Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'srbi'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Venčanje Zorana Tomića iz Kuršumlije bilo je vest dana. Upoznao je svoju suprugu u jednom selu kraj Skadra, zaljubili su se na prvi pogled i venčali nakon tri dana. Pogledima su se u početku samo i sporazumevali. Zoran nije znao ni reč albanskog, a njegova supruga Edmonda ni reč srpskog. Da bi sve bilo lakše angažovali su prevodioca koji je bio sa njima i na svadbi. Albanke bije glas da su idealne supruge Foto: Profimedia Zoran je bio prvi momak iz Srbije koji je “povukao nogu” i doveo snajku iz Albanije. Ubrzo za njim istu stvar su uradili mnogi muškarci sa sela koji u Srbiji godinama nisu mogli da pronađu suprugu za sebe. Bilo je to pre osam godina. Situacija se danas promenila. Momci se i dalje žene Albankama, ali više nije reč o ljudima sa sela već o lekarima, pilotima, inženjerima... Milenko je do sada pomogao da se sklopi oko 200 brakova Foto: Facebook/Milenko Miško Jovanovic / screenshot - Muškarci koji ovim putem traže supruge su različitih profila. Oženili smo, recimo, lekara iz Beograda, doktora ekonomskih nauka iz Niša, pilota iz Zagreba... ima i skromnih ljudi, dobar deo njih je razočaran u naše devojke. Ima razvedenih i rešenih da nađu ženu za domaćicu nezavisno od obrazovanja. Ti poslednji su obično vrlo situirani i ne žale ni da duplo plate uslugu, ukoliko je sve pošteno i dobro rešenje za njih, priča Milenko Jovanović za Žena.rs, bivši novinar, a sada vlasnik agencije za sklapanje brakova između žena iz Albanije i muškaraca iz bivše Jugoslavije. KO SU MLADOŽENJE Kada je ceo fenomen ovih venčanja tek bio u povoju, uglavnom su mladoženje bile sa sela, uglavnom iz centralne Srbije, Bosne i Crne Gore. Sada je situacija ipak bitno drugačija, i uglavnom su mladoženje Srbi i Hrvati koji žive i rade u zapadnoj Evropi. - Trenutno, od preko 70 mladoženja koji preko nas čekaju ženidbu, 52 je iz Nemačke, Austrije, Amerike, Švedske... Sve ljudi iz bivše Jugoslavije koji žive napolju. Oni namenski traže Albanke jer su se žene sa tih prostora pokazale kao dobre, vredne i odane, a momci iz bivše Jugoslavije su sve nezadovoljniji našim devojkama jer su previše slobodne, pa se plaše da uđu u zajednicu sa njima - kaže nam Milenko. A KAKVE SU MLADE? Albanke koje traže mladoženju su, objašnjava nam sagovornik, uglavnom osnovnog ili srednjeg obrazovanja, a po nekom nepisanom pravilu gotovo sve govore engleski ili italijanski jezik. Vrlo su talentovane u tom smislu, pa srpski uglavnom savladaju dva meseca po udaji. Među njima ima i intelektualki, ali one zahtevaju i da im potencijalni muževi budu obrazovani i govore engleski. Albanke sve to rade jer traže bolji život, one koje već žive lepo ne traže mladoženju na ovaj način, a poslednjih godina sve je teže naći Albanku koja bi se udala na selu. Većinom traže muškarce iz gradova, a Amerika i naprednije zemlje Evrope su u vrhu posebno tražene. KAKO FUNKCIONIŠE TRAŽENJE MLADE? Većina Albanki, ali i mladoženja, žele da se stvar obavi što diskretnije. Nema nikakvih savremenih metoda, poput povezivanja preko društvenih mreža ili brojeva telefona. - Ide se direktno kod porodice potencijalne mlade na upoznavanje. Ukoliko se dopadnu jedno drugom, dogovaraju se detalji. U roku od nedelju dana mlada dolazi da upozna porodicu i mesto gde će živeti. Sve troškove plaća potencijalni mladoženja, koji posle tog drugog susreta dolazi ponovo u Albaniju na veridbu. Nakon veridbe, za nekih 15 dana mladoženja dolazi i odvodi mladu - prepričava nam Milenko. Sve u svemu, od trenutka prvog susreta do venčanja prolazi najviše mesec dana. KOLIKO SVE TO KOŠTA? Mladoženju ova avantura izađe oko 5000 evra, a u troškove se, pored agencije, uračunavaju i stvari poput kupovine zlata za veridbu, čašćavanje mladine porodice, troškovi prevoza kada mlada sa porodicom dolazi na upoznavanje, dnevnice saradnicima i prevodiocima. Sve se plaća po obavljenom poslu, a mlada i njeni ne plaćaju ni dinar, već sve troškove snosi mladoženja. T.G. https://zena.blic.rs/lifestyle/srbi-placaju-masne-pare-da-bi-ozenili-zene-iz-albanije-ne-zele-srpkinje-zbog-ove/jxty7fg
  2. Podela Kosova pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve. U scenariju podele svako bi izgubio, dobici bi bili jadni. Srbi bi nestali sa Kosova, koje bi tako postalo model za stvaranje etnički čistih država. Balkan bi ponovo postao bure baruta. Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto, serijom Tvitova i poruka na Fejsbuku oglasio se iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava Janjić. Nakon više tekstova u prištinskoj štampi da navodno Beograd, Priština i Tirana pregovaraju o razmeni teritorija, odnosno podeli Kosova, poruka nemačke, austrijske i američke ambasade protiv ovakih ideja, a potom i kosovskog predsednika, Hašima Tačija, za kojeg se inače tvrdi da upravo on dogovara navodnu "razmenu teritorija" i "podelu" sa Aleksandrom Vučićem, reakcija Save Janjića je prva u srpskoj javnosti na ovu temu, prenosi portal KoSSev. - Ako postoji rešenje statusa Kosova to zasigurno nije podela. Svi znamo da većina Srba ne živi na severu Kosova, već na prostorima juga koji je većinski naselјen Albancima. Tamo su i najvažnije srpske pravoslavne svetinje. Srpska pravoslavna crkva se dosledno protivila promeni međunarodno priznatih granica Srbije. Podela Kosova otvorila bi Pandorinu kutiju nasilja i pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve - naveo je Janjić. Umesto igre sa životima desetina hiljada nevinih ljudi, rešenja za trenutne probleme na Kosovu treba tražiti u dijalogu i na osnovu međunarodnog prava, podstičući saradnju, pomirenje, poštovanje ljudskih prava i baštine, dodao je on. Foto: E. Čonkić / RAS Srbija Naglašava i šta bi bile dalje posledice podele: "U scenariju podele svako će izgubiti, a dobici će biti jadni. Srbi će nestati sa Kosova (vrlo teško nasleđe za Beograd). Ono što ostane od etnički albanskog, muslimanskog Kosova izgubiće čak i privid onoga što je ostalo od multietničnosti (što će biti još manje privlačno mnogima u EU)." Tako će međunarodni “projekat multietničkog Kosova” konačno doživeti kolaps i umesto toga postaće model za stvaranje etnički čistih država: "Balkan će ponovo postati bure baruta (BiH, MK). Ovo će se kao bumerang vratiti onima koji kratkoročno traže brza rešenja i odraziće se (negativno) na stabilnost EU." Sava Janjić poručuje da dijalog mora da se nastavi i da bude pravilno fokusiran i merljiv uspesima u vladavini zakona, zaštiti manjinskih zajednica, baštine, povratku izbeglica, garancijama privatne imovine, napuštanju jezika mržnje: "Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto." https://www.blic.rs/vesti/politika/iguman-sava-janjic-podela-bi-imala-uzasne-posledice-za-sve-srbi-bi-nestali-sa-kosova/wckj7bj
