Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'treba'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Američki svećenik o neobičnom noćnom susretu: Rekao mi je da je on moj anđeo čuvar | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/svjedocanstva/americki-svecenik-o-neobicnom-nocnom-susretu-rekao-mi-je-da-je-on-moj-andeo-cuvar/#.XYOBJL6j1QI.whatsapp
  2. Jako nevreme, poput onog koje je pogodilo popularna grčka letovališta u jeku sezone, možemo sve češće da očekujemo, predviđaju meteorolozi. U letnjoj oluji na severu Grčke, praćenoj gradom poginulo je sedam osoba, dok je 100 povređeno. Pričinjena je i velika materijalna šteta. Nedelju dana pre velike oluje, grčke vlasti su zbog velikog požara evakuisale nekoliko sela na ostrvu Evija. rošle godine, u požaru u oblasti istočno od Atine nastradalo je najmanje 70 osoba. Utvrđeno je da je požar izbio zbog ljudske nepažnje. Kada se ovakve stvari dogode, mnogi se pitaju kako da zaštite sebe i članove porodice.
  3. Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića. Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi. Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu. Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije. Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta? Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi. Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično. I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga. Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio. Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku. Foto: BETA I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne. Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore. Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima. Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora. I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada? Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena. I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira. A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka. I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu. Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020. Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima? Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju? Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom. To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića. Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige. Foto: BETA Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću. Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska. Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima. Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra. Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.
  4. Obzirom da danasnji covek tako zivi da jednostavno ne moze da posti zbog tezine posla koji obavlja, dali je nuzno postiti Vaskrsnji post?
  5. "OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD" Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja. "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat." IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno. Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro? Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta. Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili? Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao. U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka? Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar. Ko vas je prvi pozvao? Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide. Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina? Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće. Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun? Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja. A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara? Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu. Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom? Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad? Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj? Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto. Da li vi glasate? Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje? Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite. Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi? A doći će Đuka? Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu. Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem. Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram. Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"? Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji. Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal. Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju. Radoslav ĆEBIĆ
  6. Uspon populizma, nativizma i nacionalizma poslednjih godina doveo je u pitanje percepciju onoga što građani očekuju od političara. Jedni trend pobune protiv establišmenta vide kao odbacivanje centralizovane moći. Drugi sugerišu da postoji istinska glad za moralnim autoritetom koji izgleda nedostaje današnjem kapitalizmu. U ovoj drugoj grupi je i Slavoj Žižek, marksistički filozof sa Univerziteta u Ljubljani. On kritikuje privlačnost političke korektnosti, dovodi u pitanje sposobnost tržišta da prežive bez uplitanja države i osuđuje ono što vidi kao istinske motive koji stoje iza poziva na fer trgovinu kafom. Njegova poslednja knjiga „Kao lopov na svjetlu dana / Like a thief in broad daylight“ istražuje promjenu prirode društvenog progresa u onome što on naziva erom post-čovječanstva. Žižek je odgovorio na 5 pitanja Ekonomista, a onda slijedi odlomak iz njegove nove knjige. Na šta mislite kad kažete era post-čovječanstva? Koje su njene karakteristike? Ona prije svega nije samo automatizacija i robotizacija produkcionog procesa, već mnogo više rastuća uloga nauke, mašina i digitalnih medija u društvenoj kontroli i regulacijama. Detaljno praćenje našeg ponašanja i navika omogućava digitalnim mašinama da nas upoznaju, čak i na psihološkom nivou, bolje no što poznajemo sami sebe. Zato više nema potrebe da se društvena kontrola vrši na stari totalitarni način, kroz otvorenu dominaciju. Mi smo danas već izmanipulisani i regulisani kad djelujemo po slobodnoj volji, slijedeći naše vlastite želje i potrebe. No, postoji još jedna stvar koja opravdava termin post-čovječanstvo: prospekt direktne veze između našeg uma i digitalne mreže. Kada se ovo desi, gubimo onu osnovnu distancu koja nas čini ljudskim bićem, distancu između spoljašnje stvarnosti i naših unutrašnjih života u kojima možemo misliti šta hoćemo. Svojim mislima ja mogu direktno intervenisati u stvarnosti – ali onda mašina takođe zna šta ja mislim. U poslednjim godinama svog života Stephen Hawking je eksperimentisao sa tehnologijom koja mu je omogućavala da komunicira sa svijetom. Njegov mozak bio je povezan s kompjuterom tako da je mislima mogao birati riječi i sklapati rečenice, koje bi dalje bile propuštene kroz sintesajzer glasa. Fredric Jameson je primijetio da je danas mnogo lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma. Ova sarkastična opservacija danas je postala realnost: izgleda da će, u nekom novom obliku, kapitalizam efektivno preživjeti kraj, ne svijeta, već ljudskog roda. Izgleda da su brexit i uspon populista pokazali da glasači žele da se zaštite od oštrih rubova globalizacije. Dakle, da se vratimo Jamesonovoj misli, da li je još uvijek lakše zamisliti kraj svijeta nego kraj dogovora o slobodnom tržištu kakvo je zamišljeno od Margaret Thacher i Ronalda Reagana? Kao fašizam, i populizam