Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'srbije'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Totalna obustava rada - tako radnici pošte opisuju trenutni štrajk u glavnim distributivnim centrima u Srbiji, Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Pošiljke svih vrsta neće moći da stignu na svoja odredišta, a kako objašnjavaju radnici, još uvek se samo razmatra podela penzija penzionerima kao socijalno ugroženoj kategoriji. Nakon obustavljanja rada u Regionalnom poštansko-logističkom centru u Beogradu svojim kolegama u prestonici pridružili su se i poštari u Glavnom poštanskom centru Vojvodine u Novom Sadu, a kako saznaje "Blic", njihov primer slediće i poštari iz Bečeja, Zrenjanina, Bačke Palanke, Užica, Čačka, Kragujevca, Kraljeva, Šapca i još gradova širom Srbije. FOTO: ROBERT GETEL / RAS SRBIJA Šalteri, sa druge strane, još nisu prestali sa radom, pa platni promet funkcioniše. Međutim, veliki broj pošti priključio se ovom radničkom protestu, pa je pitanje vremena kada će i šalterski službenici u potpunosti obustaviti mogućnost uplata i isplata. - Naše kolege na šalterima za sada svoje nezadovoljstvo iskazuju jednosatnom obustavom rada svakog dana, ali se ne isključuje mogućnost da se i oni priključe radničkom protestu i u potpunosti prestanu sa radom - objašnjava za "Blic" radnik Pošte Srbije iz Novog Sada Toma Mandić. Šta to konkretno znači za korisnike? Sve vrste pošiljaka, bilo one koje se šalju post ekspresom, zatim pisma, ali i računi za struju, infostan, grejanje, telefon, sudski dopisi i sve što bi inače došlo na vašu adresu neće stizati, kako navode radnici, dok se njihovi uslovi ne ispune. - Jedino što ćemo redovno dostavljati jesu penzije, jer su penzioneri u sličnoj situaciji kao i poštari, i predstavljaju ugroženu kategoriju stanovništva. Drugim građanima se izvinjavamo zbog neprijatnosti i molimo ih da nas razumeju, jer su zaposleni u pošti dovedeni do ruba egzistencije – poručuje naš sagovornik. Građani koji žele da uprkos tome nešto pošalju, dobijaju i pismeno obaveštenje da Pošta ne garantuje u kom roku će pošiljka biti isporučena. Da se protest proširio i dobio razmere koje su neočekivane, svedoči i činjenica da se hrpe pošiljaka gomilaju u centralnom distributivnom centru u Zemunu, ali radnici neće da ih šalju dalje. - Pošiljke stižu sa svih strana, ali pošto ih ne obrađujemo, došlo je do toga da nema kuda da se prođe od njih - objašnjava Zoran Pavlović, zaposleni u Distributivnom centru u Beogradu. "Ako stane Niš, staje cela Srbija" Radnik Pošte Srbije iz Novog Sada Toma Mandić objašnjava za ''Blic'' da su se zaposleni odlučili da potpuno obustave rad zbog "katastrofalne situacije u preduzeću" uz napomenu da ovaj radnički protest nema nikakvu političku konotaciju. - Radnici su se sami organizovali. Ovo nije štrajk, ovo je radnički protest iza kojeg stoje radnici, a ne Sindikati JP Pošte Srbije i nećemo početi sa radom sve dok nam rukovodstvo ne ispuni osnovne zahteve, a to su: poboljšanje materijalnog statusa zaposlenih, prijem radnika na tehnološka radna mesta (poštari, šalterski radnici i kuriri) i isplata neraspoređene dobiti za 2017. i 2018. godinu – ističe Mandić. FOTO: RAS SRBIJA Njegov kolega iz Distributivnog centra Beograd, Zoran Pavlović kaže da se prosečna zarada poštara i šalterskih službenika kreće od 32.000 do 39.000 dinara, što je ispod svakog republičkog proseka. - Od novembra 2014. godine kada je došlo do smanjenja plata, mi smo dobili samo povećanje od 3,4 odsto na poslednju januarsku platu, a poslujemo dobro na tržištu - navodi Pavlović. "70 odsto radnika ima plate od 30.000 do 36.000 dinara" Obojica dodaju da se već sada susreću sa različitim pritiscima i pretnjama otkazom. - Najugroženije su kolege koje imaju ugovore na određeno vreme i oni se plaše sankcija, ali ukoliko budemo složni, kao što je to sada slučaj, mislim da će rukovodstvo preduzeća podleći pritiscima i da će morati da ispuni naše zahteve. Sramno je da se rukovodstvo preduzeća hvali podatkom da je kod nas prosečna plata na nivou republičkog proseka. Istina je da preko 70 odsto radnika (poštari, kuriri i šalterski radnici) imaju platu od 30.000 do 36.000 dinara, a da prosek dižu zaposleni u administarciji koji imaju plate preko 60.000 dinara – objašnjava Mandić. Njihove kolege poručuju da niko ne treba da se plaši za svoj posao ukoliko se svi budu držali zajedno i ne dozvole da se plasiraju pogrešne informacije da je reč o politički iniciranim protestima. - Ovo je protest radnika. Kolege koje se plaše za svoj posao svejedno neće moći da rade i da hoće. Stao je Beograd, sada je stao Distributivni centar u Novom Sadu, a danas popodne se priključio i regionalni centar u Nišu. Ta tri distributivna centra su žile kucavice poštanskog sistema u Srbiji. Kad oni stanu, staje sve – poručuju poštari. https://www.blic.rs/biznis/vesti/strajk-u-postama-srbije-nece-vam-stizati-ni-posiljke-ni-racuni-a-postari-ce-raditi-za/t1j4138
  2. Vlada Srbije donela je 14. marta odluku o ukidanju Muzeja vazduhoplovstva, te prebacivanju prava, obaveza, imovine i arhivske građe na Ministarstvo odbrane, saznaje Tango Six. Prema našim saznanjima, u odluci je navedeno da se Muzej ukida jer „potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način“. – Zaposlene u Muzeju vazduhoplovstva preuzima Ministarstvo odbrane u skladu sa propisima kojima se reguliše prijem u službu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Takođe, prava drugih osnivača rešavaće se u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije. Muzej će doneti finansijski izveštaj, odnosno bilans stanja na dan 15. mart 2019. godine i u skladu sa mogućnostima izmiriće postojeće obaveze prema dobavljačima, izvršiće naplatu potraživanja od poverioca, prenos preostalih likvidnih finansijskih sredstava na račun Ministarstva odbrane koji je otvoren kod Uprave za trezor i zatvaranje aktivnih računa Muzeja vazduhoplovstva. – stoji u odluci Vlade. „Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplostva“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Kako se u njoj dalje navodi, Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplostva kao spomenika kulture: – Od dana stupanja na snagu ove odluke prestaje mandat organima upravljanja, kao i važenje opštih akata Muzeja vazduhoplovstva. Odluka stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom Glasniku Republike Srbije“. – Ovom odlukom, pored ukidanja Muzeja ukinuta je i mogućnost koja se javila sredinom januara ove godine da Ministarstvo odbrane nadležnost nad Muzejem preda Gradu Beogradu. Podsetimo, Muzej vazduhoplovstva je u vlasništvu države od 2017, a upravljanje nad tom institucijom preuzelo je Ministartsvo odbrane po odluci Vlade Srbije 2015. godine. Marta LUTOVAC
  3. Legalizacija prostitucije jedno je od etičkih pitanja o kojem večito postoje različita mišljenja, kako u društvu, tako i Skupštini Srbije, što su, između ostalog, pokazali i odgovori narodnih poslanika na pitanja iz rubrike „Šta kažu o…?“. Od 19 narodnih poslanika, koliko ih je odgovorilo na pitanja portala Danas.rs za rubriku „Šta kažu o…?“, a među kojima su ona koja se tiču legalizacije marihuane u medicinske svrhe, legalizacije istopolnih brakova itd, njih osmoro podržalo je ideju legalizacije prostitucije, dok se njih jedanaestoro izjasnilo kao protivnici. Ono što je interesantno jeste da je samo jedna poslanica istakla da, kada je reč o prostituciji, podrazumeva i seksualne radnike – muškarce. Narodni poslanici koji su podržali mogućnost zakonskog regulisanja ovog posla uglavnom su se pozivali na argument sprečavanja mogućih zloupotreba, poput trgovine ljudima, sigurnosti seksualnih radnica i slično, te da je ovaj posao, kao i svaki drugi, nužno staviti u zakonske okvire. Tako je poslanik političke grupe „Slobodni poslanici“ Aleksandar Stevanović istakao da se zalaže za „prestanak prekršajnog kažnjavanja prostitutki“, dok je poslanica Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta naglasila je važnost bezbednosti žena, kao i činjenice da je prostituciju nemoguće iskoreniti, te se i ona deklarisala kao neko ko „nije protivnik legalizacije“. Među onima koji podržali su i samostalna poslanica Ana Stevanović, poslanik Srpske napredne stranke Ljubiša Stojmirović, poslanik Demokratske stranke Goran Ješić, poslanik Socijalističke partije Srbije Josip Joška Broz i poslanik LDP-a Žarko Korać. „Čuo sam dobre argumente i za i protiv. S jedne strane, jasno je da je to eksploatisanje žene, ali s druge strane legalizacijom sprečavamo još goru eksploataciju“, kazao je Korać. Poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije i profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić naveo je a bi ovakva praksa bila korisna kako iz zdravstvenih, tako i iz kriminalističkih razloga. „Organizovane kriminalne grupe koje prave profit od prostitucije bi izgubile svoje polje delovanja. Mislim da bi se legalizacijom prostitucija lakše kontrolisala, sprečila bi se prisilna kao i maloletna prostitucija“, rekao je Dragišić i dodao da se ovakva praksa u evropskim zemljama pokazala kao efikasna, budući da tamo ima manje zloupotreba u ovoj oblasti. Narodni poslanik Socijalističke partije Srbije Neđo Jovanović izjasnio se kao neko ko nije pristalica ove ideje. „Sa etičkog stanovišta prostitucija je društvena anomalija, ali je nažalost prisutna kao civilizacijski fenomen. Nisam pristalica legalizacije prostitucije sve dok postoji mogućnost da se ukloni i nestane, a to se može učiniti jačanjem sistema vrednosti i adekvatnim pravnim mehanizmima“, istakao Jovanović. Izričito protiv legalizacije prostitucije bili su i poslanik Dveri Boško Obradović, lider Nove stranke Zoran Živković, poslanik Srpskog pokreta obnove Aleksandar Čotrić, poslanica Nove Srbije Sanda Rašković Ivić, poslanik Pokreta socijalista Đorđe Komlenski, poslanik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Momo Čolaković, poslanica Dveri Marija Janjušević. „Nesrećnim ženama, koje zbog različitih životnih okolnosti dođu u situaciju da se na taj način bore za život treba pomoći ne legalizacijom, već obrazovanjem i zapošljavanjem, kako bi sačuvale samopoštovanje, dostojanstvo i ne bi svoj život dovodile u opasnost. Doduše, postoje i muškarci koji se bave ovim poslom, isto mslim i za njih.“, rekla je Janjušević. Lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić istakao je da, ne samo da se ne zalaže za legalizaciju, nego da se zalaže za još jaču kontrolu nelegalne prostitucije, dok poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić nije optimista kad je u pitanju uvođenje ove prakse u Srbiji. „Moj lični stav je da sam protiv legalizacije prostitucije. Iako je u nekim zemljama Evrope prostitucija legalizovana, u postojećem sistemu u Srbiji, to ne bi donelo nikakve pozitivne promene“, istakao je Aleksić. Poslanik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma odgovorio je da još nije čuo činjenice koje bi ga uverile u valjanost ovog poteza. „Mi otvaramo mnogo fabrika i žene mogu pronaći posao u njima, jer ukoliko bi to postalo radno mesto, postoji mogućnost omasovljenja“, istakao je Marković.
