Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'sveta'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Tane

    Sveta Blažena Ksenija Petrogradska

    БЛАЖЕНА КСЕНИЈА-БЕЗДОМНА БОГОТРАЖИТЕЉКА ГРАДА СВ.ПЕТРА Тропар Св.Ксенији /4.глас/ Одбацивши таштину овога свијета Узела си на себе крст бездомног боготражитељства Ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше Јер си познала љубав Христову И сада наслађујући се овом љубављу на небесима Ксенија Блажена и божански мудра Моли за спасење душа наших ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ Једини писани траг о животу Блажене Ксеније је епитаф на њеном гробном мјесту: У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. ОВДЈЕ СЕ ОДМАРА ТИЈЕЛО СЛУШКИЊЕ БОЖИЈЕ КСЕНИЈЕ ГРИГОРИЈЕВНЕ, ЖЕНЕ ПУКОВНИКА АНДРЕЈА ФЈОДОРОВИЋА ПЕТРОВА. ПОЈЦА ПРИДВОРСКОГ ХОРА. ОСТАВШИ УДОВИЦА У СВОЈОЈ 26 ГОДИНИ, КАО БЕЗДОМНИ ХОДОЧАСНИК ЖИВЉАШЕ СЛЕДЕЋИХ 45 ГОДИНА И УПОКОЈИ СЕ У 71 ГОДИНИ ЗЕМНОГА ЖИВОТА. БИЈАШЕ ПОЗНАТА ПОД ИМЕНОМ АНДРЕЈ ФЈОДОРОВИЋ. НЕКА СЕ СВИ КОЈИ МЕ ЗНАДОШЕ МОЛЕ ЗА СПАСЕЊЕ МОЈЕ ДУШЕ И ТАКО НАЂУ СПАСЕЊЕ И ЗА СЕБЕ. АМИН. Нико не зна ко је написао ове ријечи, али су оне све што знамо о земном животу Блажене Ксеније: живјела је у вријеме владавине Царица Јелисавете Петровне и Катарине 2. и била је удата за пуковника Андреја Фјодоровића Петрова, појца придворског хора, Услијед недостатка писаних трагова у историјским записима тога времена, можемо претпоставити да није била аристократског поријекла. Ксенија је у дјетињству и младости водила обичан, чак лагодан живот. Након удаје живјела је у срећном браку, потпуно посвећена и одана своме мужу, који је живио овосвјетским животом. Такав живот је на крају несрећно скончао: током једне забаве Андреј, иако млад и доброг здравља, изненада је преминуо од пијанства. Смрт вољеног мужа у потпуности је уздрмала Ксенијин живот. Имала је 26 година и није имала дјеце. Услијед дубоког бола Ксенија је схватила сву пролазност и ништавност овога зивота, и свим својим срцем се предала Богу, молитвено ишћући Његову заштиту. Овоземаљска пролазна и пропадљива добра нису јој више представљала било какву вриједност. Кућу коју је имала поклонила је својој драгој пријатељици Параскеви Антоновој, под условом да она увијек пружи уточисте сиромасима који нису имали гдје да заноће. Сву преосталу имовину, буквално све што посједоваше, Ксенија раздаде потребитима. Сродници и пријатељи су помислили да је услијед неописивог бола Ксенија пореметила умом. На крају су од адвоката задужених да спроведу тестамент њенога мужа захтијевали да Ксенију спријече у намјери да разда сву наслијеђену имовину, правдајући свој захтјев очигледном неурачунљивошћу Ксеније, насталом као последица шока услијед мужевљеве смрти. Адвокати су позвали Ксенију, и након дугог и пажљивог разговора и испитивања утврдили да је потпуно здрава и свјесна својих поступака, те да има свако право да по својој вољи располаже наслијеђеном имовоном. Многи нису могли да разумију да је несрећа кроз коју је Ксенија пролазила била само спољашњи повод за овакве поступке и да се, схвативши да су материјална богатства препрека истинској срећи у Богу, Ксенија духовно родила. Изненада је напустила Петерсбург и није се враћала наредних 8 година. Сматра се да је те године провела у неком усамљеном манастиру предајући се, заједно са сестринством манастира, аскетском подвигу и узрастајући у духовном животу кроз молитву и савјете старца. Ту је Блажена осјетила призив на још већи подвиг усхођења ка духовном савршенству, подвиг јуродства Христа ради (1 Кор. 4,10). Одлучила је да се врати у Петерсбург и да овај претески подвиг изнесе тамо гдје јој је дубоки бол отворио духовни вид. Обукла војничку блузу свог вољеног мужа и отпочела бездомни живот испуњен молитвом. Тражила је да је сви зову мужевљевим именом, Андреј, јер „Ксенија је умрла" а не њен муж за чије се спасење душе непрестано молила. Ксенија је тако на себе преузела не само терет сопственог несавршенства, већ и неисповјеђене гријехове свога покојног мужа, плачући због његовог одласка из овога свијета без Свете Причести. Ксенију су обицно виђали како лута најсиромашнијим дијелом Петерс-бурга, познатим као Петерсбурска Страна. Најчешће је била у близини цркве Св. Апостола Матеја, гдје су они најсиромашнији живјели у дотрајалим кућама. У почетку су људи мислили да је ова у дроњке обучена жена каква безазлена просјакиња. Често је трпјела увреде од уличних кавгаџија. Кротко и понизно Ксенија трпљаше сва понижења, имајући пред собом лик Онога који је највећи међу невиним страдалницима, Господа Исуса Христа, који је без роптања саслушао све оптужбе, поднио сва мучења, и кроз ужасне патње на крају био и распет. Подржавајући Његов примјер Блажена је подносила све патње кротко и без ријечи, опраштајући „дужницима својим" и понављајући последњу молитву Распетога Господа: „Господе опрости им , јер не знају шта чине" . Само једном су је грађани Петерсбурске стране видјели у праведноме гнијеву. Улицни дерани су видјевси сиротицу као и увијек, почели да је исмијавају. Блажена је ћутке подосила све увреде. Овај пут се зли дјечаци нису зауставили само на ријечима. Видјевши да Блажена не одговара на њихове увреде, почеше је гађати каменицама и блатом са улице. На крају је попустило стрпљење Блажене и са штапом у руци она крену ка деранима. Становници Петерсбурске Стране су се толико заплашили видјевши Блажену у таквоме стању да су се побринули да се тако што више не понови. Временом су људи схватили да Ксенија није само сирота просјакиња, већ да се иза кротког и напаћеног лица Блажене обучене у рите, крије нешто посебно. Почели су је позивати у своје куће и нудити топлом одјећом, не би ли је сачували током сурових Петерсбурских зима, а понеки јој даваше и милостињу. Блажена никада није прихватала одјећу, иако је недовољно обучена трпјела страховиту хладноћу, већ би само узимала мале, бакарне копејке које су звали „краљ на коњу", јер је на њима био утиснут лик коњаника (био је то у ствари Свети Георгије). Новћиће Блажена није задржавала код себе, веч би их првом приликом дијелила петерсбурској сиротињи, понекад им се обраћајући пророчким ријечима. Једном тако Блажена на улици срете неку побожну жену. Дајући јој новчић од 5 копејки рече: Узми овај петопарац. На њему је краљ на коњу. Он ће је угасити!. Зена побожно узе новчић и читавим путем ка кући размишљаше о значењу ових чудних ријечи. Но, тек што закорачи у улицу у којој становаше, видје своју кућу у пламену. Дотрчала је до куће и видјела да су људи већ угасили скоро сву ватру. Тада је разумјела ста јој је Блажена предсказала оним неразумљивим ријечима. Бог је Блаженој даровао дар прозорљивости. Могла је да предвиди будуће догађаје као да су се одвијали ту, пред њеним очима и да прозире у срца и мисли људи које би срела. Једном је Блажена изненада дошла у кућу Параскеве Антонове коју јој је поклонила по смрти свога мужа. Улазећи, продорно погледа Антонову и рече: „Ти овдје мирно сједиш и пришиваш дугмад, а не знаш да ти је Бог подарио сина. Одмах иди на Смоленско гробље." Знајући Ксенијин богоугодни живот и знајући да празне ријечи не прелазе преко њених усана, Антонова није испитивала значење ових чудних ријечи, већ је дубоко вјеровала да ће се нешто необично догодити, те се одмах журно упутила ка Смоленском гробљу. У једној од улица Васиљевског Острва, у близини гробља, Антонова је видјела мноштво људи окупљених око кочије. Пришла им је покушавајући да дозна шта се догодило. Рекоше јој да је кочијаш налетио на трудну жену, која се услијед удара породила на самој улици и одмах потом умрла. Сажаљевајући невино дијете, Антонова га узе у свој дом. Сви напори петерсбурске полиције да открије идентитет мајке и сазна гдје зиви отац или сродници маленог сирочића показаше се узалудним, те дијете остаде да живи са Антоновом. Она се њежно старала о дјечаку, подижући га са љубављу, као да је њен рођени син. Касније је дјечак постао значајан чиновник, и са пуно љубави се бринуо о својој помајци. Такође се са побозношћу сјећао Слушкиње Божије Ксеније, која је искрено вољела његову помајку и која се на тако чудесан начин умијешала у његову судбину. Међу пријатељицама Блажене Ксеније била је и удовица госпођа Голубјева, која је живјела са својом седамнаестогодишњом ћерком. Ксенија је нарочито вољела ову тиху дјевојку због њене добродушности и кротког и благог карактера. Једном Ксенија додје у њихову кућу и Голубјевљеве је, као и обицно, са радосћу примише и дјевојка поче да спрема кафу. „Љепотице моја", реце Ксенија гледајуци у дјевојку, „док ти овдје спремаш кафу, твој муж сахрањује његову жену у Окти. Иди брзо тамо." Дјевојка је била изненађена. „Мој муж? Али ја нисам удата... и још...сахрањује своју жену." „Брзо да идеш тамо", понови строго Ксенија прекидајући даља питања и остављајући без објашњења запрепашћене жене. Знајући да Блажена не говори празне ријечи Голубјевљеве су без поговора послушале њен савјет и одмах кренуле ка Окти. На самом уласку у град прикључиле су се погребној поворци која је управо кретала пут гробља. Од ожалошћених људи сазнадоше да сахрањују младу жену локалног доктора која је умрла приликом порођаја. Након Свете Литургије и опијела, уз плач и сузе младу зену сахранише на октанском гробљу. Након сахране људи су се полако почели разилазити. Пробијајући се кроз гузжву Голубјевљеве се случајно нађоше поред несрећног удовца, који је клечећи јецао над свјежом хумком. У том тренутку је изненада изгубио свијест и пао испред њих. Голубјевљеве му помогоше да поврати свијест и њежно га тјешише. Након свега, постадоше пријатељи, и млада Голубјева се на крају удаде за доктора. Божији дар прозорљивости се изабранима не даје само да би пророковали добре вијести. Неријетко Свети, обдарени овим даром, прорицу надолазеће болести или смрт, како људе ове недаће не би затекле неприпремљене. Једном је тако Блажена ненајављена посјетила госпођу Крапивину (крапина - коприва) која је тога дана примала госте. Сви су је са радошћу дочекали и лијепо угостили. Ксенија је кратко разговарала са свима и убрзо потом устала захваливши се на гостопримству. Излазећи из куће Ксенија се наједном обрати Крапивиној говорећи: „Овдје је коприва сада зелена, али ће ускоро увенути." Није нам знано да ли је Крапивина разумјела ове ријечи, али остали гости нису томе придавали било какав значај. Утолико су се више запрепастили када се Крапивина, иако млада и доброга здравља, ускоро разбољела и умрла. Тада сви разумјеше да су чудесне ријеци Блажене предсказале смрт Крапивине. Грађани Петерсбурга су Ксенију временом завољели, увидјевши узвишеност подвига и чистоћу душе Блажене, која је презрела све земаљско зарад Царства Небескога. Увјеривши се у дар прозорљивости којим је Блажена била обдарена и гледајући њен прости и кротки живот, људи су схватили да пред собом имају живи примјер јуродивости Христа ради. Људи су сматрали улазак Блажене у чију кућу као нарочити знак и благослов, а мајке су се радовале када би, заставши, пољубила њихову дјечицу. Наиме, примјетиле су да када би Блажена помиловала или пољубила неко болесно дијете, болест би се брзо повлачила и дијете би ускоро потпуно оздравило. Зато су се родитељи утркивали да поставе дијете пред