je jednostavno novi način da se zamisli kapitalizam bez tih oštrih ivica, bez društveno remetilačkih efekata. Populizam je jedan od dva današnja opijuma za narod: jedan je narod, a drugi je sam opijum. Hemija (u naučnom smislu) postaje dio nas: mnogobrojne aspekte naših života karakteriše držanje emocija pod kontrolom uz pomoć lijekova, od svakodnevnog korišćenja pilula za spavanje do antidepresiva i teških narkotika. Ne samo da nas kontrolišu nedokučive sile društva, već su i same naše emocije podvrgnute (outsourced) hemijskim stimulacijama. Ono što je ostalo od posvećenog javnog angažmana svodi se uglavnom na populističku mržnju, što nas dovodi do drugog opijuma za narod, a to je narod sam, nejasni populistički san predodređen da zamućuje naše vlastite protivrječnosti. Jacques Lacan je 1968. na protestima u Parizu rekao studentima: „Ono čemu vi kao revolucionari težite je novi gospodar. I dobićete ga“. Da li ono što nas privlači u populistima i takozvanim jakim liderima reflektuje želju za autoritetom koji liberalna demokratija nije u stanju da pruži? Da, ali na način različit od onog koji je Lacan imao na umu u njegovom pesimističnom čitanju nemira iz 1968. Za Lacana, krajnji ishod 1968. bio je slabljenje starog (direktno autoritarnog) lika gospodara i uspon novog gospodara po stručnosti, onoga što je Lacan nazivao univerzitetskim diskursom. Razmislite o tome kako se opravdavaju današnje ekonomske mjere – ne kao izraz političke volje i pozitivne društvene vizije, već kao konsekvenca neutralnog znanja: to tako mora biti urađeno, tako funkcionišu tržišta. Samo se sjetite kako su se eksperti iz Brisela ponašali za vrijeme pregovora s grčkom vladom u vrijeme eurokrize iz 2014: nema debate, ovo mora biti urađeno. Mislim da današnji populizam reaguje na činjenicu da eksperti nisu uistinu gospodari, da njihova ekspertiza ponovo ne funkcioniše. Sjetite se kako je finansijski slom iz 2008. stručnjake uhvatio nespremnim. S ovim fijaskom u pozadini, autoritarni gospodar se vraća na scenu, makar i u liku klovna. Šta god da je Trump, on svakako nije stručnjak ni za šta. Da li vi želite novog gospodara? Za divno čudo, DA, želim. Ali kakvog gospodara? Obično vidimo gospodara kao nekog ko ostvaruje dominaciju, ali postoji drugačiji, autentičniji pojam gospodara. Istinski gospodar nije onaj koji uspostavlja disciplinu i zabrane; njegova poruka nije Ne možeš niti je Moraš da…, već jedno oslobađajuće Možeš – šta? Učini nemoguće, to jest, ono što se čini nemogućim u koordinatama postojeće konstelacije. A danas, to znači nešto vrlo precizno: možeš razmišljati izvan kapitalizma i liberalne demokratije kao krajnjeg okvira naših života. Gospodar je iščezavajući posrednik koji te vraća tebi samom, koji te gura u ambis tvoje sopstvene slobode. Kad slušamo istinskog lidera otkrivamo ono šta želimo (ili, radije, ono što smo oduvijek već željeli a da toga nismo bili svjesni). Gospodar je potreban zato što nemamo direktan pristup svojoj slobodi. Da bismo dobili ovaj pristup mora neko da nas pogura izvana, zato što je naše prirodno stanje – stanje inertnog hedonizma, ono što Alain Badiou zove ljudska životinja. Osnovni paradoks je da što duže živimo kao slobodni pojedinci bez gospodara, to više bivamo neslobodni, uhvaćeni unutar postojećeg okvira mogućnosti. Zato u slobodu mora da nas pomjeri ili gurne gospodar. Zalagali ste se za okupaciju digitalne mreže, ali kako da ljudi pozovu na odgovornost velike tehno-kompanije ako je samo mali dio nas u stanju da razumije njihove algoritme? Istina, mi – većina – ne razumijemo detalje ovih algoritama, ali lako možemo razumjeti kako nas kontrolišu uz pomoć digitalne mreže. Zapravo, ne mislim ni da stručnjaci u potpunosti razumiju kako digitalna mreža zaista radi, plus oni koji eksploatišu njihovo znanje takođe ne razumiju tehničke detalje. Mislite li da je Steve Bannon, kada je angažovao kompaniju Cambridge Analytica, razumio algoritamske detalje njihovog rada? Ili uzmimo ekologiju: da bismo razumjeli globalno otopljavanje i ozonske rupe potrebna nam je nauka koju većina nas ne razumije, ali bez obzira na to mi možemo da se borimo protiv izgleda ekološke katastrofe. Tu naravno postoje rizici manipulacije, ali mi ih moramo prihvatiti. Moramo napustiti naivno vjerovanje u spontanu mudrost ljudi kao vodilju našeg djelovanja. To je paradoks našeg doba: naši dnevni životi regulisani su naučnim znanjem i opasnostima ovakvog regulisanja (često nevidljivim) možemo se suprotstaviti jedino drugačijim znanjem, a ne new age mudrostima i zdravim razumom. Odlomak iz nove knjige U jednom hotelu u Skoplju u Makedoniji, gdje sam nedavno odsjeo, moja saputnica je upitala da li je u sobi dozvoljeno pušenje i odgovor koji je dobila od recepcionara bio je jedinstven: „Naravno da nije, to je zabranjeno zakonom. Ali imate pepeljare u sobi, dakle to nije nikakav problem“. Kontradikcija (između pušenja i dozvole) se očigledno podrazumijevala i kao takva je bila odbačena, tretirana kao nepostojeća, to jest poruka je bila: „Pušenje je zabranjeno a evo kako ćete to zaobići“. Kad smo ušli u sobu čekalo nas je još jedno iznenađenje: pepeljara sa znakom zabrane pušenja. Možda je ovaj događaj najbolja metafora za naš današnji ideološki okvir. Sjećam se sličnog incidenta od prije 40 godina za vrijeme služenja vojnog roka. Jednog jutra prvi čas je bio o međunarodnom vojnom zakonu. Između ostalih pravila, oficir-predavač pomenuo je da je zabranjeno pucati u padobrance dok su još u vazduhu, to jest prije nego što se prizemlje. Kako se zgodno namjestilo, isti oficir nas je na narednom času obučavao gađanju iz puške, objašnjavajući nam kako pucati u padobrance u vazduhu (kako, dok ciljate, morate u obzir uzeti brzinu spuštanja, snagu i smijer vjetra, itd). Kada ga je jedan od vojnika upitao o protivrječnosti s lekcijom koju smo učili samo sat ranije (zabrana pucanja u padobrance u vazduhu), oficir se brecnuo i uz ciničan smijeh rekao: „Kako možeš biti tako glup? Zar ne razumiješ kako je to u stvarnom životu?“ Ono što je aktuelno danas je da su ovakve disonantnosti otvoreno prihvaćene i zato irelevantne, kao u našem primjeru s pepeljarama sa znakom zabranjenog pušenja. Sjetite se debate o torturi – zar nije stav američkih vlasti bio nešto kao: „Tortura zatvorenika je zabranjena i zato evo kako se izvodi simulirano davljenje (waterboarding)“. Paradoks je sljedeći: danas u određenom smislu ima manje prevare nego u tradicionalnom funkcionisanju ideologije. Niko nas ne laže. Da bismo ovo razumijeli moramo da znamo da se ovdje ne radi o tome da smo nekada uzimali pravila i zabrane veoma ozbiljno, a danas ih otvoreno kršimo. Ono što se promijenilo su pravila koja regulišu pojavnost, to jest ono što može proći u javnom prostoru. Hajde da uporedimo seksualne živote dva američka predsjednika, Kennedyja i Trumpa. Kao što znamo, Kennedy je imao brojne afere, ali su štampa i televizija to potpuno ignorisali, dok Trumpov svaki (stari i novi) korak biva praćen od strane medija – da ne pominjemo da on takođe javno govori na opsceni način koji kod Kennedyja ne bi mogli ni zamisliti. Jaz koji razdvaja dostojanstvo javnog prostora od njegovog opscenog dna biva sve više transponiran u javni prostor, sa nepouzdanim posljedicama: nedoslijednost i kršenja javnih pravila su otvoreno prihvaćena, ili u najmanju ruku ingorisana, a istovremeno svi postajemo otvoreno svjesni postojanja tih nedoslijednosti. Copyright © 2018 by Slavoj Zizek The Economist, 08.10.2018. Preveo Vladan Kosorić Peščanik.net, 19.12.2018.
