Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'sve'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. JESSY

    Sve je samo stvar percepcije...

    Da li vam se dogodilo da nešto pričate, a da suprotna strana donese sasvim drugačiji zaključak? Da li vam se dogodilo da za nešto bivate optuženi, a zapravo ste imali dobru nameru? Često u takvim situacijama kažemo sebi: Šta mi je sve ovo trebalo? Preturamo po svojoj glavi tražeći razloge, možda čak svoju krivicu, i nikako ne možemo da dođemo do rešenja. Odustanimo od toga, jer jednostavno nije greška u nama, već je sve samo stvar percepcije. Svaka osoba ima svoj pogled na svet. To je jedinstvenost. Ne postoje dva ista pogleda na ovu našu stvarnost. Možda se dogodi da naizgled o nekim temama isto mislimo, ali to je samo naizgled. Prvo moramo da raščlanimo šta je to percepcija da bismo mogli da idemo dalje, odnosno da razumemo kako ona nastaje. U odnosu na prikupljene informacije i naša se percepcija menja. Dakle, znanje je veoma važno. Potom, stečeno znanje, odmah nakon sticanja, postaje iskustvo. Dakle, znanje ili saznanje može to da bude samo do trenutka dok ga ne spoznamo. Nakon toga prelazi u iskustvo. Ova dva principa se neprestano smenjuju. Znanje ili saznanje o nečemu dovode do iskustva, a iskustvo nas nagoni da nadalje iskusimo nova saznanja. Hteli mi to ili ne, ovaj proces se u nama odvija od samog rođenja. Jer, bez toga naši životi ne bi imali smisao.
  2. Kontrola letenja Srbije i Crne Gore objavila je konkurs za prijem 46 kandidata na obuku za sticanje dozvole kontrolora letenja i odgovarajućih ovlašćenja, objavljeno je na sajtu SMATSA-e. Kako se navodi u tekstu konkursa, potrebno je 24 kandidata za ovlašćenje ASC Beograd, pet za ovlašćenje ADI-GMC/AIR Beograd, pet APP Niš, pet APP Kraljevo, pet ADI-TWR Podgorica i dva kandidata za ovlašćenje APP Tivat, a troškove školovanja pokriva SMATSA. – Opšti i posebni uslovi za prijem kandidata na obuku su da su oni državljani Republike Srbije/Crne Gore, da su rođeni 1994. godine ili kasnije, da nisu osuđivani, da se protiv njih ne vodi krivični postupak i da nisu pod istragom. Takođe, potrebno je da svi kandidati poseduju IV stepen stručne spreme ili da, školske 2018/2019 pohađaju i završavaju IV razred srednje škole. Svi prijavljeni moraju i da imaju najmanje „vrlo dobar“ prosečan uspeh školovanja i da u svim razredima srednje škole iz vladanja imaju najmanje ocenu 4 (vrlo dobar), odnosno najmanje ocenu „dobro“ za kandidate iz Crne Gore. Dalje, potrebno je posedovati i zdravstvenu sposobnost za obavljanje posla kontrolora letenja u skladu sa Pravilnikom, nivo znanja engleskog jezika B2, kao i posedovanje predispozicija i psiholoških karakteristika neophodnih za pohađanje obuke. – Kako ističu na sajtu, svi kandidati da bi se prijavili na konkurs moraju obavezno popuniti on-line prijavu, a preduslov za njeno popunjavanje je da kandidat ima otvoren Google nalog: – Dokazi koji se prilažu na konkursu su popunjena on-line prijava na konkurs, koju su kandidati prethodno odštampali i potpisali, zatim original ili overena fotokopija izvoda iz matične knjige rođenih, original ili overena fotokopija uverenja o državljanstvu (ne starije od 6 meseci). Dalje, potrebno je dostaviti original ili overenu fotokopiju uverenja nadležnog suda da se protiv kandidata ne vodi krivični postupak i da nije pod istragom (ne starije od šest meseci), original ili overenu fotokopiju uverenja nadležnog MUP-a da kandidat nije krivično osuđivan (uverenje ne starije od šest meseci). Na kraju, potrebne su i overene fotokopije svedočanstva svih razreda i overena fotokopija diplome srednje škole (za kandindate koji su završili četvorogodišnje školovanje), odnosno, overene fotokopije svedočanstava završenih razreda i overen prepis ocena sa polugodišta četvrtog razreda (za kandidate koji do kraja juna 2019. godine završavaju školovanje). Kandidat uz navedene dokaze, obavezno dostavlja i dve fotografije, dimenzija kao za pasoš, a fotokopije svih dokumenata moraju biti overene od strane javnog beležnika. – Poslednji dan prijave na konkurs je 25. april 2019, a svi kandidati su dužni da odštampanu i potpisanu on-line prijavu sa svim navedenim dokumentima dostave na sledeću adresu: Kontrola letenja Srbije i Crne Gore SMATSA doo Beograd, Sektor za ljudske, pravne i opšte poslove, ulica Trg Nikole Pašića 10, 11000 Beograd sa naznakom „Za konkurs za prijem na obuku za kontrolora letenja“. Više informacija o postupku i kriterijumima selekcije kandidata, kao i o datumima započinjanja obuke po grupama pročitati na sajtu kontrole letenja.
  3. Zamislite da se jednog jutra probudite i saznate da su svi vaši podaci, vaši dokumenti, emailovi, slike, vaše rezervne kopije, jednostavno nestali, obrisani, i da ne možete da učinite ništa u vezi sa tim? To je upravo ono što se desilo ove nedelje sa VFEmail.netom, američkim provajderom sigurne elektronske pošte koji je izgubio sve podatke i rezervne kopije podataka svojih korisnika nakon što su nepoznati napadači uništili njegovu celokupnu američku infrastrukturu, izbrisali podatke i rezervne kopije od skoro dve decenije, za svega nekoliko sati, bez očiglednog razloga. Rik Romero pokrenuo je ovaj servis 2001. VFEmail je bio poznat kao email provajder koji pruža usluge sigurne email komunikacije kompanijama i korisnicima, i to kako besplatno tako i uz naknadu za premijum naloge. Opisujući napad kao "katastrofalan", kompanija je otkrila da se napad dogodio 11. februara i da su "svi podaci" na njihovim američkim serverima - i primarni i rezervni sistemi - potpuno obrisani, i da se po svemu sudeći šteta ne može popraviti. "Da, @VFEmail je zapravo nestao", napisao je Romero na Twitteru u utorak ujutro. "Verovatno se neće vratiti." Kompanija je otkrila napad 11. februara, nakon što je primetila da su svi njegovi serveri isključeni bez ikakvog obaveštenja. Posle dva sata, kompanija je objavila da su napadači uhvaćeni "usred formatiranja njihovog backup servera" i da se "plaše da su svi podaci u SAD možda izgubljeni". Iako je još uvek nejasno ko stoji iza ovog destruktivnog napada, saopštenje objavljeno na sajtu kompanije ukazalo je na IP adresu 94[.]155[.]49 i korisničko ime "aktv", koja je izgleda registrovana u Bugarskoj. Romero veruje da je napadač najverovatnije koristio virtualnu mašinu i nekoliko načina pristupa VFEmail infrastrukturi kako bi izvršio napad, i kao rezultat toga, nijedna metoda zaštite, kao što je dvofaktorna autentifikacija, ne bi zaštitila VFEmail od upada. Zvanični sajt je sada obnovljen i pokrenut, ali ako ste kojim slučajem korisnik, očekujte da vaše sanduče bude prazno. Ovo nije prvi put da je kompanija napadnuta. 2015. godine, grupa hakera poznatih kao "Armada Collective", koja je takođe napala i Protonmail, Hushmail i Runbox, pokrenula je DDoS napad na VFEmail nakon što je kompanija odbila da plati otkupninu. https://www.informacija.rs/Vesti/Hakeri-unistili-VFEmail-servis-obrisali-sve-podatke-i-rezervne-kopije.html?fbclid=IwAR1YuuK9F6LCrpCXqUWdc6SHOo0bbSzwVuoaqvYVok6hx5FPZ1oziLnlWag
  4. The meeting of the Head of the Autocephalous Church of Ukraine Metropolitan Epiphany with the Head of the Greek Catholic Church of Ukraine (Unity) Archbishop Svyatoslav Sevciuk was held on Thursday, March 7th. According to the official site of the Greek Catholic Church during the meeting, the two sides were informed by a letter from the Ministry of Culture that the Saint Sophia Cathedral in Kiev from March 18 will remain closed for rehabilitation work. "We are forced to declare that Divine Liturgy will not be performed in the Hagia Sophia Cathedral on April 7, 2019," the Greek Catholic Church says. It should be noted that the Unity Archbishop had asked the Prime Minister of Ukraine, Mr. Volodymyr Grossman, to be granted a special permit to operate in Hagia Sophia of Kiev three times a year. The Unity Archbishop, speaking of the expectation of the believers of the Greek Catholic Church to pray in the Cathedral of Hagia Sophia, stressed: "This church is the common residence of all the children of the Baptism of Blood of Vladimir and the mother for all the cathedrals us. Wanting to pray in this Temple, we want to witness the affinity of our Church with our Orthodox brothers. This move is a move towards our springs, towards the development of the blessing of the Baptism of Vladimir, to the restoration of the unity of the once united, but now divided, Kevin Church. During the meeting, the two sides reaffirmed the unwavering desire to reach understanding, cooperation and joint service for the Ukrainian people. At another point, the Unity Archbishop said: "The path of such an approach is the study of our common roots, the reconciliation between the Churches and the healing of the historical memory." "Our churches are at the beginning of this common course. We will work together to see, in the words of Patriarch Joseph Slipiti, a truly renewed Hagia Sophia in Kiev, "added Unity Archbishop Svyatoslav. "Until this section none of the ecclesiastical heirs of this Church can alone take over the ancient Cathedral of Hagia Sophia of Kiev. It should rather be a meeting place for the descendants of the Church of Wisdom of Kiev, a memory, a call, a guard and a hope for our unification in Christ, "underlined the closing of Archbishop Svyatoslav. For his part Metropolitan Epiphanios pointed out that the two sides confirmed the need for mutual understanding and cooperation, as this serves the unity of the people of Ukraine. "Thanks to the efforts of our predecessors, much has been done to heal the wounds of the past," Metropolitan Epiphani noted. Metropolitan Epiphanius also noted that he has repeatedly stressed the need for dialogue between the two Churches and the continuation of existing co-operation. "In matters of faith and historical issues, each side has its own opinion, some are close, in others they are opposed. The mistake was to overestimate such differences and underestimate them. That is why we need further dialogue - obviously long, sometimes complicated and painful, "Metropolitan Epiphany states elsewhere. "We are open to such a dialogue, we want to be constructive and fertile, taking into account all the internal and external challenges for the participants," Metropolitan Epiphany stressed.
  5. Ovogodišnji nastup srpske vazduhoplovne industrije u organizaciji Jugoimport SDRP-a inovativniji je po ponuđenom nego ranije. Isključivi „krivac“ za to je trenutno najaktivnija domaća privatna kompanija u namenskoj industriji EDePro. Pored već predstavljenog Stršljena i nove planirajuće bombe, EDePro je na IDEX-u prvi put javnosti prikazao projekat VTOL bespilotne letelice. Aleks (ALECS- Advanced Light Electric Composite System) je kvadkopter sa dodatnom petom potisnom elisom koji je u mogućnosti da poleće i sleće vertikalno, lebdi u mestu ali i obavi tranziciju između vertikalnog i horizontalnog leka i na posletku leti horizontalno. Aleks za sada u dve verzije, veličine i upotrebe / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako je ekskluzivno za Tango Six ispričao Vladimir Jezdarević, sistem inženjer EDeProa i vođa grupe za bespilotne (električne) letelice, ideja kompanije bila je da prikaže da koncept petomotornog bespilotnog VTOL-a radi: – Aleks trenutno postoji u dve verzije. Manji težine 35 kilograma uz nosivost 6 kilograma korisnog tereta koji je koncept demonstrator ali koji će biti i poseban proizvod dominantno za civilne upotrebe nadzora i druge opcije moguće sa odgovarajućim senzorima. Veći je ideja militarizacije dizajna, čija je prva verzija izložena ovde na IDEX-u. On teži 250 kilograma i može nositi 70 kilograma korisnog tereta. Ideja kompanije Jugoimport SDPR je da se veća verzija razvije u borbenu bespilotnu letelicu a mi ćemo u nju integrisati turbo džet motor. Ovde na sajmu smo prikazali mogućnost nošenja nevođenih raketa ali naravno postojaće opcija i za vođena sredstva. – kaže Jezdarević. Pozicija podvesnih tačaka će se menjati, opcije naoružanja biće nevođene i vođene / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Motor broj 5 će biti ili klipni ili turbojet / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Kako nam je takođe rekao, EDePro će manji Aleks pripremiti za nastupajući sajam naoružanja Partner u Beogradu. Ideja je da letelica demonstrira poletanje, tranziciju u horizontalni let, prelazak u lebdenje pred cilj i da ispali dve rakete koje će biti urađene specijalno za ovu demonstraciju. Nakon lebdenja letelica će se horizontalnim i na kraju vertikalnim letom vratiti na početno mesto poletanja. Za više detalja pogledajte ceo intervju: https://tangosix.rs/2019/21/02/video-sve-o-novom-projektu-kompanije-edepro-prvi-srpski-bespilotni-vtol-imace-civilne-i-vojne-verzije-letni-prikaz-uz-simulirano-dejstvo-vec-ove-godine-na-partneru/
  6. Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne? Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva. Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne. Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih. Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti. Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija. Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi. Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj. Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
  7. Dragi

    Sve oko vojske

    Odbrana je pravo svakog slobodnog čoveka, jel' tako, Zvone.. .... Šta mislite o novom ruskom tenku? http://en.wikipedia.org/wiki/T-95 Mogući izgled..