Блажену када би је видјели на улици, јер су чиста срца сматрали да ако их Ксенија поглади или пољуби, дјеца неће бити болесна. Кочијаши су молили Блажену да је барем мало превезу кочијом, јер би након тога веома брзо зарадили новца колико за цијели дан рада. Трговци су настојали да јој нешто поклоне, јер се показало да би им се у том случају промет осјетно повећао. Људи су тако прихватили да је њено чудно понашање било знак нарочите благодати Божије. Два дана пред празник Рождества Христовог 1761. године видјели су Ксенију како узнемирено трчи снијегом завејаним улицама вичући: „Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће цијела Русија пећи палачинке." Иако су сви знали да је древни руски обичај налагао да се у знак сјећања на умрле пеку палачинке, нико није могао да проникне у значење ових необичних ријечи. Дан касније је Царица Јелисавета Петровна изненада умрла. Тада су сви разумјели пророчке ријечи Блажене. Неколико дана прије убиства Царевића Јована ВИ (Антоновића, пра-праунука Цара Алексеја Михајловића), који је, мада још малољетан проглашен за Цара, Блажена је јадиковала: „Крв, крв, крв!" С времена на вријеме Ксенија би посјетила пријатеље или познанике, и усред разговора би ућутала, као да је слушала неки унутрашњи глас у себи а не ријечи својих домаћина. Тада би нагло, без ријечи устајала, журно се упутивши некуда. Ако би је неко упитао зашто одлази и гдје се упутила, Блажена би, махнувши штапом кроз ваздух у журби рекла: „Морам да пожурим. Људи ме тамо требају." Ксенија не посједоваше ништа осим распаднуте одјеће на себи, те су се многи нудили да је опскрбе свиме потребним за живот. Блажена би, одвраћајући их, само кратко одговорила: „Ја све имам." Када би ушла у дом некога познаника, радосно би узвикнула: „Ево мене и свега мојега!" Када се одјећа њеног упокојеног мужа од дотрајалости распала, обукла се у још јаднију одећу, отањалу и исцијепану, а на ногама је имала избушене ципеле без чарапа. Током зиме која је у Петерсбургу посебно оштра, није облачила топлију одјећу и напаћено тијело је излагала несносном мразу. Дуго нико није знао гдје Блажена проводи ноћи. Нису се само становници Петерсбурга чудили како преживљава сурове петерсбурске ноћи, већ је и полиција знатижељно испитивала гдје Ксенија одлази ноћу. Открили су да нејака и ћутљива жена проводи ноћи на отвореном, обично у пољу ван града, молећи се и правећи поклоне у сва четри правца, и то не марећи какво је вријеме. Право је чудо Божије како је преживјела сурове петерсбурске зиме живјећи напољу. Понекад би Блажена ноћи проводила и на други начин. При самом крају зивота Блажене, 1794 године, почела је градња нове цркве на Смоленском гробљу. Радници који су радили на цркви примјећиваше да неко кришом, са првим сумраком, узима цигле одложене на градилишту, и односи их до самог врха нове конструкције, управо до оног мјеста гдје би се сутрадан радови настављали. Запањени радници одлучише да открију ко је њихов неуморни помагач на овом богоугодном послу. Поставили су ноћног чувара и открили да је то Слушкиња Божија Ксенија. Говорећи о Блаженој Ксенији један писац је удивљено написао: „Она или посједоваше неку натприродну снагу или је у себи тако снажно распалила пламен духовне ватре, ону зестоку и непоколебљиву вјеру са којом и немогуће постаје могуће. Међутим, имајући пред собом примјере великих Светитеља Божијих, који својом вјером учинише безбројна и прекрасна чуда несхватљива људском уму, видимо да аскетски подвизи Блажене нису нешто немогуће људима са дубоком и цврстом вјером. Ксенија је заиста у себи носила ону вјеру којом је све могуће чинити." Њена душа, иако још у трошном тијелу, уздизала се изнад овога свијета пребивајући у живој и личној заједници са Богом. Блажена Ксенија је увијек и свуда притицала у помоћ свим потребитима. Током дана је ова бездомна боготражитељка ходала улицама Петерсбурга, лица које је сијало благошћу и кротошћу и отсликавало њену преображену дужу пуну топлине и љубави. Ноћу, по киши и снијегу, одлазила је у поље и коленопреклоно ступала у молитвену заједницу са живим Богом. На концу, Ксенију нису више виђали како ходи улицама Петерсбурга или како се моли у пољу, са лицем које је неком натприродном снагом блистало међу сиромашним кућицама парохије Светог Апостола Матеја. Бог је позвао своју слушкињу да се одмори од борби и подвига и узео је Себи. Ксенија је била једна од оних свијеца које Бог распаљује на земњи с времена на вријеме, како би освијетлио узани пут спасења вјернима, као што сам Спаситељ нас рече: "Уска су врата и узан пут који у живот води и мало је оних који га налазе."(Мт. 7, 14). Блажена Ксенија се представила крајем 18 вијека, и тачан датум на који се упокојила није нам познат. Сахрањена је на Смоленском гробљу у Петерсбургу, у близини оне нове цркве, чију је градњу, иако стара и немоћна, предано помагала. Ходочашћа на њен гроб почесе убрзо по њеној смрти. Блажена Ксенија се често јављала и притицала у помоћ свима који су је са вјером призивали и позната су многа чуда која сотвори. Николај Селиванович Головин, чиновник из Гродног, често је доживљавао непријатности на послу. Отишао је у Петерсбург да доведе ствари у ред, али су се оне још више искомпликовале. Головин је био веома сиромасан и издрзавао је своју стару мајку и двије сестре. Сетао је улицама Петерсбурга и у оѕајању, иако бијаше вјерујући, у његову душу се увукла помисао да се баци у Неву и тако изврши самоубиство. У том моменту испред њега се појавила нека непозната жена, која га је изненадила својом појавом и подсјетила на сиромашну монахињу. „Немој да тугујеш. Пођи на Смоленско гробље и одслужи помен Ксенији, и све ће бити у реду", рече Головину. Послије ових ријечи непозната жена је постала невидљива. Головин је послушао њен савјет и његови послови су се потом средили на најбољи могући начин. Цар Александар 3. , у вријеме док је био престолонаследник, оболи од тешке врсте тифуса. Велика Војвоткиња Марија Фјодоровна веома се уплашила због болести свога мужа. Један од слугу, видјевши је у ходнику, испричао јој је како Блажена Ксенија притиче у помоћ болеснима, те да је и он излијечен од болести молитвама праведнице. Дао јој пијесак са њеног гроба, који је Војвоткиња положила под јастук болесника. Исте вечери, док је сједила код узглавља болеснога мужа, имала је видјење Блажене Ксеније која јој је рекла да ће се болесник опоравити и да ће се у њиховој породици родити ћерка. Предсказање Блажене се у потпуности испунило. Не само да је Цар Александар убрзо оздравио, већ су недуго потом добили ћерку. Неки човјек из Петерсбурга дошао је у посјету својој рођаки, земљопосједници из Пшковске губерније и испричао јој колико се Блажена Ксенија поштује у главноме граду. Под утицајем његове приче побожна жена се пред спавање помолила за покој душе Блажене. Те ноци уснула је како Ксенија ходи око њене куће и посипа је водом. Ујутро се амбар са сијеном запалио, али се ватра није проширила на кућу, иако је то било скоро немогуће. Удовица једног пуковника дошла је у Петерсбург да пријави своја два сина у престижни Кадетски Корпус. Међутим, у томе никако није успијевала. Новац који је позајмила за пут већ је био потрошен и удовица је горко плачући ходала улицама Петерсбурга. Изненада пришла јој је нека проста жена и рекла: „Одслужи парастос Ксенији, она помазе у невољи." „Ко је та Ксенија," питала је несрећна удовица. „Ко тражи наћи ће", одговорила је проста жена и брзо се изгубила. И заиста, удовица је лако сазнала ко је Ксенија и одслужила јој помен на Смоленском гробљу. Неочекивано брзо послије тога, добила је вијести да су њена оба сина примљена у Кадетски Корпус. Сабор Руске Заграничне Цркве је 1978. године прибројао броју Светих Блажену Ксенију Петерсбурску, јуродиву Христа ради. Њен спомен прославља се 6. фебруара (24. јануара по црквеном календару) Слузбу Блазеној Ксенији је написао Св. Јован (Максимовић), Епископ Шангајски и Санфранцискански, чудотворац последњих времена, један од највећих Светитеља овога вијека. Е П И Л О Г Скит Блазене Ксеније у Калифорнији Братство Св. Германа Аљасканског, које су по благослову Св. Јована (Максимовића) основали Глеб (касније о. Герман) Подмосенски и Јудзин (о. Серафим) Роуз, купује 1979 године парче земље на само 12 километара од њиховог манастира, у дивљој, али предивној природи Северне Калифорније. Као и Св. Јован, о. Герман и о. Серафим су поштовали Блажену Ксенију и хтјели су да оснују и духовно воде један женски манастир посвећен овој праведници Божијој. Августа 1980 године о. Серафим је постигао у монашки чин Барбару Мекарти, која је инспирисана монашким идеалом напустила успјешну оперску каријеру и тако постала прва монахиња Скита Свете Ксеније. О.Герман јој је дао име Бригита, у спомен прве монахиње-светитељке Ирске, земље њених предака. Сестринство се временом увећавало, да би на Велики четвртак 1992 десет Американки обраћених у Православље било заручено за Небеског Женика. Тако је Блажена Ксенија која сиротовасе улицама Петерсбурга у 18 вијеку, мистично походила Америку готово 200 година касније. Њеним молитвама и заступништвом основан је Скит у дивљини Сјеверне Калифорније, тако далеко од Свете Русије у којој је живјела. Нека би Блажена Ксенија својим молитвама умилостивила Свемогућег Бога да и у нама распали свећу вечне истине, како би Сина Његова и Бога Нашега Исуса Христа дочекали спремни и готови да уђемо у Царство Његово. МОЛИТВАМА БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТЕРСБУРСКЕ ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ ПОМИЛУЈ НАС. АМИН. http://www.pasinac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=159:2010-05-11-12-39-01&catid=3:2009-10-08-11-09-06&Itemid=15