  7. Skandalozna poruka Ministarstva rada u sred kampanje za podizanje nataliteta Foto: RTS / screenshot "Nijedan poslodavac neće zaposliti takvu ženu - koja se danas zaposlila, a sledećeg dana zatrudnela. Njemu je žena potrebna da radi. Zasnivate radni odnos da biste radili, a ne da sutra odete na bolovanje". Ako ste pomislili da je ovakva skandalozna izjava došla od nekog bezosećajnog poslodavaca, prevarili ste se, poruka je stigla direktno iz Ministarstva za rad, zapošaljavanje, boračka i socijalna pitanja, tačnije višeg savetnika i šefice Odseka za poslove u oblasti populacione politike i finansijske podrške porodici sa decom Milene Antić Janić i to usred kampanje za podizanje nataliteta! (Snimak njenog gostovanja na RTS počinje od 11 minuta). Trudnice koje su poslušale savete državne kampanje da dižu natalitet u Srbiji i otišle na porodiljsko bolovanje sad su kažnjene jer neke od njih primaju naknadu za porodiljsko odustvo 900, 1.000 ili oko 2.000 dinara. Drugim rečima, neće imati "leba da jedu" sa sve svojom tek rođenom decom, ako im je to jedini izvor prihoda po novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom. Gostujući na RTS, Milena Antić iz Ministartva za rad, zapošaljavanje, boračka i socijalna pitanja, rekla je juče da ne znaju koliko je žena tako oštećeno i "da li su uopšte oštećene". Antićeva je, između ostalog, skandalizovala sve majke da je ta naknada zarade za porodiljsko odustvo radi nege deteta mera usklađivanja rada i roditeteljstva i namenjena je zaposlenoj ženi, koja u periodu kada se porodi koristi odsustvo u skladu sa Zakonom o radu - "dakle ženi koja stvarno radi". Objašnjavajući šta znači "žena koja stvarno radi", ona je dodala: Foto: youtube Milena Antić Janić - Znači da je zasnovala radni odnos i kod poslodavca provela određeno vreme na radu - kazala je ona gostujuću u "Beogradskoj hronici" na RTS kod novinarke Rade Đurić. Upitana šta je sa ženama koje su se danas zaposlile, a sledećeg dana zatrudnele Milena Antić je poentirala i zapanjila javnost Srbije: - Nijedan poslodavac neće zaposliti takvu ženu. Njemu je žena potrebna da radi. Zasnivate radni odnos da biste radili, a ne da sutra odete na bolovanje - pojasnila je ona situaciju. Podsetimo, po novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, ukoliko ste radili dva meseca i otvorili trudničko bolovanje zbog rizične trudnoće, onda se te dve plate sabiraju i podele sa 18 i tako dobijaju cifre naknada od 900 do 2.000 dinara. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/poslodavcu-zena-treba-da-radi-a-ne-da-radja-skandalozna-poruka-ministarstva-rada-u/54njx8z
  8. Iako letnji meseci važe za period godišnjih odmora, odnosno doba kada su gradovi prazni, a kulturna dešavanja razređena, program za ovu godinu ne čini se tako oskudnim. Ako ste razmišljali kako biste mogli da se zabavite preko leta i da uživate uz dobru muziku, filmove i druga kulturna dešavanja u Srbiji i regionu, mi vam ovde preporučujemo nekoliko kulturnih dešavanja koja obećavaju sjajan provod ovog leta. Muzika Muzička ponuda je ovoga leta možda i najbolja od ostalih, pa nas čeka mnogo sjajnih festivala sa još boljom muzikom. Kolonu predvodi Exit festival koji počinje već za koji dan. Zvanično festival traje od 6. do 9. jula, održava se na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, i najavljuje zvučna imena među kojima su Years&Years, Liam Gallagher, Jason Derulo, Rag’n’Bone Man,Lost Frequencies i drugi. Spremite se za sjajne nastupe Zagrevanje za Exit ujedno donosi i manifestaciju Get Exited koja će trajati od 3. do 5. jula. Poslednji dan ovog festival ujedno je i nulti dan Exit-a, a zvezde te večeri biće čuveni The Killers. Za 3. i 4. jul predviđen je muzički program koji će se održati na Trgu Republike, a imena koja će nastupiti su Rambo Amadeus, Let 3, Simfonijski orkestar Novi Sad 2021, Dragoljub Đuričić & The Balkan Avalanche, Neozbiljni pesimisti, Fast As We Go Far, Free Spirits, Deca loših muzičara itd. Nakon Exit-a karavan se seli u Budvu, na Sea Dance festival, koji će trajati od 13. do 15. jula, a ugostiće imena kakva su John Newman, Fatboy Slim, Sean Paul, Atheist Rap, Bad Copy, Who See i mnoge druge. Uporedo sa Sea Dance festivalom, na Zlatiboru će se održati Hills Up festival gde vas čekaju Kanda, Kodža i Nebojša, Ortodox Kelts, Let 3, Who See, Irie FM, Dža ili Bu, Atheist Rep, Elemental, Prti Bee Gee, Atomsko sklonište, Mortal Kombat, Peter Portman, Marko Nastić, Lea Dobričić i drugi. I u avgustu nas očekuju sjajni festivali, pa tako mesec otvara Love fest u Vrnjačkoj banji koji traje od 3. do 5. avgusta. Na različitim scenama nastupiće imena kao što su Goblini, Del Arno bend, Ničim Izazvan, Obojeni program, Artan Lili, Hornsman Coyote, Ela van Wolf, Solisti di Sud, Carl Craig, Luciano, Loco Dice i drugi. Za ljubitelje džeza, Niš donosi Nišville jazz festival koji će trajati od 10. do 13. avgusta. Na ovom festivalu imaćete priliku da čujete umetnike kao što su Bisera Valentic & Vasil Hadžimanov Band, Patti Austin, Candy Dulfer, Al Foster Quintet, Silent Blast, Maks Kočetov Band, Big Band Gwerilazz, Festen Jazz Quartet, Darko Rundek & Apocalypso Now, Tbilisi Big Band, Very Naiss ft. Ivan Kurtić i drugi. Par dana nakon toga kreće jubilarni 15. Belgrade Beer fest i traje od 16. do 20. avgusta. Za sada su najavljena imena poput Goblina, Hladnog piva, Brkova, Asian Dub Foundation, a mi očekujemo sjajan provod i ove godine. Još dobre muzike u avgustu biće i u Kragujevcu, i to na Šumadija festu, za koji još uvek čekamo zvanični program, ali koji svake godine opravda poverenje publike. Osim ovih, festivali vredni pažnje su i Sziget festival u Budimpešti koji ove godine najavljuje sjajna muzička imena, ali i Lake fest u Nikšiću, Ferragosto Jam u Orahoviciu Hrvatskoj, Demofest u Banjaluci i mnogi drugi, a leto zatvara novosadski Festival uličnih svirača u sklopu Gradić festa koji će trajati od 1. do 3. septembra.
  9. Njegove dede bili su gestapovac i ustaša. Njegov otac bio je telohranitelj Ante Pavelića. Njegova porodica je Pavelića spasla sigurne smrti, igrom sudbine, baš u gradu Judenburgu, stecištu Jevreja koje je Pavelić izmasakrirao na teritoriji NDH. Njega su kao dete učili ustaškim koračnicama. Isti taj čovek je 1995. godine sopstvenim rukama sahranjivao Srbe u Hrvatskoj čije je živote odneo zločinački pir "Oluje" koji se danas u našem komšiluku slavi kao Dan pobede. Istom tom čoveku u Hrvatskoj od tada psuju majku i žele smrt, a on ima samo jednu poruku: "Neću prestati da se borim za istinu dok sam živ". On je Drago Pilsel, novinar i teolog, pisac, borac za istinu o zločinima koje su počinile ustaše u Drugom svetskom ratu i zločinima počinjenim nad Srbima u "Oluji", potomak ustaške porodice, antifašista, Hrvat. Jednom rečju čovek koji se ne plaši da stvari nazove pravim imenom. U intervjuu "Blicu" govori o svemu - ustaštvu, detinjstvu, porodici, njegovoj ličnoj katarzi, papi Franji, borbi za istinu i pravdu, stigmatizaciji, ali i odnosima Srba i Hrvata danas, političarima koji nas guraju nazad, raspirivanju mržnje, povampirivanju duhova prošlosti... Vaša porodica i preci deo su ustaškog pokreta, pa i