  8. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin stigao je juče u jednodnevnu zvaničnu posetu Srbiji. Ruski Il-96 13. januara na aerodromu ''Nikola Tesla'' kao prethodnica visoke ruske državne delegacije na čelu sa predsednikom Putinom / Foto: Zoran Tadic Na beogradski aerodrom ‘’Nikola Tesla’’ u 13:04 časova sleteo je specijalno opremljeni predsednički putnički avion Iljušin Il-96-300PU(M1) registracije RA-96022 , takozvani ‘’Борт номер один’’ najveći tip vazduhoplova u ruskoj floti za prevoz veoma važnih ličnosti (VIP). Prilikom ulaska u vazdušni prostor Srbije Putinov avion dočekala su tri lovca MiG-29 RV i PVO Vojske Srbije koji su ga pratili sve do sletanja. Ministarstvo odbrane je saopštilo da je u današnjoj misiji lovačke zaštite dolaska predsednika Rusije u vazduhu bilo 6 lovaca MiG-29. U kojoj je letelici Putin? Interesantno je da su na „Nikolu Teslu“ sletela sva tri Iljušina 96 predsedničke flote Ruske Federacije. Vladimir Putin bio je u drugoj letelici registracije RA-96022. Prvi je u 11:19 sleteo RA-96017. Drugi Iljušin bio je praćen od strane tri lovca MiG-29 (jednog dvoseda i dva jednoseda), trećeg su pratila dva. Sve tri letelice mogle su da se prate preko komercijalnog servisa za praćenje letova Flightradar24 osim kada je u jednom trenutku praćenje drugog aviona u kojem je bio Putin bilo isključeno. Većina klasičnih medija je greškom javila da je predsednik Ruske Federacije sleteo u prvom avionu. Prvi je sleteo „17“ sa prethodnicom delegacije. Razlikuje se od druge dve letelice po izostanku komunikaciione GPS i GLONNAS antene na „leđima“ letelice / Foto: Tango Six „22“ u kojem je sleteo Putin / Foto: Tango Six Trećeg Iljušina pratile su samo dva MiG-a 29 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prethodnicu velike ruske delegacije dovezla su 14. januara dva teška transportna aviona Il-76MD Državne aviokompanije 224. letačka jedinica a u njima su se nalazila specijalna vozila kao i pripadnici ruskih bezbednosnih službi. Ova jedinica zadužena je između ostalog, i za prevoz tereta i opreme koju koriste visoke državne delegacije prilikom putovanja, kako na domaćim linijama tako i u inostranstvu. Još ranije, 12. januara na Teslu je sleteo i Il-96 koji se već sutradan vratio u Rusiju. Rusija za potrebe prevoza predsednika i visokih državnih delegacija trenutno koristi tri aviona Il-96-300PU(M1) / Foto. UAC Rusija poseduje jednu od najvećih vazduhoplovnih flota za prevoz veoma važnih ličnosti odnosno samog državnog vrha. Njihova glavna baza jeste aerodrom Vnukovo tj. njegov specijalni državni terminal Vnukovo-2. Svi vazduhoplovi nalaze se u sastavu Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’ (poznata i kao ФГБУ СЛО ‘’Россия’’) koja poseduje čak 67 aviona i helikoptera, pretežno ruske proizvodnje, od kojih se za prevoz predsednika upotrebljava 8-12 aviona i oko 9helikoptera. Ova jedinica nalazi se pod upravom Administracije predsednika Ruske Federacije a do 31. januara 2009. bila je deo aviokompanije ‘’Rusija’’. Zanimljivo da se određeni broj aviona može iznajmiti. Njen najveći vazduhoplov jeste četoromotorni putnički avion Il-96 kojih ima čak 11 od kojih 10 Il-96-300 i jedan Il-96-400. Od 10 aviona varijante -300 pet predstavljaju posebno opremljene Il-96-300PU(M) (ПУ – Пункт Управления) koji su ujedno i leteća komandna mesta. Prvi Il-96-300PU isporučen je još 1995. za tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina i u toj nameni zamenio je avion tipa Il-62. Drugi avion Il-96-300PU, namenjenog predsedniku Putinu poleteo je aprila 2003. Dokumentarni film televizije “Rusija 1“ o predsedničkom avionu: Luksuzni enterijer aviona koji je rađen u podružnici austrijske kompanije Diamond Aircraft u Engleskoj, sastoji se između ostalog od pozlaćenih sanitarija kupatila, unutrašnjih oplata obloženih svilom, mermernih podova. U avionu se nalaze tri bara, teretana, kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba, radni kabinet površine 10 m2. Maja 2010. naručena su još dva aviona Il-96-300PU(M1), prvi je isporučen decembra 2012. a drugi krajem januara 2014. Potom je aprila 2013. potpisan ugovor za još jedan Il-96-300PU(M1) koji je isporučen jula 2016. Od 2014. godine dva starija Il-96-300PU(M) se nalaze u rezervi dok se aktvino koriste tri novija aviona. Osim prevoza predsednika i najviših političkih i vojnih delegacija, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili nuklearnog sukoba ovi avioni postaju mesta odakle se komanduje oružanim snagama. Osim što su luksuzno uređeni, za komandovanje vojskom ovi avioni poseduju specijalnu opremom za komununikaciju, navigaciju i identifikaciju a tu su i sistemi samozaštite od mogućeg napada na sam vazduhoplov. Postoji i podatak da avion poseduje i kapsulu za spasavanje. Leteće komandno mesto Tu-214PU. Drugi važan vazduhoplov u floti Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’, ujedno i najbrojniji, jeste familija Tu-204 i Tu-214 (Tu-204-200). U upotrebi je čak 20aviona od kojih 4 pripadaju administraciji predsednika. To su dva leteća komandna mesta Tu-214PU (ПУ – Пункт Управления) i dva rezervna aviona Tu-214SUS(СУС – Самолёт-Узел Связи) koja predstavljaju leteća komunikaciona čvorišta. Ostatak flote čini 5 Tu-214SR (СР – самолёт-ретранслятор, avion repetitor), jedan Tu-214VPU (ВПУ – воздушный командный пункт, koristi ga i Federalna služba bezbednosti – FSB), 4 Tu-214, jedan Tu-204-100 i 5 Tu-204-300. Suhoj Superjet 100 Dassault Falcon 7X. Novije nabavke aviona uključuju 6 putničkih An-148-100EA, dva Suhoj Superdžet 100 (prvi predat na upotrebu krajem juna 2016.), a iz inostranstva su kupljena dva Airbus A319-115 i dva poslovna Falcon 7X. Od starije garde još uvek se koriste tri laka putnička Jak-40, dva Tu-134A-3 i dva Tu-154M. Što se tiče helikoptera glavninu flote čine srednji transportni Mi-8 sa ukupno 20primeraka, pretežno u podverzijama salonske varijante Mi-8PS. Osim njih tu su i 4 AW139. 224. letačka jedinica prvobitno je formirana 1979. kao 224. samostalna transportna aviojedinica koja je bila namenjena pre svega za obezbeđivanje transporta tokom sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Formalno jedinica je bila potčinjena Ministarstvu civilne avijacije SSSR i letela je na avionima An-12. U skladu sa dekretom predsednika Rusije današnja Državna aviokompanija ‘’224. letačka jedinica’’ osnovana je 15. januara 1993. za potrebe vazdušnog saobraćaja po nalozima predsednika države, vlade i Ministarstva odbrane. Dolazak dva aviona Il-76MD 224. letačke jedinice na aerodrom “Nikola tesla“ 14. januara: Iste godine jedinica je započela letove na teškim transportnim avionima Il-76 i An-124 preuzetim od 12. divizije vojno-transportne avijacije Vojno vazdušnih snaga (VVS) i svojom delatnošću počela da donosi prihode koji su donekle poboljšali finansijski položaj vojnog vazduhoplovstva. 2008. godine je u okviru vojnih reformi ova aviokompanija postala Otvoreno akcionarsko društvo (OAO) ‘’Oboronoservis’’ u stopostotnom vlasništvu države koju zastupa podružnica Ministarstva odbrane OAO ‘’Aviaremont’’. 224. letačka jedinica koristi avione koji su deo inventara VVS/VKS i nalazi se u sastavu 6955. vazduhoplovne baze. Flotu jedinice čini 18 Il-76MD i 8 An-124, avioni Il-76MD koriste se za potrebe Administracije predsednika države i njima se, osim drugih različitih tereta, prevozi i vozni park koji koristi predsednik i visoke državne delegacije, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Iljušini 76 baziraju na aerodromima Migalovo, Taganrog-Centralni i Orenburg-2. Avioni An-124 čija je matična baza Sešća obavljaju širok spektar prevoza veoma teškog i gabaritnog tereta širom sveta. Između ostalog ovi avioni su leteli i za SAD a izvršavali su i prevoze za potrebe NATO snaga u Avganistanu kao i francuske vojske stacionirane u Maliju. Živojin BANKOVIĆ (druga i četvrta foto-MORS: treća РИА НОВОСТИ)
  9. Zbog čega je za decu važna dosada i šta roditelji treba, odnosno ne treba da rade kada je detetu dosadno savetuje stručnjak za rani razvoj dr Ranko Rajović. BUKA / 22. Mart 2018 PODIJELI: Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon. O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje. “Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući. Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica. Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.
  10. Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali. Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi". Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom. - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo. Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme. - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo. Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit. - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin. Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države. - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P. Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima. - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka. Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca. - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona. U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo. - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S. Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta. - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj
  11. Kada ovaj čovek kaže da je po zvanju sveštenik, verovatno većina ljudi pomisli da se šali, jer po gotovo svim stavkama nije ono što očekujete kada je izlged sveštenika u pitanju. Sveštenik Maksim Pastuhov je sve samo ne običan pop. On je drugačiji, on je svetski blagosiljani šampion bodibildinga i božanski profesionalni fitnes trener. Nakon što su mediji u Rusiji počeli da izveštavaju o njemu, počeli su da se šale da je kao Supermen, noću obavlja svoj redovni posao, dok se noću transformiše u pravog pravcatog bildera, zamenjujući svešteničku odeždu sa opremom za treniranje u teretani, prenosi portal Slavorum. Otac Maksim Pastuhov godinama služi u crkvi u Ivankovu, mestu u jugozapadnoj Rusiji. Ali, on nije želeo da mu se život svede samo na sveštenički poziv. Pored mišića i takmičenje u bodibildingu gde je na regionalnom takmičenju zauze treće mesto, on takođe ima i crni pojas u borilačkim veštinama. Dakle, pored toga što ih blagosilja, on lokalnu zajednicu i čuva, što je verovatno posebna atrakcija. Otac Maksim je osnovao i Pravoslavni sportski klub koji je dobio ime po jednom od svetaca, a oprema koja se nalazi meštanima na raspolaganju, nije nimalo jeftina. Ono što možda oduševi sve vernike koji misle da popovi razmišljaju samo o novcu, jeste činjenica da je Maksim prodao svoju kuću da bi opremio sportski klub, kako je otkrio u intervjuu za RT. Sve u svemu, otac Maksim je sve samo ne običan, više je nalik onim monasima koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i video igricama. https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/on-je-sve-samo-ne-obican-pop-svi-se-zapanje-kad-vide-sta-maksim-krije-ispod-mantije/tejc6n9?fbclid=IwAR1A7phql7aHtbhqayjCOM6Ki99JXCeVLOMKuhKdvvdSpnn4bDM3fDRZRBs
  12. Za početak da kažem ono što hedonizam nije, a najčešće asocira ljude: Hedonizam nije isključivo uživanje u materijalnim, po mogućnostim skupim stvarima Hedonizam nije kada samo gledaš na sebe i kako sebi da priuštiš skupe materijalne stvari Hedonizam nije ludovanje, žurke i pijančenje Bogata djeca instagrama, koja su često po mnogima obrazac ponašanja hedonista, nisu hedonisti. U nastavku se će biti uglavnom priče o tome šta jeste hedonizam.