  4. Vojni sindikat Srbije se od večeras aktivno priključuje Narodnom protestu. Predsednik Vojnog sindikata Srbije obratiće se večeras na protestnom okupljanju u Kraljevu, u sklopu podrške Udruženju starosedelaca Kraljeva i okoline, koje je u više navrata bilo uz sindikat. „Ovo nije podrška bilo kojoj političkoj opciji, ovo je podrška obespravljenom narodu. Vojska je ogledalo države. Definitivno smo svedoci da je ova mudrost bezvremena“, navodi se, između ostalog, u saopštenju VSS. Ističe se da Vojni sindikat Srbije ne podržava niti jednu političku stranku ili bilo koju drugu političku frakciju, kao ni grubo urušavanje Ustava i pravne države jer su se na to kao vojnici zakleli. „Vojska i država predmet su do sada neviđene pljačke. Nenamensko trošenje budžetskih sredstava koje Ministarstvo odbrane ubacuje u džepove privilegovanih privatnih preduzeća i razbijanje vojske radi svođenja na broj koji je naručen od strane neprijateljskih sila u završnoj je fazi. Narod je obespravljen sa ciljem da napusti Srbiju i ostavi je migrantima, koji imaju manje „bezobzirne“ zahteve. O slobodi medija je izlišno i govoriti. Svedoci smo najcrnjeg medijskog mraka, možda ikada. Međutim potkupljeni mediji nisu ni potrebni ako svi znaju ono što mediji pokušavaju da sakriju, narod je možda uspavan ali sigurno nije mrtav, bar još“, navodi se u saopštenju. Vojni sindikat Srbije poziva i druge sindikate, udruženja sveštenstvo, akademike i pojedince da im se pridruže u borbi za slobodnu i narodnu Srbiju. https://www.danas.rs/politika/vojni-sindikat-srbije-se-prikljucuje-narodnom-protestu/
  5. Nakon što je 22. novembra Vojsci Srbije kompanija Erbas Helikopters zvanično predala prvi vojni primerak helikoptera H145M, juče je u krugu Erbasovove fabrike, u nemačkom gradu Donavurtu izvršena primopredaja i prva dva helikoptera H145M namenjenih Helikopterskoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Od dva predata helikoptera jedan je namenjen za traganje i spasavnje (maskirni primerak sa registracijom YU-ICE, privremena nemačka registracija D-HADR) a drugi za hitnu medicinsku evakuaciju (helikopter u civilnoj šemi farbanja registracije YU-MED). Jedan od dva H145za MUP ima montiranu dizalicu koja se može koristiti u zadacima traganja i spasavanja. Oba helikoptera bi zajedno sa jednim vojnim H145M trebala da budu isporučena Srbiji u martu ili aprilu sledeće godine a ostalih 6 bi trebalo da stignu do kraja 2019. i to u nekoliko isporuka. Kako Tango Six saznaje, policijski helikopteri će biti preleteni iz Nemačke sa barem jednom usputnom stanicom za popunu goriva. U kokpitu na fotografiji se prepoznaje Nenad Nedić, od pre nekoliko dana i zvanično novi komandant Helikopterske jedinice MUP-a Srbije. YU-ICE biće jedini maskirni MUP-ov H145M. Za razliku od vojnih primeraka svi policijski imaće meteo radar prepoznatljiv po izbočini na nosu. Da će MUP umesto prvobitno planirana tri dobiti 4 helikoptera konačno je potvrdio predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’. Helikopterska jedinica policije (HJP) koristiće H145M za različite zadatke, osim traganja i spasavanja, medicinskog i VIP prevoza upotrebljavaće se i za specijalne operacije. Osim H145M za potrebe srpske HJP biće nabavljena i tri helikoptera H215 Super Puma. Petar VOJINOVIĆ
  6. Da će Vojska Srbije pored H145M uskoro dobiti još jedan tip helikoptera, zvanično je prvi put potvrđeno početkom aprila ove godine kada je visoka delegacija Ministarstva odbrane Srbije započela pregovore sa Moskvom o nabavci ruskih borbenih helikoptera Mi-35. Tada je ministar odbrane Aleksandar Vulin nakon sastanka sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom izjavio da je između ostalog razgovarano o mogućoj kupovini 4 Mi-35 kao i dodatna 4 transportna helikoptera Mi-17. Jedan od novijih korisnika Mi-35M postala je Nigerija koja je svoje helikoptere već upotrebila protiv terorističke organizacije Boko Haram. Oko mesec i po dana pre ovog sastanka, krajem februara pojedini mediji objavili su da će Srbija pregovarati sa Rusijom ali i Belorusijom oko nabavke šest helikoptera Mi-35. Večernje ‘’Novosti’’ prenele su tada da je moguće da bi se od Belorusije kupila modernizovana verzija helikoptera Mi-24 koja nosi oznaku Mi-35 a da je na spisku želja našeg RV i verzija Mi-35M koja se nalazi u naoružanju ruske armije. Zajednički let ruskih Mi-24VM (u prvom planu) i Mi-24P iznad Sirije. Na Mi-24VM vidi se sistem za samozaštitu L370 “Vitebsk“. Novosti su zatim nakon velike vojne parade u Moskvi 9. maja kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, citirajući neimenovane izvore, preneli da bi do kraja godine helikoptere Mi-35 mogli videti u Srbiji tj. da bi oni mogli biti viđeni na vojnoj paradi koja je bila planirana da se održi povodom proslave pobede u Prvom svetskom ratu. Predsednik Vučić je nešto kasnije izjavio da će se, kako je rekao, založiti kod predsednika Rusije Vladimira Putina da za paradu pošalje makar dva Mi-35. O tome da će se za našu vojnu avijaciju nabaviti ovi helikopteri pisali su u proteklih nekoliko godina i drugi dnevni listovi koji su u svojim tekstovima obično spominjali 4 Mi-24 a često su, usled nepoznavanja materije, unošene i zabune oko oznake helikoptera. Najpre se mora razjasniti da Mi-35 i Mi-35M nisu iste verzije dobro poznatog desantno-jurišnog Mi-24. Helikopter Mi-35 predstavlja izvoznu verziju Mi-24V (NATO oznaka ‘’Hind-E’’) dok je Mi-35M izvozna varijanta najnovijeg Mi-24VM koji se još uvek proizvodi. Kako Tango Six saznaje ove godine Srbija je potpisala ugovor za kupovinu novih Mi-35M a u tom paketu se nalaze i dodatni helikopteri Mi-17V-5 kao i artiljerijsko-raketni sistemi PVO Pancir. Takođe smo došli do informacija da bi prvi Mi-35M trebalo da stignu sredinom 2019. godine. Mi-35M je za sada doživeo solidan izvozni supeh. Na fotografiji helikopteri vazduhoplovnih snaga Brazila koji je nabavio 12 primeraka. Razvoj nove generacije Mi-24 započet je u prvoj polovini 90-tih godina 20. veka kada je odlučeno da se ovaj tip helikoptera mora drastično modernizovati kako bi mogao da odgovori zahtevima savremenog ratovanja. Trebalo je značajno unaprediti avioniku kao i naoružanje, iskorišćena su mnoga rešenja sa novog ruskog borbenog helikoptera Mi-28 čiji je razvoj takođe bio u toku. Nova verzija Mi-24 morala je biti sposobna za dejstvo u svim vremenskim uslovima, danju i noći i morala je dobiti bolja ubojna sredstva. Tokom 90-tih u Rusiji ali i u inostranstvu pojavili su se mnogobrojni programi produžetka životnog veka, raznih dorada i osavremenjavanja. Jedan od njih je bio i ruski Mi-35M jer je, usled ekonomskem krize, nemogućnosti nabavke i serijske proizvodnje novih borbenih helikoptera Mi-28, Ka-50 i Ka-52, shvaćeno da se postojeći helikopteri Mi-24, kako u ruskoj armiji tako i u inostranstvu moraju modernizovati. Po svaku cenu želelo se da se Mi-24 koji je već bio zastareo, zbog svoje jedinstvene konstrukcije koja mu omoguće istovremeno borbeno dejstvo i prevoz vojnika, po svaku cenu zadrži u naoružanju. Presek helikoptera Mi-35M. Prvobitno je bilo predviđena modernizacija helikoptera i to u 5 etapa od kojih je Faza 1 podrazumevala samo produženje životnog veka sa 20 na 30 godina ili 4000 sati naleta. Druga etapa je podrazumevala ugradnju nosećeg rotora sa helikoptera Mi-28 zajedno sa kompozitnim (fiberglas) lopaticama kao i sasvim novog repnog četvorokrakog tzv “X“ rotora što je rezultiralo smanjenjem mase od 300 kg, povećanju brzine penjanja, povećanju vrhunca lebdenja za 600 m i pojednostavljenjem održavanja. Uz nove materijale na lopaticama je primenjen i elektrotermalni sistem protiv zaleđivanja. U Fazi tri helikopter je dobio fiksni stajni trap, poboljšano naoružanje i sistem za komuniikaciju. Uvođenjem fiksnog stajnog trapa takođe je smanjena masa za do 90kg ali je to povećalo otpor prilikom letenja što ipak nije drastično uticalo na performanse helikoptera u borbi. Ovakvo rešenje omogućava lakše i bezbednije sletanje usled vanrednog događaja a uz to je i pojednostavljena konstrukcija i proizvodnja. U ovoj fazi helikopter je dobio i nove nosače za po 8 protivoklopnih raketa 9M114 Kokon (kasnije i Ataka). Mogućnost ovakvog kompaktnog nošenja naoružanja dozvolilo je smanjenje razmaha krila tj. uklanjanja dve krajnje podvesne tačke što je isto tako smanjilo masu kao i otpor vazduha a umesto 6 tu su 4 podvesne tačke spoljašnjeg tereta. Zadnja kabina venecuelanskog Mi-35M (M2). Faza 4 je obuhvatala novi sistem upravljanja vatrom, ispitivač sistema svoj-tuđ, novo naoružanje i to protivoklopne rakete 9M120 Ataka, zatim rakete vazduh-vazduh 9M39 Igla-V, nosnu turelu sa dvocevnim topom 23 mm koje predstavlja rešenje sa verzije Mi-24VP. U poslednjoj petoj fazi kabina je prilagođena za letenje u noćnim uslovima uz primenu specijalnih naočara (NVG – Night Vision Googles), tu je zatim dnevno-noćni optoelektronski sistem sa televizijskom kamerom za rad u uslovima niskog nivoa osvetljenja (LLTV), termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom a kabine posade dovile su višenamenske kolor prikazivače. Na taj način je primenom svih 5 faza ukupna borbena moć Mi-24VM uveličana za 1,4-1,6 puta u odnosu na ranije varijante Mi-24. Prototip Mi-24VM sa evidenicjksim brojem 51 nastao doradom helikoptera Mi-24VP. Interesantno helikopter je imao oznake akro-grupe “Berkuti“. Demonstrator Mi-35M prikazan je 1995. godine a iste godine juna meseca imao je i prvo međunarodno učešće na Le Buržeu u Francuskoj. Prvi let verzije namenjene ruskoj vojsci sa oznakom Mi-24VM izvršen 4. marta 1999. a bio je to dorađeni helikopter varijante Mi-24VP. I pored predloženih izmena u 5 faza skoro niko u svetu osim same Rusije nije izvršio osavremenjavanje Mi-24 koje je predložio ruski Opitno-konstrukcioni biro ‘’Milj’’ a i to je u Rusiji urađeno samo delimično. Fiksni stajni trap, krilo manjeg razmaha dobili su modernizovani ruski Mi-24PN(osavremenjeni Mi-24P) pored toga smo još Mi-35P (negde označeni i kao Mi-35PM) koji su bili namenjeni Kipru. Osim toga Mi-24PN je dobio i novi optoelektronski sistem koji je bio jedno od prelaznih rešenja u odnosu na današnju opremu. Opitni primerak Mi-24VM za rusku vojsku, primerak sa evidencijskim brojem 50 takođe nastao doradom starijeg helikoptera Mi-24VP. Umesto osavremenjavanja, Rusija je 2005. godine tržištu ponudila nove helikoptere Mi-24VM i Mi-35M čija je proizvodnja započela u fabrici ’’Rosvertol’’ u Rostovu na Donu. U ponudi su različite podvarijante Mi-35M sa oznakama M1, M2 i M3 (spominje se i M4) a međusobno se razlikuju po motorima, elektronskoj opremi, naoružanju. Prvi ugovor za rusku vojsku potpisan je 2010. a prvi helikopteri isporučeni su 2011. Armijska avijacija je do sada primila preko 60 Mi-24VM (odgovara nivou Mi-35M3) dok se za Federalnu službu bezbednosti (FSB) zna da je dobila 5 helikoptera. Borbeno dejstvo iračkog Mi-35M na položaje tzv. Islamske države. Svoju borbenu premijeru ova najnovija varijanta Mi-24 je imala u Siriji dok je pre toga izvozni Mi-35M iračke armijske avijacije upotrebljen protiv takozvane Islamske države. Prvi strani korisnik bila je Venecuela koji je svoje helikoptere naručila 2005. i 2006. a isporuke su trajale od 2006. do 2008. Trenutno u svetu Mi-24 koristi čak 58 zemalja i to je borbeni helikopter koji je najrasprostranjeniji u istoriji avijacije, koji je izrađen u najvećem broju primeraka i učestvovao u najviše ratnih sukoba. Izvozne Mi-35M su do sada nabavili Azerbejdžan (24 helikoptera za svoju Graničnu gardu), Brazil (12 Mi-35M3, brazilska vojna oznaka AH-2 Sabre), Irak (28 isporučenih), Kazahstan (4 isporučena od 12 naručenih), Mali (naručena 4, isporučena dva), Nigerija(nabavila 12, isporučeno 4), Pakistan (dobio za sada 4 primerka, navodno planira 20), Venecuela (10 isporučenih Mi-35M2 nazvani ’’Caribe’’), Uzbekistan (10 naručenih). Za Mi-35M ima još zainteresovanih država a to su pre svega one koje već koriste starije verzije ‘’dvadesetčetvorke’’. Mali je za svoje vazduhoplovne snage nabavio 4 (po nekim podacima tri) Mi-35M. Potpuno nova elektronska oprema koja obuhvata i osmatračko-nišanski sistem OPS-24N koga čini žirostabilisani optoelektronski sistem GOES-324 koji ima termovizijski i televizijski kanal, laserski daljinomer i pelengator. Kabine posade su opremljene modernim višenamenskim kolor prikazivačima (prednja jedan, zadnja dva) i prilagođene upotrebi naočara za