Vi sami ste bili odgajani u skladu sa tom idelogijom. Danas vaše reči i ono za šta se borite, a što nazivate istinom, prkose upravo vašem odgoju. Kako ste prešli taj put? Šta je to što vi razumete, a deo javnosti u Hrvatskoj ne može da shvati? Lako je biti general poslije bitke i pametovao bih kada bih vam rekao da je to bilo ovako ili onako, ali uglavnom planirano, jer – ne, nije bilo tako. Počelo je jednim pitanjem jednoga svećenika koji je bio kolega isusovac sadašnjega pape Franje koji je u to doba bio poglavar isusovcima u Argentini, a bilo je vrijeme žestoke argentinske vojne diktature. Dakle, bila je to 1978. godina kada je Argentina kao domaćin u finalu pobjedila Nizozemsku 3:2 i postala nogometni prvak svijeta. Taj mi je svećenik, od prilike rekao: ''Drago, dokad ćeš radnim danom glumiti argentinskog borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašist?'' Na to pitanje – koje mi je tada mogao postaviti samo argentinski svećenik iz župe u predgrađu Buenos Airesa, nedaleko mojega tadašnjeg obiteljskog doma i u blizini predsjedničke palače, ali ne i hrvatski katolički (franjevački) misionar– dakako, sa šesnaest godina, ponavljam, 1978., nisam umio odmah odgovoriti. Danas znam da je ono bitno odredilo moj život. Moji djedovi – jedan gestapovac, drugi ustaša – ustupili su prostor tati, Pavelićevu slučajnom tjelohranitelju koji danas, kao mirni Paragvajac, na sve to gleda kao da se dogodilo nekoj drugoj osobi, i mami, zagrebačkoj djevojci koju su protiv njene volje 1955. iščupali iz Jugoslavije da svakog 10. aprila u Buenos Airesu sluša Poglavnikove idiotarije. Tko želi više saznati o mom putu, bojim se, jer je isuviše kompliciran, morat će uzeti moj ''Argentinski roman'', ali ovako ću vam reći: dolaskom u Jugoslaviju u maju 1989. ubrzao se proces koji će kulminirati u ljeto 1995. kada sam istraživao zločine počinjene nad preostalim Srbima na teritoriju dobivenom natrag nakon ''Oluje'' i kada sam neke Srbe i vlastitim rukama sahranio u Lici. U tom procesu je sve manje prostora u meni bilo za ikakav nacionalizam, a raslo je uvjerenje da sam sve više upućen da spoznam antifašizam i da ga živim. Politički rečeno, ja sam kršćanin na ljevici, a to je jedna od mnogih stvari koji se u Hrvatskoj, kako ste me pitali, ne shvaća: da možeš, naime, da moraš živjeti slobodu i širiti prostor za pravdu, kakvu takvu. Mitropolit zagrebačko ljubljanski Porfirije Perić, Drago Pilsel, Adolf Pilsel, bivši predsednik RH Ivo Josipović FOTO: PRIVATNA ARHIVA Pisali ste i da su vas roditelji u detinjstvu učili ustaške koračnice, a takva praksa se često može sresti u porodicama sa jakom idelogijom, ma kakva ona bila. Kako danas to posmatrate, i da li vam je poznato da takva praksa opstaje i danas u Hrvatskoj? Tata i mama su mi prenosili jedini način ''postajanja Hrvatom'' kakav su poznavali, kakav su upijali u toj ustaškoj enklavi u Buenos Airesu, a kasnije u Patagoniji, ili pak nasljedili od bake i djedova. Ni tata ni mama danas više ne misle da je to bilo ispravno. Problem, dakako, nije toliko u našem tadašnjem odgoju, koji je bio pogrešan jer je bilo, naravno argentinskih Hrvata koji su započeli novi život i zazirali su od bilo kakve vrste ustašovanja, naime, bili su ili su postajali svjesni grozota koji su počinili ustaše. Problem leži u tome što moji vršnjaci i danas žive takvim načinom. Jedan od njih, zove se Tomislav Frković, a unuk je ministra u Vladi NDH Ivice Frkovića, nedavno je održao proustaški govor pred Kolindom Grabar-Kitarović koja je bila u Argentini, kao da je to najnormalnija stvar. Problem je, naravno i u tome što se hrvatska predsjednica nije od toga govora ogradila kao što nije ukorila one koji su skandirali ustaške povike na stadionima pred njenim očima. Problem je, dobro uočavate, i u obiteljima u kojima se još dalje gaji kult ustaštva, toga ima i toga sam svjestan, kao što vi u Srbiji imate cijeli jedan četnički folklor. Problem nastaje kada jedva održavate saborsku većinu s glasovima hrvatskih Srba, a mislite da možete seliti po Hrvatskoj neku mramornu ploču s ustaškim pozdravom ''Za dom – spremni!''. Valjda sam bio jasan. Koji je bio taj prelomni trenutak u vašoj mladosti kada shvatate da to čemu vas uče nije ispravno, i kako se čovek nosi sa takvom transformacijom? Mislim da toga ''prelomnog trenutka'' u Argentini nema, premda me rat sa Englezima 1982. (oko otočja Malvini, odnosno Falklands), rat u kojem sam bio pozadinac natjerao da krenem na politologiju i novinarstvo (iako sam se novinarstvom bavio od svoje sedamnaeste godine, dakle od 1979., pa sve do danas), a onda i da se odlučim za duhovnost, filozofiju i teologiju i tako se događala transformacija. Potpuno je jasno da 1986. kada ulazim u franjevački samostan više ne mogu ispoljavati nikakav nacionalistički ili hrvatski militaristički duh jer je to inkompatibilno s franjevačkom mirovnom paradigmom i duhom bratsva. Sveopćeg, kozmičkog bratstva svih stvorenja. Kako se nosim danas? Pa, lagano trpim uvrede i prijetnje, godinama to traje, hajde da ne budem lažno skroman: psuje mi se majka i želi mi se smrt od 1995. na ovamo, ali ja to sve nosim kao svoja odlikovanja. Šalim se. Puno je ljepše to što me mnogi cijene i što tisuće i tisuće ljudi, ogromno mnošto prati moje kolumne, a pišem jednu od najstarijih u Hrvatskoj - Democroacia, bez tjedna pauze, od maja 1995. (sada na portalu autograf.hr, ponedjeljkom). Kako je vaša porodica gledala na tu promenu? Tata se pokupio u Paragvaj 1972. Bilo mi je deset godina. On tu priču nije poznavao sve do našeg ponovnog susreta 1997., nakon 25 godina praznine. Sada je bio 10 mjeseci kod mene u Zagrebu, pa sam odlučio napisati knjigu ovo ljeto, o mom odnosu sa njime i o njemu, ''dobrim kurvinim sinom''. Mama, jadna, i dalje se muči, ne umije sve to pratiti, svu tu količinu materijala koje ''proizvodim'', ali ima dojam da se napokon smirila i da me poštuje. Sestra se okrenula svojim susjedima, indiosima, živi u Patagoniji, ne zanima je ustaštvo ni pod razno. Vozi taksi i brine za najmanje od svoje petero djece. Sretna je žena. Brat, znate, poginuo je ili nestao u oktobru 1991. u razmjeni vatre s patrolnim čamcem JRM 178 kod otoka Šipana. Nisam stigao o tome sa njim razgovarati. Imao je tek 23 godine. Pilsel je vratio dve novinarske nagrade Hrvatskom novinarskom društvu u znaku protesta FOTO: PRIVATNA ARHIVA Pominjete i da je na taj proces dosta uticao sadašnji papa Franja. Možete li detaljnije da nam ispričate kako su izgledali ti razgovori sa njim? Riječ je o tomu da su nas pripravnike, ušavši u franjevački samostan, naši fratri slali na studij u isusovački fakultet kojim je tada bio rektorom Jorge Bergoglio, sadašnji Papa. Uz to je bio stručnjak za argentinsku književnost i nas je uveo u poznavanje velikoga argentinskog pisca Jorge Luisa Borgesa s kojim je Bergoglio prijateljevao. Padre Jorge nas je učio da bi se crkveni ljudi trebali boriti za radnička prava. Tvrdio da nije pogrda ako ga mladi u župi zovu "padre Jorge" i nije se smatrao prečasnim i presvijetlim jer su to samo nazivi iza kojih ništa ne stoji. U svoju je župnu kuću, svojedobno, primao studente i studentice, te sve mlade kojima je