  3. nikola888

    Srbi i Hrvati kao Avelj i Kain

    Necu sad na pocetku da ulazim duboko u istoriju,historiju i povijest al recimo da su ova dva naroda jos 1054 prakticno predodredjena da postanu Kain i Avelj jedan drugome sto ce se i desiti skoro 1000 godina kasnije !! Skoro potpuno isti obicaji za iste praznike prema razlicitom kalendaru i pomalo razlicit pogled na Hristos i Majku Boziju uz jezik koji su usvojili od nas !!! Dva plucna krila koja disu isti vazduh na istom prostoru al u razlicitim ritmovima ,pa da vidimo ko ce opstati i kako ? Zajedno nikako ,odvojeno nekako al opet u ovim granicama nikako
  4. Fedor Mesinger je prvi meteorolog u SANU od Drugog svetskog rata. Model "Eta" - čiji je on začetnik i prvi autor - za računanje vremenske prognoze i regionalnih promena klime koristi se u više od 20 zemalja. Jedan je od najviđenijih naučnika numeričke meteorologije i dobitnik više međunarodnih priznanja. Da se zadržimo na ovim detaljima iz njegove biografije, pošto Mesinger ne voli mnogo da govori o sebi. Osim o jednoj temi, ali o njoj na kraju intervjua. Zato krećemo od klime i klimatskih promena, o kojima gotovo niko ne priča. Koliko smo mi u Srbiji kao društvo svesni klimatskih promena i šta nam sve donose? Stanovništvo je, nažalost, vrlo malo svesno šta nam se događa sa klimom. Klima nije više ista kao što je bila. I što pre shvatimo taj globalni fenomen - to bolje za naše društvo. Mnogi ljudi u Srbiji kao da priču o promeni klime vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Imam utisak da naši ljudi ne veruju svetu čak i kad se o klimi priča. I da misle da taj svet jedino od Srbije traži da kupi neku njihovu novu tehnologiju za smanjenje klimatskih problema, a zapravo hoće da nam prodaju maglu. Zašto je to tako? I da li su samo odbojnost prema svetu i nerazumevanje suštine ključni problemi? Prošlog januara bilo je izuzetno hladno na Dunavu. Dunav se zaledio, ne pamtim da se to odavno desilo. A onda vas običan čovek pita: o kakvom globalnom zagrevanju onda ovi govore kada se Dunav zaledio. Radi se, međutim, o razlici između vremena i klime, koju naši građani teško razumeju. Gledano u svetu ukupno, protekli januar je bio veoma topao. Vreme je promenljivo, globalna temperatura postepeno raste i veća je u proseku za jedan stepen nego što je bila u predindustrijskom periodu, negde početkom prošlog stoleća. A taj jedan stepen je veoma mnogo. Pretpostavljam da su vaši čitaoci čuli za Pariski sporazum kojim su se sve ozbiljne zemlje sveta obavezale da se povećanje temperature ograniči na dva stepena. To je veoma urgentan proces, koji je nastao zbog sagorevanja fosilnih goriva, nafte, prirodnog gasa... I ako ovako nastavimo - neće biti dobro za čovečanstvo. Problemi su i što ta dva stepena nisu dovoljna da se kako tako bezbedno osećamo gledajući stotinak godina unapred, kao i što su to spori procesi, tako da povećani ugljen dioksid koji je već sada u atmosferi, uz druge gasove staklene bašte, nema gde da ode, i učiniće svoj dalji doprinos povećavanju temperature čak i kada bismo mogli magičnim štapićem od danas pa nadalje da zaustavimo svo sagorevanje fosilnih goriva na celoj Zemlji. Kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Jako neprijatna stvar, zato što ne postoje argumenti koji bi opravdali takvu odluku Sjedinjenih Država. Srećom, to je odluka sa sporim dejstvom, kao i odluka koju ne odobravaju više federalnih država SAD, kao Kalifornija, Oregon,Wašington..., pa čak i prave sporazume za ponašanje u pravcu poželjnog smanjenja emisije CO2. Svi hoće da proizvode energiju, ali sa sagorevanjem fosilnih goriva to je put bez povratka. Sagoreli smo već oko jedne polovine fosilnih goriva od količine koja dovodi do povećanja temperature za dva stepena... Problem je što je količina ugljen dioksida u atmosferi povećana za preko 40 procenata u odnosu na onu pre današnjeg industrijskog razvoja, i što to povećavanje uredno napreduje. Možda to nekom ne deluje frapantno, jer ugljen dioskida u atmoseri sada ima samo oko 400 delova na milion. Ali nepobitno je da je sadržaj CO2 veoma bitan za klimu Zemlje. Naime, od veoma toplog perioda klime Zemlje pre oko 50 miliona godina, pa do minimuma temperature za vreme poslednjeg ledenog doba, temperatura blizu tla na Zemlji se smanjila za oko čak 14 stepeni! Nema drugog objašnjenja - za ovo veliko smanjeje temperature od promene sadržaja ugljen dioksida. U SAD je po jednom stanovniku godišnja proizvodnja ugljen dioksida čak 16 tona. Prosečna godišnja emisija po jednom stanovniku Zemlje je oko četiri tone, ni to nije složićete se malo. CO2 apsorbuju okeani, ali to nije baš dobro, jer oni postaju kiseliji, što ne odgovara životu u morima, ribama koje znamo i koristimo. Apsorbuju ga i stene Zemljine kore, ali tu se radi o vremenima reda veličine stotine godina. A ceni se da imamo svega nekoliko decenija vremena, pa da povećavanje temperature ograničimo na ta dva famozna stepena. Bez veoma energičnog smanjenja emisije, koje se ne događa, ozbiljne studije predviđaju za ovaj vek povećanje nivoa mora od oko metar, pa i