Претражи Живе Речи Утехе

Iako je u matematici najbolja takmičarka na svetu i toga je i te kako svesna, Jelena Ivančić (18) iz Beograda ne pridaje veliki značaj pojavljivanju u medijima, već isključivo radu. Jer, kako ova skromna devojka kaže za Priče sa dušom, drago joj je što svojom pričom i uspesima motiviše vršnjake i one mlađe od nje, ali pre svega mora da nastavi dalje i da se usmeri na rad, a ne previše da se obazire na to što se za nju u javnosti više zna nego ranije i što je ljudi zaustavljaju na ulici da bi joj čestitali.

SVI U IRSKU, A IVAN U ZEMLJU KOJU SVI ZAOBILAZE U ŠIROKOM LUKU Nekoliko je puta došao turistički i zemlja ga je osvojila, pa je jednostavno ostao Ivan Đogić u Iran je došao kao turist, u ranim tridesetim godinama, svidjelo mu se toliko da se uskoro vratio provjeriti bi li doista mogao ostati dulje, nastaniti se tamo, i - ostao. No, nije išao bezglavo, vođen jedino emocijama. Poslovni plan što mu je spontano sinuo za putovanja zemljom pokazao se prilično realan. U telefonskom razgovoru, dok WhatsAppom razgovara s nama s pustinjske ceste što vodi u Isfahan, citira staru perzijsku izreku. U doslovnom prijevodu ona bi značila: “Iransko tlo povlači haljinu”. “Iran povlači, tj. privlači putnika kao dijete koje povlači mamu za rukav ili za skute haljine, baš tako te Iran ne pušta otići dalje”, objašnjava, pokušavajući dočarati vezanost što ju je razvio za tu zemlju. U Isfahanu živi od siječnja 2018. godine. Prvi put u Iran je došao početkom 2016., turistički, htio je vidjeti zemlju. Ostao je četrdeset i pet dana. “Stalno sam bio na cesti, kampirao, putovao pješice, autostopom, neprestano sam bio među ljudima, upoznavao sela…, da sam drugačije putovao, onako tipično turistički, vjerojatno danas ne bi bio ovdje, ne bi me toliko privukla.” Nakon pola godine ponovo je iz Zagreba otputovao u Teheran. Ovaj put “da vidim je li moja želja da se preselim realna ili je puka fantazija. Išao sam razgovarati s lokalnim ljudima, prijateljima koje sam upoznao za prijašnjeg boravka, s njima sam otvorio tvrtku, jer na svoje ime to ovdje kao stranac ne mogu.” Đogić se bavi savjetovanjem u turizmu. Na zagrebačkom Agronomskom fakultetu diplomirao je ekološku poljoprivredu i agroturizam, potom radio u očevu obrtu, koji proizvodi drvene suvenire i drvenu ambalažu. Neko je vrijeme na Cresu razvijao turističke projekte, “smišljao sam nove stvari u turizmu na otoku”. Sve mu je to dobro došlo u Iranu. “S obzirom na to da sam studirao turizam i radio u turizmu, ovdje sam lako shvatio da je Iran brzo rastuće tržište i da, s obzirom na to da je turizam ovdje još u povojima, ima jako puno neiskorištenih potencijala. Nakon pola godine ponovo je iz Zagreba otputovao u Teheran. Ovaj put “da vidim je li moja želja da se preselim realna ili je puka fantazija. Išao sam razgovarati s lokalnim ljudima, prijateljima koje sam upoznao za prijašnjeg boravka, s njima sam otvorio tvrtku, jer na svoje ime to ovdje kao stranac ne mogu.” Đogić se bavi savjetovanjem u turizmu. Na zagrebačkom Agronomskom fakultetu diplomirao je ekološku poljoprivredu i agroturizam, potom radio u očevu obrtu, koji proizvodi drvene suvenire i drvenu ambalažu. Neko je vrijeme na Cresu razvijao turističke projekte, “smišljao sam nove stvari u turizmu na otoku”. Sve mu je to dobro došlo u Iranu. “S obzirom na to da sam studirao turizam i radio u turizmu, ovdje sam lako shvatio da je Iran brzo rastuće tržište i da, s obzirom na to da je turizam ovdje još u povojima, ima jako puno neiskorištenih potencijala. Iskustvo s europskim gostima Kad sam prvi put došao, htio sam kupiti i kući poslati razglednice, ali nisam ih mogao pronaći. Tada mi je palo na pamet da sam napravim razglednice, jer bio sam siguran da tržište za takvo što postoji. Generalno, htio sam iskoristiti iskustvo i znanje iz Europe, činjenicu da poznajem profil europskih gostiju i primijeniti to tamo gdje je konkurencija slabija. Motiv je bio doći negdje gdje ću biti prvi i najbolji ili barem među prvima i najboljima. Dok se mnogi sele u razvijenije zemlje, ja sam išao u suprotnom smjeru, vjerovao sam da na takvom mjestu bolje i brže mogu uspjeti. U manje od godinu dana od preseljenja u Iran napravio sam razglednice kvalitete kakvu ovdje nitko drugi ne radi. U manje od godinu dana moje razglednice su postale dio službenog poklona Turističke zajednice Irana, a neke od mojih fotografija su tiskali na šestmetarskim plakatima za velike međunarodne turističke sajmove. Prilično sam siguran da takvo što ne bih uspio da sam ostao u Hrvatskoj. Danas radim razglednice koje ne samo da su najbolje u Iranu nego vjerojatno i na cijelom Bliskom istoku”, kaže. Zašto tako samouvjereno misli da su nadaleko najbolje? privatni album “Ovdje ljudi ne poznaju profil onih kojima žele nešto prodati. Dođe Nijemac ili Talijan i oni njega ne razumiju. Mi u Hrvatskoj jako dobro poznajemo naše europske goste. Isti ti gosti idu i u Iran. Nijemci, Talijani, Nizozemci. No, ovdašnji ljudi ne razumiju što oni žele, za što su spremni platiti i kako prodati neki proizvod u turizmu. U Iranu su razglednice bitno slabije kvalitete. Moje se sada prodaju po hotelima, turističkim agencijama po cijeloj zemlji”, kaže i dodaje: “Iran je nekoliko zadnjih godina jedno od najbrže rastućih turističkih tržišta na svijetu. Ima velike, zasad neiskorištene potencijale, sve to obećava da će se takav trend rasta i nastaviti. Blizu je Europi, cijene nisu visoke, Europljanima je egzotičan, bogata kulturno-povijesna baština i poznata gostoljubivost Iranaca samo su neki od razloga velikog iranskog turističkog uzleta.” Spominje lokalnu agenciju koja ga je tražila da im osmisli marketinški plan. “Žele da im dovedem više turista, osmislim nove ture, uredim web stranicu, podučim ih kako komunicirati sa zapadnim agencijama, stranim gostima, kako sročiti mail…” privatni album Uživati u malim stvarima Stranaca koji žive u Iranu je malo. “Pretpostavljam da ih većina radi u velikim firmama. Ima i nekolicina entuzijasta sličnih meni, ali uglavnom iz razvijenijih zemalja zapadne Europe. Ne poznajem puno stranaca ovdje, gotovo ih uopće ne viđam.” Uči farsi, na tom jeziku sad se već može sporazumijevati. “Farsi je, po mom mišljenju, vrlo jednostavan, nema padeže, nema rodove, gramatika je jednostavna, kao i pismo, makar ga se stranci pribojavaju. No, svako slovo je jedan glas, dakle nije to nama posve stran koncept kao mandarin, recimo. Bitna je razlika, jasno, da se piše zdesna nalijevo. No, farsi je indoeuropski jezik i nama je dosta logičan.” privatni album Poput mnogih putnika, i Đogić je obilazeći zemlju stare civilizacije i velike kulture, ali siromašnu, ekonomski nerazvijenu, naučio drugačije promatrati i onu otkud je stigao. “Irancima se divim na izdržljivosti i pozitivnom duhu. Problemi koje mi u Hrvatskoj imamo i na koje se volimo žaliti u usporedbi s iranskim su gotovo ništa. Ponekad otvorim naše vijesti pa se iskreno nasmijem svim tim našim ‘velikim’ problemima. Naučio sam cijeniti to što mi kod kuće imamo i shvatio da nam generalno uopće nije loše. A ako nam je i loše, najvećim dijelom smo za to sami krivi. Zamislite koliko bismo mi kukali da preko noći cijene porastu za čak tri puta. Od banalnih stvari poput paste za zube, preko mobitela i laptopa, do automobila ili strojeva za posao.” Što bi Hrvatska mogla naučiti od Irana? “Više uživati u malim stvarima, Iranci su majstori uživanja u malom. Ovdje je puno toga zabranjeno, drži se neprimjerenim, i ljudi se moraju snaći, moraju se zabaviti na neki skromniji način. Pa sjednu u auto, puste glazbu, voze se gradom i plješću, jer se u stanu ne smije pustiti glasna muzika i plesati. Partyji kakve mi znamo u Iranu ne postoje. Alkohol je zabranjen, žene moraju nositi hidžab, ne smiju pjevati, jer se njihov glas smatra zavodljivim, ne smiju voziti motor…” privatni album Iranci obožavaju piknike. Rasprostru deku, donesu hranu, čajnik, voće, povrće, sjede na toj prostirki i to je masovna vikend-zabava. Milijuni ljudi su vani.” Većina Iranaca na godišnji odmor odlazi u proljeće, od 1. do 13. dana proljeća, u doba kad slave Novu godinu, Novruz. Tada masovno putuju unutar zemlje. “Kako ovdje nema puno hotela, Iranci uglavnom kampiraju. Mnogi iz Teherana idu na kaspijsku obalu. Jedini grad u Iranu koji u to doba postane prazan je Teheran, jer nije privlačan za posjete, velik je, užurban i ružan, dok svim drugim gradovima u to doba broj posjetitelja raste - Isfahan, Širaz, cijela obala je krcata... Bogatiji idu u inozemstvo, uglavnom u susjedne zemlje za koje ne trebaju vizu - Gruziju, Armeniju, Tursku…” Inflacija je golema. “Cijene mnogih proizvoda su u samo godinu dana skočile od 2 do 5 puta. Vrijednost novca u posljednjih godinu i pol pala je za tri puta. To najviše na ruku ide stranim turistima te općenito onima koji imaju strane valute. Treba biti iskren i reći da je išlo na ruku i meni kad sam počinjao i kad još nisam zarađivao već sam živio od ušteđevine, mijenjajući eure koje sam donio. Danas imam sreću da su moja ciljna skupina strani turisti koji unose svjež novac izvana. Ali istovremeno je tužno gledati kako s padom vrijednosti novca pada i vrijednost rada ovdašnjih ljudi. Kad već pričam o turizmu, reći ću da usluga koju je netko prije godinu dana pružao za primjerice 10 eura, danas košta samo 5 eura, a ta razlika ide na korist jedino stranom gostu kojemu je i onih početnih 10 eura bila smiješno mala cijena.” Iran je, kaže, odlična destinacija za turiste. Cijene su niske, a zemlja bogata poviješću, zanimljiva. “Što je za stranog gosta malo, za ovdašnje ljude je jako puno. Cijena 0,33 Coca-Cole je kunu, vožnja autobusom od 400 km u VIP busu s ručkom je 20 kuna, 30 km taksijem košta 10 kn, obilan i kvalitetan ručak u restoranu je 15 kuna. Prosječna plaća u Iranu je oko 100 eura.” Društveni igrokaz Za razumjeti mentalitet i običaje treba vremena. “Ovdje me jako puno stvari frustrira, ali mi je i dalje lijepo. Baš uživam. Frustrira me ponešto dio njihova mentaliteta, ta neodređenost ljudi, krivo daju upute, teško je poslovati jer često nisu profesionalni. To je tzv. tarof, ovdašnji društveni igrokaz, neiskrena pristojnost. Ja vas iz pristojnosti pozovem kod sebe, kući na ručak, iako zapravo ne želim da dođete. A vi, ponovo iz te pristojnosti, odbijete poziv, iako možda želite doći. I tako smo mi jedni prema drugima pristojni, ali se ništa suštinski ne dešava, ne mijenja. Tarof ovdje ide do neslućenih razmjera u svim sferama života, pogotovo u poslu. Recimo, dogovorite suradnju s nekim, on kaže da, napravite svoj dio posla, a on se više nikad ne javi na mobitel. Jer, njemu je zapravo bilo neugodno reći ‘ne’ na vaš prijedlog suradnje. I očekuje da nekako sami shvatite da on ne želi surađivati. Imam djevojku, Iranku, s kojom se uskoro namjeravam oženiti, ona mi puno pomaže da shvatim kako Iranci razmišljaju, što zapravo poručuju”, kaže i dodaje: “Život u Iranu je dovoljno različit od onog u Hrvatskoj da svaki dan bude vrlo zanimljiv, a dovoljno sličan da nisam ni s čim šokiran.” privatni album Hrvatska je u Iranu, zbog nogometa, otkriva nam, jako popularna. “Ali, od Modrića i Rakitića puno je popularniji trener Branko Ivanković. Njegovo ime se spomene svaki put kad kažem da sam iz Hrvatske. Tri puta uzastopno je bio prvak s klubom Perzepolis iz Teherana i najpopularnije je sportsko ime u Iranu. Na sam spomen Branka mnogi administrativni poslovi su mi bili olakšani.” Kakvi su mu planovi, namjerava li tamo ostati? “Iran je zemlja u kojoj je jako teško dugoročno planirati, budućnost je neizvjesna pa je i meni teško reći koliko ću dugo ostati. No, zasad se vidim ovdje, jer bih rado ostvario ideje i planove koje sam si zacrtao.” IZVOR Jutarnji.hr