letenje u noćnim uslovima (NVG) ONV-2. Kokpit pilota dobio je i gornji elektrooptički prikazivač (HUD). Od navigacije treba istaći sistem satelitske navigacije A-737. Nudi se i ugradnja opreme zapadne proizvodnje a to se pre svega odnosi na sisteme za komunikaciju, identifikaciju i navigaciju. Od opreme za samozaštitu Mi-35M može posedovati signalizator radarskog ozračenja L006LM (SPO Berjoza) ili najnoviji L150 “Pastelj“, stanicu za optoelektronska protivdejstva MAK-UFM, sistem za protivelektronska dejstva L370 ‘’Vitebsk’’ ili stariji L166V-11E “Lipa“, dispenzeri mamaca UV-26M ili starije ASO-2V. Da bi se sprečio pad helikoptera u slučaju pogibije ili ranjavanja pilota, komande su udvojene. Tu su zatim novi jači motori Klimov VK-2500-II maksimalne snage po 2700 KS a umesto njih mogu se dobiti TV3-117VMA. U pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 nalazi se dvocevni top GŠ-23L kalibra 23 mm. Levo od njega na fotografiji je optoelektronski sistem GOES-324 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Standardno fiksno naoružanje Mi-35M je dvocevni top GŠ-23L ili V kalibra 23 mm s borbenim kompletom od 450 granata koji je smešten u pokretnoj nosnoj tureli NPPU-23 preuzet je sa ranije varijante Mi-24VP koja može da se pokreće pod uglom od +10 i -40 stepeni po elevaciji i +/-60 stepeni po azimutu. Sva ubojna sredstva koje su nosile starije verzije Mi-24 ostala su manje više ista, može nositi do 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8(obično S-8KO ili KOM) kalibra 80 mm, do 4 petocevna lansera B-13L nevođenih raketa S-13 kalibra 122 mm, do dva kontejnera UPK-23-250 s dvocevnim topom GŠ-23L 23 mm sa borbenim kompletom od 250 granata, kontejneri GUV-1 sa četvorocevnim rotirsajućim mitraljezom JaKb-12,7 kalibra 12,7 mm sa 750 metaka i dva četvorocevna rotirajuća mitraljeza GŠG-7,62 7,62 mm sa po 1800 metaka, kontejneri GUV-8700 sa automatskim bacačem granata AG-17A ‘’Plamja-A’’ kalibra 30 mm sa 300 granata. Ono što je novo to su infracrveno samonavođene rakete 9M39 Igla-V za dejstvo po sporoletećim i niskoletećim vazduhoplovima dometa od 800 do 5200 m po daljini na visinama od 20 do 3500 m. Na dva nosača APU-8-4U može nositi do 16 (po 8 na svakom krilu) poluaktivno radio-komandno vođenih protivoklopnih rakete 9M114 Kokon sistema 9K113 Šturm-V dometa 5 km, probojnosti 650 mm homogenog čeličnog oklopa, ili do 16 protivoklopnih raketa 9M120 Ataka (dalji razvoj 9M114) dometa 6 km verovatnoće pogotka tenka 0,65 do 0,9 na daljini 4 km, probojnosti 800 mm homogenog čeličnog oklopa. Postoji mogućnost dobijanja i najmodernijih protivoklopnih raketa 9K121M Vihr-M dometa do 10 km probojnosti 1000-1200 mm homogenog čeličnog oklopa. Takođe tu su i različite vrste bombi, 8 od po 100 kg, 4 od po 250 kg ili 4 od po 500 kilograma. Nosivost u unutrašnjoj kabini je 1500 kg, 8 vojnika ili 4 vojnika na nosilima. Nosivost spoljašnjeg tereta je 2400 kg a nosi do 4 spoljašnja rezervoara za gorivo kapaciteta po 500 litara. Emisija ruske televizije Zvezda o helikopteru Mi-35M: Živojin BANKOVIĆ
  7. April 23. 1999.: Jedna od zaposlenih novinarki u neko vreme ušla je u informativnu redakciju i rekla: „Idem po grisine“, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana… Nakon što je to rekla, hladno je prošla pored mastera i drugih soba, a da ničim nije upozorila one koji su potom stradali. Celokupno rukovodstvo RTS, ovoga puta kao glavni organizatori i producenti najjezivijeg streljanja svojih radnika, u koprodukciji sa NATO paktom, stižu u istom trenutku u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu negde u blizini, u mraku, tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca. U noći bombardovanja televizije, u Tašmajdanskom parku i u Ulici Majke Jevrosime, bile su postavljene kamere, da iščekuju i da snime taj strašni događaj. Kada je smrt doletela, zastala je u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje. Trče prema užasu i vrište… Ton, ide, kamera, ide… Akcija! Klaper udara u klapu: Ubistvo radnika RTS! Scena prva, kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća. *** Danas Nije potrebno moliti ministra finansija da odobri dodatna sredstva za zidanje memorijalnog centra posvećenog poginulim radnicima RTS, pre dvadeset godina. Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je jedino potrebna pravda, koju čekaju dvadeset godina i koju država perfidno izbegava da sprovede, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim. Porodice zahtevaju da se kazne za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, čiji pojedinci imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti. NJihov memorijalni centar je u njihovim glavama, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neće nikada imati, niti videti više. Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice. Noću tu doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova. Tako treba da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi. April 23. 2018. Pre skoro godinu dana, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, blizu mesta gde su žrtvovani mučenici, za mali, prljavi, smrdljivi, propagandni rat koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih. Nema nikakve razlike između Milanovića, Tijanića i ovih danas koji vode RTS, srušenu iznutra, neradom, lažima, neznanjem i krađom, spaljenog morala i spržene savesti. Stajali su i oni, ali u mraku, plašeći se svoje i tuđih senki, kao uhode, kao lopovi, plašeći se sami sebe. Nisi im video lica. Stajali su po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprilske jutarnje hladnoće i pitanjem: Kad će već jednom ovo da se završi? Ne pale ni cigarete, da ne bi bljesak šibice osvetleo lica kukavica, koji izađoše pred Spomen-kamen, tumarajući i udarajući okolo kao slepci kad izađu iz mraka na ulično svetlo. Priđe kurir da pita mogu li šef i ostali da pristupe polaganju venaca. Nakon minuta ćutanja, u ime Radio-televizije Srbije venac je položio i sveću zapalio generalni direktor RTS-a Bujošević… I brzo, što je moguće brže otarasiše se venaca i cveća koje je već počelo da zaudara na njih. Popraviše trake na kojima je pisalo, da su svi duboko ožalošćeni. Nije smeo šef ni glavu da podigne, ni da priđe majkama i braći, da pruži ruku. Plašio se istine na njihovim licima, umornim od nepravde, sa tišinom i pogledima koji razaraju. Nije se poklonio ni streljanim radnicima televizije, a hor je uzalud pevao da šefa i njegove Gospod pomiluje… Ako ga ima, neće to učiniti nikad. Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu unezverenu, ostave da zauvek nestanu. Ko ste vi iz mraka? Koja snaga ove zemlje? Koja mračna sila? I nemojte više da dolazite i da skrnavite to veče. Unosite nemir u mir, koji su odavno živi uspostavili sa svojim mrtvima. I ne verujte onima koji pale puno sveća, mora da su mnogo zgrešili. Otac je palio sveću sinu i ruka mu je drhtala, a šefu je bila mirna, ni plamen se nije pomerio. To je taj kontinuitet RTS i Studija B, kao podaničkih televizija, koje kada dođe do promene vlasti u Beogradu i Republici i kada im se zadrmaju fotelje, postaju oni, što bi naš narod rekao: Čiji nisu bili, čiji biti neće. *** U vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. Tu joj se gubi svaki trag… kao i Srbiji. Autor je dramski umetnik https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/odo-ja-po-grisine/?fbclid=IwAR1O5iST7b4k9kej0Y5tvkMPHRxodkaG7tOOtDoPuRlHCCTxqD0j3DhVppU
  8. Istini je suđeno da se bori protivlaži. Istina će pobeđivati, ali će se laž uvek vraćati, pa će istina stalno iznova morati da se bori sa njom. Ako to ne bude činila, biće zauvek izgubljena. Ovom etiopskom narodnom mišlju valjalo bi započeti priču o medijskom aspektu obaranja američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Srbije pre skoro 20 godina. Obaranje strateškog bombardera B-2 te ratne 1999 i dalje se predstavlja nešto što budi maštu kako kod običnog sveta, tako i kod novinara, geopolitičara i analitičara u regionu koji ne veruju da se ovaj događaj uopšte desio i koji smatraju da je to više plod nečije mašte i ratne propagande. Tako je priča o B-2 zapravo dobila status „mita“ o kome se malo zna, i za koji ima malo konkretnih i opljivih dokaza. U Srbiji poslednjih decenija ruku na srce nismo imali „stručnu“ analizu dostupnu široj javnosti o tome koliko je zaista letelica oborila PVO VJ, sa jasnim i konkretnim podacima. Morali smo da se oslonimo uglavnom na Internet i poplavu krajnje sumnjivih podataka i navoda, koji su nastali većinom kao plod dezinformacija i ratne propagande. Jedan korak ka demistifkaciji učinjen je sa prvim publiscističkim radovima, ali opet u kojima priča o obaranju B-2 ostala u magli nejasnoća. Zato smo i imali razne tabloidne supernaslove sa tekstom punog mitomanije od preuveličavanja do negiranja i izvrgavanja ruglu onih koji su tvrdili da B-2 uopšte nije oboren nego da je to bilo samo u nečijim glavama. Da li je zaista bilo tako? Pa, donekle jeste, jer određeni mitovi koji su se pojavili te ratne 1999. godine preživeli su zahvaljujući društvenim mrežama pre svega Fejsbuku i Tviteru, pa i ruskom VKkontakte, kada su pojedinci iz prašnjavih arhiva počeli da izvlače tekstove, šta su mediji sve objavili te ratne 1999. Mlađe generacije stasale posle 2000-tih, koje nisu poznavali šta se tačno dogodilo, zbog odsustva otvorene i kritičke misli prihvatali su te priče zdravo za gotvo. Kako po inerciji obično biva, javila se i suprotna strana koja je počela da opet na jedan „populistički“ način to demantuje u svojim tekstovima. Pa se tako na primer pričao obaranju B-2 izvrgavala ruglu, navodeći da glavni razlog zašto se krije olupina letelice u gustim šumama Spačve leži u tome da niko nikad nije video olupinu i da se zapravo radi o „mamcu“ za koji su raketaši poverovali da je letelica, do toga da su to samo lovačke priče i maštanja kako su govorili takozvani analitičari iz regiona. Međutim, prekretnica u celoj priči počinje sredinom oktobra 2016. godine kada se na štandu Medija centra Odbrana pojavila jedna neobična knjiga sa avionom F-117A na naslovnoj strani i sa još neobičnim naslovom „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića, za koga sam priznajem čuo tek u jednom ratnom dnevniku, bivšeg pripadnika 3.raketnog diviziona. Priznajem, nisam preterano ni zagledao knjigu, sve dok dva meseca kasnije nije usledio poziv mog prijatelja pukovnika Ljubomira Savića, sa konstatacijom da mi šalje jednu knjigu koju treba da pročitam od početka do kraja i onda kako je voleo da kaže po niški „će da porazgovaramo“. Narednog dana knjiga je stigla, seo sam i počeo da čitam. Priznajem nisam je samo čitao, nego beležio podvlačio i upijao svaku priču, rečenicu aktera koji su svedočili o svim lepim i ružnim događajima, pa i o obaranju aviona. Posebno poglavlje je posvećeno i obaranju B-2. Ruku na srce priznajem da smo po prvi put dobili jasna i konkretna svedočenja borbene posluge koja je te tople majske noći bila u UNK kabini kad su rakete letele ka radarskoj slici neobičnog izgleda. Da li je to zaista bio B-2??? Sva svedočenja borbene posluge ukazivala su na to, posebno oficira za vođenje raketa, tada poručnika, a danas pukovnika i komandnata 250. raketne brigade PVD Tiosava Jankovića, da je pogođen avion, a ne mamac! Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa svedo aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan“ živ“ cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u navedenoj knjizi komandant 250. rbr PVD pukovnik Tiosav Janković. Opet su s vremena na vreme po raznim grupama na Fejsbuku, poznavaoci materije, bivši raketaši, oficiri, srednjoškolci, studenti pa i novinari ukrštali koplja „da li je zaista oboren B2“. U prvom izdanju knjige stekao se utisak da, iako je po prvi put detaljno objašnjena cela priča o B-2, ipak nešto nedostaje. Zato je autor pukovnik Slaviša Golubović iskoristio priliku da na sebe preuzme riskantan poduhvat i dokaže da obaranje B-2 zapravo nije mit, nego realnost, a iako konkretnih dokaza na terenu nije bilo, i da je to bila jedna vešta manipulacija i medijska igra. Svakako autor je založio svoju stručnost i autoritet da konkretno jasno i primerima u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“ to i dokaže jasnim primerima i analizama pozivajući se na inostranu literaturu i snimke. Poglavlje o obarnju B2 je u drugom izmenjenom i dopunjenom izdanju znatno drugačije, sadržajnije i bogatije, sa fotografijama koje, iako nema opljivog dokaza u šumama Spačve, dokazuju da je nešto bilo te majske večeri na nebu u široj okolini Beograda. Zanemarimo priče aktera i svedočenja penzionisanih pripadnika civilne zaštite i MUP HR iz Vinkovaca, čije su izjave kao i aktera koji su ih prikupili dovedeni kod određenih novinara i analitičara u sumnju kao verodostojni. Lično sam u par slučajeva bio akter žustre polemike, u kojoj su određeni analitičari iz Hrvatske tvrdili da je B-2 nemoguće oboriti, da taj avion osim što je „nevidljiv“ ima jaku pratnju pred kojom je savaki PVO sistem inferioran, ali najbitnije je „nema delova“. Čak iako mnogi nisu ni znali sadržinu teksta, ono što je objavljeno na sajtu Ekspres.net i blogu „Vojnopolitičkaosmatračnica“ imalo je ogormnu čitanost ali i osporavanje. Doduše kritičari koji su se javili, a bilo ih je, nisu znali kompletnu sadržinu izmenjenog poglavlja o padu B-2 i zakulisnoj igri, koja je ako se uzmu razne manipulacije tokom borbenih dejstava u Libiji 2011. i Siriji 2012-2018, sasvim realna. Ovde ću prikazati ono na šta se autor oslonio i za šta garantuje svojim autoritetom i dugogodišnjim raketaškim iskustvom, plus istraživanja kako se medijski može manipulisati i oborenim avionom i kako je to veoma lako kad uspeš da“sakriješ“ ili od očiju javnosti, radoznalaca raznih provnijencija ceo događaj i iskonstruišeš priču uz pomoć modernih tehnologija. Pa tako ono što se desilo, zapravo i nije se desilo, a ono što se nije desilo, zapravo se desilo. Tako je bilo i sa B-2. Da li je onda sve „teorija zavere“ od koje povokaciji „drugova“ novinara iz regiona i sveta boluju kolege u Srbiji, posebno oni koji se usude na konkretan i argumentovani način da protumače obaranje B-2 i ukažu da priča ima utemljenje i nije plod lutanja bestežinskim prostorm ili jednostavno rečeno sociološkim rečnikom francuskog sociologa Žana Bodrijara sve je ovo „Similarkum“, koji, postavlja pitanje razlike između „istinitog“ i „lažnog“, „stvarnog“i „imaginarnog“. Upravo po Bodrijaru osim vojske i psihologije“simularkumu“ su podložni mediji. Da li je i Golubović poklekao Bodrijaru i da li je njegova priča o B-2 isto „simularkum“? Duh Misourija vs Duh Kanzasa Tokom agresije na SRJ tvrdilo se da su oboreni brojni avioni. Čak se licitiralo i sa njihovim brojem, ali ono za šta imamo opipljive dokaze bili su oboreni avioni taktički bombarder F-117A i lovac F-16. Predmet spekulisanja i nagađanja i dalje ostaje strateški bombarder B-2 „Duh Misurija“ AV-810 88-0329 „Spirit of Missouri“ 1994-03-31. vredan 2 milijarde dolara. Nedugo po završetku rata zamenik komandanta 509. američkog vinga, kojem je pripadao B-2, odnosno „Duh Misurija“,Stiven Li Bašen, u intervjuu za tamošnju vazduhoplovnu štampu tvrdio je da je B-2 povučen iz borbenih dejstava 21. maja 1999. Isto to je napisano nešto kasnije u knjizi „B-2 Spirit units in Combat“ Tomasa Vitingtina na stranici 43. Ovaj autor precizira da je avion „povučen“ posle misije nad Srbijom. Inače svake godine sredinom maja, pojavljivale su se novinske ilustracije koje su stopostotnom sigurnošću potvrđivale uspeh PVO i obaranje aviona B-2A „Duh Misourija“. Da „Duha Misourija“.Neprikidno je upravo bilo ponavljano ovo ime i da je upravo oboren ovaj avion. Međutim 2005. i 2007. pojavile su se slike aviona baš sa ovim natpisom, koje su može se reći demantovale da je ovaj avion oboren. Onda se logično postavilo pitanje – pa koji je duh onda oboren, da li je spominjanje imena „Duha Misourija“ bilo zapravo vešta varka ili kako bi rusi rekli „maskirovka“ -skretanje pažnje sa onoga koji je stvarno pao te majske ratne noći 1999 ?! Šta se onda krije, koja je to varka i koji je „Duh“ pao? Navešću činjenice objavljene u drugom izdanju knjige koje opisuju sam početka proizvodnje strateškog bombardera, odnosno ugovora, koji je predviđao proizvodnju jednog prototipa za letenje – AV1, pet predserijskih aviona oznake AV-2-AV6 i dva aviona za zemaljska ispitivanja AT 0999 i AT 1000 ( Iron bird). Ugovor o proizvodnji 15 predserijskih aviona podrazumevao je i nadogradnju pet predserijskih na nivo serijskih proizvoda. Dakle ukupno 23 letelice, od čega dve za zemaljska ispitivanja, koji nisu bili namenjeni za letelnje. Na sajtu američkog Stejt Departmenta koje je saopštio Biro za kontrolu oružja i verifikaciju i usaglašenost od 1. aprila 2017, navodi da je od 23 samo 12 aviona (ranije je naveden čak broj od 16 aviona) borbeno kodiran, dok je ostatak aviona u skladištu ili se sprovodi rutinsko održavanje. Neko bi rekao logično, sve je u redu, a da li je to zaista tako? U demistifikaciji ove priče pažnju treba posvetiti upravo letelicama za zemaljska ispitivanja oznaka AT 0999 i AT 1000, koji su veoma bitni za ovu priču. Jedan je korišten za ispitivanje pojednih sistema u avionu, a drugi za mehanička ispitivanja, naprezanja i prelom na levom krilu. Za sad poznato je da je letelica oznake AT 1000 završila u muzeju USAF u bazi “ Vrajt Peterson“. U Muzej je prevezen u delovima, sa 5 do 7 letova avionima C-5 Galaxy“. E sad ako je taj jedan u muzeju, gde je drugi??? Da li je on iskorišten za nešto drugo, a to drugo je da podrži mit da je „Duh Kanzasa bio živ, do momenta pada letelice, kako bi se prikrio gubitak pravog „Duha Kanzasa“ na nebu Srbije?! Za objašnjenje ove priče moramo da se vratimo u 2008, tačnije 23. februar, kada se u bazi Andresen dogodio avio incident u kome je pao jedan B-2. Zvanično saopštenje kaže da je pao „Duh Kanzasa“ oznake AF 89-0127. Ovaj gubitak potkrepljen je četiri meseca kasnije objavom snimka na kome se vidi poletanje dva aviona B-2, od kojih se ovaj poslednji što je poleteo, posle netipičnog odvajanja od piste ruši na travnati deo aerodroma uz uspešno katapultiranje oba pilota. Incident su snimile kamere aerodromskog obezbeđenja. Drugi snimak pojavio se 7. januara 2011. a njega su snimili pripadnici baze, i na njemu se takođe se vidi neuspešno poletanje aviona. Ovaj snimak je bitniji jer oni što su ga načinili našli su se na prostoru gde u normalnim uslovima nije trbalo da stoji bilo ko. Otkud onda oni. Autor knjige se pita da li su oni tu stajali u službi podržavanje neke legende? i da linjihovo netipično objavljivanje imalo neku svrhu? Inače baza „Andersen“ nije matična baza avionima B-2A. Oni tu dolaze samo povremeno i sa određenim ciljem, pre svega u službi demonstracije sile na Pacifiku. Tako se u toj službi našao i „Duh Kanzasa“, pravi, ili je to bio možda pravi njegov duh, koji je u krugu aerodroma pao zbog vlage. Zvanični izveštaj kaže, da je vlaga, koja je nastala od kondenzacije sprečila senzorske uređaje da računaru aviona daju tačan podatak o visini kako bi poletanje proteklo redovno. Opet postavlja se pitanje je li izveštaj o padu podrška legendi koja je pohranjivana i održavana devet godina? Reklo bi se DA. Interesantno je da autor navodi da je četiri nedelje pre pada aviona bazu „Andersen“ posetilo 15 atraktivnih devojaka, navijačica kluba Denver Broncos. Dve su se fotografisale u kabini aviona „Duh Kanzasa“, koji nosi broj 0127. Na fotografiji koja je objavljena na zvaničnom sajtu vazduhoplovne baze – Andersen Air Force Base, u tekstu pod nazivom“B-2 pilots support different kind of DV tour“, na sedištu kopilota se jasno uočava upravo taj broj. S obzirom na to da fotografisanje aviona B-2A, pri javnom izlaganju, podleže strogim ograničenjima u pogledu pozicije (ugla) iz koga može biti snimljen, može se reći da nije logično ili nije uobičajeno da broj upravo tog aviona bude potpuno vidljiv na fotografiji. Da li je svima trebalo pokazati da je taj, baš taj avion sa brojem 0127 u funkciji,da je jedan od tadašnjih 16 borbeno kodiranih, na zadatku i da je u punoj formi? Da li i ta fotografija podržava neku legendu?, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi. E sad u ovom silnom pojašnjavanju sledi „zaplet“, a tiče se isporuke avionskih motora za B-2. Dženeral elektrik je isporučio više avionskih motora nego što je tada bilo potrebno „Nortropu“ da proizvede i sklopi 21 avion. Samim tim verovatno je bilo moguće ugraditi četiri motora i na AT 0999 i njegove sisteme dovesti na nivo funkcionalnosti, koja mu može omogućiti da dobije početnu brzinu, da pokuša da poleti i nekoliko sekundi nakon toga okonča let. I ovde valja pustiti autoruda potkrepi svoju teoriju: „Ako je prebacivanje u delovima „mlađeg brata“ AT 1000 u muzej 2003. godine uspelo, a jeste, onda se moglo smatarati da je generalna proba uspela, pa se i„stariji brat“ po istom principu može prebaciti na Guam ( jer ne može da leti), može se sklopiti i dovesti do nivoa da„poskoči“.“ Ovo nas navodi da postavimo pitanje „da li može da leti avion koji za to nije predviđen? Može li leteti avion namenjen isključivo za zemaljska ispitivanja? Konačno, može li leteti avion AT 0999? Nije logično, „ali je sve moguće ako je to po planu“!“ Autor pita – „Da li je padom aviona 23. februara 2008. godine pao kamen sa srca onima koji su ga nosili od 20. maja 1999. godine. Da li su dobili savršen alibi? Da li su tako u stvari izgubljena dva aviona B-2A, onaj pravi „Duh Kanzasa“1999. godine i AT 0999 2008. godine, koji je živeo nekoliko godina kao njegova reinkarnacija? Da li je to bila operacija maskiranja obaranja i gubitaka najskupljeg aviona 1999. godine? Uobičajeno je da prilikom avionske nesreće delovi aviona budu raspoređeni bar u nekom hangaru da bi komisije mogle da utvrde razloge pada aviona. U ovom slučaju nema nijedne fotografije koja dokumentuje rad komisije. A video-snimak pada stavljen je na uvid javnosti. Nije logično,ali…! Na kraju, ima mesta i pitanju kako je moguće devet godina kriti gubitak takvog vazduhoplova pred više od 5.000 zaposlenih u bazi „Vajtman“. Odgovor je – da, moguće je. Avioni B-2A nose i nuklearno oružje, pa ne treba smetnuti sa uma da privilegije pristupa pojedinim sektorima i lokacijama u bazi ograničavaju broj lica kojima je pristp dozvoljen. Tradicionalana raketaška praksa da za oboreni vazduhoplov mora da postoji korpus delikti ne dozvoljava nam da sa stopostotnom sigurnošću tvrdimo da je gađanje borbene posluge 3. rd PVO, 20. maja 1999. godine, imalo za posledicu obaranje strategijskog bombardera B-2A. Naša želja ne sme prevladati činjenično stanje. Profesionalan i argumentovan opis postupaka i rezultata obaranja aviona F-117A i F-16CG još više obavezuje kadaje u pitanju ovo gađanje. Iznete činjenice i pretpostavke, kao i protok vremena, omogućiće budućim istraživačima i istoričarimada ih potvrde ili opovrgnu.“ E sad posle svega ovoga što je gore navedeno računajući citate neko bi rekao autor teksta, ali i pisac ovih redova preteruju. Ovo nije moguće ovo je plod njihove mašte. Verovali mi ili ne, ovakva manipulacija je veoma moguća i izvodljiva. Dugo vremena je osporavano bilo šta što je aludiralo namoguće „obaranje“ B-2 iznad SRJ i pada u Hrvatsku. Na kraju teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je „vuk sit, a sve ovce na broju?“ i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata ukući najveće supersile Sjedinjenih Država. Nije više pitanje DA ili NE smatra autor. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema „Neva“ biće pokazatalj za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20. maja ratne 1999. Da, 3. raketni divizion 250. raktne brigade jeste oborio strateški bombarder B-2. Nije to bio mamac, jer kako su uspeli da razlikuju F-16CJ od mamca koji je vukao i pošalju ga da se prizemlji u šumu kod Nakučana, a nisu mogli B-2 od mamca i sirove radarske slike!? Međutim ono što je problem jeste i dalje zavera ćutanja. Ne sa naše strane, nego sa njihove, tako da ćemo morati još da sačekamo da se arhive otvore i sazna konačna istinao obaranju B-2. Mi smo sa naše strane napravili iskorak u cilju saznavanja pune istine. Sad su na redu oni“. Srećan rođendan 250. raketna brigado! Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/11/23/obaranje-strateskog-bombardera-b-2-na-nebu-srbije-medijski-aspekt-price/