trebala pomoć jer, za razliku od vladajuće i patrijarhalne nomenklature, vjerovao je da su mladi dobri. "Imaju u sebi toliko dobrote da se često zapitamo odakle to njima", kazao je. Kao da je to rekao jučer, pamtim koliko nam je ponavljao da ljudima treba pomagati, a ne osuđivati ih. Svijet se odgaja dobrotom, a ne prijetnjom, kaznom i pravedničkom gestom, govorio nam je. Oni koji vjeruju u Boga, znaju koliko je takav ''Padre Jorge'', sada papa Franjo, spasio ljudi da u beznađu ne postanu zli, a oni koji ne vjeruju u Boga, znaju to isto. Vaša porodica pomogla je Anti Paveliću, i zapravo ga spasla. Šta ste vi o tom delu porodične istorije saznali od vaših predaka? Jednog dana u maju 1945., točnije 10. maja rano ujutro, u Judenburg je, napustivši svoj ''voljeni hrvatski narod'' u Zagrebu i na putu prema Bleiburgu te izbjegavajući Ruse i Engleze, stigla mala grupa u bijegu. Nabasali su na moju baku Rozu i njenu najstariju kćer Bebu u dvorištu Pilselovih. Roza je odmah prepoznala čovjeka s naslovnih stranica novina, onog koji je u Sarajevu 1942. odlikovao njena muža: Pred njom se nalazio, vidno uplašen, nitko drugi nego Ante Pavelić. Namjeravao se predati Amerikancima, ali su se oni naglo povukli iz Judenburga jer su u grad ulazili Rusi. Poglavnik se, reći će kasnije memoaristi, našao u klopki. Pavelić odlučuje krenuti prema Judenburgu 9. maja. Stigavši u predgrađe, doznaje da nema više nikakve anglo-američke komisije nego da je premještena u Salzburg te odluči krenuti prema Triebenu i nastaviti prema Salzburgu. Situacija bijaše dramatična. Američke trupe su se povukle upravo pred Pavelićevim nosom i on 10. maja u 5 sati ujutro ulazi u Judenburg koji su opkolile ruske snage. Trebalo mu je hitno sklonište! Svojoj je grupi predlagao da se sakriju u neku kuću, a onda pobjegnu u šumu. Moja baka, Roza Ćosić udata Pilsel, je Antu Pavelića brzo sklonila u kuću. Poglavnik se u njoj zadržao cijeli dan. Tek ću prije nekoliko godina, saznavši za ovu važnu epizode od tete Bebe u Njemačkoj (za razliku od Pilselovih je ostala u Europi te je živjela i umrla u Limburgerhofu, kod Mannhaima), shvatiti zašto će se Ante Pavelić i moj djed Jakov Pilsel tako srdačno pobratimiti u Buenos Airesu: Poglavnik je bio uvjeren da su mu moja baka i moj djed – toga gadnoga dana u gradu simboličnoga naziva Judenburg, utvrdi Židova, koje je Pavelić izmasakrirao na teritoriju NDH – spasili život. Jedna će od važnih posljedica toga prijateljstva biti da će moj otac, nakon prelaska iz njemačke u hrvatsku kulturnu i političku paradigmu, u drugoj polovini pedesetih godina biti jedan od naoružanih tjelohranitelja Ante Pavelića u Buenos Airesu. Dosta ste kritikovali odnos Katoličke crkve i pojedinih političara kada je reč Blajburgu? Šta je sporno u njihovom pogledu? Kao prvo je sporno to što se tamo komemorira ustaška vojska kao jedina hrvatska vojska. Za mene su i partizani koji se bore protiv ustaša i okupatora ''hrvatska vojska'', ona prava. Zatim, da se nikada ne govori o kontekstu, o zločinima ustaša, o tome da je na čelu kolone bila formacija čuvara iz Jasenovca, o tome, zaključno, što je to zaista bila NDH: a bila je odurna, rasistička i zločinačka tvorevina. Nedostaju riječi kajanja. A da o lupanju kojekakvih cifri da ne govorimo. Na samom Blajburgu, likvidacija nije bilo. Što, pred očima Engleza? Drago Pilsel u Gudovcu kod Bjelovara, na mestu masovnog ubijanja Srba nakon osnivanja NDH FOTO: PRIVATNA ARHIVA Navodite i da se Katolička Crkva, odnosno neki njeni (nad)biskupi, kao i političari, klanjaju ustaškog vojsci, kažete i da bi u Blajburgu trebalo čuti reči kajanja, a otvoreno kažete i da su ustaše vršile genocid. Međutim, utisak je da većinska javnost u Hrvatskoj tako nešto ne prihvata? Nisam siguran da smijemo govoriti o većini. Ma koliko god to zvučalo nevjerojatnim, mi ne znamo što većina misli. Nema podrobnih ispitivanja. Imamo djelomična zapažanja i dojmove. Vaši dojmovi ne moraju biti moji, ili obratno. Kako vi gledate na proces kanonizacije Stepinca? Kao na potrebu jedne grupe katoličkih nacionalista da napišu jednu bolju verziju povijesti. Ali sve skupa je to jedna nepotrebna mitologizacija i jedna velika obmana. Ali, što ću vam ja, katolički mitomani hoće vjerovati da su Stepinca ubili komunisti koji su ga ''trovali'' i tajno ''zračili'', premda sam pokazao i dokazao da je umro od policistemije, jedne vrste raka krvi koja se pojavila nakon izlaska iz zatvora u Lepoglavi, a iz zatvora je izašao potpuno zdrav, toliko da nikada u pet godina tamnice nije bio kod lječnika. Samo dva puta kod stomatologa. Koliko je po vašem mišljenju ustaštvo danas rasprostranjeno u Hrvatskoj, u kakvim oblicima ono postoji, i da li se toga treba plašiti? Bilo je toga više devedesetih, naravno, ali i za trajana vladavine Tomislava Karamarka, u HDZ-u i u participaciji u Vladi Tihomira Oreškovića. Plenković nije ustaša, a zašto tolerira ustaštvo u mjeri u kojoj to svakako meni smeta, lako je odgovoriti: jedva sastavlja većinu u parlamentu. To može puknuti svaki trenutak i toga smo svi u Hrvatskoj svjesni. Po gotovo mi koji se plašimo naglog skretanja u desno i da ostanemo ne samo geografski nego i metaforički na pola puta između Rima i Budimpešte. Da li je koketiranje hrvatskih političara sa ustaštvom i insistiranje na poziciji rivalstva i sukoba između Hrvatske i Srbije neophodno za opstanak na vlasti? Glupa faza. Zar nije zaista glupo kada Kolinda kaže da ne vidi mogućnost pomirenja sa Srbijom, ili da ne znam koliko vode mora teći Dunavom prije nego se to dogodi, a onda pada u nesvjest kada joj Aleksandar Vučić dolazi u goste? Vaše je pitanje retoričke naravi. Opstati na vlasti će, na kraju krajeva, moći oni koji osiguraju penzije. Ni jednima ni drugima sadašnjima se to ne čini misija sa sretnim završetkom. Mislite li da u doglednoj budućnosti mogu da se "povampire" duhovi prošlosti kada je reč o odnosu Srba i Hrvata? Ako članstvo u NATO Hrvatskoj išta znači onda ne, ne vjerujem u tu opciju. Zašto Hrvatska i danas ne može malo šire da posmatra dešavanja iz vojne akcije "Oluja", na primer, da prizna zločine i ono što je pogrešno rađeno. Zašto je, čini se, nemoguće da se to desi? Nije nemoguće. Bili smo na putu ka nekom službenom priznavanju za vrijeme Josipovićeva mandata. Josipović je nešto pogriješio u koracima, a nešto i pokraden kada je za 20.000 glasova pobjedila Kolinda Grabar-Kitarović. Zato je taj proces zaustavljen, ali velika grupa nas novinara i ljudskopravaških aktivista ne prestaje govoriti istinu i nećemo prestati dok smo živi. Ko generiše težnju u jednoj i drugoj zemlji da se raspiruje mržnja i netrpeljivost između dva naroda? Važno je da vaš list Blic i moj portal Autograf.hr u tome ne sudjelujemo. Surađujem i sa medijima u Srbiji koji su po mojoj mjeri, profesionalni. Ali vi hoćete imena budala i zločinaca? Ime zločinca znate: Vojislav Šešelj. Ime budale, a imamo ih na bacanje, vam lako dajem: zastupnik u hrvatskom Saboru, general Željko Glasnović. I na kraju, ljudi koji su dovoljno hrabri da u jednom društvu kritikuju ono što je ukorenjeno, a evidentno loše i šteti tom društvu, često su na meti ozbiljnih kritika, pretnji, stigmatizacije... Kakav je Vaš život u Hrvatskoj? Živim život osobe koja se 1986., prihvativši franjevačku paradigmu i duhovnost, dobrovoljno odrekla svake vrste bogatstva, pa mi ne pada odviše teško što jedva zarađujem za kruh i režije. Za prijetnje, uvrede i stigmatizaciju više ne marim. Bolje umrijeti od metka nego od raka. Što god Bog dadne, podnijet ćemo. Nadam se. Lana GEDOŠEVIĆ