ABAVNA LOLA Šta se dogodi kada se svi horoskopski znaci nađu na autobuskoj stanici? Ovan: „Šta je sa ovim prevoznicima, do sada sam mogao kupiti autobus, rastaviti ga, sastaviti i dovesti na ovu stanicu..“ Jarac: „Rastavljanje bi možda išlo malo teže. Za to vam je potreban ekspert.“ Lav: „Ko me je zvao? Mogu ja da vam pokažem, ali neko drugi će to morati odraditi.“ Djevica: „Ako nešto ne možeš uraditi sam do kraja, odustani!“ Ovan: „Ko kaže da mi treba ičija pomoć?“ Vaga: „Molim vas, smirite tenzije, ovo i ne mora biti neprijatno vrijeme ako zabavimo jedni druge. Blizanci: „Neko je spomenuo zabavu? Hajde da premjestimo brojeve perona, tako da vozač ne zna tačno gdje da zaustavi autobus? Strijelac: „Napokon neko sa vizijom!“ Jarac: „Molim vas da se uozbiljite, nije to privatna imovina da je dirate. Poštujete li vi ikad ijedno pravilo?“ Bik: „Da je bar privatna imovina pa da ne izgleda ovako socijalno..i ova stanica i ovaj peron i autobusi…nema čovjek gdje ni sendvič da kupi.“ Vaga: „Ako vas išta tješi, bar nismo sami.“ Škorpija: „Samoća je pola zdravlja.“ Vodolija: „Ne može da me utješi činjenica da sam u grupi sa jedanaest ljudi sa kojima nemam apsolutno ništa zajedničko. Ooovo je gubljenje vremena. Ribe: „Od svakoga se može ponešto naučiti.“ Vaga i Djevica: „Kakvi su to maniri?“ Rak: „Sve je to do kućnog vaspitanja. U moje vrijeme se tako nije razgovaralo sa ljudima.“ Ovan: „Da vam ja kažem, tu pomažu samo batine!“ Blizanci i Strijelac: „Pretvara li se ovaj dan u nešto zanimljivo?“ Djevica i Jarac: „Zanimljivo bi bilo jedino to da se poštuju neka pravila u ovoj državi i da autobusi ne kasne.“ Vodolija: „Ako je neko zainteresovan da uradi konkretnu stvar, a ne samo da laprda, znam ja neke ljude koji to mogu da riješe. Nazvaću ih i završiti stvar.“ Lav: „Kladim se da znam bitnije ljude“ Škorpija: „Džaba vam je sto znate ljude kad ne znate sebe.“ Rak: „Plašim se da ćemo ovdje ostati do noći. Onda ćemo biti prisiljeni da spavamo na klupama. To nije sigurno.“ Bik: „To neće da biva. Ja da spavam na toj daščuri?“ Ovan, Jarac, Strijelac: „Ah gdje sam ja sve dosad spavao…“ Ribe: „Ako nekome bude trebala prostirka, ja mogu dati i svoju.“ Djevica: „Kako mislite da spavam na tuđoj prostirci?“ Blizanac: „Neće niko nigdje spavati, to je čisto gubljenje vremena. Do večeri smo ko zna gdje.“ Vaga i Vodolija: „Dok smo ovdje, možda da obiđemo stanicu, upoznamo neke zanimljive ljude?“ Škorpija: „Ako me neko traži, ja sam u kafani.“ Ribe: „Molim te, sačekaj idem i ja…“ Rak: „Uh popio bih i ja rado, ali imam nekih problema sa gastritisom, nije mi lako…“ Djevica: „Sad ću ja to da riješim“ (vadi apoteku iz torbe) Jarac: „Mislim da je trenutno najvažnije pronaći osobu odgovornu za sav ovaj haos i ozbiljno popričati sa njom.“ Ovan i Lav: „Dok se ovi bave gastritisima, kafanama, prostirkama i ostalim trivijalnostima, mi ćemo učiniti nešto značajno. Pridružujemo ti se u potrazi! Autobus nakon nekog vremena pristiže na stanicu…Ovan, Lav i Jarac se svađaju sa vozačem zbog kašnjenja, Strijelac i Blizanac su našli privatan prevoz i nestali sa lica mjesta, Škorpija iznosi pijanu Ribu iz kafane, slijedi ih Rak zamotan u omiljeno ćebe jer je zahladjelo, Vaga i Vodolija su pronašle tri osobe kod kojih mogu da prenoće kada odu na put, dva životna prijatelja, simpatiju i biznis partnera. Bik je ostao sjediti u mjestu od početka i ne namjerava da se pomjeri. Djevica je potrošila paket vlažnih maramica na brisanje kofera i sebi u bradu psuje vozača, prevoznika, državno uređenje i sistem. Svi osim Blizanca i Strijelca kojih nema ulaze u autobus i lagano napuštaju polaznu stanicu. https://lolamagazin.com/2019/09/08/sta-se-dogodi-kada-se-svi-horoskopski-znaci-nadju-na-autobuskoj-stanici/