  9. Glumac Miloš Biković zaštitno je lice nove kampanje Er Srbije „Svaki put po tvojoj meri“ koja putnicima predstavlja sve pogodnosti personalizovanog putovanja, saopštio je srpski nacionalni avio-prevoznik. Kako navode, putnici Er Srbije mogu da biraju između četiri tarife pri rezervaciji letova – Economy Light, Economy Standard, Economy Comfort i Business All Inclusive. Novo zaštitno lice kampanje / Foto: Air Serbia – Tarife se razlikuju u odnosu na dozvoljeni prtljag, fleksibilnost u vezi sa promenom datuma putovanja i dodatnim uslugama koje se mogu prilagođavati. Nakon izbora tarife, u bilo kom trenutku pre leta, putnici nacionalne avio-kompanije mogu da kupe i dodatne usluge kao što su prioritetno ukrcavanje, rezervacija željenog sedišta ili pristup Premijum salonu. – objašnjavaju iz Er Srbije. Međutim, nove pogodnosti putovanja ne nudi samo nacionalni avio-prevoznik. Kompanija Etihad ervejz nedavno je pokrenula novu platformu „Choose Well“, koja putnicima omogućava da sami biraju način i uslove putovanja. Kompletna podrška i besplatan prevoz srpskim državljanima na lečenje van zemlje Osim novih pogodonosti personalizovanog putovanja, ministar zdravlja Zlatibor Lončar i izvršni direktor za odnose sa državnim organima i organizacijama Er Srbije Branislav Malović potpisali su sporazum o saradnji kojim je predviđena kompletna podrška i besplatan prevoz svim srpskim državljanima kojima je neophodno dalje lečenje u inostranstvu, saopšteno je iz Er Srbije. Kako navode, ova usluga je rezervisana za sve građane čije se lečenje ne može uspešno sprovesti u Srbiji, a koji se o trošku države upućuju u inostranstvo: – Sporazumom smo definisali sva prava i obaveze, kao i procedure koje treba da omoguće da se prevoz naših državljanja na lečenje realizuje u najkraćem roku. – Tim povodom, ministar Lončar je naglasio da je država kroz RFZO i Budžetski fond u prethodne 4 godine uputila u inostranstvo više od 2000 pacijenata i za te namene izdvojila više od 23 miliona evra. https://tangosix.rs/2018/19/11/milos-bikovic-zastitno-lice-nove-kampanje-er-srbije-za-personalizovana-putovanja-omogucen-besplatan-prevoz-srpskim-drzavljanima-na-lecenje-u-inostranstvo/
  10. Nakon 14 godina (je l' možete da verujete) Vlada Srbije je odlučila da prilagodi svoj sajt modernoj tehnologiji. Jedini problem u ovom "modernom" sajtu je taj što sajt Vlade Srbije koristi veoma zasterelu tehnologiju i alate (koji su inače svi apsolutno besplatni, čak i najnovije verzije) koja je stara bar 3 godine. Znam, 3 godine ne deluje mnogo, ali u IT svetu je to izuzetno zastarelo jer tehnologija i alati za programiranje napreduju velikom brzinom (jer su opensource i čitav svet doprinosi njihovom razvoju) te se alati koji su stari godinu, dve već smatraju zastarelim i greške u kodu se ne zakrpljuju (jer nemaju više podršku). Primera radi, Vlada Srbije na svom "modernom" sajtu koristi biblioteku po imenu "jQuery" (koja je inače opšte poznata u svetu) verziju v1.12.0 koja je izašla davne 2016 godine, dok je poslednja verzija te biblioteke v3.3.1. Koristi Bootstrap v3.3.7 koji služi za brz prototip izgleda sajta, dok je poslednja verzija v4.1.3. Pored toga što koristi zastarele verzije alate, sajt nije ni optimizovan za produkciju. Jedino što je optimizovano je CSS , dok JavaScript uopšte nije kompresovan, slike takođe. Umesto da kada posetite sajt, da vaš internet prergledač pravi svega 2, 3 GET zahteva da bi prikazoa sajt, vaš browser izvršava po nekoliko zahteva da bi mu server vratio CSS i JS datoteke. Ako posetite ovaj link od Google-a https://developers.google.com/speed/pagespeed/insights/?url=https%3A%2F%2Fwww.srbija.gov.rs%2F&tab=mobile videćete da sajt nije optimizovan za pametne telefone, a ni Desktop nije ništa bolji (čak je i gori). Dizajn sajta nije toliko strašan, meni jedino smeta što koristi zastarelu tehnologiju, jer kada se koriste zastarele tehnologije i alati, tada web sajt, aplikacija su izloženi ozbiljnim bezbednosnim napadima. Takođe mi smeta to što sajt nije optimizovan za produkciju, a koštao je preko 18 miliona dinara (3 sajta u paketu) dok je za izradu sajta bila zadužena kompanija Effecta Solutions. https://srbija.gov.rs
  11. Još jedna ekskluziva, vezana za Srbiju, stiže nam od holandske vazduhoplovne zajednice Scramble. Na Fejsbuk stranici Scramble magazina juče je objavljena prva fotografija helikoptera H145M namenjenog RV i PVO a slika je nastala ove nedelje u krugu Erbasovog pogona u nemačkom gradu Donevort. Još jedna premijera, ovoga puta novoproizvedene letelice / Foto: Bob Holland Ovoga puta možemo biti sigurni da se zaista radi o našem helikopteru jer se na fotografiji jasno vidi srpska rondela a letelica je ofarbana u maskirnu šemu koja je vrlo slična ili gotovo ista kao na srpskim transportnim helikopterima Mi-17V-5. Crtež helikoptera koji je sredinom marta viđen na SEAS-u. Interesantno je da maskirna šema odgovara onome što smo videli na Vazduhoplovnom samitu jugoistočne Evrope (SEAS) sredinom marta ove godine. Tada je na panelu o vojnim helikopterima, u prezentaciji ’’Projekat H145M’’ načelnika Uprave za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane general-majora Bojana Zrnića prikazan crtež helikoptera sa identičnom šemom kao na fotografiji koju je objavio Scramble. Čak je i pozicija rondele bila ista a na crtežu je letelica imala evidencijski broj 14501. Srbija je decembra 2016. potpisala ugovor o nabavci ukupno 9 helikoptera H145M od toga 6 za VS i tri za MUP. Prema do sada raspoloživim podacima 4 vojna primerka biće naoružana, imaće sistem HForce uz domaće naoružanje koje će sadržati kontejnere sa mitraljezima i lansere nevođenih raketnih zrna. Takođe Ministarstvo odbrane naručilo je 3 sistema AMPS (Airborne Missle Protection System) za aktivnu samozaštitu helikoptera od raketa zemlja-vazduh proizvođača Hensold. Preostala dva vojna H145M koristiće se za traganje i spasavanje dok će policijski imati višestruku namenu a koristiće se i za specijalne operacije. Moguće je da će Vojska Srbije ostati bez jednog helikoptera koji bi bio prosleđen MUP-u a trenutnim planom isporuke, primopredaja prva dva helikoptera biće izvršena u decembru dok bi isporuka svih H145M trebalo da bude realizovana do kraja sledeće godine.
  12. Kako Tango Six saznaje iz više izvora, država Srbija nabavila je poslovni avion Embraer Legacy 600 za Avio-službu Vlade Srbije. Prema informacijama koje su trenutno dostupne iz nekoliko izvora na internetu i izvora koji su informaciju potvrdili Tango Sixu, Embraer 135BJ, odnosno Legacy 600, novi je član flote Avio-službe Vlade Srbije pored Falcona 50 i Lear Jeta 31A. Falcon 50 je nedavno bio na redovnom održavanju u Americi i vek upotrebe će mu, kako saznajemo, biti dodatnih šest godina. Avio-služba Vlade Srbije dobija svoj treći avion / Foto: Wikimedia Prema holandskom spoterskom sajtu Scramble, avion je proizveden 2007. godine, i kako navode, u pitanju je serijski broj 14501006 koji je većinu svoje službe proveo u Brazilu. Internet baza Planespotters.net već je ažurirana sa Srbijom kao novim korisnikom letelice. Scramble takođe navodi da je na letelici primenjeno uobičajeno označavanje kada su letelice koje prevoze državnike u pitanju. Na trupu je na engleskom sa jedne i srpskom sa druge strane ispisano „Republic of Serbia“ i „Република Србија“. Prema ovom izvoru avion je ofarban pre 3. septembra a trenutno se navodno nalazi na Le Buržeu u Francuskoj na sređivanju enterijera i generalnog „osvežavanja“ pred predaju novom operateru. Petar VOJINOVIĆ
  13. Desetine miliona dinara godišnje građane Srbije košta rad bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića u Nacionalnom savetu za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, koji je formiran nakon njegovog odlaska sa Andrićevog venca. Nekoliko hiljada evra mesečno košta ih i njegov život na Dedinju, pošto je i nakon isteka predsedničkog mandata nastavio da stanuje u državnoj vili, naravno sve o trošku države. Ovako bi ukratko izgledao račun bivšeg predsednika kada bi ga on na kraju godine ispostavljao građanima Srbije. Milionske cifre, međutim, još lošije izgledaju kada se u obzir uzme da, barem koliko je javnosti stavljeno na uvid, njegova kancelacija i nema baš neke drastične uspehe. Drugačije rečeno, puno troškova, malo rezultata. Rezultati rada Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, na čijem je čelu Nikolić, naime baš i nisu vidljivi, tako da nije najjasnije u šta se konkretno ulaže novac što za prostorije, što za rad, ali i plate čak 30 zaposlenih u ovom vladinom telu.
  14. Pukovnik policije, pilot helikoptera i komandant Helikopterske jedinice MUP-a Srbije Vladan Kosić od 1. avgusta nalazi se zvanično u penziji. Tema nabavke novih transportnih helikoptera za policijsku eskadrilu našla se u intervjuu koji su Novosti uradile sa pukovnikom povodom njegovog penzionisanja. Tom prilikom Kosić je izjavio da MUP planira nabavku dodatnih Erbasovih helikoptera, ovoga puta Super Pume: „Kosić otkriva da je njegov poslednji zadatak bio da poseti Gruziju i pregleda helikoptere „superpuma“ koje prodaje ta zemlja. Kupio ih je Sakašvili 2015. i dosad nisu korišćeni. U želji da zaborave Sakašvilija, Gruzini ih prodaju. Ekskomandant otkriva da je u minuli ponedeljak, dan pre penzije, podneo izveštaj kojim se pruža još jedna mogućnost osavremenjivanja flote. Ideja mu je da, u saradnji sa „Erbasom“, napravi aranžman kojim bi postojeće 41 godinu stare „belove 212″ zamenili za ove savremene ptice. Za vrlo malo novca i za stare helikoptere možemo da dobijemo nove transportne mašine za naredne decenije. Veruje da će se ovaj plan dopasti ministu Stefanoviću.“ – stoji u intervjuu Novostima. Poslednja misija pukovnika Kosića biće nabavka dodatnih Erbas helikoptera / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Da će doći do zamene Belova 212 Erbasovima prvi je zvanično u aprilu ove godine najavio ministar policije. Predsednik države potvrdio je prošle nedelje da MUP „možda“ na račun vojske dobija još jedan H145M a kako Tango Six saznaje iz više izvora MUP zapravo cilja nabavku 3 srednje-transportna helikoptera H215 Super Puma. Još nije poznato koliko će novih a koliko polovnih letelica biti u sledećoj MUP-ovoj nabavci. Kako sada stvari stoje, Gruzija ima idealni polovni primerak. Nekad ih je imala dva, sada samo jednu letelicu ovog tipa. Za potrebe svog Ministarstva odbrane 2010. godine ova zemlja je od Francuske za oko 30 miliona evra naručila dva srednje-transportna višenamenska helikoptera AS-332L1 ‘’Super Puma’’ i to pre svega za zadatke traganja i spasavanja kao i pružanje pomoći prilikom elementarnih nepogoda. Oba helikoptera proizvedena su 2012. godine kada su i isporučeni, jedan helikopter je bio stacioniran u Tbilisiju a drugi na zapadu zemlje. Međutim, već septembra 2013. ovo ministarstvo je, usled nemogućnosti njihovog korišćenja i održavanja, ove letelice stavilo na prodaju čemu se usprotivio tadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili koji je i sam koristio jedan primerak sa opcijom rekonfigurisanja u varijantu za VIP prevoz. Helikopteri ipak nisu prodati, jedno vreme nisu leteli a zatim su predati Graničnoj policiji Gruzije koja ih je nakon par godina takođe ponudila na prodaju. Helikopteri su redovno servisirani u Rumuniji i imaju izuzetno mali nalet. Jedan od njih (helikopter registracije GBP 10020, fabričkog broja 2820) imao je udes 12. jula ove godine kada je prilikom prinudnog sletanja u regionu Telavi pet članova posade povređeno a helikopter je usled teških oštećenja otpisan. Gruzijska Granična policija danas koristi francuske lake višenamenske helikoptere AS-350 ‘’Ecureuil’’ kao i ruske srednje transportne Mi-8MTV-1. Oni uglavnom služe za patroliranje blizu granične zone kao i iznad akvatorije, potom za traganje i spasavanje, vazdušno osmatranje i pomoć stanovništvu u slučaju nesreća i prirodnih katastrofa. Petar VOJINOVIĆ
  15. Kako Tango Six saznaje civilne vazduhoplovne vlasti Kine odobrile su kodšer (code share) saradnju između Er Srbije i Hajnan Erlajnsa ne linijama Peking – Prag – Beograd (PEK-PRG-BEG) kao i na liniji Beograd – Skopje. Kodšer sporazum dve kompanije potpisan je prošlog meseca. Nacionalna avio-kompanija Srbije postaviće svoj „marketing kod“ (JU) na liniji PEK-PRG-BEG dok će Hajnan moći da postavi svoj (HU) na liniji BEG-SKP. Dozvole se odnose na tekuću letenju sezonu a letovi će se pojaviti u sistemima za rezervaciju nakon tehničkih usaglašavanja dve kompanije. Hajnan Erlajns počeo je da saobraća na liniji Peking – Beograd sa međusletanjem u Pragu u aprilu prošle godine. Nekoliko meseci pred nadmetanje za koncesiju „Nikole Tesle“ domaćom industrijom provlačili su se tračevi da je HNA grupa zainteresovana kako za beogradski aerodrom tako i za Er Srbiju.