  13. U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem." Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem. U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka. O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači. U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija." Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal... Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu. Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor. Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna. O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore. Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini. Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu. Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo. Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi. Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije." O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno. Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega. Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč. Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore. O strani na kojoj je Vučić Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada. Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna." Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila. Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast." Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti. Jelena JORGAČEVIĆ, VREME
  14. Danijela

    Mene i dalje sve interesuje

    Branka Veselinović za B92: Rekla sam Titu “Nemoj više da me zoveš” Naša najstarija glumica i članica prvog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branka Veselinović uskoro će proslaviti 100. rođendan, a za tu priliku matično pozorište sprema svečanost u njenu čast. Igrala je u pozorištu, na filmu i u serijama, a zbog svog znanja i talenta bila je i česta gošća predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, kojem je čak jednom prilikom rekla da je više ne zove na zabave. Foto: Privatna arhiva "Trošila sam se, davala sebe, ali to je najlepši način da se nematerjalno obogatiš", otkriva ona u intervjuu za B92. Veselinović je u svojoj bogatoj karijeri glumila u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a u JDP je ostvarila više od 40 uloga. Takođe je glumila i u Ateljeu 212, a u Umetničkom i Narodnom pozorištu, a ostvarila je više od 40 uloga u filmovima i serijama, te igrala u najčuvenijoj radio-drami svih vremena "Veselo veče"... I danas voli da zabavlja publiku. Družila se sa srpskim velikanima, intelektualnom i umetničkom elitom i u svom stanu čuva mnogo uspomena stečenih tokom svog bogatog života. Ona se tome raduje i kaže da i danas uživa u svemu i ne voli da propušta stvari. Sluša muziku do jedan, dva uveče. "Sve treba voleti, odaberu mozak i raspoloženje šta im se dopada. Misliš da si moćan i pun znanja, prestaneš da se interesuješ, ali to je strah, ne treba stati, treba uvek učiti". Poručuje da će ispunjen i bogat život imati onaj ko se ne preda. "Ne možeš da sediš i ne radiš ništa, da te sve mrzi. Mene i dalje sve interesuje. Ne starim, jer je moja priroda takva. Često mi kažu kako Branka u stotoj godini ovo ili ono … ali ja nemam sto godina. Ne osećam ih, mnogo manje godina imam", kaže naša poznata glumica Branka Veselinović. Doživotna ambasadorka UNICEF Glumica, poliglota, pesnikinja, slikarka, doživotna ambasadoorka UNICEF-a, počasna građanka Novog Sada i Beograda, članica Diplomatskog kora žena i još mnogo, mnogo toga ume, radi i pripada Branki Veselinović, koja kaže da ljudi najviše greše ako “žive u jednom zanatu”. "Nikad ne treba stati. Ja sam se bogatila radeći, a nisam glumila uvek za novac. Igrala sam predstave za razne sindikate i bolesne ljude, invalide, pa i za slepe, jer i oni doživljavaju predstave. Trošila sam se, davala sebe, ali to je najlepši način da se nematerjalno obogatiš". U stanu u centru Beograda dočekuje i ispraća po nekog gosta, ovih dana novinare, čita bez naočara i voli da slika. Nikad nije pušila i pila, redovno vežba od kad zna za sebe i ne jede masnu hranu, jer je, kako kaže, u rodnoj Vojvodini tako naučila. Slatkiše međutim sebi ne uskraćuje. Uveliko se priprema otvaranje legata Branke Veselinović u Muzeju knjiga na Banjici, koje je zakazano za 10. septembar u 18 sati. Već je između ostalog poklonila 700 knjiga, ali i ključeve koje je dobila kao počasna građanka Novog Sada, u kom je odrasla i Dečijeg sela. Čuvena je po humanitarnom radu. Stupica je upoznala s budućim mužem Jedini je preživeli član prvog ansambla JDP-a u kom je upoznala supruga Mlađu Veselinovića, sa kojim je srećno provela 64 godine. "Igrali smo momka i devojku i zaljubili se. Stvar je rešila moja kuma Mira Stupica kad je pitala i mene i njega da li smo slobodni, pa nas spojila. Ali imala sam tolike partenere, igrala Šekspira i nisam se zaljubljivala, a Mlađa i ja smo se zavoleli. Svako jutro i veče slušam snimke na kojima mi recituje i to je dobro vibriranje života. On je tu sa mnom, nije zauvek otišao". Podseća da je umro u decembru 2012. godine. Branka pored glumačkog dara, govori ruski, mađarski, nemački francuski i engleski jezik, pa je često bila gošća predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. "Poslednji put sam bila pred njegovu bolest i rekla da neću više dolaziti jer samo mene zove. A predsednik kaže ’jel ima neki jezik koji Vi Branka ne govorite’. Pored sede ambasadori pa se svakom obraćam na njegovom jeziku". Seća se Branka i svoje porodice. Izgubila je šesnaestogodišnjeg brata kad je u pokušaju da napravi salto pao na glavu i poginuo, a rano je ostala i bez majke. "Imala sam 12 i po godina kad mi je majka umrla i popila sam tad kiselinu da i ja umrem. Spasili su me u poslednjem času". Seća se da su svi bili nadareni za jezike i da su često razgovarali kroz stihove. Mnogo govori kroz stihove, pa evo nekih koji je lepo opisuju: "Odakle ja tako dugu živim zato što se životu svakog trena divim i kad patim dobro dobrim vratim". https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2018&mm=08&dd=31&nav_category=1864&nav_id=1437755
  15. Koliko dugo osećate bol i patnju zbog neuzvraćene ljubavi, šikaniraju vas, osećate da ste drugačiji od većine ili ono najgore trpite fizičko i psihičko nasilje u porodici, ali pretvarate se i ćutke sve to trpite godinama, ne odlučujete se za radiklne rezove samo da ne bi pukla bruka! Čini se da Srbi više od kod bilo kog drugog naroda zaziru od toga "šta će svet reći". Tako je kada razmišaljaju o razvodu ili kada su u situaciji da im je dete ili ukućan teže bolestan, ako slučajno imaju nekog najbližeg drugačije seksualne orijntacije... Ćute i trpe da ne puke bruka - žena trpi muživljevo iživljavnje, krije se da je dete narkoman, žena alkoholičar... Kao da je lakše imati nesrećan život i prikrivati problem nego ga rešavati, jer bi se upravo tako za sve i saznalo. - Bila bih srećnija milion puta da su se moji razveli. Dvadeset pet godina sam slušala svakodnevno svađe, pretnje i strahovala kada čujem ključ u bravi jer znam šta sledi. Imam traume za za ceo život! Zbog sve dece koja su prošla ili prolaze ovakve i slične stvari, ja vas molim da se razvedete i svima ulepšate život – napisala je čitateljka „Blica“ komentar na tekst šta sve deca trpe u lošem braku koji traje upravo zato što su se roditelji plašili da se razvedu "da ne bi pukla bruka".
  16. Imamo S-300, nemamo S-300, eh da imamo S-300 mi bi njima pokazali, ne bi se usudlili da nas napadnu, kad Ruje pošalju S-300, Putin sa migovima šalje i S-300, brat Lukašenko će nam dati S-300, debatuju već 20 godina u Srbiji svi od dece, lokalnog društva uz pivo ispred prodavnice do prodavačica na pijaci i raznih geopolitičara i analitičara. Fenomen zvani raketni sistem PVO S-300 srpsku javnost i političare i dalje okupira još od početka devesetih godina prošlog veka, pa sve do danas, kada povremeno priča o nabavci ovog sistema izbije u javnost, međutim taj PVO sistem nikako da dođe iako se obećanja umnožavaju geometrijskom progresijom iz godine u godinu. Moglo bi se postaviti pitanje, gde je zapelo? To niko ne zna, niti je moguće rasčivijati složene vojno-političke odnose između Srbije i Ruske Federacije, da li smo mi zaista tražili S-300 ili su Rusi ponudili prodaju sistema koji se više ne proizvodi, ali raketni pukovi razmešteni u PVO kišobran oko Moskve i dalje ga poseduju i koriste iako se trenutno zamenjuje savremenim sistemom S-400. S-300 ponovo je u centar srpskog interesovanja posle debakla “ Orlova“ na Mundijalu u Rusiji ponovo dospeo, kada je Sputnjik lansirao vest citirajući neimnovani vojno-diplomatski izvor iz Rusije da je Srbija uputila zahtev Moskvi za nabavku dve baterije raketnog sistema PVO S-300 PMU-2. Međutim, usledio je munjeviti demanti ministra odbrane Aleksandra Vulina, da to nije istina i da Srbija nikakav zahtev nije uputila. Ovaj put Vulin je negirao ono što je u prošlosti u javnim nastupima često naglašavao da Srbija nabavlja raketni sistem S-300. On je o tome govorio sredinom avgusta prošle godine kada je izjavio da Beograd razmatra mogućnost da nabavi S-300… “ Razmatramo ovo pitanje, mislimo o tome, suviše je rano da se kaže nešto konkretnije. Ne mogu da govorim tako otvoreno i unapred. Ne mogu da komentarišem konkretno u vezi S-300… rekao je tad Vulin za Sputnjik tokom zvanične posete Moskvi. Međutim osam dana kasnije šef Federalne službe za vojno-tehničku saradnju Dimitrij Šugajev opet je izjavio ruskim medijima da su u toku pregovori Rusije i Srbije oko S- 300. Vulin je tad demantovao tu tvrdnju izjavom da se odluka ne može doneti preko noći i bez odgovarajućih dokumenata, bez budžeta i saglasnosti čitave države. Priča o S-300 je zatim nestala sa medijske scene, dok je nastavila da živi na raznim vojnim grupama i forumima, gde su entuzijasti i pojedina penzionisana vojna lica vodila žustre debate. Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje Vojnopolitičke osmatračnice da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “ Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju. Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO penzionisani general dodaje: “ Ja sam rekao zašto nisu. Takva situacija je bila u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor Pebertona samnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300. Obazirući se na pitanje koliko bi značio sada isporuka S- 300 Srbiji Smiljanić kaže S -300 zadovoljio bi potrebe Srbije. Kako su Srbi nabavljali S-300, mitovi i relanost Prvi tragovi o nabavci S-300 postojali su još u vreme SFRJ, kada je JNA bila živo zainteresovana za nabavku ovog raketnog sistema, međutim planove je odložio građanski rat koji je usledio 1991. godine. Savezna Republika Jugoslavija takođe je bila zainteresovana za nabavku raketnog sistema S-300, a o tome prvi put povela se reč na sednici Vrhovnog saveta odbrane 2.06. 1993 godine. Nabavku sistema S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović ( ubijen februara 2000.), koji je zahtevao 124 miliona dolara da se izdvoji iz budžeta sa nabavku S-300 i raketnog sistema TOR. Tada je spomenuo i da su vođeni razgovori sa potencijalnim nabavljačima opreme i da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi kreditiranja, kompenzacionog posla, ukoliko se odobri ovakva kupovina. Međutim od te priče nije bilo ništa jer se nabavka spominjala u jeku žestokih sankcija koje je UN uvela protiv SRJ, a 1993 je vreme kada je hiperinflacija nezaustavljivo marširala. Priča o S-300 nastavila je da živi kroz priloge u vojnim časopisima. Usledio je Dejton, a ponovno oživljavanje priče o nabavci S-300 usledilo je 1997 godine, kada je pokojni Pavle Bulatović ponovo u medijima spomenuo nabavku ovog raketnog sistema. Da se nešto konkretno tad radilo pojasnio je i nekadašnji komandant RV i PVO VJ general Spasoje Smiljanić. Smiljanić u svojoj obimnoj knjizi Agresija NATO, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine potvrđuje sa dva dokumenta da je tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general -major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Akt Tehničke uprave GŠ VJ pov.broj 1645-1 od 1.08.1997 predviđa nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2 za šta je izdvojeno 1.200.000.000 dinara. U drugoj polovini 1997. u Moskvu je otputovao i tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić, koji se u Moskvi sastaje sa tadašnjim predsednikom vlade Viktorom Černomirdinom, koji je izjavi oda će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao. Ova nabavka ostala u fioci čekajući nove prilike. Naredne 1998. godine eskalirala je kriza na Kosovu i Metohije. Otvoreni sukob sa OVK u leto iste godine dovelo je do zaoštravanja odnosa sa NATO, koji već od septembra počinje sa otvorenim pretnjama bombradovanja SRJ. O tome Momir Bulatović piše u svojoj knjizi da je u oktobru ubrzano razmatranje nabavke S-300. “ Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene.. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih “ sporednih kanala“… Ovaj sistem je Jugoslaviji trebao da služi kao sistem odvraćanja, pošto je agresija bila neizbežna“, piše Bulatović. Faktor Lukašenko Tvrdnju Mome Bulatovića da je Jugoslavija počela ubrzano da traži S-300 potvrdio je i penzionisani general Blagoje Grahovac, koji je u svojoj knjizi “ Glasovi iz gluve sobe“ opisao kako je tekla nabavka S-300 od Belorusije. Naime, Grahovac kako opisuje zajedno sa Lilićem poslat je u 13. oktobra 1998 Minsk da razgovara o nabavci S- 300. Da nešto nije u redu svedoči Grahovac saznao je iz susreta sa načelnikom GŠ vojske Belorusije. Iz razgovora sa njim Grahovac saznaje da beloruskog kolegu niko nije obavestio o poseti i da on ne zna ništa. General-pukovnik je tad po svedočenju Grahovca pitao da li mu je poznato da je jedna mešovita delegacija na čelu sa sinom predsednika Lukašenka otišla u SRJ sa ciljem da ispita šta je potrebno. Pošto od toga ništa nije bilo Grahovac i Lilić su se vratili nazad za Beograd neobavljenog posla. Svoj doprinos priči o nabavci S-300 dao je i novinar Miroslav Laznski koji je oktobra 1999 u svojoj romansiranoj biografiji “ Jutarnja patrola“ dao informaciju da je Jugoslovenska delegacija na sajmu naoružanja “ Difendori 98″ u Atini razgovarala sa ruskom delegacijom o nabavci S-300. Navodno Rusi su ponudili cenu od oko 129.340.000 dolara za S-300 odnosno 96 raketa i 16 lansera odnosno dva divizion. Decembra 1998. na poziv ruskog ministra odbrane Igora Sergejeva, u Moskvu su otputovali Pavle Bulatović i general Branko Krga. Sergejev je odbio mogućnost da isporuči S-300. Iako se agresija na SRJ približavala sve više nagađanja da li mi imamo S-300 postala su svakodnevna. Obaveštajci raznih provinijencija pokušavali su do poslednjeg dana uoči bombardovanja da saznaju da li Jugoslavija ima S-300. Januara 1999. usledio je sastanak načelnika GŠ VJ generala Ojdanića i Smiljanića sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom, gde je došlo do kraćeg spora sa ruskim generalom oko toga ko koga obmanjuje, uprkos tome nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. Šest dana uoči agresije u kabinetu generala Simljanića vodio se zanimljiv dijalog: “ Imate li S-300?“ bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD postavio 18. marta 1999. na trećem sastanku sa tadašnjim komandantom RV i PVO Spasojem Smiljanićem. “ Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu. Nedeljnik Argument 22. marta 1999, posle čega je prestao da izlazi doneo je naslovnu vest da je Srbija nabavila S-300. Rat je počeo dva dana kasnije, ali kafanska nadmudravanja nastavljena su sa tezom da se čeka samo prilika da se S-300 upotrebi. Trećeg dana po izbijanju rata sa NATO u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Inače 10. aprila 1999. general Karanović je o rezultatu neuspešne posete obavestio Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema, rekao da Lilić ima nove podatke. U skladu sa tim doneta je odluka o opućivanju oficira na obuku u Rusiju. Tako 30. aprila 1999. izdvojeno je bilo 150 oficira koji su poslati na preobuku u Rusiju, među njima je bio i novopostavljeni komandant 250. raketne brigade pukovnik Tiosavljević i nedavno penzionisani general Jovica Draganić koji su prošli na obuku na S-300. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Sve nade jugoslovenskog vojnog vrha da će Rusija pomoći da se nabavi S-300 i ostali raketni sistemi definitvno su sredinom maja 1999. pali u vodu. Petooktobarskim promenama priča o S-300 definitivno je zamrla. Lukašenko i S-300 drugi put među Srbima Priča o Beloruskoj isporuci S-300 vaskrsla je juna 2014. godine kada je večni predsednik Belorusije izjavio da je on nudio Miloševiću da isporuči S-300 i da je imao pilote heroje koji su bili spremni da avionima prebace S-300 u Beograd, ali da je krivac bilo rukovodstvo u Beogradu jer nije verovalo da će ih NATO napasti, kao i da je kasnije bilo kasno jer je počela blokada. Lukašenko se osvrnuo i da je Milošević kukao da mu je S-300 bilo bi drugačije, a da mu je Lukašenko odgovorio da je o tome trebao da razmišlja ranije. Lukašenko se osvrnuo i da je je vojska bila slaba i da joj je nedostajala odlučnost, organizacija i pripremljenost. Priča o S-300 dobija svoj nastavak posetom bivšeg potpresednika ruske vlade zaduženog za vojnu industriju Dimitrija Rogozina Srbiji 2016. godine kada je na pres konferenciji 11. januara 2016. Rogozin je tom prilikom na konferenciji za novinare Vučiću uručio maketu za koju su novinari preneli da je S-300. Međutim u pitanju je bio lanser modernijeg sistema S-400, što se prepoznalo po vozilu lansera MZKT. Rogozin je ponovio ponovo da NATO ne bi palo da napadne Srbiju da je ona imala S-300. Priča o S-300 dobila je svoj nastavak i u 2017. godini kada se opet povela priča o nabavci S-300 iz Belorusije i Rusije. Aprila 2017. S-300 spomenuo se prilikom susreta Vučića i Peskova. Vučić je tom prilikom pomenuo da se o S-300 razgovaralo i sa Putinom i Lukašenkom, ali dogovor nije postignut. Priča se prenela i u ovu godinu, a da li će ikada doći do realizacije i isporuke ostaje da se vidi. NE PROPUSTITE: HRVATSKI S-300 MIT, REALNOST ILI NAGAĐANJE Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/07/17/svi-srpski-s-300-sve-nase-nabavke-cuvenog-raketnog-sistema-od-koga-i-dalje-drhte-mnoge-zemlje/
  17. Dve stotine navijača splitskog Hajduka koji su pokrali gotovo ceo asortiman u prodavnici na benzinskoj pumpi u Srbiji, ostavili su za sobom pustoš i - ustaške simbole. U noći između srede i četvrtka, karavan od više desetina vozila, uključujući i petnaestak kombija, zaustavio se u Vrčinu na svom putu iz Hrvatske ka Bugarskoj, gde Hajduk igra sa Slavijom iz Sofije revanš meč 2. kola kvalifikacija za Ligu Evrope. Nakon što su nasuli gorivo, huligani su masovno utrčali u prodavnicu na pumpi, u kojoj je u tom trenutku bilo prisutno troje zaposlenih, dve žene i jedan muškarac. Šutnuli su radnika, a krenuli su da kradu sve što im je došlo pod ruku. Najpre su ispraznili rafove sa energetskim pićima, potom su se bacili na najskuplje čokolade, a zatim i na izložene cigare. Bili su izuzetno neprijatni, besni u svakom trenutku, a neprestano su pevali i vikali. Pred izlazak su pokupili i sve šunke do koji su mogli da dođu, a onda su ostavili grafite za sobom. Uradili su to uz potpis "Torcida Split" koji su "ukrasili" ustaškim simbolom "U", uz docrtani krst. "Profesionalnost zaposlenih doprinela da ne dođe do eskalacije incidenta" Kompanija u čijem je vlasništvu pomenuta pumpa potvrdila je "Blicu" istinitost ovih dešavanja, a o detaljima incidenta pismenim saopštenjem izjasnila se ovako: "Tokom prethodne noći desio se incident na servisnoj stanici kompanije MOL Serbia u Vrčinu, na kojoj je grupa navijača sa obeležjima Fudbalskog kluba Hajduk Split napravila pauzu na putu ka Bugarskoj. Ovom prilikom učinjena je manja materijalna šteta na objektu, u vidu polomljenih stakala i ispisanih grafita na samoj servisnoj stanici, kao i krađa veće količine alkoholnih pića i drugih proizvoda. Zaposleni su doživeli neprijatnost jer se grupa navijača ponašala nasilnički, ali niko od ljudi koji su u tim trenucima bili na servisnoj stanici nije povređen. Treba napomenuti i da su se zaposleni ponašali profesionalno i u skladu sa internim upustvima za ovakve situacije, što je doprinelo da ne dođe do većih incidenata na licu mesta. Nadležni organi su odmah obavešetni i istraga je još uvek u toku, a servisna stanica u Vrčinu je u potpunosti vraćena u funkciju i dostupna je za sve korisnike", navodi se u saopštenju. Слике на сајту блица https://sport.blic.rs/fudbal/evropski-fudbal/izivljavanje-hrvatskih-huligana-u-srbiji-dvesta-navijaca-hajduka-na-pumpi-pokrali-sve/6w1qv8p
  18. Nakon raspada SSSR-a, osamostaljenja države i nasleđivanja tehnike pet sovjetskih vazduhoplovnih armija, Ukrajina je u tom trenutku imala jedno od najjačih Ratnih vazduhoplovstava u Evropi koje je formirano 17. marta 1992. godine. Na njenoj teritoriji ostalo je oko 600 vojnih jedinica, 2800 vojnih vazduhoplova i oko 120hiljada pripadnika vazduhoplovnih snaga. U sastavu RV Ukrajine našla se impresivna flota borbenih aviona od kojih treba istaći 19 strategijsjkih bombardera Tu-160 i 27 Tu-95, potom 217 tada savremenih lovaca MiG-29 i 73 Su-27. Pored navedenih tipova u jedinicama je bilo i srednjih bombardera Tu-16, Tu-22 i Tu-22M, potom taktičkih bombardera i izviđača Su-24, jurišnika Su-17, MiG-27 i Su-25, lovaca presretača Su-15 i MiG-25 i lovačkih aviona MiG-21 i MiG-23. Detalj sa svečane primopredaje vojne tehnike ukrajinskoj armiji, 17.10.2017 / Foto: aerovokzal.net I pored toga što je nasleđena velika količina tehnike koju je koristio iskusan kadar, i pored toga što je prilikom nastanka to bilo jedno respektabilno vojno vazduhoplovstvo, usled teških ekonomskih prilika i velikih vojno-političkih promena u svetu kao i raznih neuspešnih formacijskih transformacija nastupile su godine pa i decenije propadanja. Sve to je uticalo da se brojno stanje vazduhoplova i njihov procenat ispravnosti drastično smanji, nalet pilota je bio na minimumu, tehnika nije zanavljana niti je dublje modernizovana. Ukrajina se takođe odrekla svojih srednjih i strategijskih bombardera, deo je povučen iz upotrebe, deo razmenjen a mnogi su isečeni. Na tržištu polovnih vojnih letelica prodat je veliki broj aviona i helikoptera među kojima su bili školsko-borbeni avioni L-39, lovci MiG-21, MiG-23, MiG-29, Su-27, jurišnici Su-25, transporteri Il-76 i tankeri Il-78, transportni helikopteri Mi-8, desantno-jurišnih helikoptera Mi-24. Ukrajina je od SSSR-a nasledila između 250 i 290 desantno-jurišnih helikoptera Mi-24. Procenjuje se da danas vazduhoplovne snage Ukrajine raspolažu sa oko 200 aviona i oko 160 helikoptera različitih tipova i namena. Procenat ispravnosti je poslednjih godina, zbog sukoba na istoku zemlje i opasnosti od vojne konfrontacije sa Rusijom povećan, sa remonta godišnje izađe oko 15-20 vazduhoplova ali se i dan danas na vojnim aerodromima nalazi veliki broj neoperativnih vazduhoplova. Mnogi avioni i helikopteri, koji su godinama stajali konzervirani na otvorenom ili u hangarima, su zbog hitnih potreba ponovo aktivirani ali sa ograničenim resursima i načinom upotrebe. Vazduhoplovne snage i PVO danas imaju oko 45000 ljudi, organizovane su na Operativne komande ali ima i jedinica koje su direktno potčinjene Komandi vida. Prosečan nalet pilota vazduhoplovnih snaga je na kraju 2016. iznosio priibližno 50sati. U toku 2017. godine popunjenost jedinica pilotima bila je u proseku oko 70procenata. Raspored vazduhoplovnih baza na kojima se nalaze ukrajinski vojni avioni i helikopteri. Postoje četiri Operativne komande i to ’’Centar’’ sa sedištem u Vasilkovu u čiji sastav ulazi 40. taktička avijacijska brigada sa lovcima MiG-29 koji baziraju na aerodromima Vasilkov i Ozernoe, 831. taktička avijacijska brigada sa lovcima Su-27 u bazi Mirgorod, 39. taktička avijacijska brigada sa lovcima Su-27 u bazi Ozernoe, 96. raketna brigada PVO u okolini Kijeva sa 6 raketnih diviziona S-300, 156. raketni puk PVO sa tri raketna diviziona sistema Buk stacioniranih oko grada Zolotonoša. Tu su još i 138. radio-tehnička brigada sa 5 bataljona, 31. puk za vezu i komandovanje i 2204. samostalni bataljon za protivelektronska dejstva (PED). Operativnu komandu ’’Zapad’’ sa sedištem u Lavovu čini 114. taktička avijacijska brgada u bazi Ivano-Frankivsk sa avionima MiG-29 a iste vazduhoplove koristi i 204. taktička avijacijska brigada koja od skoro bazira na aerodromu Luck. Od snaga PVO tu su 540. raketni puk u Lavovu sa 5403. i 5404. raketnim divizionom (oba s S-300), 11. raketni puk s 4 raketna diviziona sistema Buk raspoređenih u gradu Šepetovka i 223. raketni puk s tri raketna diviziona sistema Buk u mestu Strij. Ostale jedinice čine 1. radio-tehnička brigada s 5 bataljona, 76. puk za vezu i komandovanje u selu Lipniki u Lavovskoj oblasti i 17. samostalni bataljon za PED. Izviđač Su-24MR iz sastava 7. bombarderske taktičke avijacijske brigade koja je direktno potčinjena Komandi vazduhoplovnih snaga. Zanimljivo u Operativnu komandu ’’Istok’’ čija se komanda nalazi u Dnjepropetrovsku ulaze samo raketni sistemi PVO, jedinice za vezu, radio-tehničko izviđanje i protivelektronska dejstva. 