Od bezazlenih glasina do olajavanja – svi ponekad tračare. Ali svi bi rekli da ne odobravaju razgovore o odsutnima, da to nije lepo. Psiholozi pak kažu da trač nije ništa strašno i da je ukorenjen u evoluciji. Imala sam kolegu koji me je u svakoj prilici zaverenički odvlačio u stranu i u pola glasa pričao šta misli o osobi koja je upravo napustila prostoriju. Bio je tipična tračara. To mi je bilo vrlo neprijatno. Pa ipak, i ja to radim: pričam o ljudima koji trenutno nisu tu.

Proslavljeni jugoslovenski i srpski košarkaš Žarko Paspalj postao je još jednom zvezda društvenih mreža nakon što je preuredio zapušteno zajedničko dvorište između zgrada na Vračaru u Beogradu, pretvorivši ga u košarkaški teren, piše magazin Vreme. Paspalj je govoreći o nedostatku solidarnosti u društvu rekao da „možemo da pričamo – krivi Milošević, Vučić, Tadić ili Koštunica, bilo ko ko je bio na vlasti poslednjih 30 godina, ali ajde da podjemo od sebe“. „Bilo je i meni teško kada sam radio igralište u zapuštenom dvorištu, ustajao svako jutro u 6 i smišljao nove ideje kako da ovo zajedničko dvorište izgleda što lepše, uvek u iščekivanju evo, sada će još neko da dodje. A nije“, priča Paspalj. „Naiđe ti bes, kažeš, čekaj bre, šta je ovo sa ljudima, znaš da te gledaju, vide nekog kretena koji je imao četiri srčana udara i šlog kako sam radi u zajedničkom dvorištu, valjda se zapitaš, šta on to radi. I kažeš sebi, ma on to radi jer ima neku korist. Eto, to ti je to“, ogorčen je Paspalj. Komentarišući masovni odlazak mladih ljudi iz zemlje, on poručuje da „treba da idu svi“. „Posledica toga će biti konačni raspad ove zemlje, niko neće ostati i to je to“, kaže Paspalj i nastavlja „država ne vodi računa o svojim ljudima, a neko bi morao“. On dodaje da je tako u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni, kod nas. „Ništa se tu dobro ne dešava, već tragično kao posledica načina života od 1991. do 2019. a to je 30 godina. Kada imaš 50 i razmišljaš o tome normalno je da te uhvati bes“, zaključuje Paspalj.

Bogdan Ilić (1996), poznatiji kao Baka Prase, srpski je muzičar, jutjuber, gejmer i zabavljač iz Beograda rešio je da se oproba i u politici. Baka prase, tj Bogdan Ilić kaže za Zicer da je vlast u padu, a opozicija ne postoji te da je ovo jedinstvena prilika da se preuzme vlast u Srbiji i konačno uradi nešto za mlade ljude koji još nisu otišili odavde. – Garantujem da ću imati u startu ono što je Beli imao u finišu. To je taj efekat koji ja bacam, sine, pa pola Srbije će glasati za mene. – kaže Baka prase za Zicer. Slogan političke partije Baka praseta će glasiti: Zna se-Baka prase! Ilić kaže da još nije smislio ime partije ali da to ionako nije bitno, bitan je lider, a on je rođeni lider. Baka prase jedino Sergeja Trifunovića vidi kao ozbiljnog konkurenta, dok za ostale opozicione i pozicione političare kaže da su mračna prošlost i da su ga uzduvali. – Sergej je faca ali je kurac. Mislim aj sine pusti više, prekini da sereš. Retard se loži, izglupirao se maksimalno i smara lik. Pičku ima da mu polomim. Imam priču brate. Sergej je kao lik koji dođe u teretanu i viče „Ja sam najjači“ uradi dva skleka i umre.- tvrdi Baka prase. Za kraj Baka prase je poručio Sergeju Trifunoviću sledeće: – Ajmo na Kosovo pičko! Baka prase osniva stranku i najavljuje izlazak na izbore: Ima da izgrmimo najglasnije svi mogu da nam puše! | Zicer.org ZICER.ORG

Koliko se molimo i radimo da se ostvari Isusova "posljednja" želja, "da svi budu jedno"? (Iv 17,22) Za sve koji danas slave Božić želim: Mir Božji Hristos se rodi!!!

Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg. Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“. Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“. Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći. Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha. S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH. Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi… Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta. Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović. Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može. Početak drugog puča Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva. Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista. Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara. Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč: Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao: “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi. Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992. Zaključak Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide. Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/

Kada ovaj čovek kaže da je po zvanju sveštenik, verovatno većina ljudi pomisli da se šali, jer po gotovo svim stavkama nije ono što očekujete kada je izlged sveštenika u pitanju. Sveštenik Maksim Pastuhov je sve samo ne običan pop. On je drugačiji, on je svetski blagosiljani šampion bodibildinga i božanski profesionalni fitnes trener. Nakon što su mediji u Rusiji počeli da izveštavaju o njemu, počeli su da se šale da je kao Supermen, noću obavlja svoj redovni posao, dok se noću transformiše u pravog pravcatog bildera, zamenjujući svešteničku odeždu sa opremom za treniranje u teretani, prenosi portal Slavorum. Otac Maksim Pastuhov godinama služi u crkvi u Ivankovu, mestu u jugozapadnoj Rusiji. Ali, on nije želeo da mu se život svede samo na sveštenički poziv. Pored mišića i takmičenje u bodibildingu gde je na regionalnom takmičenju zauze treće mesto, on takođe ima i crni pojas u borilačkim veštinama. Dakle, pored toga što ih blagosilja, on lokalnu zajednicu i čuva, što je verovatno posebna atrakcija. Otac Maksim je osnovao i Pravoslavni sportski klub koji je dobio ime po jednom od svetaca, a oprema koja se nalazi meštanima na raspolaganju, nije nimalo jeftina. Ono što možda oduševi sve vernike koji misle da popovi razmišljaju samo o novcu, jeste činjenica da je Maksim prodao svoju kuću da bi opremio sportski klub, kako je otkrio u intervjuu za RT. Sve u svemu, otac Maksim je sve samo ne običan, više je nalik onim monasima koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i video igricama. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/on-je-sve-samo-ne-obican-pop-svi-se-zapanje-kad-vide-sta-maksim-krije-ispod-mantije/tejc6n9?fbclid=IwAR1A7phql7aHtbhqayjCOM6Ki99JXCeVLOMKuhKdvvdSpnn4bDM3fDRZRBs