više. Foto Nedeljnik Kakve promene temperature možemo da očekujemo u budućnosti? Čekaju nas letnje temperature koje kod nas nismo još doživeli. Pre 20 godina za rubriku "Da li znate" u Politici pisao sam da su maksimalne temperature u Beogradu bile mislim 40,3. A nedavnih godina dogodile su se temperature iznad 42 stepena. Kolika je to pretnja? Pobornik sam britanske izreke: dokaz pudinga sastoji se u jedenju. Ali sve je toplije. Poslednje tri godine, temperatura pri tlu zemlje bila je svake godine viša nego prethodne. To se još nikada nije dogodilo od kada postoje meteorološka merenja. To je znak za uzbunu, i to je ozbiljno upozorenje. U kojoj meri je Srbija spremna da odgovori klimatskim izazovima? Situacija u Srbiji je jako nepovoljna. Dve trećine potrebe za energijom omogućavamo sagorevanjem lignita što je najgori mogući izvor energije. Vrlo je neefikasan po količini ugljen dioksida koju napravimo za dati iznos energije. U sagorevanju uglja oslobađa se i živa koja ostaje u vazduhu, čime se narušava njegov kvalitet. Srbija se Pariskim sporazumom obavezala da za 10 odsto smanji emisije ugljen dioksida. Ja ne znam kako će Srbija to da postigne. Nisam primetio da se nešto radi na tom polju. Kad slećete na aerodrome u Beču i tu i tamo Nemačkoj, vi odmah primetite stotine vetrenjača koji proizvode struju na obnovljiv način. To jeste skupo, i primereno je možda uglavnom bogatijim zemljama, ali kod njih očigledno postoji ta opšta svest da se enegrično krene u nove procese proizvodnje energije. Kod nas još nema te svesti. Ko je odgovoran za takav pristup? I našu takvu svest o klimatskim promenama? Vi to znate bolje od mene. U mnogim zemljama postoje ministri za promenu klime ili ministri za održivi razvoj. A kod nas? Političari svuda po prirodi stvari žele narodu da govore samo pozitivne stvari, a ovde se radi o tome da bi trebalo da govore o uvođenju formalno skupih stvari. Ali to je samo na prvi pogled, formalno, skuplje. Dugoročno, pa i u pogledu uticaja na zdravlje - nije. A buđenje svesti naroda o klimi nažalost po prirodi stvari teško može da donosi neke političke poene. Pa kad Tramp ne vidi interes da se bavi borbom za smanjenje promene klime, zašto bi klima interesovala naše političare? Ali zato uništavamo budućnost naših unuka, koji će bojim se platiti cenu za sve što danas ne budemo uradili u suočavanju sa klimatskim promenama. Dotiče li vas politika? Čovek mora unekoliko da prati politiku, ali ne treba da pretera ako ima drugu profesiju kojom se bavi. Šta je tu sve moguće, dovoljno je pogledati jednu Ameriku - ko može da poredi Kartera i Trampa, a obojica su izabrani od manje-više istog naroda. Ljudi u Srbiji priču o klimatskim promenama vide kao još jednu ujdurmu sveta protiv nas. Ne veruju svetu čak ni kad se o klimi priča Imate li utisak nas laika da više ne postoje četiri godišnja doba, nego samo leto i zima? Ne verujem utiscima, verujem brojevima. A brojevi kažu: kada pogledate dijagrame jasno vidite da temperatura definitivno raste. Bilo je i nedavno ljudi koji su stručnjaci, ali nisu verovali u globalno zagrevanje. Danas se rekao bih meteorolozi u svetu spore samo oko toga da li se globalno otopljavanje usporilo, ili nije. Ima i jedna studija koja zaključuje da se globalno zagrevanje atmosfere pri tlu usporilo, ali da se u otprilke istom iznosu količine toplote zagrevanje okeana i topljenje leda ubzalo. Što se tiče reakcije široke publike, možda je dobar primer Koljčickog koji je bio laik, neškolovan za posao. Njegove prognoze nisu imale provereno naučno utemeljenje, ali ljudima su se one tipično dopadale. Naravno, Koljčicki je možda mislio da njegove prognoze imaju ispavan osnov. To možda više govori o psihologiji naroda. Problem je što prognoza nije kao lek za rak, pa ako propisujete lek koji ništa ne vredi, biće uočljiva šteta. I pojaviće se zakon koji će delatnost sveta koji se bavi ovakvim "lekarstvom" zabraniti. Kakav je danas status akademika u Srbiji? U mnogim naučnim discipinama imate nekog akademika ili stručnjaka koji je u svetu priznat i poznat. Ugled u egzaktnim naukama se postiže na svetskoj pozornici, a ne u Srbiji. Nauka je međunarodna i ako hoćete da uradite nešto zapaženo, to onda svet treba da vidi. A postati član SANU je rezultat uspeha u poslu, ali malo je i stvar sreće. Ima mnogo vrednih ljudi sa odličnim naučnim radovima koji nažalost nisu u SANU. Zavisi i od glasanja u Akademiji, koje je tajno. Tu svakako ima i problem što će svet pre glasati za nekog čije rezultate razume, bliski su mu, što favorizuje one discipline koje su već zastupljene u Akademiji. Ograničenje broja članova odeljenja na 25, usvojeno na prošlogodišnjoj Skupštini, trebalo bi da ograniči uticaj ovog faktora. Velika je u svakom slučaju počast biti akademik. Sledeće godine očekuju nas izbori u Akademiji... Naš predsednik Vladimir Kostić uložio je veliku energiju da se uspostavi ravnoteža između odeljenja u Akademiji. SANU u društvenim naukama ima samo šest članova, a u odeljenju za matematku, fiziku, i geo-nauke, kao i medicinskom, više od 20. Ja podržavam Kostića, ali to nije lako ostvariti. Čitate li Dostojevskog? Dobio sam ime po Dostojevskom. Zato vas i pitam? Moja mama je predložila ime. U kući mojih roditelja se mnogo čitalo. Književnost, klasična muzika preko radija, opere, knjige su bili na prvom mestu. Da li vas je ime odredilo - da budete bliži Rusiji nego EU u toj klackalici Srbije? Kultura i književnost su svetske, a ne nacionalne kategorije. Moja mama je volela Dostojevskog, ali znala je na pamet pesme Eriha Marije Rilkea, i mnoge druge, mađarske na primer, tako da sam na isti način svakako podjednak poštovalac i evropske i ruske i uopšte svake kulture. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu, moj tata, tada beznadežno bolestan, živnuo je za poduže vreme, čitajući koliko može ponovo njegovo ovo ili ono delo. Neostvaren san mu je bio da sa knjigom "Na Drini ćuprija" pređe preko stvarne ćuprije. Nenad ČALUKOVIĆ
