Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'stojadinović:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Najugledniji vojni diletant režima, Miroslav Lazanski, sažeto je objasnio mitomansku suštinu disperzirane pobedničke vojne vežbe u Srbiji: da svima pokažemo šta imamo. Muška stvar, muški lek. I vežbe, kao i parade, ili egzaltirani istupi važnih državnih glava, imaju smisao pokazivačkog egzibicionizma. Eto, to smo mi, samo pogledajte koliko smo jaki. Hoćete li da se pokačite sa nama? Javne vežbe, koje u svojoj biti sadrže slabo maskirane poruke o poželjnoj snazi režima, a ne državne vojske, uglavnom nemaju praktični značaj. Ali dobra obuka ima, operativno sadejstvo ima. Kao i ono što profesionalci umeju, ali to pokazuju samo onima kojima valja pokazati. U suštini „velika vežba na deset lokacija“ je malo bogatiji tehnički zbor, sa ukupnim brojnim stanjem jedne ojačane brigade. Njena dinamika je bila marketinški, ali ne i operativno taktički usaglašena. Vojnici su na svojim „tačkama“ korektno odradili posao, ali smisao celine tog poduhvata, osim neubedljivog šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat. Ako je to poligonska parada pobednika, možda je snagu valjalo pokazivati dodatnom pacifikacijom temeljno očerupanih jastrebova (Vulina, na primer). Nije poznato je li postojala jedinstvena komandna i operativna usaglašenost smisaono potpuno razuđenih segmenata kao što su: „Borbena grupa u napadu, uz učešće više od 1.200 vojnika i (simboličnih) 100 sredstava ratne tehnike – borbenih vozila, aviona i protivoklopnih helikoptera“. Sve to na Pasuljanskim livadama. Slična stvar je izvedena na Pešteru, sa srodnim sredstvima i oko 2.000 vojnika i oko 100 borbenih vozila, takođe. Ako nema čvrste teritorijalne konotacije između ova dva segmenta, može se pojmiti da je supoziciona pretpostavka slična, uz nedoumicu o prirodi hipotetičkog neprijatelja. Osim ako takvu opasnost država ne prepoznaje u sebi samoj. Zato su segmenti vežbe kod Titela (ušće Begeja u Tisu), ili tenkovski marš kod Sremske Mitrovice (30 tenkova i 100 vojnika), ili stanica za dekontaminaciju čak negde na Jastrepcu, u prilično nelogičnoj disperziji i neskladu sa težištem i ciljevima dejstava (ako je to neko uopšte odredio) na Pasuljanskim livadama i Pešteru (ukupno 3.200 vojnika). Tamo je naime bilo gro ljudstva, hodajuće i leteće tehnike, i modernih borbenih sistema. I naravno, sve komandne bojeve glave. Bilo je i nekih naznaka protivterorističke borbe, koja je ostala u senci onih delova vežbe koji su obuhvatali najmasovnija dejstva i prisustvo „vrhovnog komandanta“. On je sa svoje strane pokazao uobičajeno laičko oduševljenje, čak zaprepašćen notornim principima dejstva artiljerije „zamislite, naši topovi gađaju preko naših tenkova“. Neko je morao da pripremi vrhovnog za važne izjave i da ga upozna sa vekovnom praksom da artiljerija redovno dejstvuje „preko glava“ sopstvenih jedinica. On je objasnio da su sve rakete pogodile, a „samo dve nisu“, pokušavši da objasni zašto su baš te dve omašile, ali mu se nije dalo da bude ubedljiv. Promašile, eto… Ako bismo pokušali da definišemo prirodu osobenih manevara pod nazivom „Vek pobednika“, mora se reći da to nije bila homogena vežba, jer nije imala jedinstvenu zamisao, konzistentnost, logiku izvođenja po vremenu, mestu i prostoru, i jedinstveni cilj. Bio je to heterogeni skup pokaznih vežbi, u kojima su dejstvovale samo „ad hok“ formirane borbene grupe, uz