U organizaciji Ratnog vazduhoplovstva Švedske, prošle subote je u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Upsala, održan letački dan na kome su posetioci, osim aviona, helikoptera i bespilotnih letelica mogli videti i drugu vojnu tehniku nacionalnih Odbrambenih snaga. Ovaj događaj bio je retka i jedinstvena prilika da se na jednom mestu istovremeno nađu sve generacije mlaznih borbenih aviona švedske proizvodnje što je bio jedan od glavnih razloga i motiva da Tango Six prvi put bude tamo. Gate guard na ulasku u bazu Upsala, lovac-presretač Draken / Foto: Živojin Banković, Tango Six Šveđani su se potrudili da budu dobri organizatori ali se mora reći da ovaj događaj, iako je bilo i stranih učesnika, nije bio pravi međunarodni aeromiting sa velikim brojem vazduhoplova. Takođe domaćinu se može zameriti što su u letačkom programu pravljene duže pauze između letova aviona i helikoptera kao i to što su, posebno avioni, leteli visoko i daleko od publike. Svi ovi nedostaci se međutim mogu zanemariti jer je Historic Flight RV Švedske prikazao gotovo sve svoje mlazne avione na kojima leti već nekoliko godina a koji predstavljaju deo bogate istorije domaćeg RV kao i vazduhoplovne industrije. Lovac-bombarder SAAB 32 “Lansen“ retko se danas viđa u Evropi i svetu / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Tako su na nebu iznad aerodroma svoj pojedinačni letački program imali piloti borbenih aviona SAAB 29 ‘’Tunan’’, SAAB 32 ‘’Lansen’’ (J-32B), Hawker Hunter, SAAB 35 ‘’Draken’’, SAAB 37 ‘’Viggen’’ i školsko-borbenog SAAB 105. Jedinstvena formacija švedskih dragulja / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Većina ovih aviona, tj. oni koji su domaće konstrukcije, učestvovala je i impresivnoj zajedničkoj formaciji koja je imala nekoliko preleta uz završetak programa koje je predstavljao, za oko vrlo efektno razdvajanje iz smaknutog poretka nakon čega je usledio zaokret za pripremu njihovog sletanja. U toj formaciji ovim oldtajmerima pridružio se i savremeni višenamenski borbeni avion JAS-39 ‘’Gripen’’. Verovatno najzanimljivija varijanta Vigena, dvosed SK37E / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Svi švedski mlazni vojni avioni jesu veoma zanimljivi ali ovaj put treba istaći Vigena jer je u Upsali viđena njegova veoma interesantna varijanta. I dok je u solo programu leteo jednosed AJS-37, u formaciji se našao dvosed SK37E poznat po svom neobičnom izgledu. Ovoj verziji zadnja kabina je značajno izdignuta u odnosu na prednju pa pilot koji sedi u njoj ima odličan pregled. Vezano za pomenute oldtajmere, treba dodati da su, kada su bili parkirani na stajanci, bili vrlo blizu publike koja je tako mogla da napravi odlične fotografije. Školsko-borbeni SAAB 105 iako već oldtajmer i dalje u upotrebi RV Švedske / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na vojnom aerodromu Upsala trenutno nema vazduhoplova kojima je to matična baza već se tamo nalaze povremeno, po potrebi. To su avioni koji pripadaju Trenažnoj školi Luftstridsskolan (Air Combat Training School) koja se opet sastoji od četiri škole od kojih svaka ima posebnu namenu. Uglavnom su u Upsali s vremena na vreme prisutni školsko-borbeni avioni SAAB 105 (službena vojna oznaka Sk60) koji lete u sastavu Letačke škole (FlygSkolan) koja ima dve sekcije. U prvoj, budući piloti imaju osnovnu letačku obuku a u drugoj prolaze osnovnu taktičku obuku. Njihovo stalno mesto baziranja jeste vazduhoplovna baza Linköping/Malmen. Ukrcavanje vojnika u Herkules preko zadnje rampe / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ratno vazduhoplovstvo je, kako na zemlji, tako i u vazduhu, prikazalo skoro svu tehniku sa kojom raspolaže. Između ostalog treba izdvojiti nastup posade transportnog aviona C-130H ‘’Hercules’’ koja je pokazala izbacivanje tereta preko zadnje rampe, sanduci na paletama su padobranom izbačeni sa relativno male visine pa se stekao utisak da su imali veoma ‘’tvrdo’’ prizemljenje. Osim toga Herkules je i sleteo, pokupio grupu vojnika koji su se ukrcali na zadnju rampu a avion je zatim odleteo u matičnu bazu. Četvorka Gripena u formaciji “romb“/ Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vazduhoplov koji je najviše učestvovao u letačkom programu bio je jedini borbeni avion u sastavu vazduhoplovnih snaga, višenamenski borbeni avion Gripen. Prvo smo videli letenje grupe sastavljene od 4 aviona koji su u različitim formacijama izveli nekoliko preleta a najzanimljivije je bilo kada su piloti nakon horizontalnog leta prema publici izveli razdvajanje u različitim pravcima prilikom koga su avioni krenuli u penjanje. Solo program je bio sasvim dobar, pilot se potrudio da prikaže koliko je Gripen agilan i kakve su mu manevarske sposobnosti. Bliska manevarska borba dva Gripena bila je prilično uverljiva / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ono što se ne viđa baš često na aeromitinzima jeste bliska vazdušna borba lovačkih aviona. Iznad Upsale izveden je tzv. ‘’dog fajt’’ dva Gripena koji je izgledao veoma uverljivo sa mnogo oštrih zaokreta, horizontalnih i vertikalnih manevara pri većim ali i manjim brzinama, različitim napadnim uglovima. Jedina vojna akro-grupa koja je izvela svoj letački program bila je domaća akro-grupa Team 60 koja leti na 6 školsko-borbenih aviona SAAB-105 (Sk60). Program je bio skroman i u skladu sa mogućnostima vazduhoplova na kome akro-grupa nastupa. Civilna akro-grupa Team 50 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Osim njih letela je i civilna akro-grupa Team 50 i to na 4 školska aviona, oldtajmera SAAB 91 ‘’Safir’’ (Sk50) koji podseća na nemački školski avion Bücker Bü 181 „Bestmann“ pa čak i na Messerschmitt Bf 108 ‘’Taifun’’. Rulanje Drakena nakon solo nastupa, u pozadini se vidi poletanje danskog F-16 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Među stranim gostima aeromitinga bili su i Danci koji su stigli sa dva borbena aviona F-16 ‘’Fighting Falcon’’ od kojih je pilot u jednosedu F-16AM imao odličan letački nastup a mnogi posmatrači među kojima i autor ovog teksta, stekli su utisak da je F-16 nešto pokretljiviji od švedskog Gripena. Pilot finskog Horneta ostavio je odličan utisak / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Finska je poslala dva F/A-18C ‘’Hornet’’, jedan je leteo a jedan bio rezerva. Program koji je izveo finski pilot bio je sasvim dobar a videli smo ono što je karakteristično za ovaj tip aviona, to je pre svega letenje na minimalnimj brzinama pri velikom napadnim uglovima, odlična upravljivost naročito pri malim brzinama, mali radijus zaokreta i agilnost kako u horizontalnim tako i vertikalnim manevrima. NH90 i UH-60M učestvovali su u pokaznoj vežbi eliminisanja terorističke grupe / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vojni helikopteri imali su veoma zapaženu ulogu, letela su sva tri tipa sa kojima raspolaže RV Švedske, dakle laki višenamenski A109LUH kao i srednji višenamenski UH-60M ‘’Black Hawk’’ i NH90 od kojih posebno treba izdvojiti nastup posade UH-60M koja je čiji je let bio vrlo energičan, trajao je dugo a izveden je uglavnom na maloj visini i relativno blizu publike. Dejstvo mitraljezom bočnog strelca u helikopteru A109LUH / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Sva tri tipa helikoptera upotrebljena su i u pokaznoj antiterorističkoj vežbikojom prilikom je strelac na bočnim vratima helikoptera A109LUH koji je kružio u zoni dejstva, mitraljezom eliminisao terorističke grupe. Od drugih vazduhoplova koji su se našli na nebu iznad Upsale, videli smo veoma interesantan program švedskog pilota Johana Gustafssona koji je dva puta leteo na jedrilici SZD-59 ACRO a nju je prilikom poletanja vukao avion PA-25‘’Pawnee’’. Legendarni američki školski avion T-6 ‘Harvard“/ Foto: Uroš Mitrović, Tango Six U vazduhu je uvek lepo videti legendarni američki školski avion T-6 ‘’Harvard’’ koji je korišćen i u švedskom RV. Na aeromitingu je bio prisutan i jedan avion ruske proizvodnje, bio je to Su-29 čiji je pilot oduševljavao publiku svojim akrobacijama i bravurama. Jedini civilni helikopter koga su posetioci imali prilike da vide jeste ‘’Dauphin’’ koji pripada HEMS službi Scandinavian Air Ambulance. JAS-39 opremljen kontejnerom Litening III i protivbrodskim raketama RB-15 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na statičkoj izložbi, koja nije bila preterano bogata, dominirali su vazduhoplovi RV Švedske koje je na stajankama aerodroma pokazalo gotovo sve tipove aviona i helikoptera koji se nalaze u njegovom inventaru a mogla se videti i poneka bespilotna letelica. Gripen naoružan raketama vazduh-vazduh, među njima je tu i Meteor / Foto: Živojin Banković, Tango Six Letačka škola (FlygSkolan) izložila je dva školsko-borbena aviona SAAB 105, blizu njih su se nalazila dva JAS-39C ‘’Gripen’’ od kojih je jedan bio naoružan protivbrodskim raketama RB-15 i opremljen nišansko-navigacijskim kontejnerom Litening III a drugi raketama vazduh-vazduh IRIS-T, AIM-120C AMRAAM i ono što je posebno zanimljivo raketom vazduh-vazduh Meteor koja je prva postala operativna upravo na ovom tipu aviona. Leteći radarski sistem S100D Argus/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored osmatračkog OS100 (verzija putničkog SAAB 340B koju Šveđani koriste u programu “Open Skies“) i transportera C-130H ‘’Hercules’’ posebno zanimljivi bili su leteći radarski sistem (AWACS) S100D Argus (varijanta aviona SAAB 340 sa radarom Erieye) kao i biznis džet Gulfstream 550 (Tp102D) za prevoz veoma važnih osoba. NH90 u varijanti za traganje i spasavanje/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Helikoptere koje smo imali prilike da vidimo u vazduhu bili su postavljeni i na statici, počevši od lakog višenamenskog A109LUH (Hkp15A), višenamenskih UH-60M (Hkp16A) i helikoptera NH90 (Hkp14) u varijanti za traganje i spasavanje. Treba napomenuti i da Švedska koristi posebnu verziju NH90 koja ima nešto veću visinu od standardnih varijanti ovog tipa helikoptera. Zastupljena je bila i švedska Obalska straža i to sa patrolnim avionom Bombardier Dash 8 Q300 koji je veoma dobro opremljen za zadatke patroliranja, osmatranja, traganja i spasavanja i može se reći da je to jedna odlična višenamenska multisenzorska platforma. Danski dvosed F-16BM kao i teški transporter C-17A ‘’Globemaster III’’ konzorcijuma NATO Strategic Airlift Capability koji je baziran u mađarskoj vazduhoplovnoj bazi Papa i nosi vojne oznake RV Mađarske, bili su jedini strani avioni izloženi na statici. Bespilotna letelica UAV03 Örnen, dorađenu varijantu američke RQ-7 ‘’Shadow’’ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Osim vazduhoplova, švedske oružane snage prikazale su i dobar deo tehnike koju koristi pre svega kopnena vojska. Pored mnoštva vozila za logistiku, terenskih nenaoružanih i naoružanih vozila, naročito veliku pažnju su privukli su borbeni sistemi, bespilotne letelice, radari. Raketni PVO sistem malog dometa RBS-70/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Među njima su bili samohodna haubica Archer – FH77BW L52, višenamenski oklopni transporter Patria AMV, raketni PVO sistem RBS-70 malog dometa kao i njegov simulator, osmatrački radar Giraffe AMB i bespilotna letelica UAV03 Örnen koja predstavlja švedsku dorađenu varijantu američke BPL AAI RQ-7‘’Shadow’’. Živojin BANKOVIĆ

Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 20 godina u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, kada povremeno priča o nabavci ovog sistema izbije u javnost, međutim taj PVO sistem nikako da dođe iako se obećanja umnožavaju geometrijskom progresijom iz godine u godinu. Moglo bi se postaviti pitanje, gde je zapelo? To niko ne zna, niti je moguće rasčivijati složene vojno-političke odnose između Srbije i Ruske Federacije, da li smo mi zaista tražili S-300 ili su Rusi ponudili prodaju sistema koji se više ne proizvodi, ali raketni pukovi razmešteni u PVO kišobran oko Moskve i dalje ga poseduju i koriste iako se trenutno zamenjuje savremenim sistemom S-400. S-300 ponovo je u centar srpskog interesovanja posle debakla “ Orlova“ na Mundijalu u Rusiji ponovo dospeo, kada je Sputnjik lansirao vest citirajući neimnovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije da je Srbija uputila zahtev Moskvi za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2. Međutim, usledio je munjeviti demanti ministra odbrane Aleksandra Vulina, da to nije istina i da Srbija nikakav zahtev nije uputila. Ovaj put Vulin je negirao ono što je u prošlosti u javnim nastupima često naglašavao da Srbija nabavlja raketni sistem S-300. On je o tome govorio sredinom avgusta prošle godine kada je izjavio da Beograd razmatra mogućnost da nabavi S-300… “ Razmatramo ovo pitanje, mislimo o tome, suviše je rano da se kaže nešto konkretnije. Ne mogu da govorim tako otvoreno i unapred. Ne mogu da komentarišem konkretno u vezi S-300… rekao je tad Vulin za Sputnjik tokom zvanične posete Moskvi. Međutim osam dana kasnije šef Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije oko S- 300. Vulin je tad demantovao tu tvrdnju izjavom da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, bez budžeta i saglasnosti čitave države. Priča o S-300 je zatim nestala sa medijske scene, dok je nastavila da živi na raznim vojnim grupama i forumima, gde su entuzijasti i pojedina penzionisana vojna lica vodila žustre debate. Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje Vojnopolitičke osmatračnice da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “ Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju. Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO penzionisani general dodaje: “ Ja sam rekao zašto nisu. Takva situacija je bila u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor Pebertona samnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300. Obazirući se na pitanje koliko bi značio sada isporuka S- 300 Srbiji Smiljanić kaže S -300 zadovoljio bi potrebe Srbije. Kako su Srbi nabavljali S-300, mitovi i relanost Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine. Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala. Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara. U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavi oda će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike. Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300. “ Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović. Faktor Lukašenko Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla. Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Laznski koji je oktobra 1999 u svojoj romansiranoj biografiji “ Jutarnja patrola“ dao informaciju da je Jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion. Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300. Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300. Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog: “ Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem. “ Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu. Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi. Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu. Petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Lukašenko i S-300 drugi put među Srbima Priča o Beloruskoj isporuci S-300 vaskrsla je juna 2014. godine kada je večni predsednik Belorusije izjavio da je on nudio Miloševiću da isporuči S-300 i da je imao pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Beograd, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, kao i da je kasnije bilo kasno jer je počela blokada. Lukašenko se osvrnuo i da je Milošević kukao da mu je S-300 bilo bi drugačije, a da mu je Lukašenko odgovorio da je o tome trebao da razmišlja ranije. Lukašenko se osvrnuo i da je je vojska bila slaba i da joj je nedostajala odlučnost, organizacija i pripremljenost. Priča o S-300 dobija svoj nastavak posetom bivšeg potpresednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju Dimitrija Rogozina Srbiji 2016. godine kada je na pres konferenciji 11. januara 2016. Rogozin je tom prilikom na konferenciji za novinare Vučiću uručio maketu za koju su novinari preneli da je S-300. Međutim u pitanju je bio lanser modernijeg sistema S-400, što se prepoznalo po vozilu lansera MZKT. Rogozin je ponovio ponovo da NATO ne bi palo da napadne Srbiju da je ona imala S-300. Priča o S-300 dobila je svoj nastavak i u 2017. godini kada se opet povela priča o nabavci S-300 iz Belorusije i Rusije. Aprila 2017. S-300 spomenuo se prilikom susreta Vučića i Peskova. Vučić je tom prilikom pomenuo da se o S-300 razgovaralo i sa Putinom i Lukašenkom, ali dogovor nije postignut. Priča se prenela i u ovu godinu, a da li će ikada doći do realizacije i isporuke ostaje da se vidi. NE PROPUSTITE: HRVATSKI S-300 MIT, REALNOST ILI NAGAĐANJE Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/07/17/svi-srpski-s-300-sve-nase-nabavke-cuvenog-raketnog-sistema-od-koga-i-dalje-drhte-mnoge-zemlje/