  2. http://www.blic.rs/Vesti/Svet/295591/Lijez-Petoro-mrtvih-123-ranjenih-u-napadu-medju-zrtvama-nema-Srba .............................. Lijež: Petoro mrtvih, 123 ranjenih u napadu, među žrtvama nema Srba Petoro ljudi poginulo, a 123 je ranjeno, nakon što je juče Nordin Amrani (32) sa krova zgrade na centralnom gradskom trgu Sen Lamber u belgijskom gradu Liježu bacio više bombi i pucao na prolaznike, pre nego što je sam sebi oduzeo život. U kući napadača belgijska policija je pronašla žensko telo. "Telo je pronađeno u skloništu koje je koristio", rekao je glavni tužilac u Liježu Sedrik Vizar de Bokarm. Žena je ubijena pre Amranijevog smrtonosnog pohoda na centralnom gradskom trgu gde je otvorio vatru i bacio nekoliko granata među okupljene ljude. Kako su javili belgijski mediji, Amrani je sam izveo ovaj napad sa krova obližnje pekare, sa koje je bacio četiri granate prema autobuskoj stanici, a potom otvorio vatru iz "kalašnjikova". Motivi za taj napad za sada nisu poznati. špigel onlajn prenosi da je Amrani danas trebalo da se pojavi pred sudom u palati pravde. On je u grad došao iz predgrađa, iz naselja sa kamping kućicama, noseći ruksak u kojem je imao granate i jedan pištolj. Život su izgubili dva dečaka od 15 i 17 godina, žena stara 75 godina koja je preminula u bolnici, i napadač Amrani (32), a sinoć je povredama zadobijenim u napadu podlegla i 17-mesečna beba. I dalje je nejasno iz informacija koje dolaze da li je pucao sebi u glavu ili si je oduzeo život bombom. Kako je Rojters ranije javio, napadač je pucao sebi u glavu, dok AFP prenosi da nije zvanično poznato kako je Amrani stradao, jer pojedini svedoci tvrde da je izvršio samoubistvo, dok drugi kažu da je jedna od bombi koje je bacio prerano eksplodirala. Među poginulima i ranjenim u napadu u belgijskom gradu Liježu, izgleda da nema građana iz Srbije, rečeno je agenciji Beta u Ambasadi Srbije u Briselu, koja je u direktnoj vezi s policijom. Za sada nema podataka da bi među žrtvama napada mogle biti osobe iz Srbije, iako državljani Srbije žive i rade na području Liježa, rečeno je u Ambasadi. Napad je izveden u vreme pauze za ručak na prometnom trgu na kome se nalazi gradska skupština i Božićni bazar. Neki svedoci su belgijskom listu "Soar" izjavili da je Amrani bio i na trgu, u kamuflažnoj odeći, a sa njim još jedan pomagač koji je pobegao u obližnji saobraćajni tunel ispod trga. Svedoci tvrde da je Amrani na ljude koji su bežali s trga, ispalio više rafala iz automatske puške tipa "kalašnjikov". Policija je smesta intervenisala jer je u blizini sudska palata. Motivi za napad još nisu poznati, a prema pojedinim izveštajima, Amrani je zapravo pokušao da oslobodi jednog osumnjičenog iz sudnice, koja se nalazi na trgu. http://www.youtube.com/watch?v=IF141Iv2pBM&feature=player_embedded Vlasti su u prvi mah smatrale da je napad bio način da se skrene pažnja sa pokušaja bekstva optuženika iz sudskog pritvora. Policija nije iznela koje su bile moguće pobude Amranija. Belgijski krizni centar saopštio je da se ne radi o terorističkom napadu, a Ministarstvo unutrašnjih poslova navodi da je verovatno u pitanju izolovani incident. Rukovodstvo muzeja koji se nalazi na centralnom gradskom trgu saopštilo je da je primilo nekoliko povređenih osoba. Policija je u potpunosti blokirala centar grada i u tom delu ne saobraća prevoz. Na lice mesta su poslati i policijski stručnjaci za deaktiviranje eksplozivnih naprava, a izvori iz policije su demantovali da se puškaranje proširilo i na okolne ulice. Stanje više ranjenih je kritično. Novi premijer Elio di Rupo koji je već došao u Lijež, izjavio je da je užasnut zlodelom, a belgijski kralj i kraljica su najavili dolazak. Na sajtu belgijskog "Soara" piše da će specijalna jedinica policije izvesti kontrolisanu eksploziju napadačevog automobila, jer sumnjaju da se i u njemu nalaze eksplozivne naprave. Amrani je, kako su objavili mediji, 2008. osuđen u Liježu na četiri godine i 10 meseci zatvora, zbog nelegalnog posedovanja oružja i marihuane, a jutros je trebalo da se pojavi na jednom saslušanju. Zvaničnici tvrde da ni u jednom trenutku ni tokom jednog procesa koji je protiv njega vođen nije bilo ni najmanje naznake da je neuravnotežen.
  3. Dve žene pilota iz Indije ove godine biće nosioci „WE!“ ekspedicije i obaviti čuveni let oko sveta u Pipisterlovom Sinusu 912, saopšteno je iz slovenačke kompanije. Let oko sveta Pipistrelovim Sinusom 912 / Foto: Pipistrel Kako navode, to će biti prvi put da žene iz Indije upravljaju motornom jedrilicom na letačkoj misiji oko sveta, a plan je da ekspedicija prevaziđe globalne, kulturne i rodne barijere. Kapetan Odri Dipika Maben (Audrey Deepika Maben), prva žena pilot u Indiji koja leti motorne jedrilice, kao i prvi ženski intruktor letenja ultralakih letelica, zajedno sa svojom devetnaestogodišnjom ćerkom Ejmi Metawill (Amy Methawill) ekspediciju će započeti 5. aprila, kažu iz Pipistrela i dodaju: – Misija počinje u Nju Delhiju, a trajaće 90 dana sa 54 planirana sletanja u 21 državu. Ekspedicija je nazvana „WE!“ (Women Empower), a pored leta oko sveta, njen fokus je i na podizanju svesti o jednakosti žena. Kapetan Maben i njena ćerka biće prve dve žene iz Indije koje su u ultralakoj letelici obišle svet. Cilj je da se pošalje jasna poruka – za žene spremne da lete, samo je nebo granica, a sa Pipistrelovom letelicom, čak ni to. – Fondacija „WE!“ nastojaće da prikupi sredstva za obuku mladih žena pilota / Foto: Pipistrel Kako kažu iz te kompanije, letelica Sinus 912 za misiju je odabrana kako zbog njenih „nature-friendly“ karakteristika, tako i zbog odličnih karakteristika letenja. Ona je predstavljena 8. marta na međunarodnoj konferenciji „Wings India“, a ovogodišnja ekspedicija će za tu letelicu biti druga letačka misija oko sveta. Podsetimo, prvi Sinusov let oko sveta uspešno je obavljen 2004. godine kada se na pilotskom mestu našao Matevž Lenarčić. Pipistrel snabdeva indijske vojne snage Pored budućeg učešća u ekspediciji, Pipistrel je ostvario uspeh i na drugim poljima. Naime, sa Indijskim oružanim snagama nedavno je potpisao do sada najveći ugovor na svetu o isporuci ultralakih letelica. 194 letelice „GARUD“ za indijske vojne snage / Foto: Pipistrel Pipistrel će Indijske vazduhoplovne snage, Indijsku mornaricu i indijski Nacionalni kadetski korpus snabdeti sa 194 letelice tipa Virus SW 80 „GARUD“, kažu iz kompanije i dodaju: – Letelica će imati dva sedišta, a moći će da sleće kako na pripremljene, tako i na polupripremljene površine. Izrađena je od naprednih kompozitnih materijala, te je u mogućnosti da nosi dve osobe zajedno sa njihovom opremom. Takođe, letelica je opremljena sa jednim 80 HP certifikovanim motorom i dostiže maksimalnu brzinu od 220 km/h, a može da leti duže od tri sata i dostigne visinu preko 6.000 metara. U prilog bezbednosti, Sinus je opremljen posebnim balističkim padobranskim sistemom za spašavanje, kao i sa nekoliko drugih sigurnosnih funkcija – sedištima za redukciju energije i očajanom kokpitskom kabinom KevlarTM. – Pipistrel za osam meseci počinje sa isporukom letelica na preko 100 lokacija u Indiji / Foto: Pipistrel Prema rečima vlasnika kompanije Iva Boskarola (Ivo Bocarol), Pipistrel će za indijske vojne snage mesečno proizvoditi šest ili sedam takvih letelica, što znači da će u naredne dve i po godine polovina proizvodnih kapaciteta kompanije biti prodata. Pipistrel će za osam meseci početi sa isporukom letelica na preko 100 lokacija u Indiji, a svih 194 aviona moraju biti isporučeni u periodu od 30 meseci nakon prve isporuke. Takođe, ugovor obavezuje slovenačku kompaniju da isporuči još 100 letelica nakon treće godine, ukoliko to kupac želi. To znači da će Pipistrel ukupno proizvesti približno 300 aviona, kažu iz te kompanije i dodaju: – Kako bi se obezbedilo nesmetano funkcionisanje „GARUD“ letelica, mi ćemo indijske vojne snage opremiti rezervnim motorima, opremom za zemaljsko opsluživanje i podršku, paketima sa rezrevnim delovima, desetogodišnjom podrškom za proizvode, kao i obukom za veliki broj instruktora, letačkog i tehničkog osoblja, koju će obavljati „Pipistrel Akademija“. – Marta LUTOVAC
  4. sandras

    SVETA PETKA

    SVETA PETKA Mi, ljudi, vrlo često se pitamo da li su neki događaji u našim životima slučajni ili su oni ipak vođeni nekom nevidljivom rukom. Rukom Božjom. Takva pitanja i sama sebi često postavljam, kako za one lijepe događaje tako i za one manje lijepe. Sveta Petka je tiho i nečujno ušla u moj život i kroz vrijeme mi je postala izuzetno značajna. Ima sad već više od desetak godina kako sam po prvi puta posjetila baku i rodbinu u Srbiji, a nakon čega sam intenzivno krenula u manastir Lepavina gdje sam i vidjela natpis da se petkom u Zagrebu u manastiru Svete Petke čita Akatist. U tom trenutku nisam ni približno znala što je to Akatist. U doslovnom prevodu s grčkog jezika to znači stajati u molitvi. U to vrijeme moja voljena tetka Ranka uz koju me vežu divna sjećanja na djetinjstvo koje je rat nepovratno i zauvijek prekinuo i nakon čega je nastala jedna ogromna rupa i praznina u mom životu je bila na rubu života i smrti. Njena bolest je često tjelesno u potpunosti onemoća. Osjetila sam silnu želju i potrebu da pronađem taj zagrebački manastir. Zagreb je moj rodni grad. Iako ne poznajem svaku ulicu, poznajem njegovu dušu i građu. Tako sam jednog hladnog decembarskog petka odlučila pješice krenuti od stajališta Črnomerca put Svetog Duha i Svete Petke. Popela sam se visoko na brdo i ušla u kapelicu gdje je Otac Mihailo čitao Akatist. Bila sam neizmjerno uzbuđena i nekako sam se nelagodno osjećala, drugačija od svih drugih. Pomalo krenula sam u manastir sve češće i tako je Sveta Petka neizostavno postala dio mojeg duhovnog života. Svetiteljka kojoj vrlo često uznosim molitve za moje bližnje. Mjesto gdje sam upoznala veliki broj prekrasnih žena jer nekako najčešće, upravo žene, mole se Svetoj Petki. Isto tako upoznala sam i Oca Mihaila koji se neumorno već godinama trudi da svoje široko znanje prenese na nas male ženice i ljude. Jednom prilikom osjetila sam neizmjernu potrebu da se poklonim Moštima Svete Petke i tada sam razmišljala kako ću ja to ostvariti. Rumunjska i Jaši nisu tako blizu i nije meni jednostavno tamo doći. Ni do danas nisam uspjela otići. Možda nikad i neću. Prepustit ću to volji Božjoj, ali sasvim slučajno Gospod me udostojio da se poklonim djeliću Moštiju Svete Petke. U nekom trenutku našla sam se na kavi u Beogradu s mojim beogradskim prijateljicama kad jednoj od njih dolazi sms da se još tog dana djelić Moštiju Svete Petke nalazi u parohijskog Crkvi u Inđiji. Vrlo brzo smo odlučile i otišle do Inđije pokloniti se Moštima Svete Petke. Od svega lijepog u Inđiji i hramu najdublje u sjećanju mi je ostao jedan dječak koji se neumorno i s puno ljubavi molio pred Svetiteljkom za svoju, kako sam tamo načula, bolesnu majku. Ovdje, u našim krajevima hramovi Svete Petke su često ruševni i nose teška sjećanja na patnje ljudi. Jedan od takvih hramova se nalazi između Kostajnice i Dubice i obišla sam ga sasvim slučajno jedne godine oko Božića. Na livadi ispred ruševnog hrama bili su tragovi paljenja Badnjaka. Hrama odavno nema, ali vjera je još uvijek ostala. I to je ono najbitnije. Drugi hram Svete Petke nalazi se na groblju u Skradinu. Obišla sam ga jedne ljetne večeri u društvu moje kćeri i prijateljice. Bio je zatvoren. Bijel. Čist u svojoj bjelini. Miran i spokojan u svojoj čistoti i bjelini okružen drevnim grobovima i biljem opojnih mediteranskih mirisa. Veliki mir sam osjetila na tom mjestu i često u mislila odlutam upravo tamo. Mira nam svima nedostaje. Pa ponekad je potrebno odlutati misleno na mjesta koja donose mir za kojim čeznemo. Treći hram se nalazi na Kordunu, u mjesto Kolarić i nosi svoju najveću tugu i patnju jer je u njemu postradao veliki broj nedužnih ljudi. Tamo moja prijateljica često nosi bijelo cvijeće iz ljubavi prema Svetiteljki i onima koji su nedužni nestali, ali žive u našim sjećanjima i molitvama. Na dan kad se praznuje Sveta Petka, Ona, sve nas zagrebačke žene koje joj se kroz godinu molimo, nekako na čudestan način prizove i okupi oko manastira. Uvijek veliki broj žena, uključujući i mene, prinese koljivo i kolač Svetiteljki za zdravlje naših bližnjih kako živih, tako i upokojenih. Žene su te koje su od Boga prizvane na iskazivanje ljubavi, a u našem malom manastiru svakako trebamo se ugledati i na ruske monahinje koje su ovdje živjele u prošlosti i brinule o djeci. Nikako ih ne smijemo zaboraviti u našim sjećanjima i molitvama. Moja želja je da bi nas Sveta Petka još mnogo godina okupljala u Njenom zagrebačkom domu pa i mnogo, mnogo godina nakon što naše duše odu Gospodu neke nove hrišćane i hrišćanke...