istrgnute delove matičnih formacijskih jedinica. Šta se događa sa neprijateljem i kome su upućene krajnje nejasne poruke konfuznih manevara? Izgleda svima oko nas, pa i članicama NATO-a. Vojnom vrhu godi što je vrhovni, koji nimalo ne razume stvari, očaran vežbama, koje su već na prvi pogled neusklađene sa bilo kojom istinskom ratnom hipotezom. Ali je zato proizvedena nadmena (i rekao bih sporna) teza koja, nevezana za pobednički povod od pre 100 godina glasi: U regionu niko (nije) ravan Vojsci Srbije. Osim Rumunije, koja nam je dobar komšija. Ostali bi, na osnovu te neskromne procene odnosa snaga, morali da strepe od nas, sve sa Alijansom kojoj pripadaju. Zašto bi iko strepeo, ako vrhovni tvrdi da nećemo ratovati. Osim ako nas neko napadne, što nije isključeno. Naprotiv, stalno je uključeno. A onda moramo pokazati da smo najjači, isključujući Rumuniju, pa bi nas ponovo smirivao neko mnogo jači od nas. Da li nam je takav rasplet već odnekud poznat? Jeste, ali postoji jedno više puta ponovljeno pravilo: pametni se samo jednom nauče na tuđem iskustvu. A budale bezbroj puta na svom. Sve mi se čini da je vežba koncipirana tako da režim sam sebe ohrabri za prinudno zbacivanje teškog bremena s leđa. Za takve, neprijatelja ima na sve strane, a čega nema može se izmisliti. Zbog toga predsednik sve češće gađa preko glava sopstvenih snaga, ne libeći se da potrefi i glavu, tragajući za silom koja bi rešila sve njegove strahove. Ali takve sile nema. Ako se mogu izmišljati dušmani, može i sila koja će ih satrti. Mnogo smo jaki, brate (navijačka). I zbog toga se jasno videlo kako ovaj tužni skup na vrhu vidi sebe sa silom i silu oko sebe. Rukuju opasnom igračkom koju ne razumeju, ali se dive i sebi i njoj. Ona je oštećena, nesolidna, prilično zastarela, ali je opasna i za njih i za nas. Vidite šta smo sve doživeli u veku iza nas. Da li vam bilo ko od onih provincijskih nesrećnika, koji se sa Tačijem ćuškaju oko mesta za sedenje iza Putina, izgleda kao pobednik?
  2. Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“ Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti. Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu. Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići. Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje. Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio. Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora? Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema. Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo? Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model. Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti? Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke. Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom. Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića. Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama? Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega. Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija. To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde. Peščanik.net, 27.09.2018.