  16. Poslanik Boško Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima, dok Ljajić daje ovoj državi. Narodni poslanik i čovek koji, nakon što nije uspeo da uđe u beogradsku Skupštinu, nije uspeo ni da da ostavku na mesto predsednika Dveri, odlučio je da slavlje nakon pobede Srbije nad Kostarikom upotrebi da se obračuna sa jednim od reprezentativaca Srbije - Ademom Ljajićem. Osvajač 2,29% glasova na predsedničkim izborima 2017. godine smatrao je bitnim da u tvitu ukaže na manje probleme u reprezentaciji, čije bi ispravljanje valjda dovelo do još boljih rezultata. Kao ljutom opozicionaru čija je celokupna politička poruka suprotstavljanje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, poslanik Obradović je odlučio da prvo naznači to što Adem Ljajić "ne poštuje himnu", pa tek onda da kritikuje odnos selektora prema Vučiću. Ovo je samo jedan u nizu gafova Obradovića koji otkrivaju šta su njegovi prioriteti i pored dugogodišnjih pokušaja da se rebrendira kao "umereni" nacionalista kojem je ekonomija primarna briga. Međutim, njegovo pominjanje Ljajića i himne je odlična prilika da se jednom zauvek reši ovo pitanje koje se s vremena na vreme pojavljuje. Ranije, kada je Siniša Mihajlović bio selektor reprezentacije Srbije, on je odlučio da je to što Adem Ljajić ne peva himnu dovoljno veliki prekršaj da ga ne pozove u reprezentaciju. Mihajlović je svakako, kao selektor imao pravo da bira sastav tima po bilo kojem kriterijumu koji je hteo. Takođe, to što je kao selektor bio dosta neuspešan možda govori da "peva himnu" nije baš dobar kriterijum. Adem Ljajić nije dužan da peva himnu, i ako to ne radi, to ne pokazuje bilo kakav manjak "poštovanja" prema himni, reprezentaciji ili državi. Mirno stoji i sluša je, što je bukvalno znak poštovanja. Takođe, njegova praksa "nepevanja" himne je nešto što je široko prisutno među igračima koji igraju u Rusiji. Mnogo Nemaca nije pevalo himnu. Argentinci tradicionalno to ne rade. Čak ni reprezentativci Srbije, među kojima je i sadašnji selektor, nisu uvek pevali himnu. Naravno, razlog zašto ništa od ovoga nije, a Ljajićevo nepevanje jeste problem ima mnogo više veze sa njegovim etničkim poreklom, a ne sa time "da li treba pevati himnu." I poslanik Obradović to zna i baš zbog toga i tvituje o tome. Iz sličnih pobuda je juče kao "pesma" objavljena ksenofibična glupost čoveka koji je dobar deo svoje karijere izgradio na plagiranju popularnih rok pesama "sa zapada" koji toliko mrzi sada. Život u Srbiji je jako frustrirajuć. Svakog dana. U poslednjih par decenija, velika fudbalska takmičenja uglavnom samo posmatramo sa periferije. Kolarovim golom i spletom drugih okolnosti, Srbija ima šansu da se već u petak plasira u osminu finala Svetskog prvenstva u Rusiji. To je jako fino, uzbudljivo i zanimljivo. I nema veze sa ratnom istorijom, dnevnom politikom ili situacijom oko Kosova. Adem Ljajić, kao i svi drugi igrači, besplatno, iz ličnog izbora, odlučili su da igraju za reprezentaciju i da doniraju svoje talente, znanja, tela i sposobnosti na ovom Svetskom prvenstvu. Adem Ljajić rizikuje povredu zarad Srbije. Žrtvuje se za nju. Sa druge strane, poslanik Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima dok Ljajić daje ovoj državi. Dovoljno je samo da se pogleda iza zapaljive retorike da se brzo zaključi ko je od njih dvojice patriota, a ko iznova i iznova pokazuje manjak poštovanja prema Srbiji. Vuk BOŠKOVIĆ
  17. Balkan Helicopters, jedini srpski privatni heli-operater, nabavio je u prethodnih nekoliko nedelja dva nova helikoptera. Transport iz Amerike putem kopna i mora / Foto: Balkan Helicopters Još jedan klipni Robinson i letelicu koja će biti prvi dvomotorni civilni mlazni helikopter u našoj zemlji – AW109 „Grand New“ sa PW207C motorima. Policijski Sikorski više nema tu ekskluzivnost – Agusta će moći da leti u svim meteo-uslovima / Foto: Balkan Helicopters VIP čarter nema smisla ako nema kože / Foto: Balkan Helicopters R44 Raven II biće peti helikopter iz Robinson porodice (već imaju jedan R66 i tri R44) dok će AW109, VIP konfigurisan, ujedno biti i prvi single-IFR helikopter u našoj zemlji. Još jedan Robinson / Foto: Balkan Helicopters Glass i legacy instrumenti u novom R44 / Foto: Balkan Helicopters Obe letelice će uskoro biti u potpunosti slopljene, očekujte detaljne reportaže o njima uskoro na portalu. Petar VOJINOVIĆ
  18. DOK ALEKSANDAR VULIN UPORNO PONAVLJA DA BI SVAKI NEPRIJAVLJENI PRELET IZNAD SRBIJE ZAVRŠIO OBARANJEM, DANIMA SU U DRUGOJ POLOVINI MARTA BESPILOTNE LETELICE, UGLAVNOM TIPA "PREDATOR", NAPROSTO "ŠPARTALE" NEBOM IZNAD SRBIJE, UZDUŽ I POPREKO, UKLJUČUJUĆI I NADLETANJE BEOGRADA. PRIPADNICI VOJSKE SRBIJE MOGLI SU IM SAMO MAHATI SA ZEMLJE "Nebo nad Srbijom nije bilo sigurnije od NATO agresije", izjavio je početkom januara 2018. ministar odbrane Aleksandar Vulin tokom postnovogodišnje posete aerodromu Batajnica, gde mu je prikazana spremnost "dežurne pare" aviona MiG-29. O kakvoj borbenoj spremnosti se radi i kakva je to bila predstava za javnost, dovoljno ilustrira to što je jedan od aviona bio dvosed, bez borbenog radara, a i same letelice su zarulale po pisti, ali nisu poletele, što je opravdano "lošim vremenskim uslovima". Nešto ranije – 5. avgusta prošle godine – ministar Vulin je, navodno nenajavljeno, posetio jedinicu u kasarni "Jugovićevo" u Novom Sadu. Tu je sleteo helikopterom, čijeg pilota je pre toga terao da leti uz granicu sa Hrvatskom, a žalio se i na visoku temperaturu u kabini letelice, te tražio da se podigne na veću visinu, koja nije bezbedna. "Nijedan neprijavljeni prelet, nijedan avion, nijedan helikopter – nije uočen. A i da jeste, bio bi lociran i oboren. Ni jedan lovac, ni jedan helikopter iz našeg susedstva ne bi mogao da ugrozi naš prostor. Naređenje vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića će biti ispunjeno. ‘Oluja’ se više nikada neće ponoviti gde god da žive Srbi", rekao je tada Vulin. A još dve nedelje ranije, u julu 2017, Vulin je obišao Komandu Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO) i izjavio da nema slobodne i suverene zemlje koja ne kontroliše svoje nebo i čitavu teritoriju "U stanju smo da odbranimo sebe i svoju teritoriju, na prvom mestu zahvaljujući obučenosti ljudi i njihovoj ljubavi prema otadžbini, ali to ne bi bilo moguće bez odgovarajućih tehničkih resursa i radujem se daljem osnaživanju vazduhoplovstva, uvođenju novih aviona i protivvazduhoplovnih sistema". Komandant RV i PVO Ranko Živak poručio je tada da su operativne sposobnosti na potrebnom nivou i da obezbeđuju izvršenje svih zadataka... Čemu ovaj uvod? Iz prostog razloga što su u drugoj polovini marta danima bespilotne letelice, uglavnom tipa "predator" naprosto "špartale" nebom iznad Srbije, uzduž i popreko, uključujući prelete i iznad Beograda, a nijedna ne samo da nije oborena, nego to nije ni pokušano. AKCIJA I REAKCIJA: Pomenute bespilotne letelice krstarile su brzinom od 200 kilometara na sat, na visini između 600 i 1.200 metara. Dolazile su sa teritorije Bosne i Hercegovine i letele preko Srbije do Rumunije. S obzirom da se zna čije snage su u BiH, nije teško zaključiti da je te letelice slao NATO, kome Srbija, iz nekih razloga, ne sme da se zamera, pa se zato o preletima ćuti. Jedan dnevni list je početkom aprila objavio informaciju o tome, doduše malo "spinovanu" (kako tvrde izvori "Vremena" iz RV i PVO Vojske Srbije), a Vulin je tim povodom izjavio da "ništa ne može ni da uđe na našu teritoriju ni da izađe sa nje, a da mi to ne znamo, da to nismo ispratili i procenili da li je realna opasnost ili ne". On je tako indirektno priznao da je procenjeno da bespilotne letelice NATO nisu realna opasnost po Srbiju, što se kosi sa njegovim ranijim izjavama da niko ne može da uđe nenajavljeno u vazdušni prostor Srbije, jer bi svaka letelica bila oborena. Vulin u intervjuu za "Politiku" 22. aprila odlazi korak dalje kada potvrđuje "da postoje pokušaji ugrožavanja našeg vazdušnog prostora i da su oni prepoznati i sprečeni": "Ništa ne može da uđe u naš prostor a da mi to ne primetimo i u skladu sa procenjenim stepenom opasnosti reagujemo", ustvrdio je tada Vulin, a novinar koji je radio intervju nije ga pitao (ili možda jeste, ali to nije objavljeno) zašto se onda nije reagovalo na bespilotne letelice krajem marta. Da je priča tog lista "spinovana", vidljivo je zato što se preleti dovode u vezu sa hapšenjem vršioca dužnosti direktora Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića 26. marta u Kosovskoj Mitrovici i navodnom spremnosti vojnih i policijskih jedinica Srbije da krenu u zauzimanje severa Kosova. Reč je, dakle, o pokrivanju klasičnih špijunskih aktivnosti pričom za unutrašnju upotrebu, u konkretnom slučaju – o nekakvim planovima Srbije za akciju na Kosovu, što domaća javnost voli da čuje. Međutim, bespilotne letelice su išle iznad Srbije i pre hapšenja Đurića, kao i posle, i nisu bile upućivane samo uz granicu sa Kosovom, nego iznad cele zemlje. U kakvom stanju je RV i PVO? I da li bi mogli oboriti te letelice kad bi dobili naredbu? Svakako da bi mogli, mada ne tako lako kao što političari i generali u izjavama tvrde. VOJSKA NA POŠTEDI: Jedan od razloga zašto je to teško, a pokazalo se na delu u martu kada je u jednom danu bilo čak šest preleta bespilotnih letelica, jeste i to što NATO ima i avione za ometanje radarskih sistema Vojske Srbije, koji su tada uključivani u akciju, pa su radari za otkrivanje niskoletećih ciljeva bili blokirani. A radari koji opslužuju velike raketne sisteme "Kub" i "Neva" ne mogu se upotrebiti za otkrivanje takvih ciljeva. U javnost je potom puštena priča kako su preleti bespilotnih letelica prestali kad je poletao par aviona "orao" sa aerodroma Lađevci kod Kraljeva da ih presretne, pa su one vraćene. Da je to stvarno tako bilo, letelice ne bi imale šansu da se vrate nazad za BiH, jer im je brzina 200 km/h i ne bi imale vremena da pobegnu. "Orao" bi ih, s druge strane, morao gađati samo topom i to samo kad ima vizuelni kontakt, pošto se radi o borbenom avionu koji nema radar da ih locira. Inače, Ministarstvo odbrane i država Srbija o svemu ćute i nisu se ni potrudili da bar Bosni i Hercegovini ili Rumuniji upute protestnu notu zbog toga što letelice doleću sa njihove teritorije i špijuniraju Srbiju. O protestu NATO da se ni ne govori. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog činjenice da te bespilotne letelice mogu da nose rakete i drugo naoružanje, čime se može ugroziti bezbednost građana, a i visokih vojnih i državnih funkcionera. Primera radi, skoro sav državni i vojni vrh je 29. marta, u vreme "špartanja" letelica srpskim nebom, bio na vežbi na Pasuljanskim livadama… Oficiri Vojske Srbije ogorčeni su zbog takve nemoći i nepostupanja po propisima, ali su se pomirili sa takvim stanjem koje vojsku gura sve dublje ka dnu i zbog čega ne samo vojnici, nego i oficiri, odlaze sve češće. Tome doprinosi i sistem napredovanja po "mehanizmu" poltronizma, koji je u vojsci uvek bio izražen, ali je sad više nego ranije, doveden do savršenstva. Ministar i saradnici prave predstave za javnost, ali kada se zagrebe ispod površine, vide se sva Potemkinova sela. To je, nevoljno, morao da prizna i predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Vulinov "vrhovni komandant") koji po Ustavu i zakonima komanduje vojskom, obelodanivši da je inspektorat odbrane u jednoj brigadi Kopnene vojske zatekao situaciju da više od polovine pripadnika ne može da ispuni one osnovne, minimalno propisane fizičke norme (trčanje, savladavanje prepreka i slično) i da su zbog toga bili "na poštedi" na dan kad je inspekcija dolazila. I za to, naravno, niko nije odgovoran, iako Vučić najavljuje smene. Takve priče, po običaju, ostaju samo u najavama jer se poslušnici ne smenjuju dok se ne pronađe neki veći poslušnik. I ne samo da se ne smenjuju, nego je jedan od takvih, koji je mobingovao potčinjene da drže na sebi gas-maske 90 minuta, čak i po kancelarijama, dobio godišnju novčanu nagradu kao najbolji oficir. Davor LUKAČ
  19. Helikopterska jedinica MUP-a obeležila je danas 51. godinu rada, a tom prilikom prisutnima su se obratili komandant te jedinice Vladan Kosić i ministar Nebojša Stefanović. Ministar Stefanović je, između ostalog, govorio i o nabavci novih Erbasovih helikoptera H145M kao jednom od bitnih koraka modernizacije jedinice i naglasio da postoji mogućnost da policija pored planirana tri helikoptera dobije i četvrti: -Mi smo u pregovorima za još jedan, neću sada spominjati detalje, ali mislim da će to na kraju biti četiri H145M helikoptera. Pored toga razgovaraćemo i o nabavci dva transportna helikoptera koji će biti deo ove helikopterske jedinice. – Komandant Kosić govorio je detaljnije i o istorijatu i dosadašnjim aktivnostima, ali i konkretnom učinku jedinice u toku prethodne godine: – Tokom 2017. godine naši helikopteri su bili oko 1.400 sati u vazduhu, ostvarili smo nalete od 100 sati po pilotu, prevezli smo 3.045 lica u našim helikopterima, kao i 230 tona raznog tereta . – Takođe, 24 pripadnika helikopteske jedinice MUP-a i svi njeni piloti odlučili su da podrže program doniranja organa, potpisali su saglasnost i danas postali vlasnici donorskih kartica. Tim povodom, predstavnica Vojnomedicinske akademije (ustanove ovlašćene za doniranje donorskih kartica) doktorka Svetlana Antić simbolično je uručila donorsku karticu komandantu Kosiću i istakla značaj njihove odluke da se podrže program. Marta LUTOVAC