  5. Sudbine: Sa našim saunarodnicima u gotovo pustim selima u zapadnoj Hrvatskoj. Većina mladih otišla, stari umiru. O budućnosti retko ko i da sanja. Foto: Dragan Milovanović ZAGREB OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA U LIČKOM zaseoku Poljanu nema ni puta ni trgovine, a povratnik Mile Cvijanović mašta o odlasku, deda Rade Savić u Ćorama kraj Dvora maše prolaznicima kako bi bar razmenio koju reč, u Turiću u blizini Knina, povratničkom paru Bilbija donose vodu da prežive topla leta, a Momčilo Jović nakon što se vratio u Riđane u Dalmatinskoj zagori ljubomorno čuva staru vodenicu koja ga podseća na srećniju mladost kada je Srba ovde bilo mnogo više. Priča je to do priče o nesrećnoj sudbini Srba u Hrvatskoj, proteranom narodu, razrušenim selima, napuštenim kućama i pokojem povratniku u mestima bez struje i vode. Uz mnogo razgovora o politici i nadi "da će sutra biti bolje", baka Milica Dakić (80), iz zaseoka kraj Gline, kaže da su kroz njeno selo u prošlosti protutnjale mnoge vojske. - Lepo je nadati se, ali nas ovde više nama. Mladost otišla, stari umiru i to je danas sudbina Srba u Hrvatskoj - setno nam govori baka Milica. SUSRET SA ISTORIJOM Kako je NDH proterala 104.000 Srba Jednostavne reči ove seljanke, gorde osamdesetogodišnjakinje, udaraju više i jače od crne statistike koja kaže da je danas Srba u Hrvatskoj manje od 180.000, za razliku od vremena pred devedesete prošlog veka kada ih je po zvaničnoj statistici bilo 581.000, a možda i više. A bez Srba nema ni Hrvatske jer ko bi mogao da zamisli "brisanje" iz istorije jednog Nikole Tesle, Sime Matavulja, Grigora Viteza, Pere Kvrgića, Radeta Šerbedžije, Arsena Dedića, Vojina Bakića, Stojana Aralice, Dušana Džamonje, Radeta Končara, da se ne nabraja dalje. Stevan Jablan na pravoslavnom groblju u selu Riđani DANAS su srpska sela najčešće pusta. Oni koji su ostali ili se vratili preživljavaju teško. Ne kukaju, ćute i trpe. Malo ko se, međutim, nada da će biti bolje. Muči ih i sadašnjost i prošlost, a o budućnosti, pogotovo nekoj svetlijoj i ne sanjaju. - Krivo, naopako, preidealizovano, jednostrano i crno-belo pristupanje onom što se dogodilo devedesetih mnogo nas opterećuje još i danas - kaže istoričar Tvrtko Jakovina, dok sve glasniji hrvatski desničari glorifikuju zločinačku NDH. I ponovo su "krivci" Srbi, iako ih praktično više i nema. A živeti pod pritiskom dobro su osetili i devedesetih, čega i te kako ima i danas. Nije lako biti Srbin u Hrvatskoj,ali nije lako biti ni Hrvat Kada se posete mesta u kojima žive Srbi gde su pre bili u većini uvek ista slika. Ljudi se sećaju srećne mladosti, punih sela i razgovora o precima, običajima... Ljudi kao da su se pomirili sa sudbinom i ni od koga ne očekuju ništa. - Eto, ovde u Riđane danas retko ko svrati, a moji su preci u ovom selu 600 godina. Vodenica je u selu i okolini bilo 500, posla preko glave, a danas niko da dođe i melje žito, iako bi mi trebalo dva sata da staru vodenicu stavim u pogon - govori nam Stevan Jablan koji je godinama radio kao električar na železnici. - Sada živim uz mizernu penziju od 120 evra i nemam kome ni da se žalim. Ali nisam se pokajao što sam se vratio, jer tu su moji koreni, tu su moji grobovi. Mile Cvijanović (80) iz ličkog sela Poljane PRIČE o Srbima u Hrvatskoj i njihovim životima danas retko ko čuje, a još ih samo novinari zagrebačkog nedeljnika "Novosti", onog koga ustaše nekažnjeno pale u centru Zagreba, obilaze i beleže kako žive i što ih muči. Džabe, jer te priče ionako malo ko pročita, a naročito ne oni koji bi trebalo ljudima da pomognu da žive kako to priliči ovom veku. U Riđanima koje su dvadesetak kilometara od Knina ima vode, plodna je zemlja, moglo bi da se pristojno živi, ali ljudi nema, škola je zatvorena.... Ličko selo Poljane teško je naći i na karti, a tu je jedan od retkih stanovnika koji je ostao, osamdesetogodišnji Mile Cvijanović. Komšija nema, sama pustoš, tek nekoliko kilometara dalje prve kuće. Pre devedesetih živelo je ovde i stotinak Srba, nikada raskošno, ali lepo. Milin otac poginuo je u partizanima, a u "Oluji" mu je kuća zapaljena i sve opljačkano. Sledile su pretnje i ona već tako poznata priča da je i Mile spasavajući živu glavu morao da ode sa svoje dedovine. Ipak, vratio se i pokajao. - Teško je ovako živeti, bez igde ikoga, samo zato da bi bio blizu grobova svojih starih. Ali, izdržavam iako se svaki dan pokajem - tužno će Mile. Tužno je i u srpskim selima kraj Karlovca... posla nema, problemi se ne rešavaju, kuće trošne, a malo ko brine za ljude. Možete im reći šta god hoćete, samo ne smete spominjati politiku. - Od toga nema ništa, političari obećaju ali se ništa ne događa. Jedino može da se preživi ako mladi odu i pomognu starcima koji ostanu - kaže nam sedamdesetogodišnji Dragan Rajović za kojeg je pečalba ipak nemoguća misija. - Pa gde ću ovako star... a deca, menjaju i veru da ovde dobiju posao. Došlo je i do toga. Malobrojni Srbi u selima između Zadra i Knina Foto Igor Marinković GROBLjA PUNA, KUĆE PRAZNE OD mesta do mesta, sve isto. Naučnik, dr Filip Škiljan kaže: "Srbi su brojniji na grobljima nego u naseljima", pa nekad konstitutivni narod u Hrvatskoj spao je danas na zanemarivo mali procenat. - Stari ljudi su se vratili da bi umrli na svojoj zemlji i u svojoj kući - kaže Škiljan i upozorava na sve veći gubitak osećaja identiteta. NAJTEŽA JE SAMOĆA - NE pada mi teško ni siromaštvo, ni život sa 100 evra mesečno jer zaradim nešto sa strane. Najteže mi je zbog samoće nakon što su mi braća otišla po svetu. Usamljen sam i živim u mislima kako je nekada bilo - setno govori Dušan Vučković iz Trnovca. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:690664-U-Hrvatskoj-Srbi-menjaju-veru-da-se-zaposle
  6. Milan Nikolic

    Šiptari i Srbi

    Želeo bih jedno da poručim šiptarima. Dragi šiptari, imate sreću što smo vam mi Srbi neprijatelji. Jer Amerikanci bi vas izdali za pare, a nama takav prijatelj ne treba.
