaha, redovnika. Tu vidjesmo i mladog Austrijanca koji je, tako on sam kaže, radi veće duhovnosti prešao na pravoslavlje i postao kaluđer. Iz obližnjeg dječjeg oporavilišta odgojitelji doveli veliku grupu malih Albanaca i tumačili im znamenitosti crkve. Albanci - žilavi i životvorni Priština je centar Kosova. Carska džamija je veličanstvena. Sagradio je turski sultan Mehmed II Fatih. Ogromna kupola kao da lebdi u zraku. Bilo je podne. Stari muslimani su žurili da se operu i izuju da uđu u džamiju na molitvu. Uroševac je sijelo katoličkog biskupa albanske narodnosti koji je pomoćni biskup skopskom biskupu. Tu smo dosta lijepa čuli o našim katoličkim Albancima. Životni su, obitelji im brojne, imaju i do deset i više djece. Žilavi i životvorni ljudi; ima ih već po svim našim krajevima. U Skoplju nije lako naći biskupski dvor. Ipak se našao dobar čovjek koji nam je pokazao put. Biskup nas je poveo da pogledamo katoličku katedralu u izgradnji. I pravoslavna katedrala je u izgradnji. Obje moderne betonske građevine. Još iste večeri stigosmo u Đevđeliju, blizu granice. Usput motrimo nepregledne nasade vinograda. Gostoprimstvo su nam pružile grkokatoličke redovnice Euharistinke. Njihova je poglavarica sestra Margareta, Bugarka; akademska slikarica, koja je završila akademiju u Sofiji. Misu smo služili s kvasnim kruhom, kakvim služe braća grkokatolici. Prazna kuća kod Vasilise Olge Preko granice smo prošli brzo. Turistička navala je već minula. Uskoro se nađosmo usred Soluna. U Đevđeliji su nam časne sestre dale adresu sestara u Solunu, ali tu kuću u ulici Vasilise Olge nađosmo praznom, napuštenom. U našem konzulatu lijepo su nas primili i uputili kako za ulazak na Athos treba imati dozvolu od Ministarstva za sjevernu Grčku i još od policije. A sve je vremenski ograničeno, jer je poslovno vrijeme u Grčkoj dva sata pred našim. Po njihovu je bilo šest, a po našem tek četiri sata poslije podne. U Solunu naiđosmo na ogromnu Crkvu svetoga Dimitrija. Mučen je u našoj Sremskoj Mitrovici, ali ga u Solunu mnogo časte. Kod policije nam je pomoglo preporučeno pismo carigradskog patrijarha, te opremljeni svim potrebnim dokumentima još iste večeri požurismo kroz prilično pustu Halkidiku. U sumraku smo prošli Aristotelovo rodno mjesto Stagiru. Idućeg jutra ostavili smo auto u Uranopolisu da se brodićem prebacimo na Svetu Goru i pohodimo koji manastir na njoj. Željeli smo doći u Hilandar. Sa svim dokumentima brzo kući Među turistima bilo je i ženskih, ali njih ne pustiše na brodić, jer na Athos ne stupa ženska noga. Brodić je pristajao uz razne grčke i ruske manastire uz obalu. Djeluju prazno. U najcvjetnija vremena na Athosu je živjelo oko 44000 monaha, a sad ih je ondje samo 1500. Iz male luke Dafni trebalo se prebaciti 7 ili 8 kilometara u brda do mjesta Kareja, gdje bismo dobili konačno dozvolu za posjet slobodno odabranim manastirima. Stari autobus dahtao je tim putem vise od sata i pol. Na brdskom trgu vidjesmo više monaha u razgovoru i po trgovinama. Ne upleću se u naš dolazak ni u naše nakane. Neka vrsta policije mora nam dati dopuštenje, a onda još u općini treba nešto platiti da se dobije konačna preporuka. To smo dobili, ali nitko da nas uputi kako ćemo doći do željenog manastira. Za Hilandar smo ipak doznali da bi trebalo ići na mazgama ili pješke i da bi to trajalo tri ili četiri sata. Nas trojica nismo bili tome dorasli. Onda smo smislili na brzinu vratiti se autobusom u Dafni i poći barem u najbliži manastir Simona Petra. No, na obali saznadosmo da