  5. SVETA VODICA, PA ALKOHOL Sveštenik osveštao noćni klub kod Pančeva M. Ro. | 29. 11. 2017 - 16:15h Preko šanka u Jabuci kod Pančeva nedavno je prešla sveta vodica, da bi koji trenutak kasnije iz istog šanka potekao alkohol. Noćnom provodu u seoskom naselju prethodilo je nesvakidašnje osveštanje novootvorenog kluba, na šta vernici nisu ostali ravnodušni. Goli stomaci, minići, iscepane pantalone i litre alkohola sa tek osveštanog šanka u ambijentu ukrašenom "opasnim momcima" iz sveta filma sevnuli su nedugo po završetku obreda. Atmosfera u prostorijama prigušenih svetala kafe kluba i nargila bara, upitno je koliko je mogla da protekne u duhu hrišćanstva, uprkos želji ljubitelja žanra u sedmoj umetnosti. U društvu vlasnika diskoteke sveštenik je očitao molitvu, upalio sveće i zidove polio svetom vodicom. Neobične prostorije poput taksi vozila, šoping centara, pa i noćnog kluba i ranije su bile osveštavane. Pre oko jedne godine pravu buru izazvalo je osveštanje kluba "Dorijan Grej" u Zaječaru, a sveštenicima je zamereno što u romanu Oskara Vajlda "ima homoseksualnih scena, hedonizma, razvrata i ubistva, dakle sve ono protiv čega je Crkva". http://www.blic.rs/vesti/beograd/sveta-vodica-pa-alkohol-svestenik-osvestao-nocni-klub-kod-panceva/3gq9cj8?ref=fbblic
  6. From the album: Sveta Gora

    Sveta Gora 2017.
  7. U naselju Banjica, u porodičnoj trospratnoj kući, Viktor Lazić (32) otvorio je Muzej knjige i putovanja. Među pedesetak osnivača su Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, između ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković. Muzej sada ima milion knjiga iz 90 zemalja sveta a zbirka se uvećava maltene iz dana u dan. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Najmanja knjiga na svetu, budistički molitvenici u obliku "zvečke" (sa Tibeta) i na štapićima od bambusa (iz Kine), oni koji se čitaju 48 sati bez prekida, pravoslavne knjige iz Etiopije od placente ovce, knjiga od svile, knjiga na pirinču koja može da se pretvori u jestivu kašu, knjiga-lepeza iz Šri Lanke, knjiga sa Tajlanda od slonovog izmeta sa ilustracijama slona, knjige sa Sumatre od ljudskih kostiju, "strip" od pre 1200 godina, najmanja knjiga na svetu... Ove i nebrojene druge zanimljive eksponate čuva Muzej knjige i putovanja u Beogradu. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Knjiga od bambusovih štapića Direktor muzeja i pokretač čitavog projekta, svetski putnik Viktor Lazić (32), priča nam bez daha o eksponatima iz celog sveta i nekim od najznačajnijih predmeta srpske baštine. Muzej, između ostalog, čuva legate Pere Zupca, Darka Tanaskovića, Pavla Zorića, Asima Peca, Mihajla Desančića, Srbe Ignjatovića, Milovana Danojlića, profesorke Ileane Čure, porodica Bešević i Leko, arhivu Uroša Predića, deo arhiva Milutina Garašanina, legat Darka Tanaskovića. - Tanasković je bio naš najznačajniji orijentalista i jedan od najznačajnijih diplomata. Nedavno smo potpisali ugovor o dobijanju njegove cele biblioteke, a prva knjiga koja je stigla je izuzetno redak arapsko-francuski rečnik iz Alžira (1871). Posedujemo i nameštaj Mihajla Desančića iz kuće u kojoj je gostovao Rabindranat Tagore. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Prva srpska Biblija Lazić ponosno ističe kako, u okviru kolekcije od preko 400 primeraka Biblija (najstarija je iz 1756), čuvaju prvu srpsku štampanu Bibliju, koja je počela da se štampa u Beču a završena dvadeset godina kasnije, 1804, u Budimpešti, potom Andrićevu "Na Drini ćuprija" na kineskom, prvi udžbenik za vožnju na tlu Jugoslavije iz 1898. (za lokomobil), Titovu biografiju na tajlandskom prevedenu na zahtev tamošnjeg kralja koja nikada nije bila u prodaji već ju je monarh lično delio, beleške iz Narodne skupštine iz 1903. (lični primerak Nikole Pašića), prvi broj "Politikinog zabavnika", prvo izdanje Nušićeve "Autobiografije" koje su njegovi prijatelji tajno štampali da mu poklone za rođendan, sa Nušićevim potpisom. Ukupno se više od 20.000 knjiga sa potpisima nalazi u muzeju. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Desno je knjiga od slonovog izmeta - Imamo "Knjigu o Zmaju" Laze Kostića sa potpisom, značajnu književnu kritiku zbog koje Jova Jovanović Zmaj i Laza nisu govorili veoma dugo. Kostić je smatrao da mnogo Zmajevih pesama nije kvalitetno, što je izazvalo veliki književni skandal. Sama knjiga je veoma retka a Lazin potpis još ređi - ističe naš sagovornik. Tu je i "Lirika", najređa knjiga Jovana Dučića, štampana 1943. u Pitsburgu. - Štampana je u veoma malom tiražu, da mu se rukopis ne izgubi. Izašla je na dan njegove smrti, a sa jednim primerkom je i sahranjen. Ova "Lirika" jedna je od najređih, kultnih knjiga srpske književnosti 20. veka - ističe Lazić. Muzej ima najveći fond ratne literature iz I i II svetskog rata u regionu. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Viktor Lazić pokazuje "strip" - knjigu za nepismene staru 1200 godina Posebno vrednu kolekciju čine udžbenici štampani za Srbe u Bizerti u Tunisu, 1918, kada su naši vojnici povučeni sa Krfa. - Tamo je otvorena štamparija srpskih invalida koja je štampala naše knjige, u veoma malim tiražima. Ti udžbenici bili su namenjeni mladićima koji zbog rata nisu išli u školu i tamo su je završavali. To su izuzetno retke knjige, zakonom zaštićene kao kulturno dobro. Imamo ih više hiljada. One nisu samo od značaja za našu već i za svetsku istoriju i zato digitalizaciju 50.000 stranica radi Britanska biblioteka (British Library) - ponosno veli Lazić. Foto: O. Bunić / RAS Srbija U okviru muzeja možete ući u sobu Miodraga Mije Pavlovića, jednog od najznačajnijih pesnika 20. veka, koji je sa Vaskom Popom pokrenuo novi talas srpske književnosti. U njegovom fondu su sva prva izdanja Milorada Pavića sa posvetama, originalni rukopis "Sporedno nebo" Vaska Pope, "Jesen dijalektike" Zorana Đinđića sa posvetom bivšeg premijera iz 1980. u kojoj piše da mu je Mija bio prvi patron i dodaje: "Proleće je iluzija". Foto: Privatna arhiva - Cilj nam je da napravimo desetak soba srpskih intelektualaca i da ih sačuvamo u originalnom stanju - otkriva nam Lazić i dodaje da je osnivač muzeja udruženje "Adligat" za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju. Među pedesetak osnivača su i Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, pored ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković... - Petnaestak osnivača je celom dušom i životom ušlo u ovu priču, u smislu da je dalo i imovine i nekretnine, sve što su mogli. Mirjana Vuisić nam je dala stan u kojem je živela sa Pavlom. U budućnosti ćemo tu napraviti muzej ili ogranak - priča direktor Muzeja, institucije koji već čuva neke lične predmete Pavla Vuisića: fotografije, pesme u rukopisu, originalne ključeve, uključujući i one od kamiona koje je vozio u "Kamiondžijama" kao i original čuvenog, rukom pisanog testamenta, koji je bio nedavno u centru pažnje zbog cenzurisane verzije iz vremena socijalizma. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Lični predmeti Pavla Vuisića U Muzeju se nalazi posebna kolekcija pisaćih mašina Gvida Tartalje od pre 1. svetskog rata, sa ćiriličnom i latiničnom tastaturom, potom Bore Ćosića, Filipa Davida, Milovana Danojlića i nedavno preminulog pesnika Petra Pajića. Viktor Lazić je deveta generacija u svojoj familiji koja se bavi skupljanjem i čuvanjem knjiga. - Sveštenik Mihajlo Lazić, otprilike mog čukundedinog čukundede čukundeda, pa još malo unazad, u mestu Kumane u Vojvodini započeo je kolekciju knjiga. Bila je to nevelika kolekcija od pet-šest knjiga ali one su u to vreme bile toliko vredne i važne da su navođene kao posebna stavka u testamentima - počinje Lazić da priča svoju istoriju. Kolekcija je sredinom 19. veka postala daleko značajnija, kada je Laza Telečki, prvi srpski profesionalni glumac, rođak porodice Lazić, ostavio veliki deo svoje biblioteke njima u amanet. Od tada su malobrojni intelektualci širom Vojvodine dolazili u kuću Lazića da pozajme knjigu. - Moja porodica shvata da kolekcija prevazilazi porodične okvire, da je značajna za srpsku kulturu, za obrazovanje i društvo, ali joj je, sa druge strane, dojadilo da ljudi dolaze kad im odgovara. Tako je moj čukundeda 1882. registrovao čitalište - nastavlja Viktor. Foto: Privatna arhiva Luka Lazić Njegov pradeda Luka Lazić je 1910. preuzeo staranje o biblioteci. Budući da je bio austrijski rezervista, odlučuje da pobegne preko Save među srpske dobrovoljce. Mislio je da će knjige biti ugrožene i odlučuje da ponese makar nešto sa sobom. - U svoj gunj ušiva nekih 6-7 najdražih i najvrednijih knjiga, ni ne pretpostavivši da će s tim morati da prepešači hiljadu kilometara preko gudura i vlage usred zime i boreći se sve vreme. U Draču se ukrcao na brod koji je torpedovan. Njegov najbolji prijatelj je počeo da se davi, nije znao da pliva, i pradeda je skočio da ga spasi. Knjige su završile u moru ali on je i njih pokupio. Meni je ta unutrašnja snaga potpuno fascinantna - objašnjava Viktor Lazić kako je, između ostalog, nastala gorepomenuta ratna kolekcija. Knjige koje je Luka ostavio u Vojvodini su sačuvane, ali kasnije su se dogodile neke tragedije pa je biblioteka, kako Viktor kaže, bivala poput feniksa: "jedna genercija uništava, druga stvara i obnavlja i sve ukrug". Između dva rata Luka Lazić je napravio mali kulturni centar sa pozorišnom trupom i izdavanjem novina. Od kralja Aleksandra je 1929. dobio zlatnu medalju za građanske zasluge na polju kulture, a pre toga zemlju za zasluge u I svetskom ratu. Foto: Privatna arhiva Luka Lazić dobio je 1900. dozvolu za vožnju lokomobila Pošto je shvatio da centar postaje veliki teret za porodicu, hteo je da napravi sistem da se institucija sama izdržava pa je osmislio mrežu za raznošenje knjiga i novina u većem delu Vojvodine. Kada je iznajmljivao knjige, ljudi su često cepali stranice. Ako nije imao dupli primerak ili više nije bio u prodaji, pradeda je, pri odlascima u Beograd ili Peštu, prepisivao stranice koje je neko iscepao. Od delića od nekoliko slova do delova od 70 stranica, priča Viktor sa divljenjem. Od svega što je prodavao, primerak je ostavljao sebi. Taj metod je dobio sasvim drugi značaj po izbijanju II svetskog rata. - Dolazi nemačka okupacija, a sa njom i karantin tj. policijski čas. Niko nije smeo da napusti mesto u kome živi bez ausvisa - dozvole Rajha. Nemcima je