  7. Predsednik Opštine Bujanovac Jonuz Musliju izjavio je danas da zvanična Tirana ima punu podršku za "ujedinjenje Albanije i Kosova", ako izostane njihova evropska perspektiva, ali ne bez Preševa. Musliju je u izjavi za agenciju "Preševa Jon" rekao da podržava ranije izjave albanskog premijera Edi Rame i kosovskog predsednika Hašima Tačija o uniji Albanije i Kosova. "Unija Albanije sa Kosovom bez Preševske doline, bez Medveđe, Bujanovca i Preševa, je besmislena. Sada je ključni trenutak da Albanija i Kosovo pokažu Srbiji da je to deo Albanije u koji ne treba dirati", rekao je Musliju. On je dodao da Rama i Tači imaju moralnu obavezu da u "ovo spajanje" uključe, kako je rekao, i istočno Kosovo. A, ako se to ne dogodi, Musliju smatra da će to biti "nacionalna izdaja". Musliju tvrdi da su Preševo, Medveđa i Bujanovac sastavni deo "države Kosovo" od koje su "nasilno odvojeni". "Zato smo vodili naš oslobodilački rat. Ovaj cilj postoji zapisan u srcima i duhu albanskog naroda. To je potvrđeno 1. i 2. marta 1992. godine i mi nemamo pravo da odustanemo od nečeg za šta su se žrtvovali pripadnici OVPBM", rekao je Musliju. Musliju kaže da je svestan da se to neće dopasti Srbiji, kao što joj se nije dopalo ni, kako je rekao, otcepljenje Kosova. "Bez Niša, ovo nije 'Velika Albanija' i Srbija čak treba da nam bude zahvalna što Albanci traže ujedinjenje samo Albanije, Kosova i Preševske doline", kazao je Musliju. http://www.blic.rs/vesti/politika/ako-se-albanija-i-kosovo-ujedine-neka-otcepe-i-jug-srbije-i-da-srbi-budu-zahvalni-sto/fcwlk32
  8. Prošle godine u Albaniji je letovalo oko 500 ljudi iz naše zemlje. Oni koji se bave turizmom u Srbiji blagonaklono gledaju ka ovoj destinaciji. IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI, JELENA SUBIN SREDA, 8.02.2017. | 10:08 (Foto: Thinkstock.com) Hotela i smeštaja ima i u centru Drača i Sarande. Do onih koji su udaljeni od strogog centra grada može da se dođe redovnim autobuskim linijama (karta 0,50 evra) ili taksijem, a cena vožnje je, uz cenkanje, između pet i 10 evra. Od Tirane do Drača i od Drača do Sarande postoji auto-put, koji nije po evropskim standardima, ali je svakako dosta ubrzao putovanje kroz Albaniju. Putarina se ne naplaćuje. Do pre deset godina prirodno razuđena albanska obala bila je gotovo pusta, jer političke i društvene prilike nisu bile naklonjene turizmu. A, onda je na velika vrata ušao kapital albanske dijaspore i povratnika iz inostranstva, pa su se obale Jadranskog i Jonskog mora načičkale hotelima i apartmanima, a poslednjih godina tu odmara i sve više turista iz Srbije. Prema nekim podacima, lane je u Albaniji letovalo oko 500 ljudi iz naše zemlje. Preko agencija otišlo je njih 270. Ipak, ljudi koji se bave turizmom u Srbiji blagonaklono gledaju ka ovoj destinaciji. Drač, Saranda i Valona samo su neka od turističkih mesta u “zemlji orlova”, a turizam se u ovim krajevima razvija brzinom svetlosti. "Mnogi smatraju da je neralno da se radi Albanija kao turistička destinacija, ali ja mislim drugačije", kaže direktor jedne turističke agencije za Večernje novosti. "Na globalnom nivou, broj destinacija za odmor sve više se smanjuje, a naročito se odustaje od Egipta, Tunisa, Jordana i Turske. To su države koje su privlačile veliki broj turista. Albanija ima lepo more, domaćini su ljubazni, a ono što je najbitnije jesu niske cene. Polupansion u hotelu sa četiri zvezdice, na samoj obali Jadranskog mora u Draču, košta 25 evra dnevno po osobi." CENE * kafa 1 evro * porcija ribe 5 evra * porcija lignji 4,5 evra * pivo 1,5 - 2 evra * “Skenderbeg” (flaša) 4 evra Uz Crnu Goru, albanska obala najbliža je Srbiji. Od Beograda do Drača ima nešto više od 600 kilometara, a avioni do Tirane lete dva puta dnevno. Novi deo grada Drača, poznat kao “Majami”, prepun je hotela različitih kategorija, koji nude kvalitetan smeštaj. Većina ih liči na grčke i turske male hotele. I dok su neki odlično sređeni, ima i hotela koji nisu u rangu sa brojem zvezdica koje nose. "Ljudi više ne biraju toliko destinaciju koliko cenu", kaže on. "Kada se politička situacija bude sredila, još više ljudi će ići tamo na letovanje. U hotelima sa tri zvezdice, polupansion se kreće od 18 do 20 evra u sezoni. Noćenje sa doručkom je od 10 do 15 evra. Ležaljke i suncobrani se ne naplaćuju već ulaze u cenu smeštaja." A lepota prirode je nešto što se ne može osporiti. Obala je bogata i razuđena. Kilometarske peščane plaže, koje se nastavljaju iz Crne Gore, čine Drač i severni deo idealnim za odmor. More je toplo i plitko. Nešto južnije, Jadran se utapa u Jonsko more i voda je tirkizna i svake godine privuče veliki broj turista iz Poljske, Nemačke, Ukrajine i BiH. Mesto Ksamil, nedaleko od Sarande na jugu Albanije, ima divne plaže i uvale sa belim i sitnim peskom. Nedaleko od Sarande su Italija i grčko ostrvo Krf.
  9. Policijski auto na čelu kolone blješti sa uključenim svim rotacijama, iza njega džip sa velikim zvučnicima sa kojih odjekuju srpske božične pesme. Potom kolona automobila. Bruje sirene, svetle baklje. Sa prozora, iz dvorišta, Amerikanci koji su proslavili Božić pre dve nedelje, pozdravljaju svoje komšije Srbe. Od sirena jedva se probija uzvikivanje: “Meri krismas“, „Srećan Božić“! Foto: RAS SrbijaOvako je počelo: Crkvenjak Majk sprema se za božićnu gozbu u Midlandu Na Badnji dan i Božić zatekli smo se sa Srbima u Midlandu. Varošici u Pensilvaniji na 40 kilometara od Pitsburga. Danas ovde živi oko 150 porodica, i iako ima mešovitih brakova deklarišu se po veri – pravoslavlju. Žene poreklom Srpkinje u šali kažu da ih muževi slušaju pa se većina pokrstila i danas su Irci, Nemci, Italijani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ako neko iz Amerike očekuje slavljenje Badnjeg dana i Božića kao usputnu stavku, davno zaboravljenu tradiciju predaka, prevario se. Kao malo gde, poreklom Srbi u Midlandu, danas sa imenima po kojima se nikada ne bi pretpostavilo da su iz Šumadije ili Like, žive tradiciju i običaje države u kojoj nikada nisu bili. Vole tu na mapi daleku Srbiju iako je ne znaju, iako nikada nisu bili, iako tamo nikoga nemaju. Foto: RAS Srbija - Izvinite, kuda treba da vozim, prvi put sam u koloni. Znam da obilazimo ulice, ali koje? Inače, danas mi je rođendan – kaže mladi policajac Kajl, šef stanice.