138. raketna brigada PVO podeljena je na 1. grupu sa 1382. i 1383. raketnim divizionom sistema S-300 koji se nalaze oko Dnjepropetrovska i 302. grupu sa 3021. i 3022. raketnim divizionom sistema S-300 koji se nalaze oko Harkova. Tu je zatim 301. raketni puk u Nikopolju sa 3011. i 3012. raketnim divizionom koji imaju takođe sisteme S-300. Radio-tehničko obezbeđenje pruža 164. brigada, vezu i komandovanje 57. puk a tu je i jedan samostalni bataljon za PED. U gradu Odesa nalazi se komanda Operativne komande ’’Jug’’ sa jednom vazduhopovnom jedinicom i to 299. taktičkom avijacijskom brigadom na aerodromu Kulbakino koja leti na jurišnim avionima Su-25. I ovde imamo prisutne značajne snage PVO, 160. raketnu brigadu s 4 diviziona S-300, 201. raketni puk koji je podeljen na 1. grupu s dva diviziona S-300 u Pervomajsku i 2. grupa s tri diviziona S-300 u Nikolajevu. U Hersonu se nalati 208. raketna brigada s 2084. i 2085. divizionom S-300. I ovde postoji jedinica za radio-tehničko izviđanje, to je 14. brigada koja ima tri bataljona, u Odesi se nalazi 43. puk za vezu i komandovanje i 1194. samostalni bataljon za PED. Ukrajinski ultralaki školski avion HAZ-30. Jedinice koje su direktno potčinjene Komandi RV i PVO su: 7. bombarderska taktička avijacijska brigada u Starokonstantinovu sa taktičkim bombarderima i izviđačima Su-24, 15. transportna brigada u Borispolju s avionima An-24, 26, 30, Tu-134, 25. transportna brigada iz Melitopolja u čijem sastavu su avioni An-26, Il-76 i Il-78 i 456. transportna brigada na aerodromu Vinica koja leti na avionima An-24 i An-26. U gradu Hmeljnickij nalazi se 383. samostalni puk bespilotnih letelica a u bazi Čugujev 203. školska avijacijska brigada sa avionima L-39. Prvi tip vazduhoplova s kojim se sreću budući piloti aviona u RV Ukrajine jeste domaći ultra laki školski avion HAZ-30 razvijen u Harkovskoj fabrici aviona koji je svoj prvi let imao 22. maja 2012. godine a iste godine je uveden u upotrebu. Od 2013. godine samo 4 aviona i jedan trenažer koristi Harkovski univerzitet RV Ukrajine. Stajanka aviona L-39 “Albatros“ u vazduhoplovnoj bazi Čugujev. Dobro poznati čehoslovački mlazni školsko-borbeni avion Aero L-39 ’’Albatros’’ sledeća je stepenica u obuci ukrajinskih vojnih pilota. Od SSSR-a je bilo nasleđeno čak 708 aviona L-39C a danas je u upotrebi 41 primerak. Od toga su na Krimu ostala tri modernizovana aviona L-39M1 a u aktivnim jedinicama danas leti 30 L-39C, 9 L-39M1 i dva L-39M. Pre izvesnog vremena odlučeno je da u brigade taktičke avijacije (brta) koje takođe koriste ovaj tip za obuku i trenažu, budu upućeno samo modernizovani L-39M1 i M a da školska brigada u Čugujevu ima samo L-39C. Za sada se tri modernizovana aviona nalazi u 7. brta (Su-24), dva u 204. brta (MiG-29), dva u 40. brta (MiG-29) i 4 u 299. brta (Su-25). Modernizacija L-39M1 koju radi zavod OAZ iz Odese, obuhvata jači motor AI-25TLŠ potiska 18,41 kN i novi snimač letnih podataka BUR-4-1. Prvi modifikovani avion pojavio se 2009. i do sada je u upotrebu uvedeno 12 primeraka. Potom se 2015. pojavio moderniji L-39M koji je uz već pomenuti jači motor i snimač letnih podataka dobio novi kompleks sa obuku BTK-39 koji se sastoji od HUD ILS-39, dva donja višenamenska pokazivača MFD-1 u prednoj i dva MFD-2 u zadnoj kabini, avioni su dobili i novu kontrolnu kutiju PUBR za prebacivanje borbenih modova i satelitski navigacijski sistem SN-3700-03. Nakon remonta i modernizacije, MiG-ovi 29 uglavnom dobijaju ovakvu šemu farbanja. Najbrojniji borbeni avion RV Ukrajine jeste frontovski lovac MiG-29 sa oko 80primeraka u varijantama jednoseda 9.13 i 9.51. Mnogi od tih aviona su od marta 2014. su usled hitnih potreba i izbijanja krize sa Rusijom, aktivirani jer su prethodno bili uskladišteni i konzervirani u kaponirima ili na otvorenom. Na nekoliko 9.13 je izvršena delimična modernizacija na standard MiG-29MU1 koja je urađena u vazduhoplovcnom zavodu LDARZ. Modifikacije podrazumevaju pre svega zamenu dela elektronske opreme, navigacijski sistem A-323 zamenjen je domaćim sistemom satelitske navigacije SN-3307-01, modifikovan je VHF/UHF radio R-862M1, dodat je ICAO kompatibilni transponder A-511, modifikovan je snimač letnih podataka aviona Tester-U3L kao i sistem za upozorernje piota Ekran-13M-4. Tu je takođe i informacija da je domet radara u otkrivanju cilja veličine lovca povećan za više od 30 procenata. Po dostupnim informacijama trenutno je u tri baze aktivan oko 41 avion i to u 40. taktičkoj avijacijskoj brigadi na aerodromu Vasilkov 9 aviona 9.13 (svi naknadno aktivirani), 3 MiG-29UB i 6 MiG-29MU1 (piloti ove jedinice pored toga lete i na dva L-39M), 114. taktičkoj avijacijskoj brigadi u bazi Ivano-Frankivsk (oko 12 9.13 i UB) i 204. taktičkoj avijacijskoj brigadi, baza Luck koja je 2014. godine premeštena sa Krima, sa aerodroma Belbek prvobitno na aerodrom Kulbakino. Ova jedinica danas ima aktivno 11 aviona 9.13 i dva dvoseda. Tokom sukoba u Donbasu 2014. godine lakim prenosivim raketnim sistemima Igla oborena su dva aviona 9.13, prvi 7. avgusta iz 40. brigade (bort 02 beli) a drugi 17. avgusta (bort 53 beli) iz 114 brigade. Oba pilota su se katapultirala. Četiri lovca Su-27 naoružanih raketama vazduh-vazduh R-27 i R-73 koje se proizvode u Ukrajini. Lovačku avijaciju čini i flota od oko 57 aviona Su-27 od kojih su trenutno aktivna 32 s ciljem da se dostigne operativnost jednog puka od 36 aviona. Glavninu čine verzije Su-27P, S, UB i UP a tu su i modernizovani Su-27P1M, S1M, UB1M i UP1M. Većina aktivnih aviona bazira na aerodromu Mirgorod gde se nalazi stacionirana 831. taktička avijacijska brigada a 4-5 aviona nalazi se u bazi Ozernoe, u, početkom godine formiranoj, 39. brigadi taktičke avijacije. Dežurstvo na Su-27 u sistemu PVO organizovano je i na vojnom delu međunarodnog aerodroma u Odesi. Avioni Su-27 remontuju se u Zaporožju u zavodu ZDARZ gde je do kraja 2016. izvršena modernizacija na po jednom jednosedu i dvosedu. Testiranje prvog modifikovanog aviona Su-27 započeto je još avgusta 2012. da bi projekat bio prihvaćen 5. avgusta 2014. a prvi avion, Su-27UB1M primljen je u naoružanje 14. oktobra 2015. Modernizacija obuhvata ugradnju sistem satelitske navigacije SN-3307-02 koji je kompatibilan sa GPS i GLONASS, navigacioni sistem VOR/ILS Kurs-93M-V, transponder A-511 verzija 30 koji je u skladu sa ICAO standardima, DME/TACAN risiver MSD-2000V, sistem za snimanje podataka o letu BUR-4-1-10-1, audio i video sistem za snimanje SAVR-27U, sistem za upozorenje pilota Ekran-02M-3 (Ekran-UB-02M-3(Ž), modernizovani VHF/UHF radio uređaj R-800L1M Lun-1. Najznačajniji elementi modernizacije su unapređenja na radaru N001 ’’Meč’’ kojima je povećan domet u otkrivanju ciljeva u vazduhu kao i otpornost na elektronsko ometanje. To je postignuto zamenom određenog broja originalnih komponenata novom savremenijom opremom. Sve pomenute modifikacije povećale su mogućnost otkrivanja ciljeva radara za 30 procenata. Trenutno se čine napori da se izvši Druga faza modernizacije koja bi značajnije poboljšala borbene mogućnosti aviona. Modernizovani jurišnik Su-25M1. Za napade na ciljeve na zemlji na raspolaganju je oko 30 jurišnika Su-25 iz sastava dve eskadrile 299. taktičke avijacijske brigade sa aerodroma Kulbakino. Od završetka borbenih sukoba na istoku zemlje 2015. godine, na početku koga je RV Ukrajine imalo operativno svega 16 a u dejstvima izgubilo 5 aviona, Su-25 je imao prioritet prilikom remonta. U periodu od 2014. do danas odrađeno je oko 15 aviona a po svemu sudeći takođe se teži da se ukupan broj aktivnih aviona dovede do 36odnosno da bude operativan jedan puk. Oko polovinu operativne flote čine delimično modernizovani avioni sa oznakama Su-25M1, UBM1 i UBM1K. Oko 12 aviona se nalazi na aerodromima Dnjepropetrovsk i Melitopolj koji služe kao isturene operativne baze. U modernizaciji aviona primenjeni su isti sistemi kao kod lovaca Su-27, sistem satelitske navigacije SN-3307, DME/TACAN risiver MSD-2000V, A-511 transponder, sistem za snimanje podataka o letu BUR-4-1-10-1, modifikovani radio R-862, VOR/ILS Kurs-93M-V a tu su još i modul MVP-1-1V, nišan ASP-17BTs8-M2, dispenzeri mamaca KUV 26-50-01, video snimač SRVP-25, indikator položaja repnih komandi SD-T8-797.15.01.01. U borbenim dejstvima iznad istočne Ukrajine oboreno je 5 a oštećeno 6 Su-25 od kojih su neki kasnije remontovani. Samo tokom jula oborena su 4 aviona (tri Su-25M1 i jedan Su-25) i to 2. jula, 16-tog i dva 23. jula. Još jedan Su-25M1 uništen je 29. avgusta. Remontovani Su-24M ev. broja 41 beli dobio je skoro istu maskirnu šemu kao i lovci MiG-29. Četvrti tip borbenog aviona u inventaru jeste taktički bombarder Su-24 kojih ima najmanje operativnih, iako na papiru RV poseduje čak 114 primeraka (od SSSR-a nasleđeno 280) od čega se u inventaru vodi 65 uključujući 25 izviđača. Iz baze Starokostiantjiv, u okviru 7. taktičke avijacijske brigade leti 12 Su-24M (pre par godina remontovana 3 aviona) i 5 izviđača Su-24MR (remont jednog primerka je završen pre par dana). Iako je najavljivano da će sa remonta izaći mnogo više aviona to se nije dogodilo zbog ranih poteškoća jer Ukrajina nema mnogo iskustva u remontu ovih vazduhoplova. Pre izbijana sukoba 2014. aktivna jedinica je imala operativno samo tri Su-24M i dva Su-24MR pa je narednih godina naporima vazduhoplovno-tehničke službe i vazduhoplovnog zavoda NARP iz Kulbakina osposobljeno još 13 aviona. Za mnoge avione je ovo bila samo privremena mera jer nisu prošli generalni remont već samo određene radove a pri tom im je ostalo još sati naleta između dva remonta dok im je vremenski resurs istekao. Iznad Donbasa je 2. jula 2014. u levi motor pogođen Su-24MR čija je posada uspela da sleti na aerodrom Mirgorod gde je bio smešten detašman bombardera i izviđača koji su leteli iznad ratnog područija (tamo je i danas prisutan određen broj Su-24). Oštećeni avion je kasnije remontovan i vraćen u službu. Prvi gubitak dogodio se 20. avgusta 2014. kada je oboren jedan Su-24MR. Pored baze Mirgorod gde se nalazi stalni detašman aviona Su-24 druga baza na kome se ovi avioni mogu povremeno videti je aerodrom Kanatove. Vazudhoplovna industrija pokušava da održi u životu i ovaj tip aviona, maja meseca ove godine remontni zavod iz Odese prikazao je dve moguće varijante modernizacije izviđača Su-24MR. Pet teških transportera Il-76MD je trenutno aktivno u RV Ukrajine. Transportna avijacija raspolaže sa oko 40-45 aviona od kojih je najbrojnija familija An-24, 26 i 30. U jedinicama se nalaze 4 putnička An-24 i An-24B, 17 transportnih An-26 i An-26B, jedan An-26RT, jedan An-26KPA, dva An-26Š kao i triosmatračka An-30B. U okviru Ratnog vazduhoplovstva postoji samo jedan aktivan srednji transporter An-72 i jedan An-70. Od teških transportera aktivno je pet Il-76MD a tu je i 8 neoperativnih tankera Il-78. Za prevoz veoma važnih osoba koriste se tri aviona Tu-134A-3. Pored njih Vlada Ukrajine koristi jedan A319-115Cj i dvaIl-62M. Na aerodromu Borispolj, u okviru 15. Transportne brigade specijalne namene lete An-24, An-26 i An-30 kao i Tu-134, u sastavu 25. Transportne avijacijske brigade iz Melitopolja nalaze se avioni An-26, Il-76MD i Il-78 a tu je i baza Vinica sa 456-tom Transportnom avijacijskom brigadom sa An-24 i An-26. Nacionalna garda Ukrajine koristi još par aviona An-72. Prošle godine započet je remont prvog Il-76 od osamostaljenja Ukrajine. Najbrojniji transporter je familija aviona An-24 i 26 / Foto: Ministarstvo odbrane Ukrajine Tokom rata na istoku zemlje 2014. godine transportna avijacija izgubila je triaviona. Prvo je 6. juna lakim prenosivim raketnim sistemom PVO Igla oboren An-30B 15. transportne brigade kojom prilikom je 6 članova posade poginulo a dvojica su se spasila iskakanjem. Najveća tragedija dogodila se 14. juna kada je 49 vojnika poginulo u transporteru Il-76MD iz 25. transportne brigade koji je takođe pogođen Iglom. Treći avion bio je An-26 iz 456. transportne brigade koji je oboren 14. jula, dva člana posade su poginula a 6 je preživelo. Armijska avijacija Posle raspada bivšeg Sovjetskog Saveza Ukrajina je nasledila oko 900 helikoptera tipa Mi-2, Mi-6, Mi-8, Mi-24 i Mi-26. Armijska avijacija je danas najveći korisnik preostalih helikoptera a ona je organizovana u dva samostalna helikopterska puka i dve samostalne helikopterske brigade. U bazi Kaljniv stacioniran je 12. samostalni helikopterski puk, Severne operativne komande a u Poltavi 18. samostalni helikopterski puk. Aerodrom Brodi je dom 16. samostalne helikopterske brigade Severne operativne komande, dok u Čornobaevki bazira 11. samostalna helikopterska brigada, Južne operativne komande. Svi pomenuti pukovi i brigade koriste različite verzije srednjeg transportnog višenamenskog helikoptera Mi-8 i desantno-jurišnog Mi-24 a tu je i manji broj lakih višenamenskih Mi-2. Dva ukrajinska Mi-8MSB u letu. Ova verzija nastala je modernizacijom Mi-8T. Dobro poznati sovjetski srednji transporter Mi-8 najbrojniji je vojni helikopter u Ukrajini. Danas je u Armijskoj avijaciji operativno oko 52 primerka dok Ratno vazduhoplovstvo koristi oko 44 helikoptera u varijantama Mi-8T, MT, MTV-1, MTV-2, PS (VIP verzija), Mi-9 (varijanta letećeg komandnog centra) a tu su i Mi-8MSB i MSB-V koji predstavljaju ukrajinsku remotorizovanu i modernizovanu verziju. Tokom borbenih akcija 2014. godine iznad Donbasa je izgubljeno 7 Mi-8 a tri ih je oštećeno. Mi-8MSB-V predstavlja osavremenjenu vojnu transportno-desantnu varijantu helikoptera Mi-8T na kojoj su stari motori TV2-117 zamenjeni novim TV3-117VMA-SBM1B 4E kompanije “Motor Sič“, tu su zatim novi agregati NR-3MS i MSN, sistem za prikupljanje, registraciju i obradu letnih podataka, radio marker za vanredne situacije, laserski nišanski sistem FPM-01KV, stanica za optičko i elektronsko ometanje ADROS, bacači toplotnih mamaca ADROS KUV 26-50, uređaji ADROS AŠ-01V za sniženje temperature izduvnih gasova motora. Tu je i integracija novog naoružanja, lansera nevođenih raketnih zrna 80 i 122 mm, bombi i protivoklopnih raketa. Novembra 2015. 