Čileanski biskupi su ostavke podnijeli nakon trodnevnog susreta s papom Franjom na kojem se raspravljalo o uzrocima i posljedicama seksualnog zlostavljanja u Čileu Svi aktivni čileanski biskupi ponudili su pisane ostavke papi Franji što su obznanili na konferenciji za medije, danas održanoj u Vatikanu. Ostavke su podnijeli nakon trodnevnog susreta koji je papa Franjo održao s biskupima na kojem se raspravljalo o uzrocima i posljedicama seksualnog zlostavljanja u Čileu. Sudbina 34 čileanska biskupa je sada u rukama Svetoga Oca, koji će odlučiti hoće li prihvatiti ili odbiti njihove ostavke. Inače, situacija u kojoj članovi jedne nacionalne biskupske konferencije podnose ostavke predstavlja presedan. Biskupi su svoje ostavke Papi uručili jučer, a Sveti Otac će odluku o njima morati donijeti u sljedećih nekoliko tjedana. Biskupi su pisanu izjavu o ostavkama započeli zahvalom papi Franju jer ih je saslušao i „bratski ispravio“. Zatim su zatražili „oprost za bol koju su uzrokovali žrtvama, Papi i Božjem narodu zbog njihovih teških propusta i pogreški“. „Hvala žrtvama zbog ustrajnosti i hrabrosti, koju su pokazali unatoč ogromnim, osobnim, društvenim i obiteljskim poteškoćama s kojima su se morali suočiti zbog nerazumijevanja i napada same crkvene zajednice“, napisali su. Papin susret s čileanskim biskupima je započeo u utorak, 15. svibnja, koji je bio dan molitve, a završio je u četvrtak, 17. svibnja, navečer. Agencija AP piše da su čileanski biskupi podnijeli ostavke nakon što je čileanska televizija T13 objavila dokument od deset stranica u kojem je papa Franjo cijelu čileansku crkvenu hijerarhiju prozvao odgovornom zbog teških propusta u rješavanju slučaja i gubitka vjerodostojnosti Katoličke Crkve. Catholic Herald piše kako je Fernando Ramose Perez, pomoćni biskup Santiaga i glavni tajnik Čileanske biskupske konferencije, izjavio kako je Sveti Otac pred 34 biskupa pročitao dokument u kojem je komentirao rezultate istrage koju je o seksualnim zlostavljanjima u Čileu vodio maltežanski nadbiskup Charles Scicluna. „Papin dokument je jasno ukazao na niz represivnih činova koji su se dogodili u čileanskoj Crkvi, a odnose se na seksualno zlostavljanje i neprihvatljivu zloupotrebu moći. Takvo ponašanje je rezultiralo smanjenjem proročke snage koju je obilježavala Katoličku Crkvu u Čileu“, izjavio je Perez. Papa je okupio prelate u Rimu nakon što je prošlog mjeseca završena detaljna istraga o zlostavljanju u Čileu. Istragu je predvodio nadbiskup Scicluna. Nakon što je papa Franjo iščitao prikupljenu dokumentaciju, izjavio je: „Vjerujem da mogu potvrditi kako su mnoge žrtve podnijele težak križ, zbog kojega osjećam bol i sramotu.“ Jedna od žrtava, Juan Carlos Cruz, koji je ovih dana također bio u Vatikanu, nakon susreta je izjavio: „Nikada nisam doživio da mi se netko tako pokajnički obraća. Osjetio sam kako je Papu doista pogodilo sve što se dogodilo. Ne znam koje bih riječi upotrijebio jer se ne događa često da ti se Papa ispričava.” Također je nadodao kako je papa Franjo na tom susretu izjavio da se sam osjeća kao dio problema i od žrtava zatražio oprost. Rašeljka Zemunović

Srpski pesnik koga citiraju svi na društvenim mrežama, a on je umro kao beskućnik: Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu Nemam ja više ljudi. Mene nema više ko da traži. Mene više niko ne sme da nađe. Može da me traži koliko hoće. Pričao mi jedan pričac. Bajagina priča U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koja nigde nije prispela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. Ali, seti se naš junak da ima nekakvog rođaka na železnici i potraži ga. Rođak izbeglici “obezbedi” smeštaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigde ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu. Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigde. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku udžericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao. I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVEK Duško Trifunović. Šta bi dao da si na njegovom mestu? -Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo da radi, po noći, a ne moguu da spavam u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik – istakao je Trifunović. Ovako je govorio Duško Trifunović u svom poslednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u. Priča o paketiću germe i poklonu za dete Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čoveku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta deca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji…Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slepih kod očiju. Negde na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dve tegle džema i dve Frutekove kašice (od krompira). Čovek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao. Taj isti čovek sačekao je da žena i devojčica izađu iz prodavnice i obratio im se rečima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?” Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za devojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović. Po njemu se ništa nije dostojno zvati Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živeo je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživeo i preživeo Duško. A, znate li da je pre rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigde nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pesnik. Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogrešili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove. Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: “Ja odlazim, hvala vam lepo. Vi se snađite, ako možete.” A ne možemo! IZVOR: BUKA

Pre nekog vremena dobio sam od prijatelja na FB ovu pricu: NAŠEG SVEMOGUĆEG BOGA -- SVI SLUŠAJU Jedna sirota i jadna žena s malom porodicom , koja je u krajnjoj bedi jedva preživljavala , pozvala je lokannu radio stanicu , tražeći pomoć od Boga . Jedan zao čovek i nevernik ( bezbožnik ) , koji je također slušao ovaj radio program , odlučio je da se ismeva na racun ove žene i BOGA . Dobio je njenu adresu . Pozvao svoju sekretaricu i naredio joj da kupi veliku količinu prehrambenih proizvoda i odnese to kod te žene sto je trazila pomoc od Boga . Međutim, on je poslao sa sledećom porukom : " Kada te žena pita tko je poslao hranu, reci joj da je POSLANA OD SOTONE '' Kada je sekretarica stigla kod te sirotice kući , žena je bila veoma sretna i zahvalna na pomoći I primljenoj hrani . Počela je unositi hranu u svojoj maloj kući . Sekretarica onog bezbožnika sto je poslao pomoc je upita : '' Zar ne želite znati ko Vam je poslao hranu ? '' Žena je odgovorila: '' NEEE , JA -- UOPŠTE NE BRINEM ,-- JER KAD BOG NAREĐUJE , ČAK I ĐAVO MORA DA SLUŠA

"UPOZNAJTE MODERNU PORODICU" Svi su promenili pol: Tata je mama, mama je tata, ćerka je sin, a sin ćerka (FOTO) Daily mail | 21. 12. 2017 - 20:24h Suprug se rodio kao žena, supruga kao muškarac, čerka kao muško, a sin kao žensko. Danas su srećna četvoročlana transrodna porodica, koja živi u Kvin Kriku u Arizoni, a britanski "Dejli mejl" ih predstavlja kao "modernu porodicu". Foto: News Capital / youtube Svo četvoro tvrde da su rođeni u pogrešnom telu. Danijel Harot ima 41 godinu i biološki je roditelj dvoje transrodne dece. Rođen je kao žena i većinu života proveo je kao dama. Venčao se sa muškarcem i rodio dvoje dece, ćerku Mejson i sina Džošuu. Ali, tvrdi kako se nikad nije osećao kao žena i da su mu oči otvorila njegova deca. Naime, prošle godine je sin Džošua sa 12 godina odlučio da promeni pol. Tvrdi kako je već sa šest ili sedam godina znao da je transvestit. Taj put sledila je i njegova mlađa sestra Mejson, koja je odlučila da postane muškarac. Kada je njegov sin odlučio da postane devojčica, a ćerka dečak, i Danijel se upoznao sa pojmom "transrodni". Muška odeća Kako kaže, zahvaljujući njihovoj hrabrosti da se predstavljaju onako kako se osećaju, i on je odlučio da u javnost da izađe kao transrodna osoba. - Kada sam video transvestite, shvatio sam da sam to ja i da je to moj život - ispričao je Harot za "Dejli mejl". Foto: News Capital / youtube Odmah je odsekao kosu i počeo da nosi mušku odeću, u kojoj se osećao mnogo sigurnije. Nekako u vreme kada je postao muško, Danijel je upoznao Širli Ostin, šesdesetjednogodišnju transrodnu ženu koja je volontirala u udruženju za podršku roditeljima mladih transosoba. Ona je pre bila udata, ali je u tom trenutku bila sama i mislila je da će tako i ostati, prenosi "Jutarnji". "Želim da postanem žena i imaću seks sa onim ko mi plati operaciju. Verujte, BIĆE NEZABORAVNO" Ali Džošua, Mejson i Harot postali su prijatelji s Ostin, a odnos Harota i Ostin počeo je da se razvija i danas svi žive zajedno. - Konačno sam se oslobodila jer sam znala da sa njim mogu da budem ja i da on shvata ko sam - rekla je Ostin. - Osećam se voljeno. Osećam ljubav prema tome ko sam, baš ovakav kakav jesam - rekao je Harot uz osmeh.