  10. Ovde možete pogledati i pročitati intervju sa Rigelsom Halilijem, istraživačem iz Albanije koji se bavio srpskom i albanskom epikom i istorijom srpsko-albanskih odnosa. Intervju je na srpskom jeziku. Ovde možete naći u pdf-u celu knjigu Figura neprijatelja, zbornik radova o istoriji srpsko-albanskih odnosa nastao saradnjom mladih srpskih i albanskih istraživača.
  11. Жељко

    Срби и Март !

    Размишљам нешто ових дана, истина је да ми имамо бурну историју као народ и мноштво дешавања који обележавају готово сваки дан у години. Међутим чини ми се да је некако месец март најгори за нас. Или да су се у њему десили неки догађаји који су касније значајно утицали на нашу историју и њен ток. Поћи ћу од 27. марта 1941. Тада се, као што би сви требало да знамо, десио мартовски пуч који је поништио пакт са Трећим Рајхом и довео до распарчавања Југославије а како се све на крају завршило знамо... 1941 - Крунски савет Краљевине Југославије, у Другом светском рату донео одлуку да Југославија приступи Тројном пакту, под условом да јој Немачка и Италија гарантују неповредивост територије. Такође у марту су рођене два Србина једна је Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, обновитељ државности Србије. А други такође познат војсковођа је Ратко Младић. 1878. - Пoбeдoм Србиje зaвршeн je Други српскo-турски рaт. Али 1992. - Бoсaнски муслимани и Хрвати су нa рeфeрeндуму глaсaли зa oтцeпљeњe oд Jугoслaвиje. 1981 - Под паролом „Косово република“ у Приштини избиле студентске демонстрације косметских Албанаца, које су у наредним недељама захватиле цео Космет. 2006 - У притворској јединици Хашког трибунала преминуо бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић. 1856 - Рођен Степа Степановић, један од најистакнутијих српских војсковођа. (†1929). 1946. — Припадници ОЗНЕ ухапсили су генерала и команданта краљевске војске у Другом светском рату Драгољуба Дражу Михаиловића. 2002 - Представници Србије, Црне Горе, Југославије и Европске уније у Београду потписали Споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе. Тиме престала да постоји Југославија. Нова државна заједница, Србија и Црна Гора, формално успостављена 4. фебруара 2003. 1903. - У демонстрацијама око 5.000 студената, ђака и радника против краља Александра Обреновића, које су организовали Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић, у сукобу с полицијом погинуло је пет, а рањено шест људи. 1991. - Чувене деветомартовске демонстрације против режима Слободана Милошевића предвођене Вуком Драшковићем и осталим опозиционим лидерима. 1997. - Београдски студенти шетњом центром града прославили испуњење свог последњег захтева, оставке ректора и студента-проректора. То је био и последњи дан Студентског протеста, који је почео 20. новембра 1996. због фалсификовања резултата локалних избора у Србији. 1999 - НАТО је отпочео агресију на СРЈ . Током 78 дана акције „Савезничка сила“, у којој је учествовало 19 земаља, погинуло је око 2000 цивила, више хиљада је рањено, тешко је оштећена инфраструктура, војни и цивилни објекти. Као последица употребе муниције са осаиромашеним уранијумом велики број грађана у Србији је оболео од малигних обољења. 2003 - Извршен атентат на председника Владе Републике Србије Зорана Ђинђића. Потом годину дана касније 2004 у мартовском погрому растерано са Косова и оно мало Срба што је остало тамо.
  12. Владика Иринеј је у свом кратком излагању поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат. Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сâм ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи. - Десетине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре сто година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом. У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба: - Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство круне, Цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбу. Није био проблем како мобилисати људе већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући; било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална. - Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он. Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена. - Ми се данас према тим победама српског оружја односимо као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године била друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала двадесет пет пута више становника него она. Друго: тадашње српско друштво је било неразвијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба имати у виду и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије. Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њих убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас. - Треба имати у виду да тадашње друштво није имало седамдесет година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева. Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању. - Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали онолико војника колико сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији. - Ми смо последњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којем сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли. Део те матрице која нам се натура преко разних медија (и наших, а нарочито страних) свако од нас је свесно или несвесно усвојио. То се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то, наравно, најчешће није тачно. Оно што је битно јесте до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору. - Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо. Мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сличне ствари, које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао успешно да се спроведе и делић онога што су наши преци остварили пре сто година. Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону: - Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса. Знате њене сурове стихове, знате како он описује тадашње стање нашег народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите, али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то што је српски народ после таквог стања које су они описивали смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове. Он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић. После излагања учесникâ трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до образовног система који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке. Марко Радовановић Нова српска политичка мисао 24. октобар 2012. Извор: Епархија бачка