  20. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“, dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“. Nije postojalo ništa pod nazivom "Milosrdni anđeo". foto: FLICKR/US Dep. of defense U svom prvom i, nadam se, jedinom ratu u životu učestvovao sam kao nevoljni posmatrač, potencijalna žrtva, uplašeni marginalac i, na kraju, kao sticajem okolnosti preživeli građanin Srbije. Rat sam posmatrao, bar u onim danima i noćima kada u njemu nisam participirao kao tačka u blizini nekoliko razornih eksplozija, najviše iz bašti dva kafea u beogradskoj Njegoševoj ulici, kod Cvetnog trga, sa terase sopstvene zgrade i jednog dvorišta na Topčiderskom brdu odakle se pružao odličan pogled ne samo na deklarisane mete u centru grada – televiziju, generalštabove i policije – već i na prostrano nebo na kome sam očekivao da vidim bar nešto, neko obaranje aviona, na primer. Govorim o bombardovanju tadašnje države SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo je do 11. juna iste godine. Gađao nas je čitav NATO, bombama i raketama ispaljivanim iz aviona, brodova i podmornica. Danas smo taj rat uglavnom svi već potisnuli iz uspomena, zauzeti sadašnjicom, ili usled nekakvog složenog psihološkog mehanizma brisanja trauma iz svesti, kako god, sećamo ga se samo na ovaj dan, ili kad neko krene da objašnjava kako je to isključivi uzrok kancera u Srbiji. Možda je tako i bolje. Ipak, to šta nam je odneo, zašto je izbio, i kakve je zaista posledice ostavio, izgleda da nam više nije previše ni važno. Taj rat, surovo bombardovanje, u stvari, sveo se sa proteklim vremenom na maksimalno pojednostavljivanje o Njima i Nama, i umesto da ga kolektivno razjasnimo i uvedemo u obrazovanje kao jednu od najvećih tragedija koje smo preživeli kao društvo i zajednica, dopustili smo da u kasnijem, tabloidnom, medijskom i čak javnom „metanarativu“ ostane upamćen samo kao izazivač raka „u narodu“, kako neki sve upornije tvrde, i da od svega postane „tek“ manipulativni alat u aktuelnom propagandnom geopolitičkom prepucavanju na Balkanu. Ne mogu da se oduprem utisku da je, bar sa naše strane, ostao nerazjašnjene i neshvatljive prirode i efekata, zahvaljujući najpre gadnim manipulacijama aktera koji su tada ovde bili na vlasti, a protiv kojih je NATO sve vreme tvrdio da ga vodi. Kao što je sa jedne strane bila upregnuta ogromna ratna mašina da se Srbija bombardovanjem prinudi da se povuče sa Kosova i zaustave se surovi oružani obračuni, tako je i sa druge, naše, bilo pokrenuto mnogo toga da bi se serijom glasina, obmana, laži i sumanutih priča, prikrila strašna činjenica da je negde u procesu napravljena ogromna greška usled koje smo se našli pod bombama, da u tom ratu ne prolazimo najbolje, da ginemo i da gubimo Kosovo. Da nam se „objasni“ kako smo, ustvari, u toj apokalipsi mi pobedili iako nam ne deluje tako. Te manipulacije su se u tolikoj meri zapatile, do danas, da se može reći da su njihovi kreatori zaista na neki način pobedili. Doduše, ne NATO i agresorsku stranu, već sopstveni narod. Današnjoj generaciji koju bih nazvao srpskim „tomahavk milenijalsima“ (rođeni 1999. godine, u toku rata ili odmah posle njega, po imenu „tomahavk“ koje je bilo opšti kolokvijalni naziv za sve projektile koji su nam padali po glavama, a izveden iz naziva jednog tipa krstareće rakete) mnoge od tih stvari ne bi bile jasne, posebno izvučene van konteksta posle 19 godina. Njima to sve danas premalo ili gotovo uopšte ne znači, o Kosovu imaju neki stav ili ga zauzeti planiranjem karijera, u zemlji ili inostranstvu, nemaju, i možda jedino „znaju“ da je NATO kriv što, eto, masovno umiremo od raka. Hronološki, nema boljeg pokazatelja koliko je već vremena prošlo od ta tri strašna prolećna meseca kada nam se na glavu sručila čelična oluja, ali i toga da već postoji jedan deo populacije koji nema nikakve direktne poveznice sa tim ratom. Poslednjim u nizu jugoslovenskih ratova koji su počeli u Sloveniji juna 1991. i završili se u Srbiji, isto u junu, 1999. godine. Nama, koji smo Tada bili Tu, u punoj svesti i prisutnosti, preostaje gorak ukus, posle svega. Jedni su nas bombardovali, drugi nas pravili budalama. Između čekića i nakovnja. I o tim momentima bih mogao dosta da kažem, posebno danas. Katarze radi. „Milosrdni anđeo“ Jedan korpus lažnih analitičara, „poznavalaca“ i dežurnih „nacionalnih radnika“ i danas koristi ovaj nepostojeći naziv da istakne posebni cinizam koji dokazuje jedno metafizičko krvološtvo NATO –a, tvrdeći da je bombardovanje Srbije i Crne Gore sa naročitom brutalnošću nazvano „Operacija Milosrdni anđeo“. Eto, kažu nam „eksperti“, nije samo što su hteli da nas zatru nego su i to nazvali tako da nam se dodatno u našem stradanju narugaju i ponize nas, da vidimo kakva je milost od takvih anđela. Ono što je istina jeste da se bombardovanje u vojnom planu NATO zvalo „operacija Saveznička snaga“ (Allied force), dok je učešće američke avijacije nosilo sopstveni naziv „operacija Plemeniti nakovanj“ (Noble anvil) i da nije postojalo ništa pod nazivom „Milosrdni anđeo“ u tom ratu. Izvrgavajući tako istinu, glupošću, neznanjem ili lošom namerom, ta gomila kretena je ona strana koja cinizmom nanosi najveću uvredu uspomeni i pijetetu nad žrtvama. Uranijum U Srbiji je danas opšte mesto verovanje da masovno umiremo od kancera i da je jedini krivac za to uranijum kojim su nas namerno gađali NATO avioni kako bi na taj način izazvali što više smrti, i kad se rat okonča. Te se tvrdnje neprestano ponavljaju, čak i sve više kako se odvija izvesno geopolitičko usijanje na Balkanu između svetskih i regionalnih sila, i domaću javnost je neophodno podsećati na to koliko je NATO, ustvari, zlo, zbog čega bi svaki korak na putu ka pristupanju u taj savez imalo i tu dimenziju bacanja u naručje svom najvećem krvniku. U suštini, oko uranijuma koji je na naše tlo pao iz aviona tog proleća nema mnogo nepoznanica: jedini projektil u kome se nalazi komponenta osiromašenog uranijuma bila su zrna topa „GAU avenger“ kojim su bili naoružani avioni A-10 američke avijacije. Nekoliko ovih aviona je gađalo oklopne mete isključivo na Kosovu i južnoj Srbiji, oko Bujanovca i Vranja jer severnije nisu leteli. Neposredno posle rata, Vojska Jugoslavije je očistila sva mesta gde se znalo da su pala zrna sa uranijumom (van Kosova) i jedan od tih metaka je čak bio izložen 2000. godine u Vojnom muzeju u Beogradu: pored njega je stajao sertifikat Instituta za nuklearne nauke u Vinči da je bezbedan za razgledanje. U drugim projektilima koji su ispaljivani na nas nije bilo nikakvog uranijuma, reč je o bombama i raketama sastavljenim od eksploziva, lima i čelika. Vezu o zagađenju zemljišta i voda koje je nastupilo prilikom bombardovanja industrijskih postrojenja u Pančevu, Bariču, Novom Sadu, npr. i hipotetičkog porasta obolelih, teoretičari „kancerskog NATO uranijumskog buma“ ne pominju previše, možda i zato jer zahteva opsežna istraživanja koja niko nije sproveo, već se čvrsto drže (nepostojećeg) uranijuma kao glavnog ubice. Odbrana na mostovima i trgu Jedna od posebno gadnih igara tadašnje srpske vlasti, a za koju se još onda verovalo i govorilo da je zamislila jedna žena, u samom vrhu piramide, bilo je izvođenje velikog broja ljudi na beogradske mostove i na Trg republike u centru grada. Svakog dana su na tri mosta preko Save i jednog preko Dunava organizovani „susreti“ kolona ljudi, najčešće radnika i zaposlenih u javnim preduzećima, koji su time prkosili agresiji, noseći dizajnirane simbole mete. Takođe, svakog dana je na Trgu republike u Beogradu bio održavan koncert inata na kome smo muzikom pobeđivali 19 ratnih vazduhoplovstava i tri mornarice u Jadranu i Egeju koji su nam upravo odvajali jedan od najznačajnijih delova teritorije. O koliko opasnom i zločinačkom poduhvatu je tu bila reč postalo je najpre jasno one noći 23. aprila 1999. godine kada je bombardovana zgrada RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Iako je bila upućena jasna poruka da će zgrada biti gađana, neko je naredio da bude puna zaposlenih. 16 ljudi je poginulo, a još 16 bilo ozbiljno povređeno. Posle rata, kada su objavljeni memoari Vesli Klarka, američkog generala koji je komandovao NATO snagama u agresiji, u knjizi nazvanoj „Waging a modern war“ videlo se da je opcija bombardovanja beogradskih mostova bila jedna od stvari koju su američki vazduhoplovni generali želeli da odmah sprovedu, po uzoru na bombardovanje Iraka 1991. godine kada su u prvoj noći bili porušeni svi mostovi u Bagdadu. Takođe, u knjizi je navedena rečenica generala Hju Šeltona da je želeo da sravni „te proklete koncerte na kojima su svi nosili ucrtane mete“. Umesto da stanovništvo odgovorno skloni na mesta na kojima će imati maksimum šansi da preživi, u skloništa i van potencijalnih meta, neki od domaćih aktera su ga gurali pod bombe, u zlikovačkoj kalkulaciji da će eventualnom masovnom smrću uspeti da zaustave rat, zbog posledičnog šoka svetskog javnog mnjenja. Kako će se kasnije ispostaviti, zahtev da se beogradski mostovi i centar nipošto ne bombarduju pred NATO je odlučno i beskompromisno postavio Žak Širak, predsednik Francuske. Zahvaljujući njegovom čvrstom stavu da se Srbi ne kazne totalno, ljudi na beogradskim mostovima i koncertima su preživeli. Napadi naše avijacije na aerodrome u Albaniji i/ili Tuzli Nije bilo nikakvog napada srpskih aviona na aerodrome u Tuzli i/ili Albaniji. Tačka. Ova priča je jedna od najupornijih laži iz propagandne epruvete koja ima najduži rok trajanja, toliki da je jedina od ratnih „epizoda“ koju i dalje rado ponavljaju opskurni sajtovi i vojni analitičari diskutabilne reputacije. Navodno je našoj vojsci dojadilo da se više samo krije i rešila je da uzme u svoje ruke tok rata: jednog dana/ noći, u zavisnosti od toga koji sajt pouzdano prenosi istoriju, poletelo je desetak „orlova“ / „galebova“, opet u zavisnosti koji sajt…, i doleteli su u brišućem letu nad NATO bazu u Tuzli /Albaniji, i to u zavisnosti koji sajt…., i razvalili i popalili ko zna koliko aviona, helikoptera, NATO soldateske na zemlji. Priča ima koren u filmu „Partizanska eskadrila“ iz 1979. i neke, gde su partizani izveli sličan manevar, doduše samo na filmu. U realnosti, NATO avioni su nad Srbiju doletali iz baza u Italiji, Velikoj Britaniji, SAD ili sa nosača aviona na Jadranskom i Egejskom moru. I dalje pamtim komentar jednog JAT-ovog pilota koji je čuvši ovu skasku još u toku napada, rekao: „Sad očekujem da nas zovu na aerodrom, u jutarnjoj izmaglici nam pred avionima podele po cigaretu, čašu rakije i fotokopiranu sliku nosača aviona, i stave za komande…“ NATO pilot u GSP /B2 u Spačvi Kako bi se pospešila kolektivna paranoja i podstakao opšti gnev, u toku bombardovanja lansirana je priča da se oboreni piloti NATO kriju među beogradskim zgradama i da pokušavaju da pobegnu sa mesta obaranja koristeći linije gradskog prevoza. Tih dana mnogi su pomno piljili u plavokose mlađe ljude, ako bi se kojim slučajem neko takav zatekao unutar autobusa, tramvaja ili trolejbusa, ili u ćutljive neznance koji bi gledali kroz prozor. Priča je bila nastavak opšteg mesta o nebrojenim avionima koje smo obarali svakodnevno, posebno u okolini Beograda. Televizije i novine su uredno svakog dana navodile mesta gde su oboreni i srušili se bombarderi i nije bilo teško zaključiti da će, ukoliko je RTS javio da je kod Bežanije ili kod Avale oboren nekakav F-15, njegova posada morati da sedne u autobus 306 ili 95-icu, npr, dok se tako ne bi evakuisala na sigurno, Tamo Negde. Ne jednom sam doživeo ubeđivanje od ljudi, inače u redovnom životu kredibilnih i obrazovanih, o čudnim ljudima koje su sretali na putu do posla. Posebno se sećam jednog lekara koji mi je u „Likvidu“ u Njegoševoj izbezumljeno pričao kako je upravo video u 16-ici na Zelenom vencu čoveka kome je ispod rukava jakne virila zelena uniforma NATO boje, i da je brzo izašao na sledećoj stanici čim je primetio da je otkriven. Kada je reč o broju oborenih aviona, do sada je nedvosmisleno i bez sumnje ustanovljeno da su nad teritorijom Srbije oborena dva, i jedan nad Crnom Gorom koji se srušio u Jadransko more, što je NATO i priznao istog dana, i da drugih gubitaka, jednostavno, nije bilo. Zabeleženo je da je nekoliko letelica došlo do baza sa velikim oštećenjima, kao i da je jedan avion kasnije otpisan usled stepena oštećenja koje mu je nanela sprska PVO. Domaća mitologija je po forumima i internetu širila masovno priču da je „jedne večeri“ u oblast Spačvanskih šuma u blizini granice Srbije i Hrvatske pao najnoviji američki bombarder „B-2“, usled oštećenja koja su mu naneli naši protivavionci. Guste neprohodne šume su objašnjavale to što nema olupine i što se ne vidi nigde. U suštini, NATO i američka avijacija su nad Srbijom tog zlosretnog proleća primenile novi obrazac elektronskog ratovanja u kome se radari protivničke strane zasipaju odrazima mamaca koji simuliraju prave avione na ekranima, i na koje se ispaljuju prave PVO rakete, suštinski u prazno. Jedan od tih mamaca je „pogođen“ i „srušio se“ u Spačvi. Što se GSP-a tiče, jedini momenat u kome sam poverovao da možda „tu nečeg ipak ima“ bio je kada sam u opremi pilota F-117 koji je oboren u Sremu na početku rata (evakuisan odmah u toku noći), u depou Muzeja avijacije na Surčinu 2001. godine video i mapu na kojoj su izuzetno precizno bile upisane – sve linije beogradskog gradskog prevoza. Lokatori I danas mi je pred očima slika nepoznatog čoveka koji sa baterijskom lampom tumara kroz unutrašnje dvorište jedne stambene zgrade na Dorćolu i traži lokator za koji je sigurno znao da je tu