  10. Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine prvo je kojeg se jasno sećam. Pamtim ga kao datume, slike, zvukove. Datum 26. jun 1990. godine, Stojković iz produženog voleja, kao drznik i majstor, kao dečak na ulici, šalje Martina Vaskeza i golmana Zubizaretu u oblačni deo Verone, a loptu u mrežu. Slika dva genija u zagrljaju, Dragana Stojkovića I Ivice Osima. I zvuk tišine, zvuk neverice španskih igrača. 30. jun 1990. godine, mnogo starijih ljudi oko mene kroz dim prati utakmicu. I dan danas sam ljut na Savićevića, morao je da postigne bar jedan pogodak protiv Argentine. Ljut sam i na Baždarevića, da nije dobio crveni karton i da je igrao prošli bi u polufinale. Metalni zvuk odbitka lopte od prečke. Promašen penal. Promašena tri penala. Ponovo slika Stojkovića I Osima. Svesni da nisu uspeli, svesni onoga što sledi. 01. jul 1990. godine, u menjaži uspevam da dobijem sličicu grba Italije. Posle tri meseca album je popunjen. Slika dečaka kome se vratio osmeh posle prvog velikog poraza u životu. Zvuk stranica albuma dok ga beskonačno puta prelistavam od početka do kraja, od kraja do početka. Paninijev album mi je vratio sliku letnje ulice, zvuk dečije radosti. Osam godina posle Italije dolazi Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Dolazi još jedan veliki poraz. Mijatović pogađa prečku iz penala protiv Holandije. Vraća se metalni zvuk, vraća se slika tuge zbog poraza, zbog propuštene šanse. Tugu ponovo lečim popunjenim Paninijevim albumom. Te ’98. godine prvi put sam otišao, na sada već čuvenu Terazijsku česmu i berzu sličica. Otišao sam da tamo nađem čoveka koga zovu Mića Paninini, i koji je neformalni direktor kolekcionarske berze ispred hotela Moskva. Do Miće Paninija nisam stigao jer sam odmah naleteo na čoveka u odelu koji je pobegao sa posla kako bi menjao sličice. Imao je sve koje su mi nedostajale, i po fer uslovima sam uspeo da ih dobijem. I pored menjaže, sećam se da mi je ostalo toliko duplikata, da sam oblepio skoro sve klupice u kraju sličicama fudbalera. To je bio prvi i poslednji put da sam otišao na Terazije zbog menjaže. Krug poznanika koji sakupljaju sličice toliko se umnožio da mi cenkanje sa Mićom Paninijem i drugim terazijskim starosedeocima nije neophodno. Braća Panini su 1970. godine za Svetsko prvenstvo u Meksiku objavili prvi album sa sličicama fudbalera. Taj album je imao 288 sličica koje su morale da se lepe specijalnim lepkom koji se prodavao uz njih. Prvi Panini album koji se pojavio u SFRJ bio je za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca. ALBUM RUSIJA 2018 Kako se godinama menjao fudbal tako se menjao i Paninijev album. Najveća promena jeste ukidanje decenijske tradicije da slabije reprezentacije dobijaju manji prostor tako što na jednoj sličici budu zastupljena dva igrača. Ova politička korektnost Paninija dovela je do drastičnog povećanja broja sličica. Album Rusija 2018 ima će rekordne 682 sličice. Čak 42 više u odnosu na predhodni album iz Brazila. Sa povećanjem broja sličica povećao se i broj duplikata. Za svako novo prvenstvo potrebno vam je sve više i više gumica za tegle kako bi čuvali duplikate. Ako sakupljate sličice, gumica za teglu vam je neophodni rekvizit. Većina muškaraca veruje da je osnovna namena gumice vezivanje duplikata, a tek onda tegle ili šta se već sa njima radi. Pred prošlo SP u Brazilu košmar duplikata na svojoj koži osetio je i reprezentativac Kostarike Džoel Kembel. On je prvi dan kupio sto kesica kako bi izvukao sličicu sa svojim likom, i naravno da nije uspeo Sa razvojem tehnologije, umesto kolaža beskrajno smešnih likova, frizura, brkova, brada, albumi su postali puni fotošopiranih, neprirodnih faca. Najbolji skup ludih likova nalazi se u albumu sa prvenstva u Argentini ’78. Međutim ovaj album kod nas je ostao upamćen po grešci u transkripciji. Naime, sinonim za album sa SP u Argentini 1978. godine nije Kampes, Ziko, Rumenige, Rosi; za svakog kolekcionara album iz Argentine se pamti po sličici reprezentativca Tunisa ispod čijeg je lika stajalo ime Amor Jebali. Sve ove promene dovele su do toga da kolekcionari sa dozom straha isčekuju pojavljivanje albuma na trafici. Tako je i ove godine. Album Panini za Svetsko prvenstvo u Rusiji pojaviće se u prodaji 31. marta. Prvo što upada u oči svim kolekcionarima jeste cena. Kesica sličica koštaće 80 dinara, što je 20 dinara više nego pre četiri godine. Ako niste spremni da potrošite oko 15 hiljada dinara ne počinjite da popunjavate. Jedna promena koja će sigurno obradovati kolekcionare tiče se reprezentacije Engleske. Do sada je u Paninijevom albumu umesto grba stajala zastava Engleske koja se vijori, a umesto grupne fotografije tima bio je kolaž sa glavama futbalera. Svi igrači su bili u čisto belim dresovima, a ne u oficijelnom dresu Najkija. Naravno da je sve ovo bilo zbog autorskih prava, koje je fudbalski savez Engleske imao sa kompanijom Tops. Od ove godine sve se vraća na svoje mesto i Englezi će izgledati u albumu kao i sve ostale reprezentacije. Društvene mreže ozbiljno prete da unište kultnu menjažu. Ranije ste morali da jurite ljude po kraju, ulici, školi, poslu, kako bi menjali duplikate. Danas je dovoljno da okčite na neku mrežu šta vam nedostaje. Nadam se da onlajn menjaža nikada neće zameniti tapke ili berzu kod Terazijske česme. Do koje mere ide ludilo tehnologije govori i činjenica da je Panini izbacio digitalni album Rusija 2018. Za ovu bogohulnu glupost sam siguran da neće zaživeti. Svaki kolekcionar će vam reći da su najlepše stvari kod sakupljanja sličica: otvaranje kesice, lepljenje, miris albuma, povezivanje sa drugim kolekcionarima… Digitalni album ne može da vam pruži ništa od toga. Da bi sakupljanje sličica preživelo potrebno je regrutovati i nove generacije. Najbolje je da sami roditelji uvedu klince u svet sličica. Da su one dobre za mentalni razvoj dece potvrđuje i doktor Ranko Rajović, saradnik UNICEF-a za edukaciju i član komiteta Mense za darovitu decu: ”Deca pamte imena fudbalera, iz kojih su država, broje koliko im nedostaje da popune album, duplikate razmenjuju sa prijateljima. Sve je to jedna lepa i korisna igra.” Od Italije ’90. pa do danas, nisam propustio da iskoristim niti jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu da sakupljam sličice koje vraćaju datume, slike, zvukove. Neću propustiti ni ovo u Rusiji. Jedva čekama da čujem na ulici: „Imam, imam, imam... Nemam...“, kao svojevrsnu najavu prvenstva koje sledi. Uživanje u popunjavanju albuma kod mnogih je jednako uživanju u samom fudbalu. Ne treba brinuti za opstanak Paninija, niti za visoke cene kesica, niti za nove tehnologije. Paninijevi albumi su uspeli da isprate i mnoge države u proslošt: Istočna Nemačka, Zair, Čehoslovačka, SSSR, Jugoslavija. Sve prolazi, Panini traje.