  13. Бискуп: јама је празна Боговић је у својству представника Хрватске бискупске конференције у Уреду за жртве комунистичких злочина изјавио: "Жртве партизанских злочина гура се у заборав, а свима је познато да се о усташким и њемачким злочинима писало опширно, често их се и преувеличавало. Тако Пуповац и Голдстеини дођу на Јадовно и кажу да је тамо бачено 40 тисућа жртава, а - та је јама празна". Хрватски логори смрти били су једини којима нису руководили немачки нацисти. Међу њима се издваја комплекс логора Јасеновац, као највећи, и комплекс логора Јадовно, као први. Усташе у холокаусту нису биле следбеници, већ претходници нациста. Прва масовна и систематска убиства Срба и Јевреја почела су у Јадовну априла 1941. Пре Каунаса (јун), Јасеновца (август), Хелмна (децембар) и коначног решења (јануар 1942). Такође, пре оружане побуне коју су усташе користиле као изговор за репресалије, и пре састанка Павелића са Хитлером, који је те репресалије могао надахнути (оба у јуну 1941). Комплекс Госпић - Јадовно - Паг је основан непосредно по проглашењу НДХ, а укинут већ након четири месеца на захтев италијанских власти. Десетине хиљада жртава које је прогутао за то кратко време сведоче да је за усташе геноцид био сврха по себи и приоритет њихове политике од самог почетка. За разлику од нациста, усташе су нарочито истицале своју припадност Римокатоличкој цркви, а велики број клерика је активно учествовао како у усташом покрету, тако и у масакрима. Тим више забрињава серија порицања усташког геноцида од стране данашњих клерика. ПребиловциНа коју јаму је бискуп мислио? На подручју логора Јадовно познате су 32, а на читавој територији НДХ 328 јама у које су усташе бацале своје жртве. Најпознатија је Шаранова, за коју се претпоставља да крије остатке хиљада жртава, али они никада нису извађени. Једино масовније ископавање обављено је 1990-91, на подручју села Пребиловци, где су из осам јама извађени посмртни остаци преко 4000 усташких жртава из 1941. Нажалост, већ следеће 1992. године остатке је минирала Хрватска војска. Најцрње јаме се не отварају у динарским кршу, већ у људском срцу. Можда је та јама бискупу празна. Удружење Јадовно 1941 Постоји Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941, чији први циљ је "да крашке јаме на Велебиту буду лоциране и истражене". За више информација посетите jadovno.com Извор: Антисрбизам ДРУШТВО ЗА ОЧУВАЊЕ СЕЋАЊА НА ХОЛОКАУСТ ПОВОДОМ НЕГИРАЊА УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА У ЈАДОВНУ Савремена Хрватска држава, на прагу Европске уније, запада у тренд негирања најгрознијих злочина на тлу Европе, чија зверства људски разум не може ни да замисли. Прво је свештеник Стјепан „Разум“ релативизовао Јасеновац, а сада „ситнији злочин“ (Јадовно) негира бискуп Богојевић (http://antisrbizam.c...-jama-je-prazna). Да нећемо ускоро да „сазнамо“ како је НДХ продукт великосрпске пропаганде? Имајући у виду ко је творац „Независне државе Хрватске“, занимљиво је да римокатоличка хијерархија, која је отпочела Холокауст (над Јеврејима) у Европи и починила крвави геноцид над Србима, Ромима и антинацистима сваког порекла, сада почиње да негира своја злодела. Александар Вељић председник Извор: Друштво за сећање на Холокауст
  14. Новаков повратак у форму и прилика да поново буде најбољи на свету очигледно упада у очи многим "стручњацима", критичарима и новинарима из земаља Западне Европе и САД, што се може видети у тексту извесне Холанђанке Никол Лукас, који је 23. јуна објављен у листу "Троув". Холандска новинарка приказала је успон, пад и повратак у форму српског тенисера наводећи и то шта су други медији писали о њему. "Новак на сваком кораку наглашава одакле је, беспотребно истиче патриотизам, док Роџер Федерер на пример, без пуно емоција пролази кроз велике спортске успехе. Њега националност нимало не одређује. Новак је имао 12 година када је НАТО бомбардовао Србију, а тај чин касније заузима важно место у његовом животу и каријери", написала је Лукасова која је потом цитирала разне Нолетове изјаве о преживљавању 1999. године, преносе српски Спорт и Индеx.хр. "Ђоковић и његова вршњакиња Ана Ивановић можда јесу били жртве бомбардовања, али је за све то крива Србија, која је спроводила етничко чишћење на Косову. Због свега тога западни медији често виде Ђоковића на другачији начин типа 'Новак је талентован али није галантан и добро одгојен'", стоји у тексту Лукасове. "Све ово даје амбивалентан тон текстовима на Западу о овом српском хероју. Сугерише се да Новак потиче из нецивилизованог дела света, његови родитељи и навијачи не знају за правила понашања на тениским стадионима, већ све то личи на фудбалску публику. Фотографије на којима су приказане његове победе најчешће су са стиснутим песницама и гримасама. Све је то ружно и агресивно. Један холандски новинар га је недавно описао као човека са 'кошчатом лобањом, кукастим носом и црном косом, попут лешинара'. У медијима се појавило и мишљење једног психијатра који тврди да се Ђоковић посветио тенису услед жеље за доминацијом", написала је између осталог новинарка. Она је потом цитирала Новака када је рекао: "Рат је од мене учинио бољег човека зато што сам научио да ценим неке ствари, а не да их прихватам здраво за готово. Учинио ме је и бољим тенисером зато што сам се заклео да ћу свету показати да постоје и добри Срби". На крају текста се додаје да Ђоковић зарађује мање новца од Надала и Федерера само зато што истиче да је из Србије. Извор: Блиц
  15. У пуцњави нико није повређен, али је од метака причињена штета на трактору. Напад се догодио данас око 15 сати у шуми која је удаљена од села око три километра. Међу Србима данас је био и Срђан Николић који је, док је бежао из шуме, приликом пада задобио повреду рамена. Он за КИМ радио каже да је права срећа што су остали живи и неповређени од метака. “Ово је могао да буде масакар, сличан оном у Гораждевцу или Старом Грацку. Могли су да погину млади људи И да се то одмах заборави, а да убрзо из међународне заједнице кажу да је безбедносна ситуација добра”, казао је Николић. Он је истакао да су мештани због овог напада уплашени и да више не смеју да иду у сечу дрва. Шума у којој су Срби из Пасјана секли дрва је у власништву Николићевог стрица који је такође данас био у сечи. Случај је пријављен полицији, али за сада КИМ радио није успео да сазна да ли је извршен увиђај. Начелник косовско-поморавског округа Драган Николић осудио је овај напад и истовремено апеловао на међународну заједницу да уложи напоре у проналажењу нападача. Извор: Радио КИМ
  16. Ретко је где далматинско сунце тако топло и пријатно као овде и мало је места Творац обдарио таквим лепотама као што је украсио Трибањ. Странци га преко лета преплаве шаторима или камповима. Недавно је и Јадранска магистрала прошла кроз сред села, те сада пројури овуда дневно хиљаде аутомобила. Према неким подацима из 1905. Године ово село је имало 40 домова. Услед расељавања и своје тешке судбине оно је данас нешто мање. Живећи далеко од свога рода и племена, ова шака Светосавске деце све до пред рат љубоморно је чувала своју веру, обичаје и лепу црквицу. Њихова вера и ревност гласила се на далеко. Као такве није их мимоишла црна 1941. година. Били су први на удару. На Илиндан тога злокобног лета похватано је из тих неколико кућа осамдесет и четверо људи, жена и деце и позатварано у цркву. Ту су мучени глађу и најзад тешким мукама уморени. До недавно су се по зидовима цркве распознавали трагови њихове крви. Црква је била тешко оштећена. Ваљда зато да ти болни трагови не би парали срца тугом за изгубљенима, преостало становништво је отада бежало од црквених зидина као од какве авети. Од рата до недавно верски живот се овде био потпуно угасио. У цркву би кроз рушевине љубопитиљво провирио само можда какав странац, јер се иста налази уз саму магистралу и десетак метара од морске обале. Доласком за епископа далматинског, Преосвећени г. Стефан се заинтересовао за ово своје много страдало село, посетио га и био потрешен њиховом тешком судбином. Дао је да се направе врата на цркви и четврте недеље Часнога пошта осветио је ову црквицу од “скверни безбожних језик” и одслужио прву послератну литургију. Но преплашене вернике било је