je to moguće tek sutradan. A gdje noćiti? I pala je još brža odluka: sa svim skupljenim dozvolama iskoristiti brodić koji se upravo vraćao u Uranopolis. Ipak smo vidjeli kako je na Svetoj gori. Vraćajući se prema domovini zaustavili smo se uz spomen kip Aristotela. Strši iz ravnice ispod visokih brda kao da pita prolaznike je li im stalo do prave istine. Nakon prolaza kroz Solun i Edesu, prijeđosmo granicu i predvečer se nađosmo u Bitoli, kod prijatelja župnika Petra. I među našim katoličkim časnim sestrama koje ovdje rade u bolnicama. Sutradan, bila je nedjelja, dospjesmo preko planina i Prespanskog jezera do Svetoga Nauma. Na Prespanskom jezeru, mali otočić, a na njemu tromeđa Jugoslavije, Albanije i Grčke. Molitva sveslavenskim apostolima Sveti Naum na kraju Ohridskog jezera bio je nekad samostan, a sada je odmaralište. Na grobu Svetoga Nauma molili smo svetu braću Ćirila i Metoda i njihove učenike svetoga Klimenta i Nauma za istinsko bratstvo svih kršćana, napose Slavena. Na sjevernom kraju jezera, u Ohridu, vidjeli smo crkvu svete Sofije koja je sada koncertna dvorana. Crkva svetoga Klimenta puna je odlično sačuvanih freski iz 13. stoljeća. U Bitoli pohodismo i iskopine stare Herakleje s temeljima kršćanske bazilike iz 4. stoljeća. Herakleju su srušili Slaveni da kasnije tu iznikne grad Bitola što znači grad manastira. Bilo ih je, kažu, čak 84. Prije sto godina Bitola je imala 120000 stanovnika. U Skoplju smo prenoćili u novom biskupskom dvoru, a zatim nadbiskup i biskup avionom na more, a ja nesigurnim autom gore, na Dunav. Dr. Đuka MARIĆ, Glas Koncila, broj 20., 28. rujna 1975. godine Oprema teksta: FOTO: Sve fotografije korišćene za opremu teksta su iz javnih izvora

Kako su 1. novembra prenele podgoričke ’’Vijesti’’, Crna Gora će sledeće godine za svoju vojsku nabaviti višenamenske helikoptere. Bell 412EPI će biti prvi crnogorski vojni srednji višenamenski helikopteri / Foto: Hawker Pacific, Bell Helicopter Ova informacija dobijena je iz Ministarstva odbrane koje je saopštilo da se kupovina nalazi u planu javnih nabavki za 2017. godinu i da se potpisivanje ugovora očekuje početkom 2018. Samo dva dana pre ove vesti crnogorski ministar odbrane Predrag Bošković rekao je na državnoj televiziji da će vazdušni prostor Crne Gore kontrolisati Grčka i Italija i da je u vezi sa tim u toku potpisivanje sporazuma s ove dve članice NATO-a. Kako Tango Six saznaje, grčki avioni F-16 prvu misiju probe brzine reakcije za potrebe patroliranja iznad Crne Gore obavili su 17. oktobra. Bošković je rekao da Crnu Goru kontrola neba neće ništa koštati i da će postojeći raspoloživi helikopteri štititi vazdušni prostor na nižim visinama. Ministar je dodao i da po osnovu članstva, godišnje obaveze Crne Gore prema Alijansi iznose 475 hiljada evra što je kako je rekao, jefitniji sistem za državu. Skupština Crne Gore je nekoliko dana pre ove izjave usvojila niz sporazuma koji proizilaze iz članstva države u NATO. Kada je reč o kupovini novih helikoptera, planom javnih nabavki predviđeno je izdvajanje 29,9 miliona evra i to za tri višenamneska helikoptera a iz Ministarstva odbrane je ’’Vijestima’’ potvrđeno da će se nabaviti američki helikopteri Bell 412EPI. U toku je preciziranje detalja ugovora čije se zaključivanje očekuje početkom naredne godine. Helikopteri se nabavljaju kao deo plana za opremanje i modernizaciju vojske a projektovana sredstva za ovu namenu iznose oko 110 miliona evra. Proritet će do 2025. pored helikoptera, imati nabavka radara za nadzor