Dr. Sekula Stanić, heroj! Gledajući u maju 1992. kako u Foči gore zapaljene kuće njegovih komšija Bošnjaka, doktor Sekula Stanić je od stida i očaja sam zapalio svoju kuću, sjeo na stolicu i gledao kako i ona zajedno sa ostalim kućama izgara do temelja. Bio je to veliki gest uglednog fočanskog Srbina. Doktor Sekula je bio pedijatar i direktor fočanske bolnice, a premlaćen je i ubijen u julu 1993. u Foči, zato što je spašavao život svojim kolegama, ljekarima bošnjačke nacionalnosti. Tomo Buzov Hrvat, iz Rudina u Kaštel Novom. Samo, eto, da je šutio, kao ostalih hiljadu putnika u vlaku 671. Ali nije mogao. Ustao je sa svog sjedišta i glasno uzviknuo: „Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?“ Iz vlaka/voza su odvedeni 18 muslimana i I Tomo, svi streljani. Sjecanje na zrtve iz voza 671 se obiljezavaju bacanjem ruza u Drinu…Osamnaest ruža za devetnaest žrtava: za jednu od njih nije bilo ni ruže ni molitve, nije bilo ruze za Tomu. Goran Čengić ubijen je u ratu. Ubio ga je osuđeni ratni zločinac Veselin Vlahović Batko. Goran je čuo kako pomenuti maltretira njegovog komšiju Husniju Ćerimagića i pritekao u pomoć žrtvi. Vlahović ih je obojicu poveo sa sobom, bio je 14. juni 1992., i ubio. Tijela su im pronađena devet godina kasnije negdje na obroncima Trebevića. Srđan Aleksić ubijen batinama jer je stitio sugradjanina muslimana. Lazar Manojlović, pravednik svijeta. Bio je učitelj, početkom rata na poziciji direktora Osnovne škole Radojka Lakić u Bijeljini. Svoje đake i njihove roditelje, pretežno muslimane, spašavao je izvodeći ih iz Bijeljine u vrijeme kad je Arkan po njoj ubijao. Đoka Stevanović, vozio je Smaila Ribića s namjerom da ga preveze preko granice. Zaustavili su ih pripadnici Vojske RS-a i rekli mu da se vrati kući, a da će oni preuzeti Smaila. Nije se želio razdvajati. Obojicu su ih odveli u logor Luka i ubili. Đoko je kući ostavio suprugu s dvoje malodobne djece. Neđo Galić, u Ljubuškom nema pomena na Neđu Galića koji je Bošnjacima davao lažne isprave kako bi se spasili od logora i moguće egzekucije. Refik Višći, bio je vojnik Armije RBiH koji nije dozvolio drugom vojniku da maltretira srpske zarobljenike zbog čega je ovaj pucao u njega i usmrtio ga. Crnogorski admiral Vladimir Barović na Visu je počinio samoubojstvo, zbog agresije JNA i crnogorskih rezervista na Hrvatsku. To je po njemu predstavljalo djelo koje je u potpunoj suprotnosti s crnogorskom časti. Barović je odbio služiti takvom zlu, pa je svoju čast vlastitom voljom platio životom. U oproštajnom je pismu kao razlog samoubojstva naveo agresiju JNA protiv Hrvatske, a kao Crnogorac nije se htio boriti i uništavati hrvatski narod, koji kako je tvrdio, njemu ništa nije skrivio. Amir Reko iz sela Gudelj kod Goražda bivši je oficir JNA, koji je spasao 45 srpskih civila iz sela Bučje od sigurne smrti. On je to učinio samo tri dana nakon što mu je srpska strana u kući spalila majku i nekoliko članova porodice. Pjesnik Vladimir Srebrov (org. Milan Nikolić) Tokom rata je ostao u Sarajevu aktivno politički angažovan podržavajuću građansku opciju u BiH. Već prvih ratnih dana Srebrov je Karadžića nazvao ratnim zločincem, mnogo prije nekih bošnjačkih političara. Uhapšen je 1992. godine, na prevaru od strane četnika na Ilidži, kada je krenuo na pregovore o primirju, o snadbjevanju opkoljenog Sarajeva strujom, vodom i plinom. Osuđen je za izdaju, uz smrtnu kaznu – strijeljanjem. Biva zatvoren u zloglasni zatvor Kula, gdje je 39 mjeseci bio izložen najužasnijim torturama. Kaznu mu preinačuju u petogodišnju robiju. Preživjeli logoraši Bošnjaci svjedoče o tome kako dok ga četvorica četničkih grmalja „razvaljuju od batina“, Srebrov se dere „Bosna, Bosna, Bosna“. 21.oktobra 1995. godine, Srebrov je polumrtav razmijenjen. Od posljedica zatvorskih batina, Vladimir Srebrov je umro u Sarajevu 1999.godine u 45-toj godini života. Ima puno Gorana, Aleksa, Toma, Nedja, Refika…..ali ne žele da se zna! Nemojte ih zaboraviti! Arijana Galić http://www.6yka.com/blogovi/blog/23374/nevidljivi-heroji