trebala mreža za raznošenje knjiga, kvinsliških novina i pamfleta, jer je u tom delu Banata živelo mnogo Nemaca. Bilo im je isplativije da koriste već razrađenu mrežu i naređuju mojoj porodici da to radi. Nisu verovali mom dedi Miloradu, jer bi mu to omogućilo neograničeno kretanje, već su posao ponudili baki Danici. Foto: Privatna arhiva Danica Lazić Ona je bila dekina druga žena, pre toga je radila kao njegova služavka. Bila je nepismena i imala sitnu decu pa su je Nemci smatrali za manju pretnju - objašnjava Viktor. Međutim, već prvog dana na zadatku, Ličanka Danica, dete solunskih dobrovoljaca, odlazi kod partizana da se prijavi u špijune. Radila je i za Nemce i za partizane a po primerak od svakog materijala čuvan je u kući. - Raznosila je "Našu borbu", ratne proglase, jako retke materijale danas i tako je formiran fond koji je zaista donekle nenormalan, gotovo ludački, jer niko nije imao pristup i partizanskoj i fašističkoj štampi u neograničenim količinama - napominje Viktor. Iako je svakog dana nosila glavu u torbi, suočavala se sa nenajavljenim pretresima kuće, baka Danica dočekala je kraj rata, zajedno sa Miloradom. - Kasnije mi je pričala kako je vladala tolika glad da je za svoju decu brala korov i pravila supu od trave. U toj situaciji jedan nemački bogati trgovac nudio je tri džaka brašna za jednu češku knjigu iz 1685. Deda nije hteo nipošto da je proda, vilama ga je jurio po dvorištu - veli Viktor. Iz njegove priče vidi se da je ljubav prema knjigama iz generacije u generaciju bivala sve jača i jača i "sve veće ludilo". Foto: Privatna arhiva Kristina Lazić, sestra Viktorovog dede, koja je podržavala razvoj biblioteke i bila jedna od obrazovanijih žena svog doba Dolaskom komunista na vlast, biblioteka im je bila trn u oku a Lazići sumnjivi zbog "saradnje" sa okupatorom. Hteli su da je nacionalizuju. Porodica nije prihvatila. Pradeda je odmah posle toga umro. Foto: Privatna arhiva Viktor Lazić sa mamom i bakom Danicom - Ja sam nasledio biblioteku formalno kad sam imao devet godina ali kada me pitaju koliko se bavim knjigom, ja kažem 250 godina, jer je doživljavam kao da sam rođen sa tim i da je to bio deo mene i pre mene. Sa 6-7 sam počeo da pišem pesme, ne znajući ništa o porodičnoj tradiciji. Nije se o tome pričalo mnogo jer je deda umro 1977. Ja sam rođen 1985. i kad sam stasao, to više nije bila tema razgovora u porodici. No, pošto sam se zainteresovao da pišem poeziju, moja baka je prepoznala da može da me zarazi. Poklanjala mi je knjigu-dve tri iz porodične biblioteke, pa kesu, pa džakove. Žalila mi se jednom kako je imala užasno težak život ali da joj je najveća tragedija što je ostala nepismena. Ja sam uzeo bukvar i za sedam dana je naučio da čita. Imala je 80 godina i bila je oduševljena. Kad sam imao devet godina, onako bolesna, istrošena, pogurena, posetila me je i iz kecelje izvadila pradedine medalje i rekla da želi da ja budem naslednik, da vodim dedinu biblioteku - otkriva Viktor. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Čuvar hrama iz Pendžaba čuva ovaj hram znanja na Banjici Od tada je maštao da će stvoriti instituciju značajnu za zemlju. - Shvatio sam da nisam jedini, da ima dosta porodica sa dugim tradicijama i važnim kolekcijama, pa sam krenuo da ih okupljam. Tako je nastao "Adligat" Danas imamo više od milion knjiga i, osim ove kuće, još dve zgrade u Kumodražu i jedan magacin - kaže Viktor. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Najmanja knjiga na svetu U muzeju na Banjici možete videti i više od 3000 minijaturnih knjiga, među kojima je i najmanja štampana knjiga na svetu, veličine svega 3,5 milimetara. - Ima i manjih knjiga od ove, ali su rađene na drugima metrijalima ili nisu cele. Ova je najmanja kompletna štampana. Reč je o Bibliji koju je porizveo Muzej Gutenberg iz Majnca - objašnjava Lazić. Foto: O. Bunić / RAS Srbija Kralica Draga i kralj Aleksandar sa oficirima Knjige i sam skuplja, spojivši ovu ljubav sa drugom - putovanjima. Do sada je obišao 90 zemalja i iz svake ima barem jednu knjigu. - To su čitave epske priče kako su dolazile do Srbije. Sad brodom stiže pošiljka iz Argentine, avionom je nedavno stiglo iz Brazila, 18.000 knjiga došlo je iz Engleske, 7-8 tona poslato je iz Nemačke, iz Vladivostoka su dolazile vozom do Moskve, iz Moskve kamionom ovamo. Sve su to avanture svoje vrste - priča Viktor, koji je i sam napisao nekoliko knjiga i putopisa. Teološki fakultet iz Ljubljane poklonio je muzeju 25.000 knjiga za budući Teološko-filozofski centar u Kumodražu, najveći u regionu. Kroz virtuelni put oko sveta odvešće vas i neknjiževni eksponati: slika na svili, originalne lutke za balinežansko pozorište, čuvari hramova iz Pendžaba, muzički instrumenti iz Afrike, luk i strela iz Nigerije, posudice od vulkanskog kamena, originalna maska iz Amazonije sa zubima pirane i mačeta sa glavom pirane, prvi radio napravljen u Jugoslaviji, originalni orman kraljice Natalije Obrenović, štap Milana Obrenovića, slike kralja i kraljice oko 1870. i epska fotografija nasmejane Drage Mašin i kralja Aleksandra koji su se slikali sa oficirima, svojim ubicama, nekoliko meseci pre atentata. Foto: O. Bunić / RAS Srbija - Pravimo kompleks biblioteka i muzeja koji treba da bude najznačajniji kulturni centar između Beča i Istanbula. To je neka naša ambicija, da stvorimo Kongresnu biblioteku Balkana - otkriva Viktor. Iako "Adligat" sarađuje sa SANU, Narodnom bibliotekom, Maticom srpskom... pomoć od države nemaju (sem značajne podrške Opštine Voždovac) a nisu je ni tražili. - Bio bih srećan da sarađujemo sa državom ali kada vidim kako se ophodi prema institucijama koje je osnovala, šta mi da očekujemo? Ako država želi da pomogne, treba da pomogne. Mi imamo potencijal da napravimo svetsku priču - poručuje Viktor Lazić. Osim toga, muzej je za dve godine poklonio skoro pola milona knjiga u 300 biblioteka širom Srbije i regiona.Muzej knjige i putovanja nalazi se u Ulici Josipa Slavenskog 19a, uz stručne obilaske četvrtkom i petkom 10-18h, uz obaveznu najavu i donaciju od 300 dinara. http://www.blic.rs/kultura/vesti/kako-je-jedna-srpska-porodica-250-godina-skupljala-najvrednije-knjige-sveta/pvsbkm0
  8. ОДГОВОР: Када човек о нечему говори или пише никада није сигуран да ли је довољно рекао, а увек може бити сигуран да није све рекао о ономе о чему говори. Отуда се о неким питањима и стварима пише и говори стотинама и хиљадама година, и увек се има нешто ново додати или казати. Такав је случај и са нашим одговором у вези св. Водице, што сведочи и Ваше горње питање, које је постављено са жељом да се већ раније дати одговор допуни и употпуни, што ево радо чиним. Ми у Цркви (Епископи и свештеници) када говоримо о предметима наше свете вере, често нисмо у стању да замислимо и претпоставимо колико наш народ мало зна о својој вери, па у много чему претпостављамо извесну количину тог знања и верског образовања код наших верника, те нам се стога деси да наши разговори о вери или беседе буду неразумљиве и тешко схватљиве за наше слушаоце, управо због тога што многи немају основна неопходна предзнања. Отуда је заиста добро да верници имају могућности и услова да слободно постављају питања о ономе што им није јасно или не разумеју у својој вери или о ономе што се у цркви ради. (Ту могућност је пружала наша рубрика у "Православљу"- "Практична веронаука", која, Богу хвала, сада излази као целовита књига). Но, ред је да пређемо на Ваше питање. Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу. Но, главно питање је: "након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом"? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке). Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу. Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси. Уз ово допунско објашњење, треба ипак прочитати поново и ранији одговор о светој Водици, где је на крају оног одговора јасно речено шта све православни хришћанин треба да чини и практикује у овоме своме животу, а ради постизања свога спасења и задобијања вечнога живота у Царству Небескоме. Мир ти и радост од Господа. Из књиге: Практична веронаука Извор: Манастир Глоговац
  9. (слави се 21/8.фебруара и 23/10.јуна на дан празновања Сабор Рјазанских светих) Љубав Семеновна Сухановска родила се 10.септембра/28.августа 1852.г. у Рјазану, у породици сиромашнога мештанина Семена Ивановича Сухановског и његове супруге Марије Ивановне. У то време они су имали два детета: Василија и Григорија (умро 1855.г.) .После три и по године родила им се још једна девојчица. Млађу Љубовину сестрицу су назвли Олга. Љубушку су крстили два дана после рођења,-30.августа у Никољској цркви, коју су после тога, зато што је њена купола до реконструкције, 1904.г. била највећа у граду, у народу називали Николај Дуговрати или Николај Високи. Крштење у Николаевовисокој цркви је обавио старешина цркве протојереј Петар Димитријевич Павлов, отац познатога научника Ивана Петровича Павлова. Познато је да је 1873.г. Марија Ивановна са породицом живела у петом кварту, у Астраханској улици. 1881.г на углу Владимирске и Воскресењске у крилу зграде број 660. која је припадала црквењаку Анисији Александровној Лебедовој. Почетком 1903.г. до своје смрти Љубушка је заједно са мајком и сестром живела у улици Затиној, бр.646. поред куће њиховог духовнога учитеља претојереја Јована Космича Добротворског, који је био у цркви посвећеној Уласку Христа у Јерусалим. У дому о. Јована у време гоњења цркве живео је неко време и свештеномученик Јувеналије (Масловски) ,архиепископ Рјазански и Шацки. Сухановски су живели веома бедно и скучено.Марија Ивановна, Љубушка и њена сестра Олга су биле смештене на 4,4 квадратних хвати[1]. Тако мале стамбене површине није било ни у једној породици града Рјазана.Семен Иванович Сухановски је у то време умро. Оставши без хранитеља, породица Суханових је постала једна од најсиромашнијих у Рјазану и зато је њихов духовик о.