vazdušnog prostora, oklopnih vozila, transportnih sredstava kao i različite vrste opreme neophodne za unapređenje sposobnosti vojnih jedinica. ’’Vijesti’’ dalje navode da je delegacija Ministartsva odbrane na čijem čelu je bio ministar Bošković, boravila sredinom jula na jednom od vodećih svetskih vazduhoplovnih sajmova ’’Le Burže’’ gde je imala kontakte i sastanke sa predstavnicima kompanija koje se bave proizvodnjom i prodajom helikoptera, radara i bespilotnih letelica. Iz resora ministra odbrane podgoričkom listu je saopšteno da je nakon prikupljanja ponuda od kompanija koje su ispunjavale zahteve propisane tehničkim specifikacijama, Vazduhoplovstvo Vojske Crne Gore, analizirajući sve tehničke aspekte ponuda, predložilo Ministarstvu da se nabave helikopteri američke firme Bell Helicopter koja je deo kompanije Textron. Po dostupnim infromacijama druga dva kandidata koja su ušla u uži izbor za novi crnogorski srednji višenamenski helikopter, bili su H145M kompanije Airbus Helicopters i Leonardo AW139LUH. Interesantno da se Crna Gora odlučila za nabavku civilne, komercijalne varijante helikoptera Bell 412 koja međutim za cenu od svega oko 10 miliona evra može mnogo toga da ponudi. To je veoma rasprostranjena, pouzdana i proverena letelica koja po podacima proizvođača ima dosta duge resurse i čiji su troškovi održavanja vrlo povoljni. Odabir ovog tipa helikoptera je razumljiv ako se zna da crnogorska policija već dugo jedan AB-412EP kao i jedan helikopter koji pripada istoj familiji – AB-212. Crnogorska vojska od osamostaljenja Crne Gore 3. juna 2006. godine nije imala operativne srednje helikoptere. Iako je od Vojske Srbije i Crne Gore nasledila 5 transportnih Mi-8T koji su uvršteni u sastav Vazduhoplovstva, oni nikada nisu poleteli sa crnogorskim oznakama. Pregovori oko njihovog remonta i produženja životnog veka, koji su počeli 2007. godine, nisu uspešno završeni jer država nije imala finansijskih sredstava za taj posao. Na kraju je vlada Crne Gore odlučila da, za svega 61.000 dolara po letelici, proda 4 helikoptera Kirgistanu. Planovi za aktiviranje petog helikoptera koji je ostao na aerodromu Golubovci definitivno su nestali oktobra 2010. godine kada su Srbiji predata dva motora TV2-117A. Usled nedostatka adekvatnog vojnog helikoptera koji bi bio sposoban da, između ostalog, bude upotrebljen za gašenje požara, Crnog Gori su u teškim situacijama borbe protiv vatrenih stihija pomagali stranci, između ostalog i Rusija i to sa helikopterom Ka-32 i avionom Il-76. Nakon analiza ovih akcija rodila se ideja da se za RV Crne Gore nabave 4 helikoptera Mi-171Š a za Ministarstvo unutrašniih poslova po jedan helikopter Ka-32 i avion Be-200. Međutim ova namera je ubrzo propala zbog nemogćnosti obezbeđenja finansijskih sredstava dobijanjem kredita kod stranih banaka. Vremenom se, usled drastične promene političkih prilika, odustalo od nabavke vazduhoplova iz Rusije te su započeta razmatranja kao i pregovori o nabavci letelica sa zapada. Tako je u jednom trenutku postojao plan kupovine dva francuska transportna helikopter H215 Super Puma ali se njihova cena nabavke kao i troškovi korišćenja, nisu uklapala u crnogorski budžet. Živojin BANKOVIĆ

Zajedničkom molitvom obeležen zvaničan početak radova na unutrašnjem ukrašavanju Hrama Svetog Save na Vračaru. Prve fragmente ugradili patrijarh Irinej, Nikolić i akademik Muhin http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:666561-Pocelo-ukrasavanje-centre-kupole-Hrama-Svetog-Save-Tri-kamena-u-jedan-krst