410. zavod civilne avijacije iz Kijeva je dobio državni sertifikat za modernizaciju helikoptera Mi-8T na standard MSB i MSB-V. Pre toga helikopteri su remontovani u remontnom zavodu “Aviakon“ iz Konotopa dok je remotorizacija vršena u zavodu “MiGremont“ iz Zaporožja. Tokom 2014. i 2015. ukrajinska vojska primila je u upotrebu 7 Mi-8MSB, Nacionalna garda tri a verzija MSB-V je prvi put prikazana 2015. na izložbi naoružanja u Kijevu. Uz modernizaciju i zamenu motora dobija se produženi resurs za 2000 sati ili 8godina koriščenja koje se u zavisnosti od stanja helikoptera može produžiti za još 8godina. Ono što je još značajno je da Mi-8MSB može, u slučaju otkaza jednog motora, leteti samo s jednim i to uz opterećenje teretom. Primopredaja modernizovanih Mi-24PU1 Armijskoj avijaciji. Ukrajina je nasledila, po različitim podacima, između 250 i 290 desantno-jurišnih helikoptera Mi-24 od kojih se danas u inventaru nalazi oko 76 a operativno je oko 40 i to u varijantama Mi-24P, VP, RHR (za radio-hemijsko izviđanje), K (za korekturu artiljerijske vatre) i modernizovanih Mi-24PU1. Od 1992. u inostranstvu je prodato između 138-157 helikoptera, pretežno u države Afrike. Veoma aktivno su korišćeni iznad Luganske i Donjecke oblasti kojom prilikom je oboreno 5 Mi-24 a 4 su pretrpela oštećenja. Modernizovani Mi-24PU1 je takođe kao i Mi-8MSB, dobio nove motore i to TV3-117VMA-SBM1B-02, stanicu za optičko i elektronsko ometanje ADROS KT-01AV, laserski nišanski sistem FPM-01KV, sistem za prikupljanje, registraciju i obradu letnih podataka BUR-4-1-07, novi modernizovani nišan ASP-17VPM-V, zatim osvetljenje kabine prilagođeno upotrebu naočara za noćno letenje (NVG). Program osavremenjavanja helikoptera Mi-24P započet je 2007. godine da bi maja 2012. ukrajinskoj vojsci bio predat prvi Mi-24PU1. Do kraja 2016. iz remontnog zavoda u Konotopu isporučena su još tri primerka. U modernizaciji je učestvovala i francuska firma SAGEM D.S. koja je obezbedila višenamenski prikazivač, optoelektronski sistem OLOSP 410 s televizijskim i termovizijskim kanalom, audio i video registrator VS-1500, inercijalni i satelitski sistem navigacije SIGMA 95L, generator digitalne mape Mercator, centralni računar, kasnije su primenjeni satelitski navigacijski sistem GPS MAP 695, ultrakratkotalasna radio stanica KY-196B, radio marker ЕВС-406АFНМ, kao i radarski transponder GТХ-327 sa senzorom visine AK-350. Integrisane su i nove ukrajinske protivoklopne rakete ‘’Барьер-B’’ kompanije GKKP ‘’Luč’’, sa automatskim laserskim vođenjem, dometom do 7,5 km probojnosti oko 800 mm oklopa sa dinamičkom zaštitom. U toku su radovi na drugoj modernizovanoj varijanti s oznakom Mi-24PU2. Helikopteri Mi-2MSB-V i Mi-8MSB-V / Foto: Motor Sič Vazduhoplovne snage Ukrajine su od SSSR-a nasledile i određeni broj lakih višenamenskih helikoptera Mi-2 koji su vremenom prizemljeni zbog isteka resursa. Krajem 2017. su međutim za školovanje pilota helikoptera isporučena dva helikoptera Mi-2 i to u modernizovanoj varijanti Mi-2MSB-V sa novim motorima. Projekat remotorizovanog Mi-2 pokrenut je avgusta 2011. godine a iste godine je započeta dorada prva dva helikoptera (remontni zavod u Vinici) od kojih je jedan javno prikazan novembra 2012. Jula 2014. saopšteno je da će Mi-2MSB u varijanti MSB-V biti isporučivani oružanim snagama. Prethodno je početkom tog meseca poleteo prvi Mi-2MSB a decembra 2014. su RV Ukrajine na ispitivanja predata prva dva primerka. 2016. svi radovi na programu modernizacije su završeni, oktobra prošle godine u Vinickom remontnom zavodu su započeti radovi na 4 helikoptera a do danas je jedinicama predato 10 Mi-2MSB-V. Mi-2MSB-V dobio je motore “Motor Sič“ AI-450V, kako bi se ugradili novi motori konstrukcija je pretrpela značajne izmene. Od nove elektronske opreme tu su LCD prikazivač firme “Elektronpribor“ uz Kijeva, sistem satelitske navigacije SN-4312U, radio marker ARTEX C406-1НМ, signalizator zaleđivanja SO-121VM, sistem za prikupljanje, registraciju i obradu letnih podataka BUR-4-1-07-02, stanica za optičko i elektronsko ometanje ADROS KT-01AV. Od naoružanja tu su za sada 8-cevni lanseri B-8V8MSB nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Vazduhoplovi Ratne Mornarice Mornarička avijacija Ratne Mornarice je nakon povlačenja sa Krima 2014. godine (baze Saki i Kača) sve svoje operativne kao i deo vazduhoplova koji nisu u letnom stanju, prebacila u vazduhoplovnu bazu Kulbakino na jugu Ukrajine. Jedina ukrajinska mornarička avijacijska jedinica danas je 10. mornarička avijacijska brigada koja u svom sastavu ima svega 5 aviona i 9 helikoptera. Za prevoz tereta koristi se samo jedan transporter An-26, za obuku padobranaca jedan An-2T, u inventaru su i dva hidroaviona Be-12, po jedan protivpodmornički Be-12PL i jedan spasilački Be-12PS. Protivpodmornički Ka-27PL / Foto: Ministarstvo odbrane Ukrajine Sa Krima je stiglo 10 mornaričkih helikoptera Ka-27 od kojih 5 protivpodmorničkih Ka-27PL, tri spasilačka Ka-27PS i dva helikoptera Ka-27E za otkrivanje radioaktivnog materijala na brodovima. Danas su aktivna samo dva Ka-27PL i jedan Ka-27PS. U bazu Kulbakino stigla su i 4 desantno-jurišna Ka-29 ali trenutno nijedan nije u letnom stanju. Drugi tip moraričkog helikoptera je Mi-14, u inventaru se sada nalaze tri protivpodmornička Mi-14PL od kojih su aktivna dva(jedan remontovan prošle godine) i jedan spasilački Mi-14PS. Maja ove godine na upotrebu je primljen i jedan laki višenamenski Ka-226.50 u verziji za medicinski prevoz. Uvođenje Ka-226.50 u upotrebu je dobar primer u kakvom stanju se već dugo vremena nalazi ukrajinsko društvo. Taj helikopter je 9 godina bio uskladišten u Lavovu a u operativno stanje je doveden zahvaljujući grupi volontera. Prvobitno je nabavljen za potrebe Ministarstva za vanredne situacije, ugovor je potpisan još septembra 2007. i to sa kompanijom OOO “Gelaksis“ koja je opet naručila helikopter kod ruskog proizvođača AO “KumAPP“ preko kanadske firme Cantek Trading Inc. Kupcu je helikopter predat 2008. godine a januara 2009. je dostavljen u Viljnus, Litvanija gde je čekao odobrenje Ministarstva za vanredne situacije za uvoz u Ukrajinu. Narednih godina došlo je međutim do suđenja između Ministartsva i kompanije OOO “Gelaksis“ koje je 2011. bankrotiralo. 2013. Vrhovni privredni sud Ukrajine doneo je presudu da se helikopter mora ocariniti, on je dostavljen u pograničnu carinsku zonu u Lavovskoj oblasti, a zbog nejasnog pravnog statusa je predat zdravstvenom odeljenju regionalne administracije Lavova, faktički je bio predat na skladištenje remotnog zavoda ГП „Львовский государственный авиационный ремонтный завод“. Početkom 2015. planirano je da se helikopter preda regionalnoj administraciji Dnjepropetrovska kako bi se koristio za potrebe medicinskog prevoza ranjenika iz ratne zone. Konačno 13. jula 2017. reginalni savet Lavovske oblasti doneo je odluku da se Ka-226 preda Ministarstvu odbrane za potrebe Mornarice. Bespilotne letelice Kopnena vojska je do pre nekoliko godina koristila samo sovjetske operativno-taktičke bespilotne letelice Tu-141 “Striž“ i Tu-143 “Rejs“ koje se danas nalaze u sastavu 383. samostalnog puka u bazi Hmeljnicki. Ipak većina ovih BPL je bila u skladištima a prilika za njihovu upotrebu bio je sukob sa pobunjenicima na istoku 2014. U tim dejstvima su snage tzv. Donjecke Narodne Republike oborile bar dvaTu-143. Borbena BPL “Gorlica“ koju razvoja kompanija Antonov. Od 2014. godine do danas nabavljeno je nekoliko tipova zapadnih i izraelskih, uglavnom manjih ili minijaturnih bespilotnih letelica. Tako su krajem jula 2016. SAD isporučile 72 BPL AeroVironment RQ-11B “Raven“, iznad Donbasa su primećene pa i obarane američke BPL UAV Systems Skywalker, od Poljske su nabavljene BPL WB Electronics Fly Eye, Izraela IAI Bird-Eye 400 a od Francuske Thales Spy Arrow. Veliki broj ukrajinskih firmi radilo je i radi na razvijanju sličnih sistema pa se tako u opitnoj upotrebi kopnene vojske nalaze BPL A1S “Furija“, MP-1 Spectator, Leleka-100, ANSER. Najbliža tome da uđe u operativnu upotrebu je “Katana“proizvođača Matrix koji razvija i tešku višerotornu BPL “Komandor“. Kompanija “Čezara“ sa Poljskom razvija izviđačko-udarnu BPL “Sokol“ koji predstavlja dron-kamikazu naoružanog bojevom glavom. Ukrajinski gigant “Antonov“ radi na razvoju prve domaće naoružane taktičke bespilotne letelice “Gorlica“ koja je prikazana sa protivoklopnim raketama. Raketni sistemi za protivvazduhoplovnu odbranu Kičmu Protivvazduhoplovne odbrane Ukrajine čine jedinice naoružane raketnim sistemom dugog dometa S-300. Ukupno oko 25 operativnih diviziona poseduje pretežno varijantu S-300PS a u manjoj meri i S-300PT-1. Čine se napori da se raketama ovih sistema produži vremenski rok upotrebe jer su proizvedene između 1985-1997. a do sada je remontovano oko 65 procenata sistema S-300. Drugi najvažniji sistem je 9K37 “Buk-M1“ srednjeg dometa, koristi se 10 diviziona a i kod Buka se radi na produženju resursa raketa koje su proizvedene između 1982. i 1991. Do sada je remont prošlo oko 20 procenata Bukova. Od automatskih sistema upravljanja ovim raketnim PVO sistemima koristi se 73N6 “Bajkal“ koji omogućuje upravljanje PVO brigadom, tu je zatim 5S99M “Senež-M“ za kontrolu borbenih dejstava mešovitih grupacija raketnih jedinica (sa sistemima različitih tipova) i 9S52 “Poljana D4“ za upravljanje raketnom PVO brigadom sistema S-300V i/ili Buk. Lanser raketa PVO sistema S-300PS. Trupna protivvazduhoplovna odbrana odnosno Vojska PVO Kopnene vojske raspolaže sa oko 150 lakih mobilnih raketnih sistema 9K35 Strela-10, oko 90artiljerijsko-raketnih sistema 2K22 Tunguska, oko 125 lakih mobilnih raketnih sistema 9K33M2 Osa-AKM, oko 50 artiljerijskih sistema ZSU-23-4 “Šiljka“, veliki broj jedinica imaju topove ZU-23-2 23 mm kako vučnih tako postavljenih na različita motorna vozila (oklopni guseničari, kamioni), tu su potom PA topovi S-60kalibra 57 mm, PA mitraljezi ZPU-1 i ZPU-2 kalibra 14,5 mm kao i laki prenosivi raketni sistemi PVO 9K38 “Igla“. Početkom maja u Ukrajini su se pojavile nezvanične informacije da postoji veoma optimističan (možda i nerealan) plan da se u upotrebu vrate raketni sistemi PVO koji su, što zbog zastarelosti što zbog nemogućnosti održavanja, povučeni iz upotrebe u periodu od 2003. do 2013. godine. Domaći remontni zavodi su sposobni za njihov remont (za neke sisteme i za modernizaciju) a u skladištima se nalazi veliki broj njihovih raketa. Reč je pre svega o stacionarnim RS S-125M “Neva“ srednjeg dometa, S-200VM “Vega-M“ velikog dometa koji su 2013. definitivno proglašeni neperspektivnim, dok bi kod trupne PVO u upotrebu bili vraćeni S-300V1 velikog dometa, 2K12 “Kub“ srednjeg dometa kao i 24 lakih mobilnih 9K330 “Tor“ koji su povučeni 2005. godine. Radarski i sistemi za protivelektronska dejstva U Ukrajini se radilo i na modernizaciji starijih kao i razvoju novih tipova osmatračkih radara. Tako su u naoružanje Radiotehničke vojske uvedeni osavremenjene varijante radara P-14 “Lena“, P-18 “Terek“ i P-19 “Dunaj“. Na njima je pre svega zamenom kritičnih blokova poboljšana otpornost na ometanje, zatim mnogi procesi su automatizovani (identifikacija, praćenje ciljeva, prenos informacija), povećan im je domet i tačnost merenja koordinata, smanjeno vreme potrebno za početak rada, smanjena impulsna snaga predajnika, metod podešavanje frekvencije je umesto elektromehanički sada elektronski. Firma “Aerotecnica“ iz Kijeva izvršila je modernizaciju radara P-14 i P-19, nove savremene varijante nose oznaku P-14MA (P-140U) i P-19MA (P-190U). Holding kompanija “Ukrspectehnika“ započela je još 2002. radove na modernizaciji radara P-18 a vremenom je razvijeno nekoliko savremenih varijanti kao što su P-18MA i P-18MU koji su uvedeni u upotrebu 2007. godine, zatim P-18 “Malahit“ koga su oružane snage dobile 2012. kao i P-180U “Oksamit“. “Ukroboronoservis“ bavi se takođe osavremenjavanjem radara P-18 (P-180U) zatim radara 19Ž6 (ST-68U), 1L13 “Nebo-SV“ i radarskog visinomera PRV-16. Najsavremeniji radar u inventaru ukrajinske vojske, domaći 79K6 “Pelikan“. Osim savremenih varijanti pomenutih radara, Radio-tehnička vojska još uvek koristi određeni broj nemodernizovanih radara a mnogi od njih se nalaze i u rezervi. Na razvoju sasvim novih radara radilo je pre svega državno preduzeće NPK “Iskra“ iz Zaporožja. Tamo je konstruisana familija osmatračkih radara 79K6 “Pelikan“ i njegove izvozne verzije s oznakom 80K6. To je moderan 3D radar sa faziranom antenskom rešetkom, dometa 400 km. “Iskra“ je razvila i metarski digitalni radar MR-18 takođe sa faziranom antenskom rešetkom a tu su i sekundarni radari “Trassa“ i “Trassa-1“. Od sistema za protivelektronska dejstva koriste se za sada dva R-330UM koji su predati na upotrebu prošle godine a tu je i poznata “Koljčuga“, po dostupnim podacima ukrajinska vojska poseduje 29 sistema “Koljčuga“, “Koljčuga-M“ (od 2001. godine) i najnovija “Koljčuga-KE“ (od 2012.). Živojin BANKOVIĆ