Јован Добротворски често посредовао код градских власти за материјалну помоћ за њих. Сухановски су живели побожно. И Господ их није оставио. Кроз Љубушку је Он излио благодат Своју не само на Сухановске, него и на све Рјазане. Ево како описује схимонахиња Серафима (у свету Јелена Александровна Масалитинова) вољу Божију јављену кроз блажену Љубов Рјазанску: „Љубов се винула духом ка Господу, а тело је било одузето: у току петнаест година она није могла да хода нити да стоји на ногама. У соби где је она лежала била је икона светога Николаја Чудотворца и Љуба му се молила и свом душом је волела светитељ. Она је знала, колико многих добрих дела је он учинио људима. Но, ево дошло је време и Господ је погледао на немоћну слушкињу и кроз угодника јој је открио вољу Своју. Једном када је Љуба у дому била сама,јавио јој се сам свети Никола Чудотворац. Њена мајка кад се вратила, ушла је у собу, и видела Љубу како стоји на ногама. Видевши је она је задивљено упитала: „Кћери моја, да ли си то ти. Како си стала на ноге? Љуба је подигла реке ка икони светитеља и казала:„Јавио ми се угодник Николај и каже ми: „Устани Љуба и ходи, и јуродствуј“, - и ја сам стала чврсто на ноге, а он је постао невидљив“. Мајка је била веома обрадована тим догађајем, али заједно са тим се и ожалостила пред назначеним јуродством кћери. Не размишљајући одмах је отишла свештенику своје цркве. Све му је казала и затражила савет. Свештеник чувши одговорио је: „Воља Божија, не задржавај кћер, нека иде и јуродствује,о д Господа се исправљају кораци човеку“. Мајка се покорила вољи Божијој... Од тога времена Љуба је почела да се усрдно моли у Рјазанским црквама, посебно у Казанском женском манастиру, где је дуже време живела код неких сестара, а често и код игуманије, умне, образоване и духовне жене племићкога порекла. Под сенима камених сводова у тајанственом полумраку светлуцавих кандила гледали су на Љубу светли ликови угодника Божијих и позивали су је наподвиг и чули су речи које јој је казао Спаситељ ... и сазревала је у њеном срцу жеља ка подвижништву. И по вољи Божијој, она је примила на себе подвиг затвореништва при чему је тај затвор био необичан. Љуба је закључала себе у своме дому између пећи и зида. У суштини то и није био само затвор него и подвиг столпништва. Несумњиво је да се у том период у код ње формирала личност јаке воље и узвишене душе. Како се она молила, шта је у то време видела и чула, све је то само Богу познато. Али прошло је време... Љубушка провевши у затвору три године, изашла је из њега. Можда је на то она имала упутство са висине, јер када би прошло време, подвижници су по вољи Божијој остављали своју самоћу и ишли су да служе људима. Молитва за друге, добри савет, ласка, нежност, жеља да упозори некога на опасност, састрадање са људима постали су јој судбина. Љубу су често виђала на улицама Рјазана. Она је улазила у продавнице трговаца и узимала је без питања оно што јој је потребно. Трговци јој нису бранили, нису је терали, они су се радовали: па то је било тачно приметно, зато што им је тога дана трговина била успешна. Врата се нису затварала. Поједини трговци су је сами позивали, али блажена претварајући се да их не чује само би прошла поред њих. Понекад би Љуба уморно од ходања села на терасу нечијега дома и људи би јој давали нешто од хране. Од једних би радо узимала,а од других није. Оно што је узела, кући није доносила – раздавала би другим сиромашанима. Бедни и сиромашни су је познавали и волели. Љубушка је овладала даром предвиђљања. Било је много људи који су се бојали Љубине прозорљивости. Било је и таквих који нису веровали и смејали се над њом. Она је све трпељиво подносила, осмех јој се никако није скидао са лица, који је уобичајеном љубазношћу изражавао велику снагу воље. Љубов Семеновна, или како су је у народу душевно називали, Љубушка облачила се просто. Носила је одећу украшену цвећем и мараму, једном плаву, други пут ружичасту. Посебно је волела ружин цвет и хтела је, после смрти да њен ковчег буде постављен материјалом розе боје. Љубушка је према свима била добра, нежна, али једна девојка, како се сећају очевидци, плашила се Љубушкине прозорљивости. Девојка је била прилично добра, али се у њој појављивао нехотичана страх. Некако она је устала рано ујутру и почела је да потпаљује самовар. Почела је да распаљује треске, и погледала је на прозор и види, да на капију улази Љубушка. Девојка се пренеразила, потрчала је брзо да затвори врата, да не би ушла блажена. Али Љуба је стала на праг и почела да говори: „Е, ја сам пожурила, бојећи се да не затвориш врата“. Затим је извадила из џепа чололадну бонбону и дала јој је рекавши: „Ево ти бонбона,обавезно је поједи. Сама је поједи и никоме не давај. Девојка је урадила како јој је рекла Љубушка, и од тада је код ње нестао страх, и она је сваки пут радосно сретала блажену. Посећујући некада своје познанике и знајући где у дому стоје маказе и папир, Љубушка их је узимала и изрезала би некакву фигуру. И после је њему то давала, и та ствар би била предсказање. А онај ко се плашио ових прорицања он би претходно сакрио маказе. У таквим случајевима блажена би исцепала фигуру од папира рукама и свеједно би је дала одређеној особи претсказање. Некоме ко је кретао на пут дала би коња или локомотиву, ко је требао да ступи у брак – круну, ономе пак ко ће умрети – ковчег. Ове фигуре је правила веома вешто. Дала би их ћутећи и одлазила би. И дешавало се како је предсказивала. Искушеница Ефросинија је живела у Казанском манастиру у Рјазану са монахињом Артемијом. Понекада ју је посећивала сестра, која је много желела да буде примљена у манастир, али је нису примили јер је била још врло млада. Једном је дошла та девојка у манастир и поново је почела да прича о својој жељи да буде монахиња. У то време је дошла матушки Артемији и Љубушка. Она је узела са комоде маказе и велики лист папира и спретно почела нешто да реже. И то изрезано је потом ставила на сто. А шта је тамо било? Круг, као манастирска ограда, и клирос (певница). Тада показујући младој девојци, Ефросинијиној сестри на клирос, рекла: „ево,где ћеш певати, ту ћеш и читати“. Прошло је време и та девојка је отишла у манастир. Дали су јој послушање за певницом. Показало се да оно има ретки глас женски бас. Поред певања за певницом она је имала још једно послушање: – читање „Апостола“, тј.,Дела апостолских и посланице светих апостола. Само су две монахиње у манастиру имале такав глас и оне су се међусобно смењивале за певницом, а друга је читала на литругији „Апостол“.А када су затворили манастир,она је певала у другој цркви све до своје смрти. Љубушка је далеко раније предвидела затварање Казанскога манастира.Неким остарелим монахињама је рекла: „Ви ћете своје кости оставити у манастиру, али друге неће“. И дошао је тај тужни дан кад је манастир затворен. Колико је само суза проливено, колико је бола поднето“. - Шта да очекујемо убудуће“,невољно су постављале себи то питање свака од монахиња, напуштајући драги им манастир. Након манастирске тишине, живот у свету је плашио многе од њих. У срцима њиховим била је забринутост а пред њима неизвесност. Тога дана у манастир је дошла Љубушка. Узнемирене и потресене сестре су је окружиле. Она је била озбиљна и усредсређена, скоро да ништа није рекла, само је рукама радила спретно, и као и обично: парче папира, маказе... По лику изрезаних фигура све је постало јасно – ко ће се удати, ко ће умрети, ко ће живети сам, а ко ће живети поред цркве и радити. Једној матушки Љубушка је изрезала цркву са колибом и звонаром и рекла јој је: „Ту ћеш живети и неће ти недостајати хране“. Десет година је та монахиња живела поред цркве Ваведења Пресвете Богородице, радећи различите послове. Њен посао је био да звони. Многе сестре су се после тога сретале и сетиле се шта им је изрезала Љубушка и потврдиле су да су се њена предсказања испунила. Било је и других случаја прозорљивости блажене Љубови. „У нашу породицу“, причала је једна жена, која је познавала Љубушку, - „она је долазила као у своју и све нас је волела. У то време у Москви је умро мој отац. Моја мајка је решила да га превезе у Рјазан и сахрани га на Лазаревском гробљу. И поред највеће жеље тешко је то било да се учини, али пренели смо га и сахранили у Рјазан. На сахрани је била и Љубушка. Почели су да копају раку, а она је отишла сама недалеко у страну и почела да копа јаму. Видела је то наша бака и прекорно јој је рекла: „Љубушка, шта то радиш ? Копаш други гроб, а ми ни овај нисмо ископали“. Она је одговорила: „А ми ћемо ту сахранити врапца“. Ускоро је у нашој породици умро дечак стар само два месеца. Тада смо разумели за кога врапца је она копала гроб. У једној породици било је троје деце, а четврто је било на путу. Једном је отишла код њих Љубушка и рекла је домаћину:„Константине Павловичу, узмите ме за жену“ и пријатно се насмешила. Он се такође насмејао на њене речи и одговоријо је: „Да, ја би вас Љубов Семјеновна, радо узео за жену, али шта да радим са мојом женом. Пелагијом Федоровном? Овога пута Љубушка је као што се дешавало и раније, сасвим отворено рекла: „Она ће умрети“. И стварно жена је умрла на порођају, оставивши иза себе четворо деце. После сахране била је велика даћа. Била је позвана и Љубушка. Седела је немо за столом ћутећи, не гледајући ни у кога, а када је устала од стола и отишла, од тада никад више није ушла у ту кућу. Позивали су Љубов Семеновну не само на сахране него и на свадбе, сматрајући да ће њено присуство донети младенцима срећу. Али није увек било тако. Један богати рјазански трговац удавао је своју кћер. Позвано је много гостију са невестине и младожењине стране. Свадба је била раскошна: богато сервирани столови музика, цвеће. Младожења је веома вешто скривао своју страст према пићу, и нико у њему није видео пијаницу. Како је било велико запрепашћење свих гостију и невестиних рођака, када је Љубов Семеновна, не познавајући од раније младожењу рекла веома гласно за столом: „Младожења је тешка пијаница, а ова млада неће бити срећна“. То је покварило весеље и покајали су се што су позвали блажену. Али касније, када су се уверили у истинитост тих речи, волели су је и уважавали као и раније. Једном је Љубушка дошла у свој дом. Тада је још био жив њен деда. Десило се тако да када је код деде дошао кум, у то време је дошла и Љубушка. Кум је одлучио да се мало нашали са Љубушком и упитао је: „Дакле, Љубов Семеновна, кажи нам, када умреш коме ћеш оставити своју кућу“. Блажена се насмејала и одговорила: „Војницима“. Они су почели да се смеју над њеним речима. Тада нико није могао ни да замисли да ће њена кућа бити срушена и да ће на том месту бити подигнут војни магацин за војну опрему. И тако, место где је стајала кућа, остало је војницима. Једном су се три девојке пријатељице спремале за испит. Чуле су за Љубушку и решиле су да је питају како ће проћи на