  3. Ovaj bih tekst započeo zaključkom prethodnog, koji je izazvao reagovanje nekih mojih nekadašnjih poznanika, prividno pristojnih, defanzivnih, zaljubljenih i opreznih ljudi. Neki od njih su potpisnici stidne povelje bespogovorne odanosti (1000+) i ne mogu da mi oproste što sam ih okačio na onaj stub srama, pošto su prethodno sami prostrli svoje rabljene kože pod noge nedostojnom i neuglednom gazdi. E, njima su se moje reči učinile kao nedopustivo svetogrđe i šištanje na sveca. Čak naglašeno preterivanje u neplodnom pozivu na pobunu. Naravno da je moje buntovništvo, takvo kako je, proizašlo iz prkosne hipoteze o nečemu što se više ne da trpeti, a ipak se trpi. Odmah da kažem da ta rečenica nije bila opšti poziv na pobunjeničku mobilizaciju, niti inicijalno pokretanje nekog otpora, nego čuđenje kako i zašto se taj opšti otpor već nije dogodio i porušio sve što ne valja i ne vredi. Da li je ova teza nešto još gore od onoga što mi prilično grubo beše zamereno, ili naprosto tvrda epigonska vera da se ništa neće promeniti, jer to nije ni moguće. A ja samo neka „palamudim“, kako me je savetovao jedan poznati podanik, umesto da se priključim najboljima, to jest njima. Dobro, i ja sam mu nešto prigodno odgovorio, ali to nije za Peščanik. Možda drugi put, kad Cecama malo olabavi pažnja. Palamuđenje bi u mom slučaju došlo kao mlaćenje prazne slame, ili posao besposlenog sveštenika koji podvrgava beslovesne jariće svojoj propovedi. Pa podbunjuje sirotinju i ushićeni narod koji slavi svoje blagostanje, što meni nije bilo dato da uočim, makar na svom primeru. A onda je došao dan policije, proslava sumnjivog praznika legitimne modre sile koja beše zauzela glavni grad, sve njegove arterije i fontane, sve trgove i raskrsnice. Svu radost toga dana, ako je nekih znakova radosti bilo zbog sunca i trešanja i proleća, policija beše uzela za sebe. Satiričar reče da su paradu policije obezbeđivale jake navijačke snage. Naravno da je vođa navijača na kraju održao obećavajući, preteći, svađalački, nervozni i prazan, dakle uobičajeno priglupi govor, sa obaveznim povećanjem plata. Pokazao se kao vrhovni komandant svega što mu izmiče kontroli. Ministar je išao okolo i govorio u Radio Beogradu čitav sat. Beše to pre svega narcisistička apologija samome sebi i onome što ga je stvorio, uz ohrabrujuću budalaštinu da je policija uvek uz svoj narod. Da je manje mrtvih u saobraćaju nego lanjske godine, manje ubistava uopšte, sve to u procentima. Samo je više ubistava žena i više obračuna onih grupacija koje već jednom moraju da shvate da niko nije jači od države. No, zašto je nešto što sebe smatra državnim vrhom, zašto je nešto takvo, dakle, napustilo Makiš i blokiralo Beograd? Da nije Makiš postao suviše mali za ambicije onoga koji sebe vidi kao suviše velikog? Ako se bilo šta dobro, a posebno loše ima događati, to će svakako biti u Beogradu. Čitava parada je imala smisla samo kao festival telesne garde Aleksandra Vučića, jer zašto bi svi ti ljudi, zajedno sa onom nestvarno smešnom lađom u fontani uopšte blokirali najveći grad? Bez vanrednog stanja, policijskog časa, potere za otmičarima, obračuna sa teroristima i dilerima. Ništa od toga, samo paradni korak, sakrivene zakrpe na odeći i rupe na čizmama, nešto tehnike i mlako, neiskreno divljenje vođi i učitelju. Nesrećni policijski hepening odigrao se taman kad je Šešelj prepao građanstvo, seljaštvo i poštenu srpsku inteligenciju jednom od svojih učestalih zaumnih hipoteza: navodno se sprema likvidacija Vučića, jal’ će da ga otruju, ili će da mu sruše, inače ruševni leteći objekat. Ova paranoidna konstrukcija spremljena je da bi se Vučić rasteretio sve većih pritisaka sa svih strana. Krenulo mu je jako loše, ma koliko se on busao u hrabra prsa. Ignorisanje, ili izmišljanje atentata, možda bi mu povećalo rejting patetične hrabrosti, ali čitav policijski korpus ne može da čuva