Novinar Miša Brkić kaže da je dobro što se selo za sto povodom situacije u Fijatu, ali da ga je fascinirao zahtev sindikata u vezi sa organizacijom proizvodnje, "u šta ne može da se meša". Kaže da je taj štrajk potka za razgovor o tome da li je model privlačenja investitora subvencijama dobar. Smatra da nije, jer otvara mogućnost korupcije. Nakon dvadesetodnevnog štrajka, u sredu su započeli pregovori između radnika i menadžmenta Fijata. Pored premijerke, pregovorima rukovodstva i štrajkačkog odbora kompanije Fijat Krajsler automobili prisustvovali su i ministri privrede i rada, Goran Knežević i Zoran Đorđević, a dogovoreno je da se razgovori nastave danas. Na pitanje zašto je bilo toliko mnogo potrebno da bi se selo za sto, novinar Novog magazina kaže da su možda obe strane tvrdile pazar, ali dodaje da je dobro što je do toga došlo. Osvrćući se na zahteve radnika, Brkić je rekao da ga fascinira da sindikat traži drugačiju organizaciju proizvodnje. Zna se ko šta radi, ko kosi a ko vodu nosi, vlasnik kompanije i njegov menadžment su zaduženi oko organizacije posla, sindikat tu ne može da se meša, on može da razgovara o uslovima rada, istakao je. U kolumni u listu Danas Brkić je napisao da "pitanje da li Fijat odlazi iz Srbije lebdi u vazduhu... da štrajk ugrožava ili može da ugrozi vrednost akcija FIAT Grupe na Njujorškoj berzi". Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna i da se ovde radi za male pare. Vraćajući se na to, Brkić je naveo da svi znaju da je ugovor države s Fijatom napravljen do 2018. i da Fijat može da kaže - nećemo da produžimo ugovor, i to je legitimno i to može da uradi. Kad je štrajk u pitanju, u kompaniji koja se listira na berzama, nijednoj ne prija štrajk i gleda kako da se toga reši na bilo koji način dozvoljen u poslovnom svetu, a jedan je zatvaranje, dodao je. "Jedna je predrasuda da je ovo berićetna zemlja i da je plata od 38.000 mala, nije... Ovo je zemlja na dnu Evrope, po razvoju, standardu i svemu i moramo toga da budemo svesni... To što mi imamo percepciju da smo važni, značajni, najbolji u regionu, to je besmislica... Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna, i da se ovde radi za male pare. Za male pare radi se u Singapuru i Indiji, i u Slovačkoj su bile i manje, ali je postojao konsenzus da reforme treba završiti, da zemlja mora da popravi imidž i onda će biti veće plate", kazao je. Danas je u Rumuniji manja plata nego u Srbiji, Rumunija je članica EU i ništa se događa, dodao je. Štrajk u Fijatu i pričao Fijatu danas je odlična potka za razgovor o tome da li je koncept za privlačenje investitora sa subvencijama bio dobar, a koji je započeo s vladom Vojislava Koštunice - ja sam i tada tvrdio da nije dobar, naveo je Brkić. Jedan razlog je, kako je dodao, što otvara mogućnost korupcije - mogućnost dogovora u četiri oka onih koji daju subvenciju i onih koji je primaju. "A samo ponekad se nešto o tome načuje". Po tom sistemu davanju subvencija svaki investitor, po ugovoru, posle vremena napisanog u ugovoru, može da kaže - zaradio sam, zatvaram fabriku, idem dalje, tražim državu u kojoj su manje plate nego u Srbiji, dodao je. Kaže da je, što se automobilske industrije, model bio pogrešan i kao primer naveo Slovačku. Neke od zemalja istočne Evrope, a imam najviše u vidu Slovačku - Slovačka je hab, centar automobilske industrije - oni su izabrali drugačiji način privlačenja automobilske industrije, a princip je bio opremiti lokacije za fabrike, pokloniti tu lokaciju i dati mu poreske olakšice, naveo je Brkić i dodao: "Dakle - bez keša, i za 10 godina Slovačka je postala najveća automobilska sila u Evropi". Podsetio je na nedavni slučaj radnika koji iz Srbije idu u Slovačku da rade. Pokazali su se kao razmaženi, i u jednom gradu su rekli - mi nećemo srpske radnike, ono što oni pokazuju nije privrženo našoj poslovnoj kulturi, naveo je. Kineska kompanija Hestil, koja je vlasnik Železare u Smederevu, traži od Vlade Srbije da promeni Zakon o radu kako bi se omogućilo lakše otpuštanje radnika, objavio je dnevni list Danas. To je jedan investitor, kaže na to Brkić. Po onome što je zaključak Bele knjige saveta stranih investitora, oni smatraju da je u suštini Zakon o radu kako je napravljen - dobar, uz male zamerke na sitne detalje. Pitao je zašto je ugovor sa Fijatom tajni i dodao da kad je tajni uvek ostavlja mogućnost dogovora u četiri oka. Istakao je da je Srbija po tom ugovoru imala obavezu da izgradi autoput od Kragujevca do autoputa Beograd-Niš, a da njega nema. Zašto Fijat ne tuži Srbiju, kao što bi Srbija mogla da tuži Fijat za neke neostvarene stavke iz ugovora, koji mi ne znamo, pita Brkić. "Pravna nesigurnost je mnogo značajnija od onoga što traže kineski investitori, sve kompanije, i domaće i strane, ukazuju da ovde u Srbiji ne postoji pravna država koja kaže ugovor je svetinja, i ako postoji spor, da se on reši za dve nedelje, a ne za dvadeset godina", naveo je. "Srbija ne treba da ima novca za naoružavanje" Komentarišući naslov u Blicu da Rusija nudi Srbiji raketni sistem S-300, Brkić kaže da Srbija ne treba da ima novca za to. "Mislim da je to priča potrebe trenutka, predsednik države je u SAD, sada treba napraviti neki balans između Moskve i Vašingtona". Tog novca nema (za naoružavanje) koliko znam u budžetu, dodaje. Srbija ne bi trebalo da je lider u tom smislu u regionu, bio bih srećniji kad bi iz Rusije stizao kapital, tehnologije, kompanije da otvaraju radna mesta, a ne da nam nutkaju naoružanje da ginemo, navodi Brkić. "Ovo je siromašna država, koju niko nema razloga da napada, nema razloga da ratuje i naši političari treba da se prizovu pameti", kazao je. "Godine 1991. kad je savezna vlada sa Antom Markovićem krenula u ekonomske reforme, većina radnika u Srbiji je umesto reforme rada izabrala da ratuje sa Slobodanom Miloševićem, kako se to završilo znamo svi. Valjalo bi se, s vremena na vreme, podsetiti te bliske istorije", mišljenja je novinar Novog magazina. Brkić navodi da je naš problem u tome što mi imamo predrasudu da nijedan poslodavac ne valja osim države - ne valjaju nam naši poslodavci, tajkuni, ne valjaju nam strani preduzetnici... Naša tranzicija, po oceni svih objektivnih posmatrača sa strane, nije završena ni posle 30 godina, ističe. Istočnoevopske zemlje su to prošle mnogo brže, sa jednim društvenim konsenzusom da mora da se istrpi ono što je teško, jedino mi mislimo da na svakih pet ili deset godinama ekonomske reforme mogu da zaustave neki sindikati koji veruju da su do skoro živeli dobro, a da sada žive loše, a mogu i gore, dodao je. Preduzetnici iz njegove knjige - "najbolje što Srbija ima" Brkić je govorio i o svojoj knjizi "Biznis class". Ideja je bila da ljude koji su u srpskoj javnosti omraženi i nose epitet "tajkuna", da iz njih izvučem njihove priče, kako su o tome uspeli, i da vidim kakva je njihova poslovna ideja i filozofija, naveo je novinar i autor. Svih devet preduzetnika koji su u toj knjizi, kako kaže, dosta su se otvorili. "Za mene koji se 40 godina bavim ekonomijom, priče su bile potpuno nove i fascinantne. Od koga god da krenete imaju svoj ugao, ali imaju i neke zajedničke stvari - većina se bavila sportom i većina njih tvrdi da nisu bili bliski s vlastima, a hoće li im neko verovati", kaže Brkić navodeći da postoji predrasuda da su bili povezani sa političkim centrima. To su priče od trenutka kad su počeli do današnjeg dana, neka vrsta bukvara preduzetništva, kako su stekli i prvi milion i svoje poslovne imperije, kaže. "Ovi i još nekoliko biznismena u Srbiji su nešto najbolje što Srbija ima i čime može da se pohvali. Znam da ta moja teza može da izazove kontroverze, ali istini nekad treba pogledati u oči", navodi Brkić. Kao razloge za svoje mišljenje naveo je da dugo postoje uprkos nerazumevanju države za njihove poslove, da su stvorili velike kompanije, zapošljavaju veliki broj ljudi, plaćaju poreze ovoj državi, posluju pozitivno, za razliku državnih preduzeća... "Većina njih je napravila evropske kompanije, većina njih izvozi od poljoprivrednih proizvoda do softvera... Njihove kompanije donele su evropske standarde i vrednosti pre nego što je Srbija započela pregovore sa EU", istakao je. Kaže da ne očekuje da se svi saglase oko te njegove teze, ali dodaje da ti ljudi rade baš kao sportisti - naporno i vredno i postižu rezultate što sve, kako je istakao, nije karakteristika Srbije.

Fascinantan članak iz koga je teško izdvojiti bitne delove jer se ceo odnosi na 90% vrućih tema koje imamo na forumu. Objavljeni rezultati velikog istraživanja guglovih big data: iz knjige Everybody Lies: What the Internet Can Tell Us About Who We Really Are, Seth Stephens-Davidowitz, Bloomsbury.

LinkedIn je danas novim izgledom osvježio cijelu stranicu, a novi dizajn bi ovu društvenu mrežu mogao polako uvesti u 21. stoljeće, piše The Verge. Iako mnogi njegovi korisnici LinkedIn vjerojatno ne posjećuju prečesto, novi dizajn čini navigaciju i snalaženje po stranici mnogo jednostavnijim. Na stranici sada postoji sedam rubrika za navigaciju: Home, poruke, poslovi, obavijesti, ja, moja mreža i pretraga. Naslovna stranica sada malo podsjeća na Facebookovu, s aktualnim pričama koje objavljuju i organiziraju urednici ili algoritmi. Na LinkedInu sada jednostavno možete prestati ‘slijediti’, ali i sakriti priče koje vas ne zanimaju (baš kao i na Facebooku). Najveća promjena je chat LinkedIn je, također, popravio svoju pretragu, pa je sada jednostavnije naći poslove, ljude, tvrtke i ostale stvari. Možda najveća promjena je chat na kojem se možete dopisivati s drugim korisnicima mreže, a koji se nalazi na dnu stranice (jednako kao na Facebooku). Ako tražite posao i poznajete nekoga tko radi u toj kompaniji, LinkedIn će vam predložiti da započenete razgovor s njim kako biste dobili referencu ili neke savjete oko postupka prijave za posao. Ovo je najveća izmjena u dizajnu LinkedIna još od vremena njegova lansiranja, 2003. godine. http://www.telegram.hr/biznis-tech/linkedin-je-danas-predstavio-novi-dizajn-i-svi-kazu-da-malo-previse-podsjeca-na-facebook/

Policijski auto na čelu kolone blješti sa uključenim svim rotacijama, iza njega džip sa velikim zvučnicima sa kojih odjekuju srpske božične pesme. Potom kolona automobila. Bruje sirene, svetle baklje. Sa prozora, iz dvorišta, Amerikanci koji su proslavili Božić pre dve nedelje, pozdravljaju svoje komšije Srbe. Od sirena jedva se probija uzvikivanje: “Meri krismas“, „Srećan Božić“! Foto: RAS SrbijaOvako je počelo: Crkvenjak Majk sprema se za božićnu gozbu u Midlandu Na Badnji dan i Božić zatekli smo se sa Srbima u Midlandu. Varošici u Pensilvaniji na 40 kilometara od Pitsburga. Danas ovde živi oko 150 porodica, i iako ima mešovitih brakova deklarišu se po veri – pravoslavlju. Žene poreklom Srpkinje u šali kažu da ih muževi slušaju pa se većina pokrstila i danas su Irci, Nemci, Italijani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ako neko iz Amerike očekuje slavljenje Badnjeg dana i Božića kao usputnu stavku, davno zaboravljenu tradiciju predaka, prevario se. Kao malo gde, poreklom Srbi u Midlandu, danas sa imenima po kojima se nikada ne bi pretpostavilo da su iz Šumadije ili Like, žive tradiciju i običaje države u kojoj nikada nisu bili. Vole tu na mapi daleku Srbiju iako je ne znaju, iako nikada nisu bili, iako tamo nikoga nemaju. Foto: RAS Srbija - Izvinite, kuda treba da vozim, prvi put sam u koloni. Znam da obilazimo ulice, ali koje? Inače, danas mi je rođendan – kaže mladi policajac Kajl, šef stanice.