  11. Dakle, kao što su neki danas primetili, oni koji su koristili teme "Pouke.org Gradient" i "Pouke.org Midnight" u jednom trenutku više nisu mogli da koriste sajt. Šta se desilo? Da vam objasnim. Neki forumaši su se žalili da kada kliknu na "Ignore" nekog forumaša, oni i dalje vide sadržaj od forumaša kojeg su ignorisali (iako nakon ingorisanja više ništa ne bi trebalo da vide od blokiranog forumaša, kao što je slučaj na facebook, twitter, itd.). I ja sam odlučio da probam to nekako da popravim. Vi koji se bar malo razumete u programiranje znate da se svaki sajt sastoji od računarskog koda koji je pisan u nekom jeziku. "Pouke.org" radi na "Invision Community" platformi (btw, veoma kompleksan kod) i sajt radi na PHP / MySQL serverskim jezicima. Da stvar bude smešnija, ja čak nisam ni dirao PHP kod, niti HTML. Već CSS. A kako sam uspeo da zabrljam CSS kod i da sve funkcionalnosti na sajtu postanu nedostupne? Problem je ležao u pogrešnom targetovanju CSS klasa u DOM pregledaču. Kada se neki korisnik na "Pouke.org" ignoriše, browser upiše HTML klasu u DOM pregledaču pod imenom "ipsHide". I šta sam ja tu uradio? Pa evo ovako nešto, ovaj kod sam upisao u CSS datoteku sajta: .ipsHide { display: none !important; } I šta sam ja ovime uradio? Rekao sam računaru da ukloni sve sa sajta što nosi klasu "ipsHide" i desilo se šta se desilo, sve na sajtu se zeznulo. Ja sam mislio da se ta klasa aktivira samo na ignorisane članove, međutim ta klasa je bila upisana i u ostale delove foruma, kao što su slanje privatnih poruka, notifikacije, odgovaranje na teme, taster "pošalji" i taj kod se izvršio na celom forumu umesto da se izvršio samo na ignorisane članove. A šta sam trebao uraditi? Pa trebao sam pametnije targetovati CSS klasu, na ovaj način: .cPost.ipsBox.ipsComment.ipsComment_parent.ipsClearfix.ipsClear.ipsColumns.ipsColumns_noSpacing.ipsColumns_collapsePhone.ipsHide { display: none !important; } E ovako bi već radilo kako treba, jer bi se onda kod izvršio i sadržaj bi se sakrio samo ukoliko se sve ove klase nalaze u DOM pregledaču. Ako samo jedna od ovih klasa fali, kod se neće izvršiti jer ne ispunjava uslov. Ovo će najbolje razumeti oni koji znaju programiranje, dok oni koji nikada nisu radili programiranje, ovo će im biti totalno nejasno, ali neka znaju samo da zbog moje greške sajt se na par minuta "raspao". Naravno, ovo nije efikasan način (ovo se radi preko JavaScript-a ili PHP-a, a ne preko CSS-a), no ja sam mislio da ću moći i samo sa CSS kodom da popravim tu opciju za ignorisanje članova. Eto, ko radi taj i greši.
  12. Novi tip helikoptera koji će se uskoro naći u vojsci i policiji Srbije prošao je kroz još jedno uspešno ispitivanje. Kompanija Airbus Helicopters saopštila je pre dva dana da je u prvim nedeljama decembra prošle godine, na helikopteru H145M pokazana sposobnost dejstva laserski vođenim raketama koja su izvedena na poligonu Älvdalen švedskog opitnog centra (Swedish Defence Materiel Administration Flight test Centre). Iz kompanije je saopšteno da je u teškim i izazovnim uslovima sistem funkcionisao besprekorno, izvršeno je gađanje raketama Thales FZ275 LGR kalibra 70 mm a ovo ispitivanje je nastavak procesa razvoja paketa sistema naoružanja HForce. Rakete su navođene pomoću elektrooptičkog sistema L3 Wescam MX-15D u kome se, između ostalog, nalazi i laserski obeleživač ciljeva. Po specifikaciji proizvođača sistem MX-15D omogućuje odstupanje od svega jednog metra za sve rakete koje su lansirane na daljinama do 4,5 km. Ovakva preciznost bitno utiče na smanjenje rizika od civilnih žrtava, naročito prilikom tzv. asimetričnih borbenih dejstava. Opitni pilot Erbasa Raymond Laporte izjavio je da je da su se Talesove laserski vođene rakete pokazale izvrsno, naročito imajući u vidu vremenske uslove koji su vladali prilikom testiranja a koji su bili daleko od idealnih, s mnogo vlage u vazduhu. Nakon uspeha balističkih testova koji su održani u Mađarskoj, u oktobru 2017, kada su ispitani mitraljez FN Herstal HMP400, nevođena raketna zrna Thales FZ231 i topovi Nexter NC621, ovim takođe uspešnim ispitivanjem laserski vođenih raketa učinjen je još jedan korak ka povećanju borbenih sposobnosti helikoptera H145M. Završna ispitivanja HForce sistema planirana su za kraj ove godine, dok će sertifikacija laserski vođenih raketa biti izvršena do kraja 2019. godine. HForce se ne nudi samo uz helikopter H145M već njime mogu biti opremljeni i laki višenamenski helikopter H125M i srednji višenamenski transportni H225M. Živojin BANKOVIĆ
  13. Ono što je doista teško prihvatiti (barem za zapadnjake) jest da smo dobili ulogu pasivnog promatrača koji samo može sjediti i gledati koja će mu biti sudbina. Da bi izbjegli takvu situaciju, skloni smo se luđački opsesivno uključiti u razne aktivnosti, reciklirati stari papir, kupovati organsku hranu, bilo što, samo da bismo bili sigurni da nešto radimo, dajemo svoj doprinos – poput nogometnog fana koji navija za svoj tim pred svojim TV-om, vičući i skačući kao će to nekako utjecati na ishod utakmice. Za nedavnog posjeta Kaliforniji, bio sam na večeri u kući jednog profesora, s prijateljem Slovencem, teškim pušačem. Kasno navečer, prijatelj je postao očajan i pristojno zamolio domaćine da zapali cigaretu na terasi. Kada je domaćin, ništa manje ljubazno, rekao “ne”, moj je prijatelj rekao da će otići na ulicu. Domaćin je i to odbio. Rekao je kako pušenje u javnosti može naškoditi njegovu statusu u susjedstvu. No, ono što me doista iznenadilo bilo je to što nam je, nakon večere, domaćin ponudio (ne baš) laku drogu. Pušenje sada nije bilo problem, kao da droga nije opasnija od cigarete. Sve može, ali... Ovaj čudni događaj dokaz je bezizlaznosti današnjeg konzumerizma... S jedne strane je potrošač koji kalkulira sa zadovoljstvima, dobro zaštićen od svih oblika maltretiranja i zdravstvenih prijetnji, a s druge strane ovisnik o drogama ili samodestruktivni pušač. Uživanje se tolerira, čak i potiče, no pod uvjetom da je zdravo i ne prijeti našoj psihičkoj ili biološkoj stabilnosti: čokolada, da, no bez masnoća; Cola, da, ali dijetna; kava, da, ali bez kofeina; pivo, može, ali bez alkohola; majoneza, da, ali bez kolesterola; seks da, ali siguran... Što se tu događa? U posljednjem desetljeću otprilike nastao je “kulturalni kapitalizam”. Kupujemo proizvod, recimo, organsku jabuku, jer ona predstavlja sliku zdravog stila života. Ono što u stvari kupujemo kada kupujemo “organsku hranu” i slično, je određeno kulturalno iskustvo, iskustvo “zdravog, ekološkog stila žvota”. Isto vrijedi i za svaki prikaz “stvarnosti” – u reklami koja se prije desetak godina prikazivala širom SAD-a, grupa običnih ljudi prikazana je kako uživa uz roštilj i pleše uz country glazbu. Popratni tekst je bio: “Govedina. Prava hrana za prave ljude”. Ironija je bila u tome da je meso, ponuđeno kao simbol određenog stila života (“pravih” ljudi iz američke radničke klase), više kemijski i genetski manipulirano nego organska hrana koju konzumira “umjetna” elita. Kupujemo sve manje proizvoda (stvari) koje želimo imati, a sve više životnih iskustava – iskustava seksa, prehrane, komunikacije, kulture, sudjelovanje u stilu života. Kupujemo formu u vježbaonicama, duhovno prosvjećenje upisujući tečajeve transcendentalne meditacije i svoju javnu personu idući u restorane u