тешко откравити и повратити Цркви. Престрашени за време рата мукама и грозотама које су ради своје вере поднели они и данас живе у неком страху – плаше се исповедати своју веру. Многи од њих разишли су се по Велебиту за својом стоком и тамо живе по стајама, те врло ретко силазе у село које лепотом привлачи свет, чак и онај од преко океана. Зато ћете на плажи видети врло мало мештана. Мало је и домаћих туриста, јер сваки онај кога ране свога рода боле и коме је позната трагедија ових мирних и невиних људи не може да нађе разоноде и покоја души на овоме месту.. Иако их све око њих подстиче на ведрину и расположење, мешатани су доскора мало знали за радост. Бол и туга понети из рата прате их и данас, те помрачава сваку земаљску радост и срећу. У многим кућама црнина за пострадалима се још носи. Преосвећени Владика их је посетио неколико пута, тешио и звао да се врате својој матери Цркви. Ове године Епархија је успела да обнови трибањску цркву. Много заслуга у томе има садашњи администратор ове парохије - млади свештеник Ђуро Скочић, који је од свога стана - осамдесет километара далеког - долазио и са мајсторима радио на обнови ове богомоље. Он се хвали да су им у послу много помагала дечица из суседства. Она су са много љубави и труда приносили цигле и други материјал. Једнога дана троје од њих изашло је пред њега са необичном молбом: тражили су да их крсти. Жеља је радо услишена. Прекинули су посао за момент и Цркву Христову увећали са три нова члана. Један од радника био је кум. Да би се одужила свештенику за то, ова тројица малишана су, уместо плате, и даље вредно радили на обнови цркве. Почетком јуна ове године радови су завршени и црква је снабдевана најпотребнијим одеждама. Чекало се само на освећење. Позивајући ме да пођем са њим на ову свечаност, Преосвећени је дубоко уздахнуо и дуго причао о црној и тешкој прошлости Трибња. Радосна срца сам на Духове пошао са њима да лично видим и посетим ове страдалнике. Дочекали су нас као свој свога. Још док смо се, у непрегледној колони страних аутомобила, магистралом приближавали Трибњу почели смо сретати групе жена и деце свечано одевених са букетима цвећа. Хитали су некуда из села. Застајали су и поздрављали само наша кола. Кад смо стигли у село наишли смо на велико изненађење: никога код цркве нисмо затекли. Црквени тутор дође и објасни нам да је свет отишао на гробље мислећи да ћемо тамо прво доћи да им прелијемо мртве, јер од рата није свештеник долазио, па су им многи гробови непреливени. Схватили смо да су то били они које смо сретали у путу па смо се и ми вратили натраг ка гробљу. На каменитим падинама Велебита, око четири километра од села, видела се једна мала капела; видео се и народ око ње. Запевка се чује одозго чак доле до магистрале, па смо лако познали да им је то гробље. Попели смо се и ми горе. Из камена и корова једва се назиру накривљене крстаче. Жене попадале по гробовима па кукају; деца чупају коров. Запевка свезала небо за земљу. У једној гробници, кроз напуклу плочу, виде се кости осморице непознатих људи који су поклани за време рата на самом прагу ове капеле. Неко рече да су, по свој прилици, Личани. Народ је и над њима запалио свеће, а дечица набраше по гробљу неког ливадског цвећа, те и њихов гроб окитише. Ушли смо најпре у капелу да се поклонимо светињама. Иако нема врата, унутра су сачуване врло лепе уметничке и доста старе иконе. Све је тако тужно. Свеци са икона гледају нас некако сажаљиво. Вероватно по први пут виде овде српскога Владику, па као једини сведоци свега онога што се око њих догађало, хтели би, ваљда, да нам нешто кажу, али и њих потреса запевка која допире споља. Жене пале свеће и по олтару и по црквици - где се год може воштаница прилепити. Владика стави епитрахиљ и омофор те одслужи помен за све овде сахрањене, па изађосмо да преливамо гробове. Преосвећени поче од једнога краја гробља а ја са другога. Једна девојка пала по гробу свога брата, загрлила крстачу па цвили и дозива, да би и сам камен проплакао. Куне нашу црну прошлост. Нисмо је могли ућуткати, јер и нама сузе потекоше. Потрешени овом тугом и болом напустили смо гробље и са народом пошли опет у село да одслужимо литургију и цркву осветимо. Успут смо разговарали са народом. Тешко је изразити љубав којом је овај сироти свет дочекао свога Владику. Нигде нисам видео такву топлину и искреност као овде. Осећао сам се као међу својим рођацима. “… Наши су се стари доселили однекуд са босанских планина” - поче причати један остарији човек, “па кажу да тамо и сада има наших презимена, те нам је драго видети ма кога са те стране…” “Немојте замерити, Преосвећени, што смо скоро били подивљали и своју веру занемаили, нисмо имали свога пастира. Од рата до недавно желели смо видети православног свештеника…” - извињава се црквени појац. “Драго нам је што чујемо да су скоро у свим српским крајевима цркве обновљене и да су ратне ране скоро залечене. Трудићемо се и ми да од сада будемо бољи и достојни свога имена. Хвала Вам што сте нам помогли да цркву обновимо, те не морамо од стида обарати поглед пред странцима као досада. Трудићемо се да је још лепше украсимо, па кад прођу овуда наши људи, нека виде да и ми нисмо последњи…” У препуној црквици Владика је извршио освећење исте, затим, уз саслужење двојице свештеника, одслужио св. Литургију и на крају парастос за она 84 мученика настрадала у овим зидинама. Када се имена њихова помунуше у молитви, сви верници заплакаше као мала деца. Поподне смо се вратили натраг. Тешка срца смо се растали са овим добрим сиротим светом, јер смо видели да им је посета свога Архипастира донела неизмерно много охрабрења и радости, и да ће им овај дан остати у трајној успомени. У лепом парохијском дому, који је удаљен од плаже свега десетак метара и који је до недавно био празан, сада се одмара по један свештеник из унутрашњости који уједно служи у овој црквици и обавља верске потребе међу овим малим стадом Божјим. Стижу нам вести из Трибња: верници све више долазе у цркву, те заиста држе своје обећање. Верски живот је прострујао тамо. Пре неколико дана пролазио сам кроз Кистање. Био је пазарни дан. Неко ме викну из масе света. Изађе преда ме човек позната и радосна лика. “Како сте оче, Лаврентије?” - рече. “Сећате ли ме се ? Ја сам из Трибња. Били сте код нас на освећењу.” - Па откуда овде ( око 150 километара далеко)? Упитах га. - Дотерао сам бостон на пијацу - одговори он. Био је пун среће што ме је видео, а нарочито се обрадовао кад сам му казао да сам у манастиру, који није далеко одавде, и да се у њему спремају ђаци за наше будуће свештенике. Оставио је бостон и дуго ми причао о Трибњу. Каже да их је недавно посетио и један београдски прота, који је код њих преноћио и обећао послати им прекривач за часну трпезу у олтару и неке богослужбене књиге. Са много љубави је помињао њихову цркву и свечаност око њеног освећења. Затим ме одведе камари свога бостона, показа га и рече: “Узмите оче, колико год можете па понесите нашој дечици. Нека само уче и нек се спремају. Треба нашем народу много свештеника. Гледајте, па одгајите којег и за Трибањ, јер и ми смо ваши - и ми смо деца Светог Саве”. о. Лаврентије Трифуновић * * * Трифуновић, о. Лаврентије, И ОНИ СУ НАШИ, Православни мисионар - Подлистак Гласника Српске православне цркве, Број 6, Београд, 1965, штр. 256-259. Извор: Видовдан.орг
×
×
  • Create New...