samo neuporedivog predsednika, nego sigurnost građana. Bar bi tako moralo da bude, a nije. Uostalom jedan su atentat braća Vučić priredili sebi kod Jajinaca, pa su nekako pretekli. Uprkos ministrovom praznovanju, u Srbiji se puca na sve strane i ljudi ginu, narko kartel ne zarezuje državu ni za šljivu. Političko podzemlje je u čvrstoj simbiozi sa realnim. Jedva se naslućuje ko za koga radi. Policija, u stvari, nije zadovoljna svojom pozicijom, kao što nije ni vojska. Predstava u Beogradu je nepouzdani test vernosti predsedniku, jedna priglupa demonstracija mlake sile, koja nije podložna kontroli ni upotrebi. Nema očekivane visoke vernosti u odbrani vlasti, ako je treba braniti policijom. Nema vlasti koju policija može da sačuva. Ljudi iz policijskog sindikata ne znaju šta je policija proslavljala. Znaju li predsednik i resorni ministar? Čovek blizak nekakvim vrhovima rekao mi je kako je stvar krajnje bizarna: Vučić želi priliku da govori, svuda, uvek, po svaku cenu. On bi govorio i na obeležavanju pola veka od rasformiranja dobrovoljne muzičke vatrogasne bande u Gadžinom Hanu. Tako mi je rekao. I sva bi hanska limena glazba otišla u njegovu karikaturalnu senku. Beogradski defile je samo pokazivanje onoga šta je moguće u razgorevanju otvorene ideje o državnoj policijskoj građevini. Ali, nije ostvarivo sve što tako izgleda, mada je orvelijanska ideja o potpunoj kontroli nad stanovništvom i njegovom voljom, temeljna u konstrukciji policijske države. Sve zajedno sa pritajenom političkom policijom pod kontrolom konspirativnog Bate Gašića. To bi bili mehanizmi distribucije realne moći nad čitavim društvom, ako se srpski autoritarizam i dalje nakazno razvija do svojih najzloćudnijih ekstrema. Ili se možda već sasvim unakazio, pa nema gde dalje? Ma koliko parada bila infantilna dramatizacija nedovoljno pouzdane sile, ona je i mera do koje granice je preplašeni gospodar spreman da ide. Po mom skromnom sudu, ne previše daleko, jer naslućuje kraj. Na drugoj strani od policijske pretnje čami siromašna i rezignirana Srbija, kojoj je za policiju svejedno, koliko i za vojsku i crkvu. Dakle za sve trule temelje države. Ništa im ne može pomoći, osim njih samih, ako pojme da je Vučić ono uniformisano strašilo doveo da im pored očaja utera još nešto straha. Policija je u Beogradu bila igračka nesposobnih pajaca, uverenih da kontrolišu silu, koja ne kontroliše ništa. Policajci su bili neveseli manekeni jedne od teških bolesti posrnule države, a njeni čelnici su se radovali nečemu što ne postoji, poput pijanih nesrećnika na parastosu.
  4. Dobro, ustanak u sebi ima arhaične istorijske natruhe, čak opasan prizvuk. To je jedan od izraza masovnog bunta, kad prekipi, a nema se više gde i ne zna se više šta. Da li bi buna ili možda pobuna zvučale prikladnije, nešto blaže i dobroćudnije od ustanka. Takvo nešto, kao ustanak, mora da uspe ili da ga sila moćnija od njega uguši. Kojekude braćo, tako jeste, a tako je vazda i bilo. Sa bunama, što nije sasvim isto, stvari stoje nešto drugačije: buna je nešto lokalnija, može se ticati mahale ili dela kneževine recimo, pa njen početak ili njen spontani ili nasilni kraj i gašenje mogu da prođu nezapaženo. Na primer, buna protiv dahija, kad su bez milosti posečeni oni koji su bez milosti sekli, pa su visoki nadglednici Aganlije, Kučuk Alije i još dvojice morali malo da olabave. Mada, ima i buna koje umeju da narastu i daleko nadiđu svoje neposredne povode, postanu nešto sasvim