  19. Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine. Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu. http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
  20. Topla voda se pije i zimi i leti. Topla voda je lek za sve bolesti. Na šta god da se požalite, Kinezi će vam prvo prineti čašu vrele vode. Hladna voda i rashlađeni napici uzrok su svih bolesti. Zato se u prodavnicama pivo nikad ne drži u frižideru, čak ni kad su temperature tropske. Izuzetak su supermarketi u velikim gradovima, gde napitke rashlađuju zbog turista i stranaca koji tu žive. Shodno gornjem pravilu, i prozori se otvaraju zimi, a leti se zatvaraju. Vlada uverenje da treba izjednačiti spoljašnju i unutrašnju temperaturu. Dezodoransi u spreju Kinezima smrde. I zbog toga im smrde i stranci koji ih koriste. Stik-dezodoransi su bolje prihvaćeni ukoliko nemaju intezivan miris. Sva sredstva za negu tela imaju efekat izbeljivanja, i u ženskoj i u muškoj kozmetici. Muškarci neguju kožu lica kao i žene, i obavezne su maske za hiodrataciju i čišćenje. Muškarci puštaju nokat na malom prstu. U gradovima, mnogi neguju duge nokte na svim prstima kako bi celom svetu pokazali da rade gospodski posao. Devojke i žene uredno obaveštavaju sve kolege i prisutne o svom ciklusu. U manjim sredinama i među većinskim delom neobrazovane populacije žene se ne kupaju tokom tih dana, pošto veruju da je to nezdravo. Najveća zamerka stranih muškaraca u vezi sa izgledom Kineskinja je da nemaju stražnjice. Među ekspatima postoji poseban izraz za Kineskinje koje straga izgledaju atraktivno kao top-modeli, ali kada se okrenu, shvatite da je reč o bakama i prabakama. Kinezi se glasno iskašljavaju i sočno pljuju gde god stignu. Kineskinje, takođe. Morate voditi računa kada hodate trotoarom da ne stanete u izbljuvak, ili da vas neko ne zapljune u prolazu. Ista je stvar i sa išmrkavanjem iz nosa. Tradicionalna kineska medicina kaže da sve štetne unutrašnje izlučevine treba bez odlaganja izbaciti iz tela. Obedi su glavna društvena aktivnost u Kini. Kinezi su opsednuti hranom i pauze za ručak i večeru su neprikosnovene. Mnoge kompanije koje rade 7/24 tada ne odgovaraju na telefonske pozive. Pauza za ručak je od 12 h do 14 h (ili 14.30 h) a za večeru od 17 h do 18 h (19 h). Nijedna javna aktivnost ne može da protekne bez hrane. Kinezi joj se vesele, jer još uvek pamte vreme kada su preživljavali na činiji pirinča. U restoranima se jela iznose jedno za drugim, bez posebnog redosleda, i tako se i jedu. Pirinač dolazi na kraju, osim ukoliko ga ne zatražite ranije. Za jedan juan imate pravo na neograničenu količinu pirinča. Za stolom se glasno mljacka. Mljackanje je znak da je hrana ukusna. Podrigivanje, pljuvanje i puštanje gasova su takođe društevno prihvaćeni. Koštice i ostali ostaci od hrane bacaju se na pod, ili se, u boljem slučaju, odlažu na tablu stola pored porcije. Jedino ako insistirate, doneće vam tacnicu za takve otpatke. Kinezi su majstori roštilja i meso se jede u orgomnim količinama. Svinjetina i pileće meso su najzastupljeniji, potom govedina pa ostale vrste mesa. Omiljena poslastica su kokošije nožice zbog toga što sadrže veliku količinu kolagena. One se jedu kuvane, pržene, pečene, prerađene, suve, slatke, kisele, karmelizovane... Viršle i kobasice su slatke i jedu se kao poslastice. Čeri se smatra slatkišem i nalazi se na mnogim tipovima torti, dok se između obroka jede kao užina. Mleko i jogurt su obavezno zaslađeni, dok nezaslađene mlečne prerađevine kupuju i vole samo stranci. Kinezi koriste mnogo šećera u ishrani. Dodaje se čak i u običnu vodu, da bi joj se poboljšao ukus. Hrana je uglavnom veoma začinjena i ljuta, a ako tražite da vam nešto spreme bez ljutog, može se desiti da kuvar to odbije, pošto to više neće biti ista hrana i on ne može da garantuje za njen ukus. Ljutina se najbolje gasi kokosovim mlekom, te je ono obavezno na stolu u svim restoranima tokom obeda. Nakon ručka, kineska nacija mora da odrema barem pola sata. Kinezi su obuzeti i telesnim vežbama. Svake večeri od sedam do devet pleše se na trgovima, u parkovima, ispred stambenih kompleksa. Uglavnom je reč o ženama i devojkama. Predveče, parkovi su zakrčeni ljudima koji hodaju, trče, idu unazad što se smata posebno do-brim za kičmu. U neskladu sa tolikom brigom o zdravlju je veoma raširena nikotinomanija među muškim delom populacije. Kineske cigarete su jake, sa velikim procentom nikotina. Žene retko kad puše, jer se to smatra nepristojnim. Međutim, u velikim gradovima to nije toliko neuobičajeno, a posebno ako je reč o barovima i noćnim klubovima. Pivo je slabo, sa manje od 3,5 % alkohola. Postoji kinesko vino, koje je veoma jako, sa preko 40% alkohola. Zapravo je to rakija. Za stolom se najčešće ispija na eks. Jednom rukom se drži čašica, a prstima druge njeno dno, i izgovara se poziv: ‘gambei’. Mlađi muškarci za stolom ustanu kada nazdravljaju starijima, da bi im iskazali poštovanje. Žene piju ravnopravno sa muškarcima. Poseban znak poštovanja je kada delite svoje cigarete sa svim pušačima. Dok ste za stolom, svaki put kada želite da sami zapalite, morate da ponudite sve ostale. Cigareta na dar otvara i mnoga vrata administracije. Reč je o gestu poštovanja među muškarcima. U prodavnicama se kusur vraća tačno u juan. Uz kusur, obavezno se daje i račun. Radnici za kasom sačekaće da sami prebrojite novac, ne požurujući vas, a nezamislivo je da odbijete da uzmete sitniš, ili da vam ga ne vrate; pojam zaokruživanja cena je nepoznat. U Kini ne postoji tipo. Ako pokušate da ga ostavite, smatraće se da ste uvredili osoblje. Cene u supermarketima odnose se na 500 gr, retko kad na kilogram. Jaja se kupuju na meru. Kese su plastične i naplaćuju se 0,2 juana, ili zavisno od veličine. Prethodno, prodavac vas uvek pita da li želite kesu. Dozvoljeno je uvesti kučiće u supermarket. Dozvoljeno je da se kučići, deca i odrasli voze u kolicima u supermarketu. U manjim prodavnicama obično nema korpi, nego sve što kupite nosite u rukama do kase. Nakon što vam izmere povrće, voće ili neki od proizvoda koji se kupuju na grame, prodavci pomoću mašine zalepe nalepnicu na otvor kese, tako da ne možete da je otvorite osim ukoliko je ne pocepate. Najveća kineska novčanica od 100 rmb obavezno se pregleda na kasi, pošto ima i falsifikata. Pregleda se i novčanica od 50 rmb, a ponekad i od 20. U prodajnim kompleksima poput Dekatlona ili Ikea-e dopušteno je juriti na rolerima koje samo isprobavate, igrati basket loptom koju nećete kupiti, voziti bicikl, skakati na trambolini, ležati na bračnom krevetu u cipelama, zavaliti se u fotelju i odremati, lupati po stolovima, po tablama, vratima... U svakodnevnoj komunikaciji najbitnije je ne pokazati nijedno negativno osećanje. Možete vikati i urlati na sav glas, ali ako zvučite srećno, to je dopušteno. Ako pak promrsite kroz zube nešto negativno i to neko primeti, odmah će uslediti osuda. Poslodavac će vas opomenuti zbog takvog ponašanja, a društvo će vas isključiti. Kinezi veoma bučno razgovaraju. Žene imaju neobično visoke i prodorne glasove koje obilato koriste. Poznavaoci tvrde da je to zbog tonalnog jezika, jer za pravilni izgovor sva četiri tona mandarinskog mora se biti glasan. Kartanje i kocka omiljeni su među Kinezima. Uglavnom se igra u male iznose, ili za cigarete. Stolovi i stolice se iznesu na ulice, a tokom zimskih dana, sedi se u predvorjima stambenih zgrada, ispred liftova. Svaka zgrada u stambenim kompleksima ima svog nadstojnika. Njegovo ime i ID broj, uz broj telefona, nalaze se na zidu na ulazu. Oni su na raspolaganju stanovnicima 24 sata. U većini zgrada ugrađeni su senzori za svetlo, kao i na dim. Kinezi nikada ne sačekaju da neko prvo izađe iz lifta, zgrade, metora, prodavnice, da bi oni ušli. Ako ih opomenete, čak i ako je to prekorno, samo će se nasmejati i pristaće da vas propuste, ukoliko shvate šta je razlog vašem negodovanju. Nije neuobičajeno da se ide preko reda u prodavnici, pošti, banci. Ako se neko pobuni protiv takvog bezobraznika, možete se opkladiti da je reč o strancu. Kinezi će se, opet, samo nasmejati, tolerišući takvo ponašanje. Ljudi su generalno ljubazni i rado će vam pomoći, pod pretpostavkom da se ne uplaše ili ne postide pred strancem. Osim u najvećim gradovima, i dalje je broj stranaca veoma mali, i oni su predmet opšteg interesovanja. Zagledanje sa direktnim unošenjem u lice, fotografisanje kradom ili poziv na selfi sa vama, praćenje u stopu i sramežljivo kikotanje... najčešće su reakcije na ‘belog čoveka’. Ljudi na ulici ići će direktno na vas i zakačiti vas ramenom u prolazu ukoliko se vi prvi ne sklonite. Vozači vas nikad neće propustiti iako imate prvenstvo. Na pešačkim prelazima bez semafora niko ne smanjuje brzinu, već vozači iz sve snage pritisnu sirenu, očekujući da nes-tanete istog časa. Ako se ne sklonite, pokušaće da vaz zaobiđu krivudajući kao u video igrici, samo da ne bi smanjivali brzinu i zaustavljali se. U sudaru dva kineska vozila oba vozača izviniće se jedan drugom mnogo češće nego što će započeti svađu ili sukob zbog incidenta. Deci u Kini je sve dopušteno. Smatra se da je dete uvek u pravu i da nikad ne laže. Ako nastavnik ima problem sa nekim učenikom, to je onda njegova krivica. Tek u slučajevima ozbiljnih ispada, poput agresivnog napada, roditelju će biti preneto da je dete bilo malo uznemireno. Kinezi ostaju u neverici kada im kažete kako bi mogli da uskrate nešto svom detetu, po sistemu nagrade i kazne. Iznenade se i bojažljivo pitaju da li to zaista smeju da urade. Ili se oduševe zbog te ideje, koju prvi put čuju. Takođe veruju i tvrde da se kineska deca razlikuju od sve ostale dece sveta. Rečenice u kojima objašnjavaju njihovo ponašanje uvek počinju sa: "Deca u Kini su posebna, nisu kao u drugim zemljama..." Kineze u školama uče da su najstarija, najrazvijenija, najmoćnija i najprosperitetnija nacija na svetu. U oglasima za posao nastavnika ili nekih drugih izloženih zanimanja, često se navode sledeći kriterijumi: bela koža, žensko do određenog broja godina, po mogućnosti plavuša, a ako je pol nebitan, onda je važan kriterijum da je kandidat zgodan. Ako želite da radite kao učitelj jezika, a rođeni ste na engleskom govornom području i imate diplomu Kembridža, sve vam to neće mnogo pomoći ukoliko ne izgledate dovoljno kao stranac. Javni prevoz je jeftin, iako cene variraju u zavisnosti od veličine gradova. Vozovi su najomiljenije i najčešće sredstvo transporta na udaljenim relacijama. Razvrstani su u kategorije shodno brzini i tipu smeštaja tokom vožnje. Najbrži ‘buleti’ razvijaju i preko 300 km/h a udobni su kao biznis klasa u avionima. Karte za voz mogu se kupiti najranije mesec da-na unapred i prilično su skupe. Osim uobičajenih karata za sedenje (meka ili tvrda sedišta), i kušet kola, prodaju se i karte za stajanje. Kineski kulturnoistorijski spomenici održavaju se besprekorno. Ulaznice za njihov obilazak veoma su skupe. Cena karte za posetu i najmanjoj znamenitosti iznosi od petnaest evra pa naviše. Kinezi kažu da na taj način kontrolišu masovni turizam, koji ostaje pristupačan samo višim društvenim slojevima. U suprotnom, imali bi najezdu turista. Gotovo sve planine u Kini pretvorene su u nacionalne parkove. Od podnožja do vrha popločane su staze, a uspinje se stepenicama, ili žičarama. Postavljena su odmarališta, toaleti, izgrađeni ugostiteljski objekti. Sve je ograđeno i dobro obezbeđeno, svuda postoje table sa opisima onoga što se obilazi, putokazi i mape. Nacionalni parkovi, kao i obični parkovi, veoma su čisti, za razliku od samih gradova i ulica. Armija ljudi radi na njihovom održavanju i čišćenju, ali se i sami posetioci na tim mestima ponašaju mnogo kultivisanije. U Kini su zabranjeni Fejsbuk i svi Google-ovi servisi, kao i oko 2.000 američkih sajtova. Da bi se izašlo na njih, potreban je VPN preusmerivač IP adrese, što koriste samo stranci. Kinezi pak imaju svoje pandane: Baidu pretraživač, Taobao umesto Amazona, WeChat, Yuoku i Weibo umesto Fejsbuka, kao i desetinu drugih. We Chat nije samo aplikacija za povezivanje ljudi, već i osnovno sredstvo plaćanja u Kini. Keš i kartice skoro više niko i ne koristi. Bez We Chata, današnji život u Kini bio bi nezamisliv. Jedan od najpoznatijih kineskih brendova telefona i laptopa je Xiaomi, što se izgovara kao Šiao Mi. Odlikuju ga dobar kvalitet i pristupačne cene, zbog čega je omiljen i među ex-yu ekspati-ma. Njegovi poklonici okupljeni su u We Chat grupi sa nazivom ‘Šio mi ga Đura’. Najradikalni-ji među njima tepaju mu Đura The Zver, tvrdeći da je bolji i od Kinezima omiljene Jabuke. Svi veći kineski gradovi liče na Las Vegas, Njujork, San Francisko... i ne zaostaju za njima u infrastrukturnom smislu, kao ni kada je reč o sadržajima koje nude u svim sferama života. Novi gradovi u Kini grade se planski: najpre se izgradi ceo grad za nekoliko miliona ljudi, sa kompletnom infrastrukturom, a onda ga ljudi naseljavaju. Kina odavno nije jeftina zemlja, a standard ljudi raste ubrzano, iz godine u godinu. Sve više visokoobrazovanih stranaca, a posebno ljudi sa ex-Yu prostora, dolazi u Kinu, gde se mahom zapošljavaju kao nastavnici engleskog. Dobijaju odlične uslove za rad u profesiji koja je visoko cenjena u ovdašnjem društvu. I odlučuju se da ovde i ostanu. Извор:
  21. Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
  22. Posle ovog teksta će vas sigurno biti sramota da kažete da nemate vremena za nešto! Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal Dejan Stojadinović je službenik Žandarmerije, student teologije, novinar i poljoprivrednik. Živi u selu Bistrica kod Petrovca na Mlavi je zaposlen u bazi Žandarmerije u Rakovici. Uz to, Dejan je student Bogoslovskog fakulteta i autor emisije "Ličnost i zajednica" koja se emituje na Televiziji Hram. Dejan Stojadinović/Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal Dejan je i poljoprivrednik koji se ne stidi da sedne na traktor ili uzme motiku u ruke, u kojima je nekoliko sati pre toga držao hekler dok je sa kolegama iz žandarmerije bio u nekoj akciji. Kako sve te uloge i ličnosti miri u sebi, Dejan je otkrio u emisiji Kvadratura kruga, gde je Branku otkrio koliko je detinjstvo ispunjeno odricanjima i nemaštinom isklesalo Dejana kao čoveka. Dejan Stojadinović/Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal - Sve te uloge i ličnosti izgrađuju mene, kada bih bilo šta od toga oduzeo ne bih bio kompletan - rekao je Dejan. Dejanova supruga kaže da bez obzira koliko on ima obaveza i koliko je često odsutan, energije ima na pretek i uvek nađe vremena da pokloni pažnju njoj i deci. Dejan je autor emisije "Ličnost i zajednica" koja se emituje na Televiziji Hram/Printskrin: Youtube/RTS Kvadratura kruga - Zvanični kanal Dejanov život je pun odricanja. Iako mu je plata opterećena kreditom, Dejan je uspeo da sagradi kuću. Sa svojom platom izdržava devetočlanu porodicu, a već 10 godina svake noći ustaje u dva sata kako bi iz Homolja stigao na vreme na posao u Beograd. Dejan osim svojoj porodici pomaže i baki Zlati (92), koja živi u blizini, jer ko zna šta je muka ima i osećaj za druge. Pogleajte imisiju o svestranom Dejanu Stojadinoviću: http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2951388-dejan-radi-u-zandarmeriji-student-je-teologije-novinar-i-poljoprivrednik-vec-10-godina-ustaje-u-dva-nocu-kako-bi-sve-to-postigao-foto-video
  23. Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. godine prvo je kojeg se jasno sećam. Pamtim ga kao datume, slike, zvukove. Datum 26. jun 1990. godine, Stojković iz produženog voleja, kao drznik i majstor, kao dečak na ulici, šalje Martina Vaskeza i golmana Zubizaretu u oblačni deo Verone, a loptu u mrežu. Slika dva genija u zagrljaju, Dragana Stojkovića I Ivice Osima. I zvuk tišine, zvuk neverice španskih igrača. 30. jun 1990. godine, mnogo starijih ljudi oko mene kroz dim prati utakmicu. I dan danas sam ljut na Savićevića, morao je da postigne bar jedan pogodak protiv Argentine. Ljut sam i na Baždarevića, da nije dobio crveni karton i da je igrao prošli bi u polufinale. Metalni zvuk odbitka lopte od prečke. Promašen penal. Promašena tri penala. Ponovo slika Stojkovića I Osima. Svesni da nisu uspeli, svesni onoga što sledi. 01. jul 1990. godine, u menjaži uspevam da dobijem sličicu grba Italije. Posle tri meseca album je popunjen. Slika dečaka kome se vratio osmeh posle prvog velikog poraza u životu. Zvuk stranica albuma dok ga beskonačno puta prelistavam od početka do kraja, od kraja do početka. Paninijev album mi je vratio sliku letnje ulice, zvuk dečije radosti. Osam godina posle Italije dolazi Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Dolazi još jedan veliki poraz. Mijatović pogađa prečku iz penala protiv Holandije. Vraća se metalni zvuk, vraća se slika tuge zbog poraza, zbog propuštene šanse. Tugu ponovo lečim popunjenim Paninijevim albumom. Te ’98. godine prvi put sam otišao, na sada već čuvenu Terazijsku česmu i berzu sličica. Otišao sam da tamo nađem čoveka koga zovu Mića Paninini, i koji je neformalni direktor kolekcionarske berze ispred hotela Moskva. Do Miće Paninija nisam stigao jer sam odmah naleteo na čoveka u odelu koji je pobegao sa posla kako bi menjao sličice. Imao je sve koje su mi nedostajale, i po fer uslovima sam uspeo da ih dobijem. I pored menjaže, sećam se da mi je ostalo toliko duplikata, da sam oblepio skoro sve klupice u kraju sličicama fudbalera. To je bio prvi i poslednji put da sam otišao na Terazije zbog menjaže. Krug poznanika koji sakupljaju sličice toliko se umnožio da mi cenkanje sa Mićom Paninijem i drugim terazijskim starosedeocima nije neophodno. Braća Panini su 1970. godine za Svetsko prvenstvo u Meksiku objavili prvi album sa sličicama fudbalera. Taj album je imao 288 sličica koje su morale da se lepe specijalnim lepkom koji se prodavao uz njih. Prvi Panini album koji se pojavio u SFRJ bio je za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca. ALBUM RUSIJA 2018 Kako se godinama menjao fudbal tako se menjao i Paninijev album. Najveća promena jeste ukidanje decenijske tradicije da slabije reprezentacije dobijaju manji prostor tako što na jednoj sličici budu zastupljena dva igrača. Ova politička korektnost Paninija dovela je do drastičnog povećanja broja sličica. Album Rusija 2018 ima će rekordne 682 sličice. Čak 42 više u odnosu na predhodni album iz Brazila. Sa povećanjem broja sličica povećao se i broj duplikata. Za svako novo prvenstvo potrebno vam je sve više i više gumica za tegle kako bi čuvali duplikate. Ako sakupljate sličice, gumica za teglu vam je neophodni rekvizit. Većina muškaraca veruje da je osnovna namena gumice vezivanje duplikata, a tek onda tegle ili šta se već sa njima radi. Pred prošlo SP u Brazilu košmar duplikata na svojoj koži osetio je i reprezentativac Kostarike Džoel Kembel. On je prvi dan kupio sto kesica kako bi izvukao sličicu sa svojim likom, i naravno da nije uspeo Sa razvojem tehnologije, umesto kolaža beskrajno smešnih likova, frizura, brkova, brada, albumi su postali puni fotošopiranih, neprirodnih faca. Najbolji skup ludih likova nalazi se u albumu sa prvenstva u Argentini ’78. Međutim ovaj album kod nas je ostao upamćen po grešci u transkripciji. Naime, sinonim za album sa SP u Argentini 1978. godine nije Kampes, Ziko, Rumenige, Rosi; za svakog kolekcionara album iz Argentine se pamti po sličici reprezentativca Tunisa ispod čijeg je lika stajalo ime Amor Jebali. Sve ove promene dovele su do toga da kolekcionari sa dozom straha isčekuju pojavljivanje albuma na trafici. Tako je i ove godine. Album Panini za Svetsko prvenstvo u Rusiji pojaviće se u prodaji 31. marta. Prvo što upada u oči svim kolekcionarima jeste cena. Kesica sličica koštaće 80 dinara, što je 20 dinara više nego pre četiri godine. Ako niste spremni da potrošite oko 15 hiljada dinara ne počinjite da popunjavate. Jedna promena koja će sigurno obradovati kolekcionare tiče se reprezentacije Engleske. Do sada je u Paninijevom albumu umesto grba stajala zastava Engleske koja se vijori, a umesto grupne fotografije tima bio je kolaž sa glavama futbalera. Svi igrači su bili u čisto belim dresovima, a ne u oficijelnom dresu Najkija. Naravno da je sve ovo bilo zbog autorskih prava, koje je fudbalski savez Engleske imao sa kompanijom Tops. Od ove godine sve se vraća na svoje mesto i Englezi će izgledati u albumu kao i sve ostale reprezentacije. Društvene mreže ozbiljno prete da unište kultnu menjažu. Ranije ste morali da jurite ljude po kraju, ulici, školi, poslu, kako bi menjali duplikate. Danas je dovoljno da okčite na neku mrežu šta vam nedostaje. Nadam se da onlajn menjaža nikada neće zameniti tapke ili berzu kod Terazijske česme. Do koje mere ide ludilo tehnologije govori i činjenica da je Panini izbacio digitalni album Rusija 2018. Za ovu bogohulnu glupost sam siguran da neće zaživeti. Svaki kolekcionar će vam reći da su najlepše stvari kod sakupljanja sličica: otvaranje kesice, lepljenje, miris albuma, povezivanje sa drugim kolekcionarima… Digitalni album ne može da vam pruži ništa od toga. Da bi sakupljanje sličica preživelo potrebno je regrutovati i nove generacije. Najbolje je da sami roditelji uvedu klince u svet sličica. Da su one dobre za mentalni razvoj dece potvrđuje i doktor Ranko Rajović, saradnik UNICEF-a za edukaciju i član komiteta Mense za darovitu decu: ”Deca pamte imena fudbalera, iz kojih su država, broje koliko im nedostaje da popune album, duplikate razmenjuju sa prijateljima. Sve je to jedna lepa i korisna igra.” Od Italije ’90. pa do danas, nisam propustio da iskoristim niti jedno Svetsko prvenstvo u fudbalu da sakupljam sličice koje vraćaju datume, slike, zvukove. Neću propustiti ni ovo u Rusiji. Jedva čekama da čujem na ulici: „Imam, imam, imam... Nemam...“, kao svojevrsnu najavu prvenstva koje sledi. Uživanje u popunjavanju albuma kod mnogih je jednako uživanju u samom fudbalu. Ne treba brinuti za opstanak Paninija, niti za visoke cene kesica, niti za nove tehnologije. Paninijevi albumi su uspeli da isprate i mnoge države u proslošt: Istočna Nemačka, Zair, Čehoslovačka, SSSR, Jugoslavija. Sve prolazi, Panini traje.
  24. http://balkanword.com/upoznao-ju-je-u-autobusu-i-36-godina-voli-samo-nju-ovo-je-bajagina-supruga-kojoj-je-posvetio-sve-svoje-pesme-foto/ Momčilo Bajagić Bajaga jedan je od retkih muzičara sa domaće javne scene koji svoj život i svoju privatnost drži daleko od očiju javnosti. S tim u vezi, ni njegova supruga ne eksponira se u medijima, a retki su događaji na kojima se pojavljuje sa suprugom. Možda je baš to i jedan od načina na koji su svoju ljubav održali tolike godine, tačnije 36 godina koliko su zajedno. Momčilo i Emilija u braku su od 1989. godine, a pre toga su sedam godina živeli zajedno. Ono što je i te kako zanimljivo kada su njih dvoje u pitanju jeste način na koji su se upoznali – u autobusu. – Ema je stanovala u Zemunu, a upoznali smo se u autobusu. U busu sam je prvi put pitao da li bi htela da izađe sa mnom u nedelju, a ona je rekla da nedeljom ne izlazi. Meni je to bilo kao da me je o’ladila, jer ko ne izlazi nedeljom? Ema je valjda izlazila subotom, otkud znam. Ja onda nisam postavljao nikakvo dodatno pitanje, bilo mi je truba. Tek posle nekoliko meseci smo profurali – istakao je muzičar u intervjuu za Novosti. Kako je tada priznao, sve pesme posvetio je Emi kojoj nije bio lak teret njegove slave: – Veza kao veza nikada nije bila u iskušenju, ali Emi svakako nije bilo lako. Kad si javna ličnost, svakakve stvari o tebi se pojavljuju u medijima. Ema je to stvarno dobro podnela, naročito tih prvih godina našeg zabavljanja, koje su bile najluđe. Mi nismo mogli da idemo na letovanje negde gde idu svi. Sećam se da smo jednog leta na Mljetu otišli na neku daleku plažu da bismo bili sami. Međutim, odnekud se tu pojavilo petoro ljudi koji su samo sedeli i piljili u nas. To im je, valjda, bilo interesantno. Meni je najgluplja fora bila da govorim kako nemam devojku da bi me curice jurile. Ljudi te vole zbog muzike. Da nisam pravio dobre pesme, ne bi me ni voleli – iskreno je rekao Bajaga. Bajaga sa suprugom: Izvor: I.C.
×
×
  • Create New...