negde. Lokatori su bili jedna od top izmišljotina Miloševićeve propagande sa pogubnim efektima za psihotičare, paranoike i osobe nestabilnog psihičkog zdravlja. Bili su beli, žuti, kamuflažni ili plavi, kako kad, bacali su ih iz padobrana i služili su da ukažu na metu na zemlji. U prevodu, kome padne lokator u dvorište viđen je da bude pogođen u veoma skoro vreme. Ljudi su zato besomučno tragali za lokatorima ne bi li ih otkrili pre nego što navedu bombu i bacili ih negde što dalje, možda tek u obližnje komšijsko dvorište. Priču o lokatorima mediji su neprestano ponavljali ali što se više govorilo o njima frustracija je sve više rasla: niko nikada nije našao nijedan što nije ukazivalo da ih nema već da ne uspevamo da otkrijemo tu jasnu i groznu najavu da nam stiže projektil. Do dana današnjeg niko nije video nijedan, kao da su imali neki automatski mehanizam za samouništenje. U Aleksincu, Surdulici, Grdelici, Nišu, Murinu, Batajnici, Pančevu, Novom Sadu i svim drugim mestima koje su razorili avionski projektili takođe nije bilo lokatora niti su ih izbezumljeni od žrtava i štete tamošnji stanovnici ikada i tražili. Kopnena invazija Priča o kopnenoj invaziji je bila jedan od nosećih stubova lažne priče Slobodana Miloševića o tome da smo pobedili NATO i da to što od 11. juna 1999. jedna čitava pokrajina više nije deo Srbije ne znači previše pred „činjenicom“ da smo upornom i junačkom odbranom uspeli da zaustavimo i slomimo kopnenu NATO invaziju, usled čega su morali da nas zamole da napustimo Kosovo. Broj tenkova i oklopnih vozila koje je tadašnja Vojska Jugoslavije izvezla sa teritorije Kosova bio je, u toj vizuri, dokaz da smo zaista pobedili i da našoj pameti i spretnosti NATO alijansa nije mogla ništa. Takvom pričom je prikrivana suština da NATO nije vodio nikakav rat za osvajanje Kosova niti se za to pripremao već je na delu bio prethodno brižljivo pripremljen koncept razaranja volje političkog sistema u zemlji, ali i dela javnog mnjenja, da se dalje bori, koji je uključivao uništenje dela infrastrukture, struje, mostova, kako bi se Milošević pred opcijom kompletnog rušenja svih sistema u državi primorao na predaju. Što je on i učinio posle 78 dana. U tom konceptu Vojska Jugoslavije nije bila veća meta van onog što je moralo da se uništi kako bi napadačka avijacija mogla da izvrši zadatak: PVO sistema, radara i borbenih aviona, usled čega je mogla da se posle primirja pojavi na svetlosti dana sa toliko tenkova i oklopnih transportera. Ipak, to nije sprečilo neke od generala da ubeđuju javnost, Vrhovnog Komandanta (Miloševića) i sebe same, na kraju, da su sprečili osvajanje Kosova, i čak čitave Srbije, od strane NATO. To je ono što takođe ne mogu i ne želim da zaboravim, osim one proste činjenice da sam zajedno sa još sedam miliona ljudi Srbije i Crne Gore 78 dana mogao da olako stradam ukoliko bih se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Taj stepen besmislenog ludila kome sam bio izložen paralelno sa bombama, propagandni haos ubeđivanja u nešto drugo od onog što su oči svakodnevno jasno uviđale, mahnite glasine koje su kolale izazvane strahovima i nadom, kolektivna iracionalna izbezumljenost i podmukli potezi kako bi se agonija što više produžila i što manje razumeo njen uzrok. I za šta još uvek ima zainteresovanih duša. Tekst posvećujem žrtvama čije stradanje mi se urezalo u svest kroz TV prizore i novinske tekstove u to vreme, i koje će me progoniti dok postojim: trudnici u Nišu raznetoj kasetnom bombom na trotoaru u maloj ulici, devojčici iz Varvarina, uspešnoj učenici, na pogođenom mostu u sunčanom danu, biciklisti na Petrovaradinskom mostu u Novom Sadu koji uveče polazi kući da nikad ne stigne, devojčici iz Batajnice koju je u kupatilu ubio geler, stradalim u vozu u Grdeličkoj klisuri, ugljenisano izobličenim do neprepoznavanja, izginulim vatrogascima u Nemanjinoj u Beogradu koji su radili ono što se moralo, bez straha, čoveku koji visi naglavce u ruševini televizije, još uvek živ, seljacima na traktorima koje su bombarderi greškom zamenili za oklopnu kolonu, deci na mostu u malom gradiću Murino za koje niko nikada ne bi mogao da pretpostavi da je imalo bilo kakvu važnost da bi bilo upisano kao cilj, kao i svakoj od više hiljada žrtava te tragedije, ponaosob.
  21. https://www.facebook.com/dejan.mitrovic.14203/videos/10211242319748911/ https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=03&dd=11&nav_category=12&nav_id=1368121 https://www.juznasrbija.info/lat/drustvo/zbog-prikolice-mora-u-zatvor-pa-prodaje-stoku.html ... Da bi prehranio stoku i održao jedino domaćinstvo u selu 27-ogodišnji Bojan Radovanović iz Novog sela kod Kuršumlije, koristio je neregistrovanu prikolicu. Zbog ovog prekršaja sada mora na 40 dana u zatvor. Saobraćajna policija je tri puta na seoskom putu u planini zaustavljala Bojana Radovanovića jer je vozio seno za stoku neregistrovanom prikolicom. Prvi put je platio kaznu, a za druge dve mu je stigla kazna zatvora do 40 dana jer je vozio pod zabranom. - Bio sam prinuđen da hranim svoju stoku iako su mi oduzeli vozačku dozvolu, nisam imao drugog izbora, jedino da pustim krave - kaže Bojan Radovanović iz Novog Sela za TV O2. Bojan i njegova nepokretna majka jedini su stanovnici Novog Sela. Uzgajajući krave i svinje, podigao je farmu za primer, a sada je prinuđen da sve proda zbog zatvora. Kako nema ko da vodi računa o imanju, morao je da proda 70 svinja, a sada prodaje i 25 krava.
  22. Ukoliko Skupština usvoji predlog zakona o strancima, sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske koji dolaze iz Srbije i Bosne i Hercegovine moraće da polažu crnogorski jezik! Uz polaganje ispita iz poznavanja crnogorskog moraće i da prilože potvrdu da je registrovana verska organizacija za koju rade da bi dobili dozvolu za privremeni boravak, piše Dan.O ovom propisu juče se raspravljalo u crnogorskom parlamentu a navedena rešenja izazvala su revolt među poslanicima opozicije koji učestvuju u radu parlamenta, jer smatraju da se tako sprema novi progon sveštenika Mitropolije, koja na prostoru današnje Crne Gore postoji od 1219. godine i najstarija je institucija u zemlji, navodi podgorički dnevnik. Dan navodi da u vladajućoj kolaciji uovom rešenju ne vide ništa sporno, kao ni u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Poslanik Ujedinjene Crne Gore Goran Danilović je rekao da se ljudi uslovljavaju crnogorskim jezikom kako bi se osnovale neke komisije i tako namicao novac, umesto da se izuzmu barem ljudi iz regiona jer su u našoj državi u službenoj upotrebi srpski, hrvatski i bosanski. On je istakao da pouzdano zna, jer je bio ministar unutrašnjih poslova, da taj resor nema registar verskih organizacija, već ima jedan spisak na papiru A4 formata. Poslanik DF-a Budimir Aleksić ocijenio je da je Zakon o strancima jasno usmeren protiv SPC, odnosno Mitropolije. Poslanik DPS-a Dragutin Papović rekao je da je tačno da MUP nema registar verskih zajednica, ali ima evidenciju. On je naveo da su se u Crnoj Gori sve verske organizacije posle obnove nezavisnosti prijavile kod crnogorskih institucija, osim SPC, odnosno Mitropolija. “Predstavnici SPC namerno opstruiraju i ne žele da se prijave u Crnoj Gori, jer ne žele tim činom da priznaju nezavinost države Crne Gore. Kada naši državni organi reaguju u skladu sa zakonom to se predstavlja kao progon”, rekao je Papović, prenosi Dan. Ministar unutrašnjih poslova Mevludin Nuhodžić nije odgovorio na prozivke poslanika opozicije ne uzimajući završnu reč, da bi, kako je rekao, doprineo efikasnosti rada. Njegova pomoćnica Milanka Baković navela je da se svi stranci moraju evidentirati, pa samim tim i sveštenici. izvor
  23. Rat koji još nije završen! Piše Dr. Rudolf Henzel Prošlo je više od decenije i po nakon agresije,koju su protivno medjunarodnom pravu započele US-NATO snage,koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako medju mladima tako i medju starima, u porastu i poprimаju razmere epidemije. Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogodjen njen jug i Kosovo i Metohija. Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Sbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka. Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNA), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju radjaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid. Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih gradjana. Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemqama, koji dele istu sudbinu. Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile "Agent Orange"(herbicid dioksin,korišten za uništavanje rastinja-kod nas poznat kao ‘’narandzasti agens’’ ili ‘’crveni gas’’) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju radjaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rodjena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj "biznis". Svi ratovi koji su vodjeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji i genocidniji. To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vodjen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti. Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU). Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana. Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film "Deadly Dust"-Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbedjenim deponijama. Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr vojsci. OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera. OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobadjajući visokotoksične i radioaktivne supstance. Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNA. Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično. Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takodje biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega. Pošto čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne raslažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost. Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma "Deadly Dust" (‘’Smrtonosna prašina’’) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja "osudjenicima na sporu smrt''. Uranijumski projektili su"perfektno oružje" za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid. Konvencijom Ujedinjenih Nacija od 1948. god. genocid je u medjunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koj inikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično unište. Zato je okarakterisan kao "jedinstveni zločin" i najteži zločin u Medjunarodnom krivičnom pravu - "zločin nad zločinima" (engl. ‘’crime of crimes’’) Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi "SAD-Nuklearna opasnost" sledeće: "Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije "Pustinjska oluja" (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje radjanje dece sa deformitetima." (2003: 260) Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.). Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica. Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999. bacao bombe sa OU. Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije. Agresivna kancerogena obolenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana. 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i polcajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrze i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i odredjena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobadjaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takodje raste broj novorodjenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije. Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU izmedju 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000 je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, Prof. Dr sc. med. Slobodan Čikarić. Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje. Još 2013.g. Prof. Cikarić je za list "Blic" izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih obolenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo. Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih obolenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije poput pobačaja i prevremenog porodjaja, kao posle černobilske katastrofe. Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rodjenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo. Mozda bi trebalo dopisati "preminuo od posledica trovanja i zračenja OU". Veliki broj gradjana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok obolenju, pa je zato bila prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres. Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (bliski i srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, izmedju ostalog, da dozvole da dodje do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom. Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho -Neuro-Imunologije (PNI). Stanovništvo ima pravo na istinu Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki gradjanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim dogadjajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena. Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagadjenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogodjenih oficira, vojnika i gradjana, da stanu uz svoje gradjane i iznesu im istinu. Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takodje politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešivanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu gradjani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih? izvor
×
×
  • Create New...