испитима. Замишљено учињено. Дошле су, и још нису прешле ни праг њеног дома, она их је пријатно дочекала: „Ево дошле су код мене... Катја, Шура и Лида“. И све их је правилно по именима назвала, иако их раније никада није видела. Рекла је : „Убрзо ћете имати испите, а ви се плашите. Ничега се немојте плашити, све ће бити добро“. Девојке су отишле смирене и успешно су положиле испите. Двема малим девојчицама Љубушка је прорекла далеку судбину. Она је често посећивала њихове родитеље. Једном је дошла да их види. Чисте дечије душе ничега се нису плашиле и тако су се са пуно поверења прибиле уз блажену: „Тета Љуба, кажи нам шта знаш“. Љубушка се насмејала, из џепа је извадила невелики смотуљак, одвила га и у њеним рукама су биле две папирне иконице: једну иконицу са ликом светог благовернога кнеза Александра Невског дала је старијој девојци, а млађој иконицу свете благоверне кнегиње Ане Кашинске. Касније се старија сестра удала. Муж јој се звао Александар, у част светог благовернога кнеза Александра Невског, и они су живели у Москви близу метро станице „Александар Невски“. Живот пак, млађе сестре био је сличан благоверној кнегињи Ани Кашинској :рано је изубила мужа, и остала је удовица са двоје деце. Пре револуције 1917. блажена је ишла по улицама града и понављала: „Зидови Јерихонски падају, зидови Јерихонски падају“. Тада је он већ била позната као видовита, и питали су је шта то значи. Али Љубушка није објашњавала своје речи, и када се све завршило постало је јасно њихово значење. О последњим данима живота и смрти блажене Љубови причала је Јелисавета М. која је добро познавала блажену: „Три недеље пре своје смрти дошла је у нашу кућу Љубушка. Наша породица је била велика и она нас је све волела. Ја сам у породици била најмлађа, и мене је посебно волела. Тај пут ме је нежно позвала по имену и казала: „Лизонка, ја ћу убрзо умрети. Моли се за мене Богу, дођи на мој гроб, узми мало земље са њега. Обложи мој гроб розим платном“. Питала сам је: „ Зашто ми је потребна земља“. Замислила се на тренутак и рекла је: „Узми земљу и стави је у теглу са цвећем и у кући твојој биће благодат“. Када је Љубушка умрла, ја сам била на послу. Враћајући се кући чула сам да је умрла, и одмах сам отишла њеној кући. Лежала је усрдно одевена у ковчегу који је био добро припремљен, али ничим постављен. Сетила сам се тада њене молбе да обложим њен ковчег розе платном, и растужила се: како да испуним њену молбу. Она је умрла 21.фебруара 1921.г. У то време у продавницама ничега није било. Материјал се куповао купонима, и наша породица их је одавно све искористила. Више од тога – моли не моли, ништа нећеш добити. Шта да се ради? Добро, размишљам, поћи ћу у продавницу, потражићу па макар и газу. Ма шта било, боље је него непостављен раван ковчег. Ушла сам у продавницу, и почела да молим пословођу: „Хтела би да купим материјал од вас, чак и газу, треба ми да поставим ковчег моје познанице, старије жене. Ово ми је затражила пре смрти“. Пословођа је позвао младог ученика: „Миша, тамо на полици имамо неку розе газу, иди и донеси је“. У себи сам помислила: „Да ли ми се он то подсмева, да ли заиста постоји ружичаста газа“. Али видим:; дечак носи целу трубу газе прелепе розе боје. Таква газа никада није била у продаји. Тако смо обложили њену „кућицу“ розом бојом. Било је доста украса и машни около. Тако се испунила Љубушкина предсмртна жеља. Зима 1921.године била је веома тешка. Беснео је грађански рат. Људи су страдали на фронту, страдали су у позадини; није било довољно хлеба, керозина, дрва за огрев. У кућама је било хладно као на улици. Уместо лампе увече су људи палили свеће и при таквом осветљењу деца су учила школске лекције. Одрасли су били уплашени како да издржавају своје породице. Једном речју, сваки је мислио једино о себи. Али, када су чули да се Љубушка преставила у Господу, и да је требало да се сахрани, сви су остављали своје бриге и похитали су да отпрате блажену на њен последњи пут. Сабрало се толико много људи, тако да је чак и полиција била принуђена да преузме мере да очува ред. Тако је народ поштовао спомен Љубушкин. Након смрти своје мајке, Љубушка је живела са сестром Олгом, која се понашала према њој надмено. Није је угњетавала, ни вређала, али није јој ни веровала, говорећи: „Наша Љуба претвара се да је блажена“. И заиста, „нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“(Мат.13,53). Али када је Олга видела огроман број људи који су спроводили Љубушку на њен последњи пут, орко се заплакала: „Колико људи је познавало моју сестру, само ја једна је нисам знала“. Олга је надживела Љубушку само три године, скончавши у децембру 1923.г. И после смрти блажена Љубушка није оставила Рјазанце – мноштво чудеса и исцељења десило се по молитвама на њеном гробу. После Љубушкине смрти њени поштоваоци су на њеном гробу подигли невелики споменик. Али са годинама он се урушио и гроб је запуштен. И ево, један војник је од својих средстава поставио крст и металну ограду. О себи је он причао да је његов живот текао веома несрећно, осим тога он је био болестан и лекари му нису могли помоћи. И у сну му се јавила Љубушка и рекла: „Иди у Рјазан, нађи гроб Љубове Сјеменовне Сухановске, постави оградицу око њега, после чега бићеш здрав и срећан“. Он је учинио све како му је она казала и добио је спасење. Од тада је он сваке године долазио на њен гроб и дао да јој се одслужи парастос. А ево једног недавног чудесног догађаја који се десио 2002.године. Слушкиња Божија Татјана из града Александрова се разболела од упале штитне жлезде. Она је дошла у Рјазан код своје мајке. Сазнавши за њену болест, рођака је дала Татјани освећено уље на моштима блажене Љубови, иконицу и акатист. Татјана се помолила,прочитала акатист, али није се помазивала уљем. Ноћу видела је она у сну, као да је она дошла са својом мајком у цркви. По цркви иде свештеник са иконом у рукама и говори Татјани: „ти уљем врат мажеш, мажеш...“ . Татјана је почела да се помазује уљем и убрзо је приметила да јој је много боље. Има врло много таквих сличних сведочанстава. 12.јануара 1987.године Љубов Сјеменовна Сухановска је била прибројана Сабору Рјазанских светих као месно поштована света - блажена Љубов Рјазанска. Сагласно одлуци Најсветијега патријарха Пимена, установљена је дан спомена 21/8.фебруар дан њенога престављења и 23/10 јуни дан празновања Сабора Рјазанских светих. 1992.г. ревношћу намесника Свето Јовано-Богословског манастира,архимандрита Авеља (Македонова) на Скорбјашченском гробљу на гробу блажене Љубушке направљена је капела, а један дан пре тога дана, на јубилеју 800.-годишњице Рјазанске епархије, 23. јуна 1998.г.њене свете мошти су пренесене у Николо-Јамски храм у граду Рјазану. Зато што је крштена у цркви светог Николаја,исцељена од Светога Николаја,Љубушка и почива у цркви свога љубљенога светога кога је свом душом поштовала у овом животу и са којим се сада налази у Небеским становима. Део моштију је остао у капели над њеним бившим гробом на Скорбјашчем гробљу. Ту такође многи долазе на поклоњење блаженој. Акатист светој блаженој Љубави Рјазанској Кондак 1 Oд детињства изабрана Христовом љубављу, ради кога си у подвигу јуродства просијала, дивна молитвенице и заштитнице земље Рјазанске, света блажена мати наша Љубови, приносимо ти похвалне песме, поштујући свети спомен твој. Ти пак пошто смело стојиш пред Цара и Владара свега, немој престати, да молиш милостивога Спаситеља за нас који ти кличемо: Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Икос 1 Ти која си подражавала анђелима у земаљском животу твоме, још на крштењу си била названа Љубов, и ту врлину заволевши (љубав) још од детињства, оним који се сматра безумље презрела си безумље света. Због тога погледај на молитве који ти са љубављу узносимо овако: Радуј се, на светом крштењу названа Љубов! Радуј се, јер си том врлином изобилно обогаћена! Радуј се, јер си трпела бол у страдалноме твоме телу! Радуј се, јер си узносила молитве пред иконом светога Николе! Радуј се, јер си се преко светога угодника Божијег удостојила исцељења! Радуј се, јер си се по заповести његовој обукла у ризу јуродства! Радуј се, јер си тај подвгиг као крст на раме своје понела! Радуј се, јер си њега понела пошавши за Христом! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 2 Твоја мајка видевши, блажена Љубови, дивно твоје исцељење и чудећи се таквом необичном јављању теби, обузета сумњом отишла је у цркву у којој је свештеник рекао: воља Господња, тиме те је благословио на овај много тежак подвиг запевавши Богу: Алилуја! Икос 2 Разум си сакрила јуродивошћу у сујетном животу великога града, пламен страсти си угасила смирењем богоблажена мати. Сузе и уздахе тајних молитава твојих ко ће исказати? Ми то сада спомињући, кличемо ти овако: Радуј се, јер си нам јавила пример трпљења и незлобивости! Радуј се, јер оним што се сматра безумље сакрила си светлост благодати! Радуј се, туђинко свету, која ниси избегавала оне који живе у њему! Радуј се, која се молиш Богу за ожалошћене људе! Радуј се, јер си добровољно затворила себе у дому своме! Радуј се, јер си дивни овај подвиг сакрила од нас! Радуј се, јер си прихватила од Бога указани пут! Радуј се, јер си радосно ступила на тај пут! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 3 Укрепљавана силом Вишњега и повињујући се Његовом промишљању, блажена мати Љубови, хтела си да помогнеш ближњима својим, оставила си свој кућни затвор, и као истинита угодница Божија, непрестанао си клицала Богу: Алилуја! Икос 3 Имајући у себи, блажена мати, огањ Божанске љубави, засијала си као свећа на свећњаку, просвећујући таму грехова наших, и слично бестелесним Анђелима свагда си се узвишавала ка небу. Ми у умиљењу овако ти говоримо: Радуј се, јер си поревновала туђиновању Христовом! Радуј се, јер си ишла улицама града Рјазана! Радуј се, јер си одбацила сујету земаљскога света! Радуј се, јер си се удостојила кушања рајске сладоти! Радуј се, јер си презрела станиште твоје ради служења људима! Радуј се, јер си тражила и добила небеску заштиту! Радуј се, јер све красоте света ни у шта си сматрала! Радуј се, јер таквим животом показала си љубав Божију људима! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 4 Бура таштине света није успела да те прогута,богомудра Љубови, ти си пак као по суву пешице прешла по бездану животнога мора, поставши слична Спаситељу нашем, благодарно певајући Њему: Алилуја! Икос 4 Житељи града Рјзана чувши и видевши твој богоугодни живот са љубављу те примаху под кров свој. Ти си их пак чудесно уразумљивала необичним начином показујући им одређено им од Господа. Помози и нама, блажена мати,да творимо свеблагу вољу Његову да би те овако величали: Радуј се, дивни украсе града Рјазана! Радуј се, јер нас од безакоња наших приводиш у скрушеност! Радуј се, јер видиш будуће догађаје као садашње! Радуј се, јер избегаваш славу људску! Радуј се, јер нас мудро упућујеш на добро! Радуј се, јер просвећујеш потамнеле очи душа наших! Радуј се, јер си потопила страсти као гонитеља фараона! Радуј се, јер си окусила благодат Светога Духа као небеску манну! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 5 Обучена боготканом одећом благодати, ниси гледала на лица ни на сталеж људи, ни на привремене почасти, мати наша, избегавајући славу и похвале. Научи и нас да се старамо само за једину славу Царства Небескога и да Једноме у Светој Тројици Богу, узносимо славу вапијући Му: Алилуја! Икос 5 Видевши побожни људи многонапаћено твоје туђиновање, када си уморна на степеништу стала да мало одахнеш, желећи да умање страдања твоја, доношаху ти храну. Ти пак, желећи да сакријеш свој подвиг, блажена мати, то си разадавала сиромашнима. Ми пак, дивећи се добровољноме твоме сиромаштву љубављу ти овако певамо: Радуј се, славећи јуродивост, учиш нас мудрости! Радуј се, јер безумље света изобличаваш јуродивошћу! Радуј се, јер си сладост рајску окусила у духовном сиромаштву! Радуј се, јер ради те сладости све земаљско ни у шта си сматрала! Радуј се, јер погрде и подсмехе ниси допустила да уђу у срце твоје! Радуј се, јер све што си добијала делила си сиромашнима! Радуј се, јер нас учиш нестицању! Радуј се, јер си све богатство своје скупила у Царство Небеско! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 6 Јавила си се веома гласна проповедница, богоблажена мати, када си предсказала да ће надолазеће године бити метежне за нас. Али и у тешким даним искушења, када многи беху обузети страхом бежаху, примером својим си поучавала да певају са надом Богу: Алилуја! Икос 6 Засија јавно истинитост речи твојих, исказаних у причама, кад падоше зидови јерихонски и држава Русија би предана поругама. Умоли пак, Владара Христа, блажена мати, да нам помогне да понесемо то бреме, да умањи страдања наша. Ми те пак овако прослављамо: Радуј се, јер нас не остављаш у страдањима нашим! Радуј се, јер нас изводиш из пучине очајања! Радуј се,ј ер нас приводиш мирном пристаништу! Радуј се, јер развесељаваш чамотињу срца наших! Радуј се, јер бодриш изнемогле снаге наше! Радуј се ,јер си у време прогонства чврсто била у вери! Радуј се, јер нас поучаваш да се надамо на милост Божију Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 7 Желећи пројавити величину љубави и милосрђа свога према палом роду људском, када дође време затварања Казанскога манастира од безбожника, Господ не остави у тузи слуге Своје и посла тебе, мати наша Љубов, на утеху жалосним сестрама, да не би у данима искушења подлегле очајању, него да без роптања поднесу невоље,певајући похвалну песму: Богу: Алилуја! Икос 7 Ново чудо јавила си, достохвална мати, када си сестрама које су биле у невољи прорекла будућност. И њихова ридања са сузама умањила си несумњивом надом на Заштитницу Мајку Божију. Похваљујући, дакле,твоје,благовољење, кличемо ти овако: Радуј се, јер си дошла на заштиту Казанскога манастира! Радуј се, јер си тамо боравила дуго у келијама! Радуј се, јер си тешила оне који страдају! Радуј се, јер си подарила заштиту онима који су у невољама и недаћама! Радуј се, јер си изабранице Христове упућивала на пут ка Небескоме Жениху! Радуј се, јер си са њима делила тешкоћу ускога пута! Радуј се, јер си им прорекла будући пут! Радуј се, јер си им показала да тај пут прођу благодарећи Бога! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 8 Необично је и дивно било житије твоје; великим знацима подигла си многе из греховнога сна на покајање, свима дајеш исцељење, овима јављаш брзу смрт, другима пак изобличавш тајне помисли. Стога те молимо, блажена Љубови, просвети нашу таму безверја, упућујући нас да се исправимо, да на Страшном Суду Христовом не станемо са леве стране, него да се удостојимо да са изабранима кличемо Свемогућем Богу: Алилуја! Икос 8 Сва испунивши себе Божанском љубављу, јавила си се палата дарова Духа Светога: тешиш ожалошћене, штитиш немоћне, дарујеш сиромашне, исцељујеш болесне, због чега ти кличемо: Радуј се, јер помажеш сироте и убоге! Радуј се, јер управљаш бедне и удовице! Радуј се, верна заштито немоћних! Радуј се, брзо исцељење недужних! Радуј се, јер узносиш топле молитве за нас! Радуј се, јер њих и све нас учиш да прилазимо Богу! Радуј се, јер си крајњим смирењем стекла дар прозорљивости! Радуј се, јер си од тога дара бесплатно раздавала онима којима је потребно! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 9 Сва пуна врлинама, блажена Љубови, са молитвом на устима предала си дух твој у руци Божијој, који те усели у Небеске станове, где те примише анђелски чинови и хорови светих. Измоли нам од Господа миран хришћански крај, да бисмо Му певали похвалну песму: Алилуја! Икос 9 Многоречити говорници не знају како да те похвале, достохвална мати, јер многа натприродна преславна чудеса си још у своме животу показала, али и по престављењу твоме не престајеш да их блгодаћу Божијом чиниш. Ми побуђени љубављу смело ти овако певамо: Радуј се, украшена многим врлинама! Радуј се, смела молитвенице наша пред Богом! Радуј се, јер си уским путем јуродства дошла до врата небеских! Радуј се, јер си у палату Небескога жених ушла у гласу радости! Радуј се, дивна мати, достојна доброг спомена! Радуј се, по блаженој смрти твојој Богом узвеличана! Радуј се, јер нас учиш да се одричемо сујете века овога! Радуј се, јер оне које љубављу поштују твој спомен помажеш у невољама и напастима! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 10 Господ желећи да се сви спасу откри кроз благодатну твоју смрт, како приличи припремљенима да буду спремни за сахрану,када си некој девојци јавила, блажена мати наша Љубов, да сандук у коме лежиш обложиш платном розе боје. Јер си се удостојила да у смртном часу добијеш не бол него радост. Тако и сада боравећи у Горњем Јерусалиму, радосно певаш Богу: Алилуја! Икос 10 Као непробојним зидом житељи града Рјазана у плачу и у жалости због сиротовања свога испунише улице града нашега, блажена Љубови. Разумеше да тело твоје треба да иде у погребну пратњу, мишљаху да ће бити остављени без твоје заштите. Ми пак, сада празнујући спомен твој прилазимо молитвеном покрову твоме и хвалимо те у нади овим речима: Радуј се, јер си наследила Царство Небеско! Радуј се, јер нам божанском љубављу откриваш блаженство безсмртнога живота! Радуј се, јер си кушана као злато у огњу! Радуј се, јер те Господ прими као свеплодну жртву! Радуј се, венче, из света саплетени од радости и доброте! Радуј се, скупоцена кадионице, која узносиш тамјан хвале Богу! Радуј се, кандило које свим срцем гориш ка Богу! Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше! Кондак 11 Ове похвалне песме, које ти као многобројне приносимо мати наша Љубови нису довољне да би прославиле врлине и чудеса твоја. Међутим, узносећи хвалу Богу због свега што нам јавља у светима Својим, Њему певамо: Алилуја! Икос 11 Тросунчаном светлошћу обасјеана, сада са свима светима стојиш на небесима пред престолом Цара над Царевима, многоблажена Љубови, и отуда као светлозарно светило просвећујеш земљу Рјазанску, одгонећи мрак заблуде показујеш пут
  10. Зато је било неопходно да се почне са изградњом нове православне цркве. Света мученица Људмила Чешка ( 860-921) је заслужна за ширење православља на Чешким земљама и зато су је убили представници паганске властеле. Извор: Радио Светигора
  11. „Ми никада нисмо за храм плаћали воду, ни у време османлија, ни јорданаца, шта више ни у време израиљћана, - каже митрополит. Патријарх је предложио да се анулира дуг и да се од сада крене с плаћањем воде за храм, но од компаније није дошао никакав одговор“. По речима митрополита, „Патријарх је упутио писма лидерима више држава, Русије, Америке, Израела, Кипра и Грчке“. „Нека зна читав свет шта се догађа са најсветијим местом на земљи, куда долазе поклоници и туристи, трошећи милионе, који иду Израелу“. Истакао је митрополит Исихије. „Представници израелске компаније нас игноришу и ми ћемо затворити храм, ми не можемо функционисати без новца“, рекао је митрополит. Други представник Патријаршије архиепископ севастијски Теодосије је рекао, да храм Гроба Господњег, „од давнина има привилегије, које му дозвољавају постојати без обавезног плаћања пореза и комуналних услуга, међутим, пре две године израелске власти су отпочеле са процедуром да се те привилегије измену“. „Патријаршија се неће помири с новим правилима, и ми планирамо, ако се ова криза продужи, подузети и друга решења, ићи ћемо и на затварање храма, рекао је архиепископ Теодосије. Ставили су нас у врло тешку ситуацију: не можемо плате исплаћивати, не можемо плаћати друге накнаде и обавезе за функционисање цркве“. Извор: Епархија горњокарловачка
  12. Сарајево, Света Текла Након литургије је обављена литија око храма током које су ношене мошти Свете Текле. Према традицији, освећена је и вода благосиљањем руком светитељке. Света Текла је и крсна слава Кола српских сестара у Сарајеву, па је тим поводом освештано славско жито и преломљен славски колач. Мноштво вјерника узело је учешће у прослави празника, цјеливавши десну руку светитељке, која се чува у овом храму, и примивши Божији благослов. У Старој цркви на Башчаршији више од 300 година почивају мошти ове светитељке. Света Текла је, од када се њене мошти чувају у Старој цркви, у Сарајеву добила заслужени култ поштовања и слављења, посебно међу женама. Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније IV Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву. Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом. Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата. Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве. Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав. Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм. Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године. Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Извор
×
×
  • Create New...