drugo od onoga što se začelo. Mislite li da je ovaj uvod bio predug, jer ionako nema veze sa Turskom? Mada bi mogao da ima: ovaj naš svako malo pa se ritualno ljubaka sa sultanom Erdoganom. Razlika je i u tome što su moderne dahije, askeri, bašibozuk i fukara čisti ovdašnji proizvod za prljave radnje. Ovde, u ovom tekstu autor ima ideju da piše o jednoj naizgled nerešivoj stvari. A možda i rešivoj. O teroru paradržavnih haračlija, koje od milošte zovu „privatni izvršitelji“, što je jedna vrsta nepodnošljivog nasilničkog oksimorona u razorenoj zemlji Srbiji. Dakle, grupa povlašćenih ljudi, preko mere bliska vladajućoj bandi, po zakonu pljačka građane sa komunalnim dugovima, bez izvršne sudske odluke. Dakle, izvan zakona koji jasno propisuje da se jedino po zakonu i nikako drugačije ne može. Ne potpuno izdvojena od toga je i odluka da se van snage stavi divlji zakon o privremenom smanjenju penzija. Neće se sprovesti odmah, naravno, don je sebi i svojima udelio bar još sedam meseci lagodne pljačke. Objašnjenje koje je povodom surove uterivačke revnosti stiglo iz ministarstva pravde, u suštini je idiotsko. A i po svojoj formi, naravno. Kaže se da ta kasta haračlija postoji da bi rasteretila sudove, što znači da bi sprovođenje pravde prenela na neko drugo mesto, na kome se pravda ne može sprovoditi, inače bi postojanje sudske vlasti postalo besmisleno. Mehanizam po kome ovi kriminalci rade prilično je jednostavan. I tiče se uglavnom najsiromašnijih, materijalno sasvim oronulih familija. Jedna od njih, na primer, skoro bez prihoda, dužna je da plati račune koji daleko nadilaze mizerna primanja. Iz nekog razloga koji vlast ne ume da objasni niti razume, takvi ljudi biraju da se hrane umesto da trče na šaltere. Da budu ljudi koliko im se dopusti, to je biološki i etički preče: malo hrane koju kupuje domaćin, deli pre svega deci, a njemu šta ostane. Rastu cifre na računu, rastu kamate još brže, konačno uvećani troškovi za izvršne časne radnje haračlija. I naravno, račun za humane poslove organa MUP-a koji nadziru otimačinu. Uzimaju se pare sa računa, stvari iz kuće i konačno kuća, koja se prodaje u bescenje, uglavnom unapred poznatom kupcu. Više od milion ljudi čeka neljude da im dođu na vrata i počnu sa popisom. Sve ostalo je masovna tragedija. Neki Miljan Trajković, kako piše NIN, za nepune dve godine je od uterivanja dugova zaradio preko dva miliona evra. Kome je to oteo, jako smo znatiželjni. Naravno, ni taj nemilosrdni otimač uboge tuđe imovine, ni njegova mračna sabraća ni dinar nisu uzeli bilo kome iz visoke sfere ovog nasmrt obolelog društva. Niti bi se tako brzo obogatili da imaju bar neke restlove srca. Metastaza za sada napada najsiromašnije, ali bi mogla da ubije i lovce na plen. Kako, to je tek priča za budućnost, ali će i njih zatrti svakako. Neka mi oprosti Zlatko Paković, ali ovde je pravo mesto da bar još jednom parafraziram njegovu misao o poštovanju zakona i sudbini državnih slugu ako budu negovali besprizorno rušenje pravnog sistema. Navodim po sećanju: ako država i njeni organi ignorišu bezakonje, ili dopuste da ono ovlada društvenim životom bez zakonske kontrole, pravo je građana da stvar zakona uzmu u svoje ruke! Da sve ovo prevedem na jezik razumljiv građanima čije živote njihova država razara, umesto da razume kako postoji, pre svega, zbog čuvanja temeljnih ljudskih prava. Veće vrednosti od toga nijedno društvo nema; zbog toga i postoji država kao njegov revnosni