koje zalaze ljudi s kojima želimo biti povezani. Naš doprinos I antikonzumeristička ekologija je slučaj kupovanja autentičnog iskustva. Postoji nešto varljivo umirujuće u našoj spremnosti da prihvatimo krivnju za prijetnje okolišu – sviđa nam se biti krivcima, jer ako smo krivi, onda sve i ovisi o nama. Mi vučemo konce katastrofe, pa se možemo spasiti živeći drugačije. Ono što je doista teško prihvatiti (barem za zapadnjake) jest da smo dobili ulogu pasivnog promatrača koji samo može sjediti i gledati koja će mu biti sudbina. Da bi izbjegli takvu situaciju, skloni smo se luđački opsesivno uključiti u razne aktivnosti, reciklirati stari papir, kupovati organsku hranu, bilo što, samo da bismo bili sigurni da nešto radimo, dajemo svoj doprinos – poput nogometnog fana koji navija za svoj tim pred svojim TV-om, vičući i skačući kao će to nekako utjecati na ishod utakmice. Ne kupujemo li organsku hranu iz istog razloga? Tko doista vjeruje da su polutrule i skupe organske jabuke zaista zdravije? Stvar je u tome da, kupujući ih, ne samo da konzumiramo proizvod, nego i pokazujemo svoje brižno lice i globalnu svjesnost te sudjelujemo u velikom kolektivnom projektu. Ne kupujemo prozvode zbog korisnosti ili kao statusne simbole. Kupujemo ih da dobijemo iskustvo koje nam pružaju, konzumiramo ih da bi nam život bio ugodniji i smisleniji. Eksplozija tjeskobe Nedavni oglas za hotele Hilton sadrži jednostavnu tvrdnju: “Putovanje nije samo dolazak od točke A do točke B. Ono bi nas trebalo napraviti boljom osobom”. Možete li uopće zamisliti takav oglas prije desetak godina? Posljednji znanstveni izraz ovog novog duha je nastanak nove discipline tzv. studija sreće. Kako to onda da u našoj eri produhovljenog hedonizma, kada je cilj života jasno definiran kao sreća, eksplodiraju tjeskoba i depresija? Đenada KUČKOVIĆ
  14. "Voleo bih za života da vidim jednu spomen-ploču na Kalemegdanu, baš na mestu gde je poslednji put pevala, gde se na kraju desio jedan od najvažnijih i najpotresnijih događaja u istoriji moderne pop kulture, što će već i vreme da pokaže", rekao je Sagor Mešković, direktor komunikacija Exita u jednom od intervjua koji je dao Branku Rosiću za Nedeljnik. On je bio si iza bine sa Ejmi Vajnhaus na onom čuvenom i tragičnom beogradskom koncertu. Na pitanje kada je shvatio da je ona došla u Beograd da sahrani karijeru, Mešković je rekao: "Sećam se trenutka kad je krenula ka bini. Pre toga je niko od nas nije ni video. Čuvali su je njeni ljudi od aerodroma, pa sve do nastupa, vozili je u zatamnjenim kolima, ogradili njen deo bekstejdža dodatno. Njeni ljudi, koji su u Beograd došli tri dana pre da isprazne sve sobe od alkohola. U bekstejdžu nije smelo da se popije ni pivo, ne samo u njenom, ograđenom delu sa svim prostorijama, već nigde iza bine. Godinu dana se pisalo kako je bolje nego ikad, kako se rešila svega, kako snima novi album, kako je srećno zaljubljena. Par nedelja pred beogradski koncert, inače prvi na turneji, verenik je ostavi i tu krene sve ponovo. Tabloidi kreću ponovo da je razapinju, ona još dublje tone. Mnogi ne znaju kako je to. Posebno ne oni koji razapinju, ne znaju kako je sa te druge, njene strane, koliko čovek ne može nikad da bude dovoljno jak da izdrži tu vrstu poniženja i uvreda sa naslovnih stranica. Njeni ljudi su sve žive, uključujući i predgrupe izbacili iz bekstejdža direktno u publiku, mada su neki posle još i pričali kako su bili tu, što naravno nije istina. Ostavili su samo par nas kojima su dali njihove propusnice, jer smo im bili potrebni. Kada se ona konačno pojavila i krenula ka bini, još uvek je sve delovalo normalno", ispričao je Sagor Mešković. On je dodao i da se videlo da nije trezna, ali je bila dobro raspoložena, glasna, čak i pomalo euforična. "Pomislio sam, samo da sve bude ok, viđao sam već i druge muzičare pod gasom kako prave sjajne koncerte. I napravila bi i ona. Da je htela. Dok je bila na bini, jednu stvar sam video u njenom pogledu, bar me taj utisak ni danas ne napušta. Htela je da namerno upropasti karijeru, da svima stavi do znanja da odustanu od nje. Provocirala je i svoje najbliže iz benda. Bila je to poruka svetu dokle može da se tera nečija slabost. Koliko smo kao jedna već prilično dekadentna civilizacija, žedna senzacija i najnižih strasti, spremni da se vratimo u varvarske okvire, da bismo jednu tako blistavu zvezdu padalicu hteli da bacimo u blato i šutiramo, samo zato što neće da bude zvezda. Baš mi je jedan od ljudi iz muzičke industrije u Londonu, koji je bio i na Robijevom koncertu, pričao kako se njen menadžer Rej, koji je bezuspešno probao sve načine da je spase od same sebe, posle svega prepolovio sa kilažom i još uvek se nije oporavio", otkrio je kedan od čelnih ljudi Exita. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/sagor-meskovic-zasto-ejmi-vajnhaus-treba-da-dobije-spomen-plocu-na-kalemegdanu/
  15. Ovaj status je nastao iz istinitog događaja, a jedna od te dve introvertne osobe sam ja. Ubrzo nakon objavljivanja statusa, u inboks mi je stiglo nekoliko poruka sa istim pitanjem-kako da postanem ekstravertna osoba? Eh, koliko puta sam se i sama to zapitala… Kako da postanem druželjubivija? Kako da postanem pričljivija? Kako da brže ulazim u komunikaciju sa nepoznatim ljudima? Zašto ja ne umem tako lagano i lepršavo da ćaskam? Zašto se osećam nelagodno kada je oko mene mnogo ljudi? Zašto ne mogu kao svi da uživam noćnom provodu? Zašto sam mimosvet?
  16. Boro Stjepanović, glumac, reditelj, autor mnogih filmskih, televizijskih i teatarskih kreacija, tvorac "Audicije" i bivši dekan i profesor na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, rekao je da ne želi da analizira svog bivšeg sadarnika Emira Kusturicu i da bi to trebalo da uradi psihijatar, ali da nije Radovan Karadžić. "Mislim da ja ne mogu napraviti tu dijagnozu, može samo psihijatar ako je pošten. Pod uslovom da taj psihijatar ne bude Karadžić. To je za psihijatra, dalje nemam ništa da dodam. Strašno, nekidan ga gledam, slušam kako petlja o veri i o Bogu, o slavljenju Božića, to su besmislice", to su baljezgarije, to su budalaštine, kako je Bog najveća ideja koju je čovek smislio i zato on mora verovati u tu ideju". Pa zašto onda veruješ u Pravoslavlje? To je samo jedan rep u dlaci, dlaka za dlaku, što kaže narod. Šta znači krstiti se ovako ili onako, slaviti Svetog Savu ili ne znam koga, to je prepisano, kao što je Stari zavet ili Knjiga postanja prepisana od Sumera, Babilonaca... Zašto bih ja sada verovao u to?! Isto kao da ja sada verujem da na nebu postoji neki Hamlet koji je Bog osvete. To je literatura, to je mašta, to je budalaština. Ja ne kažem da to nije velika istina i velika ideja, jest, da postoji nešto iznad nas, u nama svima, što nas je stvorilo, ali to nipošto nije ovaj Bog. Taj čovjek sa sedom bradom koji sedi na oblaku i ispija kafu, kako gledamo u reklami, a pored njega Sveti Petar s ključevima o pojasu, dajte molim vas. Sad on pokušava da opravda sebe pored Badnjaka i nekog založenog kamina, da opravda svoje bogatstvo koje je stekao pričajući o socijalnoj pravdi i jednakosti", rekao je Bora. Извор: http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/bora-stjepanovic-udario-na-kustu-njemu-treba-psihijatar-koji-nije-karadzic-clanak-2658765

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...