servis. Dakle, ako ljude, njihov opstanak, njihovo ljudsko samopoštovanje i živote ugrožava država zadužena da jedino na to budno motri i to štiti, onda takva država vredi mnogo manje od glupe nadmenosti njenog šefa. Ova je državna klika svim silama udarila na svoje najsirotije građane, kako bi bez otpora cedila suvu drenovinu iz supstance koja neizbežno nestaje. Zašto to, zaboga čini? Samo zbog toga što o svom činu nema moralni sud, niti materiju koja vrednovanje sopstvenih nedela omogućuje. Samo zato jer joj se može! Video sam onomad raščupanog čoveka, koji ide ulicom, nije u stanju da artikuliše svoje pokrete, maše rukama, peva, plače i uzvikuje šta mu pada na pamet. Ovo sam zapamtio: U Srbiji više neće biti sirotinje, ona će umreti! To je bila nedovoljno jasna, jeziva esencija svega nerazumljivog što je rekao, a ja bih se vratio onoj vitalnoj Pakovićevoj tezi o uzimanju zakona u svoje ruke. Rekao bih da je to izlazak na ulice, buna protiv dahija ili, kako se to danas zove, pobuna protiv nasilja nad ljudima koji od nasilja ne mogu da se brane, osim ako im svi ne pomognemo. Ionako će svi doći na red, osim onih koji redove prave. Oni će biti poslednji, ali će svakako doći na red. No, da li ja to pozivam ljude da izađu na ulice i odbrane svoje pravo na ljudskost, pred silom koja silu ima a mozga ne? Da, upravo to činim.
  5. Rizikujem da tekstom o Vulinu narušim naš sistem odbrane, ili da se (koliko treba) bavim stereotipima, ili da ih, može biti, dovedem pod sumnju. Od časa kad je postavljen za ministra odbrane i vojske, taj čovek, nesumnjivo mračne biografije, postao je medijska zvezda. Tačnije, crna rupa oktroisanog medijskog prostora, predmet i fenomen brojnih javnih sudova o tome šta i ko je, zapravo on, i kako baš nama da se potrefi? Lično, naravno, nemam ništa protiv Aleksandra Vulina, čak sam ga upoznao 96. godine. Sedeo je u julovskoj sobi na nekom spratu zgrade CK (sada „Ušće“), a ja sam pokušavao da razgovaram sa njim za potrebe jednog dnevnog lista. Tema je bio JUL, šta to u stvari znači, šta je levica pred kraj veka. Ni danas ne mogu da se setim niti jedne njegove rečenice koja je imala smisla. Bile su to nadrealne, apsurdne, i sasvim uzaludne leksičke konstrukcije, misaoni kapital marksiste sa večernjeg kursa i estradnog revolucionara, koji se potpuno ishabao pre svoje tridesete i pokušavao da obrazloži svoju zastrašujuću utopiju. Na čelu sa drugaricom Mirom, naravno. Ona je bila samo njegov guru, a sada je sebi stekao vođu za sva vremena, kroz život i smrt. Kako je od dugokosog fanatika i vilenjaka nastao čovek za sve potrebe, zašto je iz svoje opskurne nadrikomunističke larve evoluirao pred nama u agresivnog lakeja svog nestabilnog gazde? Ali, nije to ono najmračnije, nezavisno od njegove urođene, ali i raskošno nadgrađivane podaničke strukture. U svom poimanju vlasti i dodeljene funkcije, vrhunac sistemskog sloma može se naslutiti kad Vulin i njegova mentalna familija krenu korak dalje od nepodnošljive arome uvlakačke speleologije, pa pokušaju još dublji prodor objavljujući svoje nastrane, i po pravilu slaboumne ideje. Kao ministar za rad i socijalnu politiku, taj čovek, očito nesposoban za bilo koju javnu funkciju, uvek je bio na strani svakog socijalnog pogroma, trudeći se da iscedi rešenje koje će razgaliti sam vrh pogane piramide vlasti. Na primer, da kao okoreli neradnik obaveže korisnike socijalne pomoći da istu pomoć zarade na državnom kuluku, držeći se odnekud poznate izreke da prisilni rad čini slobodnim, posebno one bez posla. Vulinovi podvizi se ne mogu ni nabrojati, on je uvek bio onaj prvi petao-lažov, koji je oglašavao svaku čarku sa susedima, koristeći vokabular Andreja Višinskog, pokušavajući da tako javno obnovi samoljubivu i arhaičnu hipotezu vladara i vlasti: neprijatelj nikada ne spava, kao što nikada ne spava ni predsednik Srbije. Vulina je upravo njegova nejasna mentalna hiperaktivnost kandidovala za ministra odbrane. Vučiću je bio potreban relativno ludi klovn koji je u stanju da svaki slom proglasi za podvig, i da u to poveruje. Nije bilo pogodnijeg od dustabanlije sa kokošjim prsima, ili agresivnog pacifiste koji se pred vojnom komisijom pravio malo više tupav nego što jeste, pa bio preveden u julovsku rezervu. Čovek koji nije video prst ispred nosa, odjednom ima viziju! Ali, čudaci ovde i te kako postoje, inače ne bi taj izrastao u etalon patriotizma. On koji je izložen opštem podsmehu i varoškoj zajebanciji, pretpostavljen je ubogom generalitetu, koji kolektivno prećutkuje svoju sramotu. Sumorno je gledati Dikovića kako se koči, prsi i saginje pred ministarskom kreaturom, poništavajući tako svaku vrstu vojničkog ponosa i valjda časti, ako se to još tako zove. Idi bre čoveče u penziju, zar te nije sram od familije? Vulinov rimejk genijalne ideje o naoružanom narodu (žene, deca i starci), samo je istrgnuto parče iz njegovog razumom nesputanog promišljanja o stvarima odbrane zemlje. Naravno da on o tome nema pojma, ali postavili su ga, i on se bavi obukom, kao što bi suvereno rezao skalpelom i operisao pacijente da ga je Vučić odredio za ministra zdravlja. Polako, ni to nije isključeno. No nije problem samo u tome što je vojnički i etički rezistentni luciferov seiz pokušao da pogura temeljito razoreni sistem odbrane ka još većem sunovratu. Niti što je zarad svoje militarne muškosti koja je pod teškom sumnjom, navukao na sebe crnu uniformu, pokušavajući tako da maskira kompleksnu funkcionersku invalidnost i pokaže snagu kostima kao oklop za svoju nemoć. Niti je to samo distribucija ideja koje su neostvarive kao i on sam. Ovo je ipak fenomen koji široko i visoko nadilazi sferu odbrane i poniženu vojsku kao takvu, jer Vulin, njim samim, postaje lozinka čitavog sistema vlasti. On je metafora razaranja društva u samoj njegovoj biti, uspostavljanja logike mahnite samovolje svuda tamo gde se interesnoj kliki to prohte. Zato se, povodom njegovih učestalih i po život opasnih budalaština niko nije oglasio: ni premijerka kojoj ministri bar formalno polažu račune, ni predsednik, kome je svejedno, ili čak uživa u personalnoj menažeriji koju je lično selektirao. Vulin tako postaje prvi vojnik vlasti, jedan od nesmenjivih junaka slavnog juriša ka istorijskoj slavi, postojaniji od Gašića i Malog. Jer on je predsednikov doktor Džekil ili mister Hajd, kako kad i kako za koga, i u tim ulogama zamenjuje se samo sa njim. Vulin je neizbežna supstanca za eruptivni predsednikov paroksizam, pa su njegove (Vulinove) militarne ekspresije samo dimni signal za nesmetanu distribuciju razornog ludila. Ni to, naravno, još nije ono najgore. Moguće je da se na sve ove kreature i njihova bezobzirna iživljavanja navikavamo kao na svako zlo kome se ne vidi konac, strepeći da život valjda ionako više ne može da bude drugačiji. Da li može? Sve veći broj rezigniranih i polumrtvih ljudi pristaje na sve. Baš na sve!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...